Вести

BEOGRAD – Dok naši političari troše vreme, novac i glasne žice od Merdara, pa do Brisela i Vašingtona uveravajući svet da im ništa nije važnije od južne pokrajine i njenih građana, isti ti građani moraju dobro da se namuče kako bi obavili, za druge ljude jednostavan posao – dobijanje ličnih dokumenata.

Matična evidencija građana Kosmeta je izmeštena u nekoliko srpskih opština, verovatno sa dobrim namerama da bude sačuvana, a građanima se omogućilo da, kada su već izgubili imovinu, ne izgube i formalne dokaze o identitetu.

Tu, međutim, dobre namere i svaki trud za uređivanje ovih poslova prestaje.

Matične knjige se čuvaju na klasičan, čak i za srpske pojmove, prevaziđen način, a zaposleni u ovim službama, nejasnog statusa, rade u neadekvatnim prostorijama koje im je ustupila lokalna samouprava na čijoj teritoriji funkcionišu. 

Knjige rođenih kao košmar

– Dobijanje izvoda iz knjige rođenih je kao košmar – kaže naša čitateljka Milka Budimir iz Prištine, sada u statusu raseljenog lica u Nišu. Dok se ovde opštine sada takmiče koja će vam izdati potrebne papire za jedan sat ili deset minuta, u Nišu, gde su naši papiri, prevrću po onim prašnjavim knjigama. Gužve su nesnosne, a proces traje i po deset dana, požalila se Glasu gospođa Budimir.

U proteklih osam godina očigledno nije bilo dovoljno vremena da se ta evidencija prevede u elektronski oblik, kako bi bilo obezbeđeno njeno čuvanje i lakše izvršavanje obaveze prema građanima.[ antrfile ]

Najveći problem raseljenim licima je, kako objašnjavaju ti naši sugrađani, to što moraju, i bukvalno, da putuju do mesta gde su im pohranjeni izvodi, ma gde i pod kojim uslovima sada živeli. Ukoliko je neko rođen u Prištini, a sada recimo živi u Subotici, mora da ode u Niš da bi podneo zahtev i uplatio potrebne takse. U zavisnosti od toga gde su rođeni ili živeli na Kosmetu, po svoja dokumenta će se uputiti u Kragujevac, Kruševac, Jagodinu, Vranje ili Leskovac. Zbog toga mnogi ljudi s Kosmeta imaju dokumenta s isteklim rokom vađenja. Problem je što, i kada otputuju do matičnog ureda, nervozni službenici ih redovno obaveštavaju da po traženi papir moraju da dođu za sedam do deset dana. A to znači da ponovo kupuju kartu i prelaze stotine kilometara, svejedno koliko su stari, bolesni ili siromašni. Istu proceduru prolaze i svi oni kojima ti papiri trebaju, a ostali su da žive na Kosmetu. Tako da su pred „veličanstvom šalterom“ ponovo u istoj nevolji, zajedno, oni koje ni Ujedinjene nacije ne mogu da izmire – Srbi, Šiptari, Romi… Doduše, naši sagovornici kažu da se mnogi Šiptari u ovome bolje snalaze, jer im dokumenta, uz izvesnu nadoknadu, donose službenici matičnih ureda na nedavno postavljenim punktovima na administrativnoj granici.

U Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je nadležno za ove poslove, kažu da svoj posao obavljaju savesno i korektno, mada su „svesni da postoje izvesni problemi“.

– Ministarstvo u skladu sa svojim ovlašćenjima redovno prati stanje izvršavanja poverenih poslova matičnih knjiga i u okviru toga vrši odgovarajuće kontrole. Redovni nadzori se vrše prema planiranim aktivnostima, a vanredni prema uočenoj potrebi i po pojedinačnim pritužbama građana – napisali su, pored ostalog, u pisanom odgovoru na pitanje Glasa u vezi s tim problemima raseljenih. 

Peške kroz 21. vek

Dodali su da su izdali više instrukcija za organizaciju poslova i način rada za vođenje matičnih knjiga, i da svakodnevno pružaju i stručnu pomoć ovim organima. Takav stav zvaničnika ne donosi nikakvu praktičnu korist za ljude kojima trebaju dokumenta.

Profesor Beogradskog univerziteta, Petar Bulajić, koji je rođen na Kosovu i decenijama živi u prestonici, kaže da je morao da uzme slobodan dan na fakultetu da bi otišao da podnese zahtev. Posle desetak dana njegovi studenti ponovo nisu imali časove, jer je profesor ponovo morao da ode po izvode.

– Zar je moguće, da danas u 21. veku to ne može da se obavi poštom ili mejlom – čudi se profesor Bulajić.

Snežana Čelić, GLAS-JAVNOSTI, 19.09.2007