logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    5.337 пута прочитано    Датум: 17.09.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Marko MiljanovMnogo je ljudi pisalo o Marku Miljanovu, Srbinu iz Crne Gore, koga su i Šiptari ožalili poslavši odred lelekača koji je vičući: “Blagoš tebe Mar-Miljanin, e ćeš živjeti dovijeka!” stupao ispred lesa sporim korakom, tresući se u koreografisanoj, nemoj groznici.

O Šiptarima, mada neprijateljima, Marko Miljanov pisao je najlepše, govoreći: “Niko nije više od Arbanasa s malijem dobrim zadovoljan, i malijem zlim ogorčen!” U smrti, kao u životu, Miljanov beše pobedio aždaje: kovčeg s moštima nosili su mu širom Crne Gore, pored izričite zabrane Kralja Nikole I Petrovića da mu se odaje javna počast.

Kažem “kovčeg s moštima”, jer je Marko Miljanov Popović bio svetac, a crkva koja to bude prva shvatila biće zaista Hristova, za razliku od svih dotadanjih, koje Isusa jesu ljubile, ali slabo razumele. Jer Hristos, kao Miljanov, beše borac, ratnik, mada njegov mač behu reč i delo a Markov istinski jatagan, s nemanja božjih moći. Marko Miljanov, naime, nije bio nikakav Bog, već Čovek: strastan, kratkovek, unapred osuđen Padom u kome nije saučestvovao. Protiv Turaka, poturica i Arbanasa nije se mogao boriti isključivo sobom: povremeno, morao je to dopunjavati ratnim podvigom jer mu beše stalo da mu narod poživi u vremenu i prostoru koliko i na nebu.

Ne da se Miljanov, Hristov vojnik, odricao ičega iz Kosovske baštine. Naprotiv: niko se pre njega pa do današnjih dana nije više založio za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. No na radost, recimo, Rebeke Vest, koja se zgražala nad starohrišćanskom žrtvenošću Kosovske odluke, Miljanov se nije libio neprijatelje već na zemlji da pobedi, snagom pravednosti većom od njihove zloće. U bici na Fundini, na primer, pokrećući svoje Kuče da se u lesama zajureni obrušavaju na Turke, činio je samo što i njegovi preci – te potomci na Skadru, Mojkovcu, ili Srbijanci na Ceru, Kolubari, ili Kajmakčalanu, ili Bosanci na Bihaću 1994. godine.

No, kao što malo ko shvata Marka Miljanova kao sveca, još manje se o njemu razmišlja kao piscu. Jovan Skerlić, na primer, već je pisao o svom savremeniku iz Crne Gore kao o arhaičnom prežitku, nalazeći svu svoju inspiraciju i uzore u Parizu, deset puta prostorno i neopisivo istorijski, kulturno, i duhovno udaljenijem od naših i Markovih balkanskih, stenovitih Kuča. Bolest Skerlićeva, nažalost, pokazala se gotovo neizlečivom: umesto kao jedan od najvećih srpskih pisaca, Marko Miljanov je u svesti većine Srba ostao samo još jedan iz dugog niza junaka i ratnika, s kojima se sve manje njih uspevalo poistovetiti. Jer, skerlićevska, zapadna, prosvetiteljska dogma o imperativu savremenosti, izrasla iz shvatanja Vremena kao apsoluta i Moderniteta kao njegovog vrhunca – drugim rečima, iz odbacivanja Boga i kao mogućnosti – pripustila je Miljanova u naše školske pa i univerzitetske programe isključivo s Primjerima čojstva i junaštva, a ne i njegovim celokupnim delom.

Jer, to delo – i književno, i životno – jeste možda najbolji putokaz kuda, kamo i kako na “ovim prostorima” i u svim vremenima. Ako je Knjiga, naime, samo otisak Stvarnosti – koja, opet, i sama jeste otisak Nadnaravnog, Prvotnog, i umu nedostupnog (znači, Boga) – onda je Miljanov pisac nad piscima. No, onima koji su ubeđeni da je zapravo Svet prvotan, a umetnost jedino što se iz te sirovosti izdvaja – što više tim bolje – Markovo delo u najboljem slučaju ostaje građa nekom publicisti, doktorantu ili postmodernisti. Ne shvatajući da derivativni književnici ne mogu biti istinski umetnici jer im štivo prevazilazi iskustvo, ni naši fariseji se ne razlikuju od izrailjskih, jedino nadmenošću nadmašujući svoje slepilo. Naime, kako ih podsetiti da Homer, ni približno učen kao Platon, ipak stoji upamćen kao pesnik nad pesnicima, a Platon samo kao didakt?

Stoga, da je i naša crkva više Hristova a manje institucija – to jest, da se više usredsređuje na suštost čovekovu a manje na smernost – Marko Miljanov bio bi ispravno viđen kao hrišćanin veći od mnogih monaha, asketa, i prevashodno verskih podvižnika. Jer, Miljanov beše prihvatio da živi junački, ne odričući se ljudskog usuda zarad Neba. Nagrada, njemu, ležala je u dostizanju Isusove ljudskosti, a ne Njegovog božanstva. Miljanov nije težio ni za apsolutnim Znanjem ni natprirodnim Prosvetljenjem, niti za prevazilaženjem ploti, vremena, a ponajmanje mesta. Sve to je kao Srbin prihvatio, poneo, i dostojno mu se odužio: muž supruzi, otac sinu i ćerci, svoj svojti, drug drugovima, glavar plemenu, vojvoda narodu, pisac i pametar budućim naraštajima, uzor ljudima, čojstvu je odao poštu primerom i rečima, dostižući veličinu mnogim savremenim Srbima, izgleda, nesaglednu. Jer, što je bitno i živo u Marka Miljanova nije istoriografsko, ni etnografsko, već vanvremeno: kada su Turci udarili sankcije Kučima u 18. veku, Kuči su se povukli u sebe, i izdurali. Kada se to ponovo desilo u 19. veku, protiv dušmana su se borili bez obzira ne žrtve. Nijedna žrtva, znali su, nije uzaludna dok ima soja, sopstva, i slobode – makar ta sloboda bila i izgon u Rovca. Kao što poljska himna kaže: dok je nas, biće i Otadžbine.

No taj zavet ova vremena kao da su zaboravila: i opstanak je sveden na preživljavanje individue, čak po cenu ličnosti. O opstanku roda, soja, ili slobode, već malo ko i razmišlja. Marko Miljanov Popović bi se tome vrlo začudio, ali ne više od svojih suseljana i plemenika, takođe svesnih da se gubljenjem sebe gubi i deo Boga (ili Vasione, po bezvernicima). Naime, kako nas podseća i keltska legenda, svakim nedelom se ubija po delić Sveta, dok smrt pojedinca nije do svačija sudbina. Smrt nacije, međutim – kao i lepote, istine, ili pravde – kosmički je zločin, jer razara okvir smislenog, ljudskog življenja. Filosof Marko Miljanov znao je, osmehnut, da je moralna nauka jedina od značaja, a što se drugih umeća tiče, Kuči su se već snalazili, praveći barut od sušenog izmeta slepih miševa, jatagane od prekovanih kosa, jedući u gladi što se danas, uz veliko istraživanje, uči na američkim akademijama za preživljavanje.

Marko Miljanov Popović znao je, takođe, da nema pismenosti mimo ispovedne, iskrene, i iskazne. Naučivši slova posle pedesete, cenio ih je kao sredstvo, ne tražeći u njima što ne bi mogao sa usana govornika, pripovedača, ili svedoka. Iz takvog poimanja književnosti izrasla je i srpska deseteračka epika, umetnička bez grča mnogih izvikanih dela savremene skribomanije. Pripovedanje uz vatru zahtevalo je, naime, razvijenu retoriku: slušaoci su sedeli budni, uvek pomalo gladni, smrtonosno podrugljivi, i željni lepote i ljubavi kao deca. Staviti istinu na hartiju odvajkada je stoga mučilo ljude od soja, svojom posrednošću vređajući im najtananije porive. Marko mora da se nacepao skupocenog papira kao mnogi stari borci željni da nešto prenesu omladini. Jer iskrenost, govorio je neko, nije što i obelodaniti sve na srcu i umu, već ne izreći što nije. Toga se Vojvoda Marko držao, kazavši da smatra Vojvodu Miljana Vukova Vešovića boljim čovekom od sebe. Među agonalnim Crnogorcima, i Srbima uopšte, takva hrabrost ostala je retka – glavoseka smo oduvek imali i više no dovoljno, a poštenih i skromnih kudikamo manje.

Onima koji istoriji odriču referentnost, posmatrajući je kao niz upokojenih pojava, Markov primer nije do anegdotalan. Po njima, ako su Kuči mogli trpeti nešto u 18. veku ne znači da to možemo i mi, u 21. No to je pamet lažnog Progresa, a njene poklonike valja pitati jesu li Kuči umirali drukčije od nas, i voleli svoje porodice, prijatelje i svojtu manje nego mi, ili hodali na tri noge, za razliku od nas, Modernih? U ljudi, naime, nije se ništa promenilo od Gilgameša, niti se Odisej nosio sa bilo čim što ne muči i nas, danas. Da li je nuklearno uništenje išta strašnije od pompejskog, i po čemu je američka vojna tehnika smrtonosnija od alanske oklopne konjice, tatarskih konjičkih strelaca, janičara, švajcarskih kopljanika, ili bilo koje premoćne vojne sile, ikad? Da li je Marku Miljanovu trebalo manje snage i hrabrosti da se ne upusti osmanlijama i njihovim Šiptarima nego nama da se nosimo sa Natoom, i Tačijem? Jesu li nam očevi bili ludi suprotstavivši se hitlerovcima, i jesu li svoje živote cenili manje no mi naše? Na takva pitanja, nažalost, nijedan progresivista ne može odgovoriti potvrdno, ma koliko ciničan. Jer, od ljudi pre nas drukčiji smo jedino bezmernom našom sluđenošću, ponajviše plodom suludog shvatanja da se nešto bitno promenilo u Bogu, svetu, i nama.

No smrt je uvek stizala ista, bila od mača, noža, koplja, rasprskavajućeg metka, artiljerijske granate, tomahavk rakete, ili taktičkog nuklearnog oružja – u stanju smo da osetimo samo onoliko bola koliko nam živci mogu preneti, te se smrt, izgleda, najčešće svodi na ogromno iznenađenje što se dešava i nama, besmrtnima, dragocenima, jedinima i neponovljivima. No, i sramota ostaje ista: slizati se sa Natoom ili Bajazitom jednako je; život, neobrazložen žrtvom, i danas ima istu vrednost kao kad su neki Srbi prodavali veru za večeru, ostavljajući sebi i svom potomstvu večnu samomržnju, iz veka u vek sve bolesniju. “Šta ti vredi čast, kada si mrtav?” javno je izjavio, ne tako davno, kandidat za predsednika SANU. Šta bi tek taj zlosretnik imao da kaže o Marku Miljanovu, Kuč-Iliji Turovom, Raku Đuriću, ili bezbrojnim drugim Srbima zabeleženim i fotografskim aparatima, ne samo usmenim predanjem? Kuč-Ilija i Rako Đurić, na primer, četovali su na šiptarskom i osmanskom Kosovu i Metohiji pre jedva više od sto godina: Kuč-Iliji izlazilo je piće na rane od noža, metka, ili jatagana, a obojica behu jedini naoružani i pobunjeni Srbi između bar koliko ih i danas ima na okupiranom Kosmetu.

Zar su Branioci mosta iz Kosovske Mitrovice manji junaci od njih, i zar njih vreba drukčija, strašnija smrt od one koju Turci behu namenili Kuč-Iliji, kada su ga šest dana javno mučili na trgu u Prizrenu?

Delo, i primer, Marka Miljanova, Popovića i Drekalovića, besmrtni su. Oni su zapravo jedino merilo valjamo li mi danas. Nemojmo se zavaravati da su naši preci, u svom siromaštvu, imali manje da izgube od nas, uljuljkanih u lagodi i berićetu. Istina je da niko svoj imetak sa ovog sveta nije poneo, ali su oni mogli izgubiti i što su im mnogi potomci zaboravili da postoji – svoj ugled.

Čast i ime se naime mogu poneti na onaj svet; život, odživljen ljudski, jedino je što nosimo sa sobom, što jesmo – i u toj bezmernoj, nesaglednoj Večnosti gde ni vreme nije do prostor, kao što je i vreme atomskih čestica kod nas, na ovome šaru. Bog grli junake, a Njegov Protivnik sve koji ugađaju svojoj i tuđoj bedi i slabostima. Marko Miljanov nas zato stalno podseća i šta je kultura i šta čovek, i nema tog sofizma, tih intelektualnih, pravnih, ili političkih marifetluka održivih naspram njega – skromnog, vedrog, istinoljubivog, pravičnog, i muški lepog.

Momčilo Selić

 

Marko Miljanov kučkom komadiru Novu Spasojevu

Novo,
Vidio si u prvo pismo koje sam pisa Tomu s družinom za onoga austrinskoga poslanika; no budući je Tomo pozvat na Cetinje, ti se sporazumi s rečenom družinom. Može bit’ vama se učinjelo prećerano da ga bijete, kako sam vi prijed pisa. Ja i sam vidim da je prećerano, kad bi se gledalo s gledišta čovječanskoga, ali nesita sila čojstva ne zaslužuje.Tu smo zaslugu poznali od Kosova dosad. Svaka sila i kruna nesavjesno se prema Srba pokazala. Oni žale nas od truskoga tirjanstva da ne pod svoje metnu.

Što ću govorit’ za ono što svako zna? Đavolja sila nagoni da čojek zaboravi na sebe. Ja ne bi’ toga Austrijanca bio ni poganio ka slugu svoje otadžbine, kad bi služio svoju, a čuva moju. Da ‘oće tako i mi bismo drukčije. No se dobro razmislite za ovo moje tirjansko s njim postupanje. Mi možemo našu ličnu uvredu praštat i zaboravljat’, ali uvredu srpskoga naroda neću zaboravljat niti ju i za čam zamjenjivat’ sa zadovoljstvom svojijem ni drugijem. Sebe ću svaku štetu činjet koliko bidnem moguć’, teke srpski dušman da od mene nema koristi.

Moje brbljanje, koje mi na srce i jezik stoji, da prekinem sad. No, pošto vi se dopada da bi ljepše bilo drukčije, a vi ajde provate i ovo: ako dođe ka i što će doć’ po svoj prilici, recite vi njemu od moje strane da se ne želim velikijem nazvat’. Ako bi pita zašto, valja mu ukratko kazat’ da on kaže austrinskome ćesaru, da bi ja radi(ji) u bosanske i ercegovačke planine pod vedrijem iebom sve muke podnosit’ njemu šgetu činjet’ i koju ranu srpsku osvetit’, no uživat’ u knjaževski čin ili ma koji drugi u Arbaniju ili đe drugo.

Ja bi za arbanaški narod svako dobro želio i činio, kad bi moga, neka mi Bog zna, no se ne može vjerovat’ velikijema da će dobro učinjet’ narodu, a to se vidi na srpski narod kojega su izbavili od Turaka u Bosnu i ‘Ercegovinu. Recite austrinskome poslaniku, da kaže njegovom caru, kad bi ga Bog na dobro obrnuo, pa da sjedini Srpstvo: Bosnu i ‘Ercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i Staru Srbiju, pa da je to srpska kraljevina, a Srbi će znat’ kako će bit’ blagorodni svojemu izbavitelju – bismo mu svakojako dobro željeli, više, ako se može, no što mu zla sada želimo. Ja, Boža ti vjera, radi(ji) bi’ mu bio bit’ ta’ ma’ konjušar, no ovako knjaz ili što više; s jednom riječi: ako vi obeća i poštenu riječ da: da će caru njegovu kao srpskoga naroda prijatelj govorit, sretite ga lijepo, a ako ne kćene ništa drugo do samo za moju prestonicu, opet vi kažem: udarite mu tojage. Caru i poslaniku to neka je odgovor.

Ako bidne pisma od arbanaškoga naroda, njima valja odgovorit’ ka što sam vi prijed pisa, pa ako bi vi preša za čam još bila može te mi pisat’.

Vojvoda Marko




12 коментара у вези “Marko Miljanov Popović, Kuč”
  1. Bravo Momo, iako smo se pomalo zaboravili. Smernost, krotkost i skromnos su ljudske velicine. Ti rece a ne ja da Marko Miljanov upravo bio taj. No ovih mi dana jedan Crnogorac koji se rece pise kao Crnogorac, a ja sada ne razumem sta to znaci pisati se Crnogorcem a ne biti Srbin, znaci u nekom drugom sofistickom i intelektualnom smislu. Ti i potvrdi da je Marko Srbin bio, a eto taj Crnogorac tvrdi da je Miljanov bio samo Crnogorac. Ja ga pitam a kada je Djilas lagao 1945 ili 1984. No Crnogorac koji se stidi srpskog porekla porice da je Djilas lagao jednom, a da je drugi put govorio istinu. Znaci li to da Crnogorci koji se pisu kao Crnogorci, a mrze Srbe, ne znaju da odvoje istnu od lazi? Ja ipak nekako znam kada je Djilas bio istinit. Samo razlika izmedju Djilasa i Miljanova je utoliko velika, jer Marko je za cast prodavo licni inters radi opsteg dobra. A Modernisti rade obrnuto. Prodaju cast radi sitnosopstvenickog interesa. Od srca preporuicujem ovaj tvoj dopis svakome, i prijatelju i neprijatelju. I onima koji politiku tumace kako oni to kazu sa filozofsko – naucnog akspekta.

  2. Saradnici naseg web site su posjetili kuci Marka Miljanova i potomke ovog vojvode, istu pricu i fotografije mozete pogledati na ovom linku

    Pozdrav

    Zoran

    Redakcijski komentar

    Hvala Zorane, iako ne radimo marketing za Vaš cenjeni portal, navedene fotografije vredi pogledati.

    Svako dobro

    S.M.

  3. Zorice,sta je sa Mirasom,proveo se kao bos po trnju u
    Argentini.Ja imam familije u Argentini,kazu 12 i slovima
    dvanaest kobojagi Crnogoraca bilo u crkvi Sv Nikola,malo za toliku emigraciju iz Crne Gore,zgadilo se ljudima sto napada i pljuje po Srbima.E nesrecnice,sa kim si se ti upregao i sta hoces na ovome izricito srpskom portalu.Njega doduse lijepo su ustase docekale,a ti upregao sa mujam i siptarima,koji ti i dusu mrze.A ministar vera ga najurio.Sta ne pises istinu,vidjeh na tvome sajtu jadnice da se spremate i u
    Australji praviti Crkvu,sa kim i od cega.Ovde najvise prave crkve Srbi,a dje ti ides u Kanadi,da li tamo ima
    montenegro crkva(ja je ne bi zvao crkva).Dolazis ovde,kao bena da bi se raspravljao,da nekoga ubedis.Zalim te bices proklet,kada te izbace odatle ,javi se i pokaj!

  4. Pozivas se na Djilasa,a nazivas ga lazovom,tvrdnjom da znas kada je govorio istinu.Juce kazes u odgovoru tvom prijatelju Miroslavu,da kralj Nikola nije bio autokrata,koji to monarh nije autokrata,ne osvrnu se nigdje na cinjenicu da je Nikola protjerao Marka Miljanova iz Crne Gore,Jola Piletica i mnoge druge vojvode i serdare.Mnogi emisari dolazise kod Marka za vrijeme njegovog izgnanstva huskajuci ga na kralja,ma se svi vratise oborene glave,jer je Marko dobro znao za zasluge cara junaka pa mu je i oprosto njegovu samovolju.Cudis se sto se neko pise i osjeca crnogorcem,e ne treba da te cudi,jer BOGU velikome hvala,jos u Crnoj Gori,Srbiji i sirom svijeta zive potomci vitezova koji su je stvarali i branili od raznih osvajaca,no je na grdnu zalost ne mogase odbraniti od brace srbijanaca na celu sa unukom nasega svijetloga kralja.Postradase tada mnogi crnogorci iz cetiri svijetle nahije,koji odrzase lucu slobode,postradase,da zlo bude vece,od brace srbijanaca i od onih koji udjose u sastav Crne Gore posle balkanskih ratova,koji danas,vecina od njih,ne znaju ko su ni sto su.VOLIMO VAS BRDA TVRDA I KRVAVE VASE KLANCE,KOJI NIKAD NE SPOZNASE SRAMOTNOGA ROPSTVA KLANCE.

  5. kako vas nije sramota da arbanase navodite kao neprijatelje kuca?
    jeste li makar procitali “djulju i ivezu”?!
    svi nasi djedovi su pricali naski i arba-naski, hoti i klimenti su odive najbolje u kuce davali.
    a za “lingviste sa vaseg sajta” pitanje:
    sto znaci rijec “kastem”?
    ajte cetnici ****** ka sto ste **** dosle

     

    Redakcijski komentar

    Poštovani gospodine Preleviću (ili kako se već zovete),

    ako se javljate iz nezavisne Crne Gore to nije razlog da vređate.

    Urednik

  6. Postovani,

    mogu Vam reci da sam juros saznao nesto, a i vidio, od cega sam malo zadrhtao. Vidio sam tetovazu preko cijelih ledja koju je uradio Skotlandjanin Alen Rid, a vidim objavili su je mnogi mediji, na kojoj se nalazi veliki crnogorski grb, koji je sada i zvanicni grb Crne Gore.

    Mada nijesam pristalica tetoviranja, ali taj ekstravagantni potez jednog covjeka iz Skotske me je toliko impresionirao, mozda vise nego sto me impresionira jedna Britanika, na primjer. Duh Crne Gore se ipak siri i duh ljubavi, vitestva i cojstva tog naroda ipak probija sve granice.

    Pozdrav

    Zoran V. Raicevic

  7. Vjerujem Zorane da si zadrhta,a nije ti tesko,a sto se tice tetoviranja pokusaj ima dosta sado-mazohisma,prijace ti jer to mi nekako lici na tebe,pa i tvoj dolazak odje.
    A onaj sto mene uci sta sam i sta smem a sta ne smijem
    da kazem,ja sam dete cetnika ,koji je bio kod slvnoga Vojvode Djurisica,a kao jos mali sam presao Bosansku golgotu sa rodbinom i nekih tristo Kuca u Emigraciju.

  8. Ajde Zorane,je li ti ovo nazivas duh vitestva i cojstva,da dodjes odje i prosipas mto zera ne sredjene pameti,dje se siri i sta se siri.Ne brukaj sebe i svoje stare.Mozda ne smijes kuc i pricati,pa dosa odje,ko zna.Nista za Mirasa ne spomenu,sta je to u Argentini.

  9. 1. za Marka Miljanova pojam Srbin – ustvari vjerski pojam! Marko je vrlo jasan ovđe.
    U istoj ravni stavlja pojam Srbin sa vjerskim pojmovima Latinin (katolik) i Turčin (musliman).
    ZNAČI, ZA NJEGA JE POJAM SRBIN – VJERSKI POJAM!!!
    KAKO ZOVE LATINE i TURKE TAKO NAZIVA I SRBE!
    V J E R S K I T E R M I N!

    NARODNOSTI TURSKE I LATINSKE U KUČIMA NE POSTOJI!

    ZNAČI, NE POSTOJI NI NARODNOST SRBI!

    Iz teksta Marka Miljanova >PRVA POHARA KUČA

  10. U knjizi Prva Pohara Kuca, Marko Miljanov kaze: Ljulja Palumbov / Turcin iz sela Ledina, Pale Lekin, Latinin iz sela Banjkana, Punan Dedin, Srbin iz Berove, Beco Savicev, Srbin iz Lijeve Rijeke.

    NARODNOSTI TURSKE I LATINSKE U KUČIMA NE POSTOJI!

    ZNAČI, NE POSTOJI NI NARODNOST SRBI

    Češki novinar i književnik Josef Holeček,
    poslije boravka u Crnoj Gori 1876. g., piše o samoizjašnjavanju Crnogoraca:

    AKO GA PITAS STA JE PO VJERI,
    CRNOGORAC CE TI RECI DA JE – SRBIN,
    A AKO GA PITAS STA JE PO NARODNOSTI,
    ONDA CE TI RECI DA JE – CRNOGORAC

  11. Zorane,da li sve opro,ocistijo ,posmpremijo,ispegla,skuvo kada si mi dokon,nemoj Crnogorce da te zena mlati,jadan ne bijo.Ja
    sam na farmi(rade mi Kinezi) pa sam malo dokoniji nemoj
    pogledaj dobro obrisi svu prasinu!

  12. Ja samo da pozdravim ove velje Crnogorce, posebno vjernike crkve registromane u policijskoj stanici Cetinje.Te koji su vjernici te ustanove do sad smo zvali spijuni no aj sad…odje sve moze. I kad smo vec kod tzv. CPC, de mi recite Crnogorci kako zavrsi i dje prvi mitropolit CPC novijeg datuma, Antonije Abramovic. Mislim da je zasluzio malo vise postovanja od vas a vi ga i ne spominjete da ne kazem zaboravili.Eto ja se kao Srbin sjetih vasega mitropolita a vi ga kao prvijenac svoje crkve vec ne pamtite.

    Dalje: kazu da Crnogorci ne ljube lance.Istina(Sad ljube necu reci koga i dje zbog renomea svih nas).
    No “zavadi pa vladaj” rekao je neko davno.”U pamet se…”
    Od cega cemo djecu vaspitavati, hraniti i za zivot spremati.(Tradicija nije babovina,nju treba zasluziti cinjenjem.Ne brukajte !!!)
    Pozdrav iz Berana


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo