Вести

O neodstupnom sledovanju učenju Svetih Otaca, o mnostvu lažnih učitelja, o nestajanju nastavnika pobožnosti -Sveti Ignjatije Brjancaninov: „Jer se srcem veruje za pravednost“, istinito je rekao apostol“ a ustima se ispoveda za spasenje“.

pripremio. Rab Božiji Stefan-Igor H.R.

Potrebno je ispovedanje pravednosti ustima i, kada je moguce, samim delima. Pravednost, ispovedana recima i delima, kao da se ostvaruje i postaje odlika coveka. I zato sto je sustastvena, ona je verni zalog spasenja.Vi ste se ubedili da je jedini nepogresivi put ka spasenju -neodstupno sledovanje ucenju Svetih Otaca, uz odlucno izbegavanje svakog ucenja sa strane i samih svojih shvatanja, sve dok se razum ne isceli od nemoci svoje i od telesnog i dusevnog ne postane duhovan. Priznavsi umom i srcem tu pravednost, ispovedajte je ustima, dajte obecanje Bogu da cete se rukovoditi ucenjem Svetih Otaca, kloneci se svakog ucenja koje nije posvedoceno Svetim Duhom, koje nije prihvaceno od svete Istocne Crkve.

Ispovedajuci pravednost Bozju ustima, ispovedajte je i delima, davsi obecanje, ispunite ga. Nemojte se uplasiti tog obecanja, njega je duzan da da svaki pravoslavni sin Crkve, duzan je da ga zatrazi od svakog sina pravoslavne Crkve njegov duhovni otac prilikom vrsenja tajne ispovesti.

Upravo medju pitanjima koja su odredjena da budu postavljena onome ko se ispoveda, prvo mesto zauzimaju sledeca:

1) „Reci mi, cedo, da li verujes u ono sto nam predade u veri i cemu nas u Istini nauci Saborna Apostolska Crkva Pravoslavna, koja je na Istoku osnovana i izrasla, i sa Istoka po celoj vaseljeni rasirena, i koja i do sada u istini nepokolebivo i neizmenjivo stoji?

2) I da li ne sumnjas u njeno sveto predanje?

3) Reci mi, cedo, da nisi bio jeretik odstupnik?

4) Da se nisi druzio s njima, njihova idolista posecivao, pouke slusao, ili njihove knjige citao?“

Citanje jeretickih knjiga i slusanje njihovih pouka je teski greh protiv vere, greh uma, koji boluje od gordosti i koji je zato zbacio jaram poslusnosti Crkvi, koji ima slobode bezumne, grehovne. A sada taj greh vise ne smatraju grehom, sada dozvoljavaju sebi da neprobirljivo citaju sve moguce jereticke pisce.

Protiv njih Crkva je zagrmela anatemom, ali zaslepljeni gresnici ne slusaju grom crkveni, ili paze na njega, ali samo zbog toga da bi ismejali glas Crkve koji upozorava na pogibelj, da bi njen sud i opredeljenje nerazumno nazvali sujeverjem i varvarstvom. Mnostvo jeretickih knjiga prevedeno je na ruski jezik, a jednoj od njih, pored svih otackih spisa Vaseljenske Crkve, daju prvo mesto posle knjiga Svetog Pisma. Preterana i neverovatna bezobzirnost, izrazena javno u stampi. Istinski hriscani svih vremena sa svim mogucim staranjem cuvali su se od smrtonosnog otrova jeresi i drugih ucenja lazi. Oni su se neodstupno drzali dogmatskog i moralnog predanja Crkve. Ne samo da su verovali pravoslavno u Svetu Trojicu, nego su i zivot svoj, i podvige svoje, i obicaje upravljali po predanju Crkve.

Osobena crta svih Svetih Otaca bila je nepokolebivo rukovodjenje moralnim predanjem Crkve, i oni su zapovedali da se istinskim smatra samo onaj duhovni nastavnik koji u svemu sledi ucenje Otaca Istocne Crkve i njihove spise i posvedocuje i zapecacuje svoje ucenje. A ko misli da rukovodi bliznje po nacelima premudrosti zemaljske i na osnovu palog razuma, koliko god on bio blistav, taj se sam nalazi u samoobmani, i sledbenike svoje vodi u samoobmanu.

Sveti Oci odlucili su da obavezno pravilo za onog ko zeli da se spasi jeste sledovanje moralnom predanju Crkve. Radi toga oni zapovedaju onome ko zeli da zivi pobozno i blagougodno da bude rukovodjen poukama istinskog ucitelja ili da bude rukovodjen spisima otackim, koji odgovaraju pojedinacnom nacinu zivota.

Osam stoleca po Rodjenju Hristovom crkveni sveti pisci pocinju da se zale na oskudicu duhovnih nastavnika, na pojavu mnostva laznih ucitelja. Oni zapovedaju da se zbog nedostatka nastavnika, verni obracaju citanju otackih spisa, da se udaljavaju od citanja knjiga, napisanih van okrilja pravoslavne Crkve. Sto je vreme od javljanja bozanske svetlosti na zemlji vise odmicalo, tim se vise osecao nedostatak istinskih svetih nastavnika, raslo je mnostvo laznih ucitelja, oni su od vremena otkrivanja stampanja knjige preplavili zemlju kao potop, kao gorke apokalipticke vode, od kojih je umrlo mnostvo ljudi dusevnom smrcu. „I izici ce mnogi lazni proroii“, predblagovestio je Gospod, „i prevarice mnoge. I zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnece ljubav mnogih“.

Zbilo se ovo prorocanstvo: njegovo ispunjenje pred nasim je ocima. Ima jos i drugo predskazanje Gospoda o obelezju vremena u kome ce biti Njegov drugi, strasni dolazak na zemlju. „Sin Coveciji“, rekao je Gospod ukazujuci na buducu sudbinu vere; „kada dodje, hoce li naci veru na zemlji?“

Tada ce na njoj gospodariti lazno nazvani razum, premudrost covecija, neprijateljska veri i Bogu. Sta znaci inocka vrlina – poslusnost? Ona je uvidjanje da je razum coveciji pao i zato predstavlja njegovo odbacivanje ludoscu vere. Od vere je poslusnost, od poslusnosti – smirenje, od smirenja duhovni razum, koji je potvrdjena vera. Inocko poslusanje procvetalo je pri obilju duhovnih nastavnika. Sa oskudicom nastavnika nestao je i veliki podvig poslusanja, koji brzo uzvodi podviznike ka svetosti: vera, koja cini sustinu tog podviga, zahteva da njen predmet bude istinit i duhovan: ta-da ona privodi Bogu. Vera u coveka dovodi do pomamnog fanatizma.

Rukovodjenje spisima Svetih Otaca vodi kudikamo sporije, slabije. Na tom putu mnogo je vise spoticanja: knjiga napisana na hartiji, ne moze da zameni zivu knjigu covekovu. Cudesna je knjiga – um i srce; jedino ispisana Svetim Duhom isijava iz sebe zivot, samo onima koji je slusaju sa verom predaje se taj zivot. Ali rukovodjenje spisima otackim postalo je vec jedino rukovodjenje ka spasenju po konacnom nestanku nastavnika. Ko se potcini tom rukovodjenju, taj vec moze biti smatran spasenim, a ko biva vodjen sopstvenim shvatanjima, ili ucenjem laznih ucitelja, treba ga smatrati izgubljenim. (…)Poznavsi put ka spasenju, nemojte oklevati da stupite na njega.

Sklopite blazeni zavet – savez sa svetom Istinom, odlucite u dusi Vasoj da ce celoga zivota biti verna Istini. Vec od te dobre namere izlice se u Vase srce lakoca, radost, snaga – svedoci da je sveta Istina prihvacena. Srcem se veruje za pravednost, jer je ona istina, a ustima se ispoveda za spasenje. Podviznici drevnih i novih vremena uzaludna je vasa zelja da se nadjete u potpunom poslusanju kod iskusnog nastavnika. Ovaj podvig nije dat nasem vremenu. Njega nema ne samo unutar hriscanskog sveta – nema ga cak ni u manastirima. Umrtvljenje razuma i volje ne moze da ostvari covek dusevan, makar bio i dobar i blagocestiv. Za to je neophodan duhonosni otac: samo pred duhonoscem moze biti otvorena dusa ucenika; samo on moze da primeti odakle polaze i kuda se upucuju dusevni pokreti onoga koga poucava. Ucenik je duzan radi cistote svoje savesti da tacno i podrobno ispoveda svoje pomisli; No nastavnik ne mora da se rukovodi tom ispovescu prilikom sudjenja o dusevnom stanju ucenika; on treba da duhovnim opazanjem pronikne u njega, da ga odmeri i otkrije mu nevidivo stanje duse njegove.

Tako su postupali Pahomije Veliki, Teodor Osveceni i ostali sveti ucitelji inoka. Teodoru Osvecenom govorili su ucenici: „Oce, razotkrij me“, – i on bi, pokretan Svetim Duhom, objavljivao svakome u njemu skrivene dusevne bolesti. Ovi veliki Oci cenili su „poslusnost monasku“ kao poseban dar Svetoga Duha: tako pripoveda njima savremeni pisac, prepodobni Kasijan. Poslusnost je – „cudo vere“. Moze ga ispunitisamo Bog, a ispunili su ga i oni ljudi kojima je ovaj dar bio dan odozgo, od Boga.

Ali kada ljudi zazele da sopstvenim trudom dostignu ono sto daje jedino Bog, tada su njihovi napori stetni i uzaludni, tada su oni kao zidari kule, koji zapocinju zidanje bez sredstava da ga dovrse. Svi koji prolaze, to jest zli dusi i strasti, podsmevaju im se jer oni naizgled cine dobro delo, a u sustini se nalaze u gorkoj obmani, zaslepljenosti i samozavaravanju, i, potcinjeni strastima svojim, ispunjavaju volju zlih duhova. I mnogi su nameravali da prodju kroz poslusanje, ali na delu se pokazalo da su ispunjavali svoje prohteve i bili obuzeti raspaljenoscu. Srecan je onaj ko u starosti svojoj stigne da pusti suzu pokajanja zbog zanosa mladosti svoje. O slepim vodjama i onima koje oni vode rekao je Gospod: „A slepi slepoga ako vodi, oba ce u jamu pasti“ (Mt. 15,14).

Nasem vremenu dat je drugi podvig, skopcan sa mnogim teskocama i preprekama. Mi smo prinudjeni da ne putujemo danju, po jasnoj suncevoj svetlosti, nego nocu, pri bledoj svetlosti meseca i zvezda. Nama je dano za rukovodjenje svesteno i sveto Pismo: ovo otvoreno govore Sveti Oci novijih vremena.

Pri rukovodjenju Pismom koristan je i savet bliznjih, i to onih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Nemojte misliti da je nas podvig lisen zalosti i venaca. Ne, on je skopcan sa mucenistvom. Ovo mucenistvo slicno je muci Lota u Sodomu: dusa pravednikova patila je zbog pojave neprestanog i neobuzdanog bluda i preljube. I mi se mucimo, odasvud okruzeni umovima koji su narusili vernost istini, koji su stupili u bludnu vezu sa lazju, koji su zarazeni mrznjom prema bogonadahnutom Pismu i naoruzani protiv njega hulom, klevetom i porugom adskom.

Nas podvig ima cenu pred Bogom: na vagi Njegovoj izmereni su i nemoc nasa i sredstva nasa, i prilike, i samo doba. Jedan veliki Otac imao je sledece vidjenje: pred njim se zemaljski zivot covekov prikazao kao more. On je video da su podviznicima prvih vremena monastva bila dana krila ognjena i da su se oni kao munja prenosili preko mora strasti.

Podviznicima najnovijih vremena nisu dana krila: oni su stali da placu na obali mora. Tada su im bila darovana krila, ali ne ognjena, vec nekakva slaba: oni su poleteli preko mora. Na putu svome, zbog slabosti krila oni su cesto tonuli u more; s mukom uzletajuci sa njega, iznova su zapocinjali put i, najzad, posle mnogih napora i nevolja, preletali more. Ne klonimo duhom, nemojmo nerazumno stremiti ka blistavim podvizima koji premasuju nase moci, primimo sa strahom Bozjim smireni podvig, koji u svemu odgovara nemoci nasoj, kao da je vidivo predan rukom Bozjom. Izvrsimo ovaj podvig sa vernoscu svetoj Istini i usred sveta, hucne, mnogoljudne gomile, koja juri sirokim, prostranim putem za svojevoljnim racionalizmom, predjimo ka Bogu uskom stazom poslusnosti Crkvi i Svetim Ocima.

Ne ide ih mnogo ovom stazom? Sta nas se tice! Rekao je Spasitelj:

„Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vasega da vam dade Carstvo. Udjite na uska vrata; jer su siroka vrata i sirok put sto vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put sto vode u zivot, i malo ih je koji Ga nalaze“ (Lk. 12, 32; Mt. 7,13 -14).