Вести

Razgovor sa Episkopom Atanasijem(Jevtićem). Posle jednomesečnog boravka i obilaska deset američkih država Episkop Atanasije u ekskluzivnom intervjuu Pravoslavlju kaže da naša vera u Americi ima budućnost.

– Mladi u Americi koji traže Pravoslavlje, traže da se odupru sekularizmu. Takvima treba da pomogne pravoslavno misionarenje, to jest Pravoslavna Crkva. Ne neko jeftino misionarenje poput pojedinih zilota kod nas, nego dubinsko oranje i sejanje jevanđelskog semena u duše mladih ljudi. To nije samo ni veronauka, ni katihetika ni omilitika, nego buđenje za novi život u Hristu, za preporodnu i životvornu blagodat koju Duh Sveti daje kroz svete vrline i svete Tajne. Pravo pravoslavno misionarenje jeste dubinska evangelizacija.

– Preosvećeni vladiko kakvi su vaši utisci o SAD i narodu?
– Mi Srbi danas imamo, na žalost, mnogo nepravde i gorčine od Amerike. Ali to je američka vlast – moćna politička, ekonomska i vojna sila, poput nekada rafinirano brutalnog Vavilona, Rima, Stambola, Beča, Berlina… Za takvu silu naš narod kaže: „Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli“. Ali ta vašingtonska vrhuška nije ona Amerika koju smo mi za ovaj mesec dana posetili, i bar donekle upoznali. Amerika je pre svega divan kontinent, sa retkim prirodnim lepotama, sa mnogobrojnim narodom, ili tačnije narodima, koji su uglavnom jednostavni i prostosrdačni, naročito američka deca, i, naravno, naša srpska deca, a i mnogi mladi svet koji smo sretali. U Americi postoji bogat i raznovrstan život, sa svojim dobrim stranama, ali i sa svojim izazovima, iskušenjima, opasnostima, posrnućima, zastranjenjima… Sreli smo i američke Indijance, Meksikance, ljude iz Srednje i Južne Amerike, Crnce, ljude sa Balkana, iz Evrope, sa dalekog Istoka. Većina njih su religiozni, a izvestan broj su i pravoslavni.

– Kako vidite budućnost Pravoslavlja u Americi?
– Pravoslavlje u Americi datira više od dva veka, ali je u 20. veku njegovo prisustvo pojačano. Od moga boravka u SAD pre dvadeset godina (dva meseca 1985. godine) video sam značajan napredak Pravoslavlja u Americi. Bili smo i služili Svetu Liturgiju, naravno u našim Crkvama (na Zapadu i Čikagu), zatim u ruskim (u San Francisku kod Svetog Jovana Šangajskog), grčkim i američkim crkvama i manastirima, a razgovarali smo sa braćom Grcima, Rusima, Antiohijcima i Amerikancima. Naročito smo se obradovali posetama i službama u novootvorenim pravoslavnim manastirima, srpskim (gde su monasi i monahinje Amerikanci), grčkim i ruskim. Postoje dobre namere i mogućnosti da se otvore i novi manastiri, pre svega grčki i srpski, i to na Zapadu, baš u Kaliforniji. Kažu da Kalifornija u Americi ide ispred ostalih u svemu, i u dobru i u zlu. Čini se da i Pravoslavni u Kaliforniji nastoje da na svoj način pariraju tom svojevrsnom predvodništvu u Kaliforniji. Utisak je da Pravoslavlje ima svoju dublju budućnost.
Nema sumnje da je Amerika novo misionarsko područje Pravoslavlja. Ne u smislu propagiranja ili pridobijanja pristalica. Jer, verske pa i hrišćanske propagande i pridobijanja pristalica za svoju „novu veru“ ima u Americi takoreći i suviše. Amerika je uglavnom protestantska zemlja (prisustvo rimokatolicizma u severnoj Americi nije naročito osetno) ali protestanstka isparčanost i parcijalnost u širenju Jevanđelja i naročito defektnost u pitanju realnosti Crkve Hristove nije doprinela i ne doprinosi stvarnoj evangelizaciji i punoj crkvenoj hristijanizaciji Amerike.
Da se ne bismo zadržavali duže na procenjivanju protestantizma uopšte, uključujući episkopalce (anglikance), reći ćemo samo to da je protestantizam od vremena reformacije degradirao i sebe i uopšte Hrišćanstvo kao Crkvu.

Protestantizam je nastao iz reakcije na nepravilnosti i zastranjenja rimokatolicizma, ali on nije našao svoj put povratka autentičnom hrišćanstvu. Ako su i postigli mnogo šta na humanitarnom, socijalnom i drugim planovima, u sve većoj su opasnosti da postanu sekularizovane, makar to bile i dobrotvorne organizacije kojima zvanična Amerika pogoduje i podržava ih radi ovozemaljskog blagostanja svoga društva. Ali Crkva nije „društvo od ovoga sveta“, mada jeste u ovom svetu, i ona, Crkva Hristova, a ne Amerika, je spasenje svetu.

– Da li je Amerika plodno tlo za misionarenje?
– Svakako da jeste. Videli smo mnoge mlade pravoslavce koji su se manje-više odnedavno obratili pravoslavnom Hristu i Njegovoj apostolsko-sabornoj Crkvi. Susreli smo i druge koji se spremaju da prime Pravoslavlje. Jedan mladi Kanađanin u Manastiru Sv. Antonija u Arizoni pokazujući mi knjigu o. Justina na engleskom veli: „On je mene preveo u Pravoslavlje“. Slično je i sa prevedenim na engleski delima Svetog Vladike Nikolaja i još više sa delima Svetih Otaca, starih i novih, a pod novim podrazumevam svetogorske i ruske podvižnike i bogoslove. Amerika je itekako pogodna za misionarenje. Na njenom tlu već se javila plejada pravoslavnih Svetitelja, i došavših i rođenih na tlu Amerike. Pravoslavni sa ponosom govore o njima i proslavljaju ih. A Svetitelji na jednom misionarskom tlu su dokaz plodova blagodati Duha Svetoga. Hvala Bogu, Amerika danas ima priličan broj apostolskih delatnika, propovednika Jevanđelja, sveštenoslužitelja i sveštenodelatelja „velike Tajne Crkve u svetu“, da upotrebim izraz iz ranohrišćanskog teksta Didahija. Ali Americi treba još misionara, samopregornih jevanđelskih sveštenika, episkopa, bogoslova. Ima ih i među Srbima, ali ih treba još. Sreo sam priličan broj naših studenata teologije u bogoslovskim školama Svetog Vladimira u Njujorku i Časnog Krsta u Bostonu (Bogoslovski fakultet u manastiru Svetog Save u Libertivilu nismo posetili, bio je raspušten na letnji odmor).

– Imajući u vidu da je američko društvo istorijski mlado, sačinjeno od brojnih konfesija, kao i činjenicu da je sekularizam veoma izražen u svim životnim sferama, kako se, po Vama, živi Pravoslavlje u ovom vremenu na prostoru SAD? Koliko glas Pravoslavlja može da se čuje u sekularizovanoj zemlji kakva je Amerika?
– Pomenuh mlade učenike bogoslovlja, ali smo sreli i druge koji sami izučavaju Pravoslavnu veru iz dosta bogate pravoslavne bogoslovske literature, pisane na engleskom ili prevedene. Iako procentualno malobrojna u tristamilionskom američkom društvu, ova omladina projavljuje duhovnu bogoglad i bogožeđ za istinom, istinskim životom, za živim i istinitim Bogom. Nema sumnje da je sekularizam vrlo prisutan i vrlo napadan, posebno na mlada bića, koja su sklona lagodnostima, nesuvislim uživanjima i stranputicama života koje pruža američko društvo. Interesantno je da skoro niko od mladih u Americi ne pominje Evropu i evropske standarde, jer Amerika ima svoje, i mnogi u Evropi kaskaju za Amerikom. Video sam i mladih Srba, pa i studenata, koji pre i rađe hrle u Ameriku nego u Evropu. Ali, sekularizam, to jest ovaj svet i sva blaga ovoga sveta, i kad se dobro upotrebljavaju, a pogotovu kada se samo potrošački koriste i zloupotrebljavaju, ne mogu nikada ispuniti krajnjim i smisaonim sadržajem, biće čoveka. Naročito mlado ljudsko biće. Kao što ni onoga mladića u Jevanđelju nije ispunilo bogatstvo koje je imao, pa je zato pitao Hrista: „Šta da učinim da zadobijem život večni?“ To smo osetili i pri susretu sa grupom mladih hrišćana, među kojima su većina bili pravoslavni, okupljenih na svome godišnjem skupu u sedištu Zapadnoameričke eparhije u Los Anđelesu.

Sekularizam zamajava i zavarava čoveka, ali treba snage da mu se odupre. Mladi u Americi koji traže Pravoslavlje, traže da se odupru sekularizmu. Takvima treba da pomogne pravoslavno misionarenje, to jest Pravoslavna Crkva. Ne neko jeftino misionarenje poput pojedinih zilota kod nas, nego dubinsko oranje i sejanje jevanđelskog semena u duše mladih ljudi. To nije samo ni veronauka, ni katihetika ni omilitika, nego buđenje za novi život u Hristu, za preporodnu i životvornu blagodat koju Duh Sveti daje kroz svete vrline i svete Tajne. Pravo pravoslavno misionarenje jeste dubinska evangelizacija, a evangelizacija znači ne samo sticanje znanja iz Svetog Pisma ili uopšte iz knjiga o Bogu, nego istinsko obraćenje Hristu i stupanje u Crkvu kao Telo Hristovo, kao zajednicu Duha Svetoga, kroz preporod pokajanjem i krštenjem, preobraženjem, svetim miropomazanjem i hrišćanskim življenjem i svetotajinskim hranjenjem Hlebom života u Svetoj Liturgiji.

Ima jedan grčki sveštenik u Americi koji je pod uticajem protestanata napisao jednu brošuru u kojoj govori da je potrebna „ne sakramentalizacija, nego evangelizacija“, to jest da se više treba baviti izučavanjem Jevanđelja negoli učešćem u svetim tajnama. Pre svega je neprihvatljiva ta njegova polarizacija te dvojedine, nedeljive stvarnosti pravoslavnog apostolskog crkvenog misionarenja i delanja, i u tom njegovom stavu vidim pre svega veliko nepoznavanje Pravoslavlja, to jest obično protestantsko pomodarstvo koje suprotstavlja Jevanđelje i Crkvu, Reč Božiju i Svete Tajne Hristove. Takvog necrkvenog i zaista nejevanđelskog hrišćanstva ima u Americi i to rade protestanti već nekoliko vekova i zato oni mladi koji se obraćaju Pravoslavlju time pokazuju da im takvo hrišćanstvo ne treba, jer ne privodi Hristu Ovaploćenom Bogočoveku, nego možda nekom individualizovanom Isusu.

– Šta je to „novo“ što Pravoslavlje poseduje i nudi na tlu Amerike, što ljudi nisu ranije čuli od propovednika raznih hrišćanskih konfesija?
– Pre svega treba da se podsetimo reči Sv. Irineja Lionskog iz 2. veka kad se pojavila gnostička religiozno-filosofska ideologija da je on na pitanje „šta je to Hristos novo doneo svetu“ odgovorio: „Doneo je sebe kao Ovaploćenog Bogočoveka“, to jest doneo je sebe kao Crkvu, ličnu i sabornu zajednicu Boga i čoveka. Ta i takva punoća Lika i dela Hristovog u svim njegovim bogočovečanskim dimenzijama sačuvana je jedino u Pravoslavlju, kako je govorio i Dostojevski. Amerika ima, da tako kažemo, Isusa, ali nema Hrista. Čućete propovedi ili naići na mnoge knjige ili ustanove protestanske gde se spominje Isus (na nekim kolima nekih protestanskih misionara piše „ponjered by Jesus“ – osnaženo Isusom), Ali, nećete čuti Jevanđelje o Bogočoveku Hristu i njegovoj Crkvi, a to znači o Hristu Ovaploćenom, o Hristu sa Telom, o Hristu u Crkvi i kao Crkva. Strašno je to što kod mnogih protestanata postoji sumnja da li je Hristos uopšte vaskrsao, a neki čak to smatraju i nevažnim. Time se u stvari poriče suština hrišćanstva, poriče Božije Jevanđelje spasenja sveta i čoveka.
Pravoslavlje ne zna za Hrišćanstvo bez Hrista Ovaploćenog, Raspetog i Vaskrslog, i ne zna za Hrista bez tela Crkve, bez blagodatne Zajednice naroda Božijeg, u kojem je On Prvenac među mnogom braćom.
Pravoslavlje, dakle, svedoči i pruža srcima, dušama i umovima ljudi u Americi Hrista kao Crkvu, Hrista kao živi život, Hrista kao parohiju, Hrista kao manastir, Hrista kao Liturgiju. U tom smislu, veliko je delo Pravoslavlja u Americi rad priličnog broja pravoslavnih episkopa i osnivanje novih parohija, a naročito je velika novina osnivanje i podvižničko-liturgijsko življenje nekoliko desetina pravoslavnih manastira, muških i ženskih. Samo za poslednjih desetinu godina svetogorski starac podvižnik i molitvenik Jefrem Filotejski osnovao je sedamnaest manastira širom Amerike (od Arizone, gde je najveći manastir Sv. Antonija, preko Kalifornije, Teksasa, do Floride, Pensilvanije, Njujorka i Kanade, te ima pod njegovim duhovnim rukovodstvom devet muških i osam ženskih manastira, a priprema se otvaranje uskoro i još jednog). Tu je i desetak srpskih manastira, od kojih su oni u Arizoni, Kaliforniji i Aljasci sastavljeni od Amerikanaca, a i ostali srpski manastiri u srednjoj i istočnoj Americi. Ovi manastiri su značajni ne samo po životu, radu, molitvi i bogosluženju samih monaha i monahinja u njima, nego i po tome što u njih dolaze na bogosluženje, ispovest i pričešće mnogi pobožni tradicionalno pravoslavni i novoobraćeni Amerikanci, od kojih se neki s porodicama čak naseljavaju bliže manastira.
Drugi važan momenat su žive pravoslavne parohije i brojni aktivni sveštenici (sa kojima smo se upoznali i razgovarali na Skuštini našeg svešenstva u SAD poslednja dva dana maja u Los Anđelesu) uz podršku i svojih episkopa, a od tih mladih sveštenika skoro da su većina Amerikanci poreklom (ostavio bih sada po strani vrlo prisutan problem u ne tako malobrojnim parohijama gde življe i dinamičnije svedočenje Pravoslavlja ometaju neki nemarni sveštenici i, na žalost, donekle neki episkopi, kojima je administracija jača od pastirstva, u srpskoj i drugim jurisdikcijama, a naročito predstavljaju problem takozvani „odbori“ i „bordovi“, u kojima nekolicina laika drži skoro sve u svojim rukama, videći u parohiji pre svega sredstvo za sticanje novca ili materijalnog poslovanja, a ne misionarsko žarište i živu liturgijsku zajednicu).

Treći važan činilac jesu pravoslavne bogoslovske škole od kojih su najznačajnije Svetovladimirska Duhovna Akademija i Teološka škola Časnog Krsta (Srpski Pravoslavni fakultet je još uvek u počecima, kao i teološki Institut Patrijarha Atinagore na Berkliju). U novije vreme dobro se razvija i bogoslovska škola u manastiru Svetog Tihona gde je predavao i bio rektor Sv. Vladika Nikolaj. Treba pomenuti i duhovnu akademiju u Džordanvilu i Bogosloviju na Aljaski. Nije sve u ovim bogoslovskim školama, kako bi se želelo (poput, na primer, ranohrišćanskih škola u Aleksandriji i Antiohiji) i nije svugde osposobljen bogoslovski nastavni kadar, ali ove škole su dale pravoslavne bogoslove, poput o. Georgija Florovskog, o. Aleksandra Šmemana, o. Jovana Majendrorfa, o. Teodora Stilijanopulosa, o. Pavla Tarazija, i njihovo svetootačko usmerenje i crkvograditeljsko bogoslovstvovanje se nastavlja i u današnjim generacijama. Postoji izvesna surevnjivost između pojedinih pravoslavnih jurisdikcija, ali je nadati se da će toga biti sve manje pred živom potrebom jedinstvenog pravoslavnog svedočenja Hrista i jerurgisanja njegovog Jevanđelja u Americi.

– Kako prevazići problem Pravoslavne „dijaspore“?
– Pravoslavna dijaspora je jedna realnost, ali za nju kao misionarsko područje treba da imamo razumevanja i strpljivosti dok se ne ostvari puno jedinstvo saborno-katoličanske Pravoslavne Crkve u Americi, koje će nesumnjivo jednog dana doći, kako je govorio i Sveti Vladika Nikolaj 1952. godine. Bogu hvala što postoji neometano evharistijsko jedinstvo i opštenje među svim pravoslavnim jurisdikcijama (i posle prevazilaženja srpskog raskola i izmirenja Ruske Zagraničke Crkve i Moskovske Patrijaršije). Izvesne različite prakse u pojedinim oblastima crkvenog života, koje su uostalom uvek postojale kroz istoriju Pravoslavlja, nisu prepreka liturgijskom opštenju i zajedništvu.

– Kakvo je Vaše mišljenje o stanju Srpske Crkve u SAD i njenom eklisijalnom životu? Kako prevazići posledice raskola?
– Ja sam posetio samo Zapadnoameričku Eparhiju naše Crkve i sedište Novogračaničke mitropolije. Video sam da narod i sveštenici žele dovršenje i kanonsko-administrativnog jedinstva, ali sam od više sveštenika i vernika slušao da tu postoje izvesna odugovlačenja i nehtenja, naročito u Kanadi i Srednjoj Americi, gde učitelji Izrailjevi još nisu shvatili da je idenje na svetske sudove direktno suprotno kanonskom predanju Crkve. Nisam imao vremena, a nisam ni bio pozvan, da posetim te krajeve u kojima se odugovlači i otežava potpuno sjedinjenje. Ne bih ni da spominjem tužnu priču o suđenju nekih naših episkopa na ovom kontinentu i u Evropi sa svojim parohijama, sveštenicima, vernicima. To je posao za Sveti Arhijerejski Sabor.

-Na osnovu Vašeg dugogodišnjeg pedagoškog rada na katedri za Patrologiju, i pre svega, Vašeg velikog uticaja na razvoj savremene srpske (i ne samo srpske) bogoslovske misli, Veće Pravoslavne Akademije Svetog Vladimira u Njujorku Vam je dodelilo počasni doktorat. Uz najsrdačnije čestitke, molimo Vas povodom tog velikog događaja da podelite sa nama utiske.
– Svetovladimirska akademija je u svoje vreme dala počasni doktorat blažene uspomene o. Justinu (Popoviću) koju je on sa zahvalnošću prihvatio, mada nije mogao da ode na svečanost promocije. Mene su sada pozvali i dali mi krst i diplomu Akademije Svetog Vladimira i to je upriličeno na početku liturgijskog seminara koji ova akademija, kao i Akademija Svetog Sergija u Parizu svake godine (na kraju akademske godine), priređuje ne samo za svoje profesore i studente, nego i za sve zainteresovane pravoslavne vernike, sveštenike, bogoslove u Americi. Tako sam imao priliku da posle akta promocije slušam predavanje jednog pravoslavnog ukrajinskog liturgičara, arhimandrita Grigorija, o razlikama u praksi liturgijskog služenja Pravoslavnih Crkava u Americi i stremljenju u njihovo objedinjenje kroz obnovu izvorne pravoslavne liturgijske prakse. On je govorio o težnji ka takvoj obnovi i kod Grka, Antiohijaca, Rusa, Ukrajinaca, Amerikanaca, kako u samoj Americi tako i u tradicionalno pravoslavnim zemljama. Zadivljujuće je kako oni sve prate i poznaju i procenjuju kao mudri pastiri naučeni Carstvu Božijem, koji iz svoje riznice iznose i novo i staro (objavićemo to njegovo predavanje koje nam je ljubazno dao u rukopisu).

Vraćajući se iz Amerike tokom dugog putovanja razmišljali smo i još razmišljamo o čudnim putevima i delanjima Božijim u svetu i istoriji: da se Jevanđelje kao blagovest spasenja propoveda do kraja vaseljene i do kraja vekova, i da se svi ljudi i narodi kao deca Božija pozivaju i udomljuju u Crkvu Hristovu blagodaću Duha Utešitelja na slavu Boga Oca. Gorčine američke politike prema Srbima na Kosovu i Metohiji nisu u stanju da pomute iskustva radosti i nade za budućnost Pravoslavlja u Americi.
 

Borislav Petrić i Snežana Denker,

Broj 967, Rubrika Razgovor PRAVOSLAVLJE