Вести

Ćutanje nije zlato, već kukavičluk. U početku je bila reč i biće i na kraju: velika, živa reč prokletstva za one koji ćute.
(MM, “Ćutanje”)

za novinar.de piše:  Mateja Matejić protojerej-stavrofor

Sveštenik sam već pedeset i šest godina. I moji savremenici i ja spadamo u izlapele, kako nas neki mlađi sveštenici, pa i poneki episkop nazivaju. Možda smo izlapeli jer ne pamtimo da se po Crkvi ikada ovako i ovoliko vršljalo kao sada.
Nekoliko mlađih, inteligentnih, energičnih, ali samovoljnih i prepotentnih episkopa nam dokazuju da se kod nas Srba liturgija pogrešno služila već osam vekova, sve dok oni nisu postali episkopi. Ispada da su Sveti Sava i svi posle njega bili manje obrazovani, i manje revnosni, i manje pobožni od ovih koji zahtevaju liturgijsku obnovu.

Ne znam gde su oni našli tekst liturgije koji je, kako oni kažu pravilan. U kojim se crkvama u davnini služila, ili u kojim se pravoslavnim crkvama sada služi ta sveta liturgija, i onako kako oni žele da je zavedu u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?

Pregledao sam bar stotinu liturgijskih rukopisa na koži i papiru i nisam takvu liturgiju našao. Pregledao sam veliki broj štampanih služabnika, počev od onih s kraja 15. veka, pa i tamo je tekst liturgije kao i u rukopisnim i kako se služila od Svetoga Save pa do sada. Šta da radimo sa rukopisima i štampanim služabnicima koji nemaju tekst i pravila za svetu liturgiju koji nisu po volji našim učenim ali samovoljnim episkopima koji su za liturgijsku obnovu? Morali bismo da ih spalimo, zar ne?

Bio sam u Rusiji, Grčkoj, Rumuniji, na Svetoj Gori, u Jerusalimu, u Srbiji, u Bugarskoj, Rusiji, Poljskoj, Čehoslovačkoj i prisustvovao liturgijama ili sasluživao sa patrijarsima i arhijerejima, i svuda se liturgija služila kako je mi služimo od Svetoga Save pa do sada. Nešto je promenjena kod Grka u Americi i kod Pravoslavne Crkve u Americi. Da, i neki naši srpski pravoslavni sveštenici, pa i neki arhijereji, služe po tipiku jedne od te dve crkve, a ne po tipiku Srpske Pravoslavne Crkve. Otuda i oni služe svetu liturgiju malo drugojačije od nas izlapelih, ali ipak ne po receptu pobornika liturgijske obnove.

Da dodam i to da nigde u pravoslavnim crkvama u zemljama koje sam obišao nisam video da su skinute carske dveri ili ceo ikonostas kako zagovaraju pobornici obnove. Izuzetak su poneke grčke pravoslavne crkve u Americi (grčka pravoslavna crkva posvećena Blagovesti u Kolumbusu,Ohajo). Ako se na njih ugledamo onda ćemo morati da uvedemo i orgulje, jer i oni ih imaju. Ali niko od naših žestokih pobornika liturgijske obnove nije se školovao ovde u Americi, već u Grčkoj, pa ne verujem da su tamo videli skinute dveri ili čuli orgulje.

Kažu da treba ukloniti carske dveri i zavesu (a možda i ceo ikonostas), baš kao kod katolika i protestanata, da bi narod video. A šta da vidi? Videće leđa sveštenoslužitelja, i videće ga i spreda kada se okrene da blagosilja. A neće i ne može videti Svetog Duha kada pretvara hleb i vino u sveto pričešće.

Pa kada uklonimo dveri i možda i ceo ikonostas hoćemo li onda ukloniti i ikone i premazati freske, jer one bodu oči Protestantima? Pa šta će onda doći na red? Jer kada se počne sa reformama, tu nema kraja. Luter je pokrenuo Reformaciju protivu zlouotreba u rimokatoličkoj crkvi, da bi obnovio Crkvu, a njegova reformacija se završila sa odbacivanjem Crkve kao takve. Zato su se od jedne Luteranske denominacije namnožile stotine sekti.

Gledao sam na Internetu snimke koji pokazuju dvojicu episkopa koji su za liturgijsku obnovu kako se izdiru na narod okupljen pred zamandiljenom crkvom kao da je marva u pitanju, a ne ljudi. Ubeđen sam da ta dva episkopa znaju i naglašavaju da bez episkopa nema Crkve, što mi pravoslavni verujemo, ali se pitam da li ta dvojica znaju da i bez naroda nema Crkve.

A da se neće stati sa promenom liturgije i ikonostasa, već imamo znake i dokaze. Jedan episkop iz grupice pobornika liturgijske obnove, kada je kao gost služio u tuđoj eparhiji, nije dozvolio sveštencima da dok bogosluže drže služabnike u rukama nego im ih iz ruku otimao. Valjda zato što njihovi služabnici ne sadrže liturgiju koju je i kako je on služi. Gde je našao da tako treba da čini?

Služio je svetu liturgiju kako je on i njegovi istomišljenici služe, iako je Arhijerejski Sabor odlučio da se zasad tako ne služi. Ali on i grupica njegovih istomišljenika sebe stavljaju iznad Sabora jer, kako neki od njih kažu, oni su samo Bogu odgovorni. Za njih nema zakona, nema kanona, nema pravila, nema poštovanja prema starijoj sabraći arhijereima, jer zbog njihove gordosti oni su sami sebi sve.

Priča se da jedan drugi episkop iz te grupe ne stavlja česticu moštiju svetitelja u antimins. Trebalo bi ga na arhijerejskom saboru pitati zašto. Da li zato što Protestanti gaje averziju i prema svetiteljaima i prema njihovim moštima, a on bi hteo da im se dodvori? A valjda taj episkop zna da su se najraniji hrišćani molili ne u hramovima, jer ih nisu imali, nego po privatnim kućama, katakombama i kod grobova mučenika. I odatle počinje tradicija da se u antimins prišiva čestica moštiju nekog svetitelja.

A drugi, njegov istomišljenik koji je među nama u Americi, kaže da je važno da antimins ima potpis episkopa a ne deo svetih moštiju. Znam da je učen, pregledao sam njegovu biografiju, znam da govori više jezika, ali ne znam koju je bogosloviju i koji teološki fakultet završio, i ko su mu bili prfesori, ali sam siguran da svoju teoriju nije naučio od svetih otaca.

Polomiše se uvodeći promene, a ne brinu čemu to vodi. Ugledajući se na rimokatolike i oni su odbacili pripreme za sveto pričešće. Hoće da menjaju liturgiju umesto da najpre promenu sebe, da malo obuzdaju svoju nadmenost, pa onda da se postaraju da se i narod izmeni.

Hoće li ta takozvana liturgijska obnova obnoviti duhovno i moralno pravoslavni srpski narod? Živeći decenijama pod režimom koji ga je duhovno i moralno ubogaljio, srpskom narodu su neophodne duhovna i moralna a ne liturgijska obnova.

Znaju episkopi i sveštenici u Srbiji da tamo i muško i žensko, i staro i mlado psuje Boga i Bogordicu. A čuo sam i decu u osnovnoj školi Radoje Dakić da psuju Boga i Bogorodicu. To su morali od svojih roditelja naučiti jer ih nisu čuli da se Bogu mole, nego da Ga psuju. Umesto što oni koji su za liturgijsku obnovu cepidlače o formalnostima, dobro bi bilo da zajedno sa sveštenicima, objasne narodu da su te psovke rat Srba sa Bogom i da učine nešto da se psovanje Boga i Bogorodice iskoreni bar kod vernika ako ne i kod nevernika.

U Srbiji niču sekte kao pečurke. U članku u kome se osvrće na monstruozno ubistvo u Novim Banovcima, za koje se oputžuje satanista, a on priznaje da je ubistvo izvršio, Večernje novosti pišu i ovo:

„Prema nekim procenama, u Srbiji postoji između 200 i 300 organizacija, pretežno su neformalne i vode se kao udruženja građana. Stalno deluju, a kako tvrdi Slađan Mijaljević iz Udruženja “Istina” za borbu protiv sekti, na površinu senzacionalistički “isplivaju” tek kada se dogodi slučaj kao prošlonedeljni u Novim Banovcima.“

Šta oni duhovnici koji se bore za liturgijsku obnovu čine da se narod zaštiti od tog duhovnog raka? Ako smo mi koji živimo u Americi imali prilike da čitamo o satanskom zločinu u Novim Banovcima u Sremu, onda su i borci za obnovu liturgije morali da o tome čitaju. Evo kratkog izvoda iz jednog članka:

„Novi Banovci: Ubica priznao zločin 1. septembar 2007. 11:02 Izvor: B92 Sremska Mitrovica –

Kako B92 nezvanično saznaje, Danijel Jakupek posle višečasovnog ispitivanja u policiji priznao da je izvršio stravičan zločin. Podsetimo, juče je u Dunavu kod Novih Banovaca policija pronašla obezglavljena tela Vasilija Trbovića (26) i njegovog petogodišnjeg sestrića Luke Opačića, nakon čega je uhapsila 26-godišnjeg Danijela Jakupeka „đaka“ iz Novih Banovaca, pod sumnjom da je on izvršilac ubistva. Kako saznaje B92 iz policijskih izvora, ubica je najpre u kadi usvojoj kući, nožem i testerom usmrtio dečaka, a potom u šumi i njegovog ujaka. Delove tela, kao i oružje ubacio je u bure, a zatim u Dunav. U kući Danijela Jakupeka, osim satanističkih knjiga, pronađene su i knjige o Drakuli i inim načinima odsecanja delova tela.

A evo i jednog od mnogih komentara u vezi sa ovim zločinom: Ovog leta smo imali dva slična zločina koja su direktno (kao u ovom slučaju) ili indirektno povezna sa okultnim radnjama. Imamli smo i pojedinačne suicidne slučajeve (držao svoje kao taoce) takođe povezanim direktno sa satanizmom – momak iz Surčina. I to sve u periodu od nekoliko meseci. Slučajno?

U jednom članku postavljenom na Internet 1. septembra 2007, čitamo:

Crkve i manastiri u Srbiji sve češće su na udaru pljačkaša, koji iz svetinja uglavnom odnose sitniš, ali i mošti i ikone! Krađe po srpskim crkvama i manastirima sve su učestalije, a lopovi odnose bukvalno sve što im dođe pod ruku – od neprocenjivih moštiju svetitelja i ikona do sitniša sa oltara!

Da li borce za liturgijsku obnovu treba ovo da brine? Da li će liturgijska obnova nešto promeniti i poboljšati sa tom situacijom?

Godinama su vlasti sprečavale da vernici pohađaju bogosluženja, a sada, kako mi reče jedan profesor u Srbiji, rasteruju nas sveštenici jer ne obavljaju obrede ako im se ne plati u markama, odnosno u evrima. Kako bi bilo da oni k oji su za liturgijsku obnovu ulože napore na to da sveštenici budu istinski pastiri a ne trgovci?

Ko traži te reforme koje oni ne samo zagovaraju nego i nameću? Da li su one radi dobra Crkve i vernika ili za sujetu pobornika liturgisjske obnove? I kuda vode te promene? Sablažnjavaju vernike, unose razdor među arhijereje i sveštenike. A nevernici i svi neprijatelji Srpske Pravoslavne Crkve se raduju jer se dom rastura iznutra.

Hoće li se i druge Pravoslavne crkve povesti za onima koji u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi hoće da zavedu liturgiju kako se ne služi ni u jednoj savremenoj Pravoslavnoj Crkvi, ili ćemo biti kao šugava ovca pa niko od istinski pravoslavnih neće sa nama sasluživati?

Ne znam rukovodne motive onih koji traže liturgijsku obnovu, ali postoje razna nagađanja. Navodim samo jedno objavljeno u listu Novinar.de koji sam pročitao na Internetu pomoću Google pretraživača kada sam tražio podatke o Atanasiju Jeftiću.

Vatikanski plaćenici
„RASKOLNICI u srpskoj crkvi se sve više eksponiraju. Sve dublje vode u raskol svojim oholim neposlušanjem SA Saboru Pravoslavne Crkve a zarad poslušanja „Drugom Vatikanskom Koncilu“ i njihovim preporukama o izmeni bogosluženja. Čim je u Vatikanu ondašnji kardinal Racinger uspeo da izmeni latinsku politiku bogosluženja, odmah su se vatikanski plaćenici latili posla da to sprovode u delo, zaboravljajući da su klirici svete Crkve pravoslavne, koja nema nikakve obaveze prema vatikanskim koncilima. „malo morgen“, pomisliše oni svi od reda i onda Mrsivoje Vukainović napisa magistarski rad o izmenama u Liturgiji, biskupi Irinej i Amfilohije dogovoriše sa papom dinamiku izmena, zašta ih je ovaj nagradio zlatnim biskupskim krstom i prstenjem od otetog zubnog zlata jasenovačkih novomučenika. Dogovoriše i razmenu predavača sa Rimom, da se ne bi samostalno mučili da pojašnjavaju vernom pravoslavnom narodu zašto su potrebne izmene prema odlukama vatikanskog koncila, pa sad dolaze razni rimski „učitelji“ da ispiraju mozak đacima i studentima, ali i srpskim popovima.
Tako ovi vatikanski plaćenici uspeše da uvećaju svoju armiju revnitelja za vatikanske doktrine, malo ucenama, malo teorijama, malo potkupljivanjima, a evo kao šlag na tortu je i Atanasije Jevtić lično objavio debelu knjižurinu gde pokušava teološki da opravda ove izmene.
Svaki dobronamerni pravoslavni Srbin je uveren da njima nema više povratka u Crkvu, oni krupnim koracima gaze ka uniji sa latinima, prinoseći papi na žrtvu i mnoge žive klirike i vernike, ali i upokojene, smanjivanjem broja žrtava ustaško-vatikanskih krvavih noževa i maljeva.
Najaktivniji RASKOLNICI su biskupi: Irinej Bulović, Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović, Jovan Mladenović, Ignjatije Midić, i svi njihovi iz vatikanskog koncila poslušnici“

Ja lično ne verujem da je iko od imenovanih episkopa vatikanski plaćenik. Ne može se i ne sme se to reći za umirovljenog vladiku Atanasija koji je veliki srpski rodoljub i poznati srpski pravoslavni teolog. Uživa veliki ugled ne samo među pravoslavni Srbima, već i kod drugih pravoslavnih i nepravoslavnih. Ne verujem da su i ostali imenovani vatikanski plaćenici.
Upravo zato bih voleo da znam šta ih je navelo da sada u najgore i najteže dane za srpski narod i Srpsku Pravoslavnu Crkvu unose nemir i razdor i u narod i u Crkvu. Zar nemamo dosta drugih nevolja? Ugled srpskog naroda nije nikada u istoriji bio na nižem nivou nego sada.

Srpski narod je uvek imao neprijatelje, ali nikada u ovolikom broju. Posle ne tako odavno završenog Drugog svetskog rata, u kome su stradali stotine hiljada Srba, došao je raspad Jugoslavije, novi pokolji, nova razaranja. Što su se Slovenci i Hrvati, koje smo nekada braćom zvali poneli nebratski, može se nekako preboleti. Ali kako prežaliti pretvaranje srpske Bosne u muslimansku državu? Kako prežaliti otcepljenje i izrazito antisrpski stav bratske Crne Gore, ali ne i braće Crnogoraca. A Kosovo, ta rana preduboka?! Toliko pobijenih, toliko proteranih, toliko poniženih, toliko namučenih Srba! Dok se mi gložimo oko obnove liturgije, silnici sve čine da Kosovo, koje nije njihova svojina otmu od onih čije je i poklone ga onima kojima nije nikada pripadalo i ne pripada!

Ni u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi stanje nije mnogo bolje. Odvojili su se Makedonci i kao teritorija i kao crkva. Zatim se 1962 godine zbila nesretna podela u našoj Crkvi koja je formalno prevaziđena, ali još ne i stvarno.

Pa razaranje srpskih bogomolja, svetinja i grobalja ne samo na Kosovu nego gdegod ih je bilo na teritoriji Jugoslavije. Pa, zar nemamo sve te nevolje da o njima mislimo nego da se mlatimo sa liturgijskom obnovom? Hoće li sveta liturgija biti svetija ako služimo onu koju zagovara šačica episkopa i ako je služimo onako kako oni hoće?

Arhijereji se prilikom dolaska u hramove dočekuju rečima “

„Tako da se zasvetli svetlost vaša pred ljudima, da vide dobra dela vaša i proslave Oca vašega koji je na nebesima, sada i uvek i u vekove vekova“ (Jevanđelje po svetom Mateju 5:16).

Srećan sam da mogu da kažem da, Bogu hvala, imamo i dobre arhijereje, istinske dušebrižnike, kakav je vladika Artemije, a bio bih još srećniji da mogu da kažem da su svi naši arhijereji takvi. Radi istinskih arhijereja dušebrižnika Srpska Pravoslavna Crkva ne prolazi kao Sodom i Gomora. A da li su oni koji unose nemir u Crkvu svetlost ili tama?
Šta da kažemo za postupak jednog nedavno hirotonisanog episkopa? Umesto da pomogne svome bratu u Hristu, episkopu Artemiju, koji sve čini da pomogne srpskom narodu na Kosovu i u Metohiji, taj episkop, na sednici sa sveštenicima je oštro naredio da od sada nikakva materijalna pomoć iz Australije ne sme da ide vladici Artemiju. Povod za ovo je bilo to, što su sestre iz grčkog ženskog manastira iz Australije poslale pomoć vladici Artemiju, a što je biskup Irinej objasnio kao veliku grešku. Na pitanje sveštenika (M.P.) zašto je to bilo pogrešno, odgovor je bio Zato što ja tako kažem. (“Novinar.de kost u grlu,” Novinar.de, 30.VIII. 2007)

A novac koji se šalje vladici Artemiju ne koristi on za sebe nego da pomaže jadne i napuštene Srbe na Kosovu i u Metohiji. Čitao sam izjave koje je davao episkop koji zabranjuje da se pomoć šalje vladici Artemiju, odnosno Srbima na Kosovu. Taj vladika kaže da ne možemo spasti Kosovo, što znači da ga je otpisao kao srpsku zemlju. A vladika Artemije nije taj sveti deo zemlje Srbije otpisao, nego se herojski i mučenički bori da ga sačuva za Srbiju.

U časopisu NIN. broj 2560 od drugog maja 2000 video sam mali članak pod naslovom Patrikije irski iz koga sam video o nekim zaslugama toga arhijereja za koje nisam znao, a ne verujem da je i iko drugi znao:

„Da naše aktivnosti nisu protivne kanonima SPC, potvrdio je otac Irinej Dobrijević, koji ima parohiju u SAD i koji je nekoliko plemena s Aljaske preveo u pravoslavnu veru. Kao veliki ljubitelj irskog melosa, otac Irinej nam je poklonio pravoslavnu ikonu sv. Patrika kada smo gostovali u porti manastira Vavedenje.“

Da piše da je preveo nekoliko Eskimaca u pravoslavlje pa bi čovek mogao i poverovati, ali nekoliko plemena – neverovatno!

Zapazio sam da u novije vreme neki mladi, energični, prepotentni, i samovoljni episkopi imaju veliki uticaj pri odlučivanju ko će biti svetitelj a ko ne. Mislio sam da je ono što se ovih dana događa u Kaliforniji delo nekoga od njih. Prevario sam se. Otišli smo korak dalje! Nekada se kanonizovanje svetitelja vršilo od nadležnog crkvenog tela i po propisima Crkve. To je sada to postala nadležnost jednog jereja i njegovog đakona. Kanonizovanje istinski zaslužnog i poštovanja dostojnog arhimandrita Sebastijana su, kako se može videti iz novinskog članka o kome će biti reč, obavili jerej Stiven Tumbas i njegov đakon Trivun Pavlov, odnosno Tomas Pol

Danas, 29. avgusta 2007 godine, telefonirao mi je jedan poznanik iz Kalifornije. Nije rođen u Srbiji, već je rođen i odgajen u Americi. Po glasu se moglo prepoznati da je bio nečim ozlojeđen. Zamolio me je da mu dozvolim da mi pročita jedan članak koji je objavljen u američkim novinama The Record, koje izlaze u Stoktonu, a u vezi sa predstojećom svečanošću prenosa zemnih ostataka arhimandrita Sebastijana Dabovića iz manastira Žiče u Xekson, Kalifornija. Pristao sam i on mi je pročitao članak. I njega, a i mene je zgranuo bašibozluk koji vlada tamo gde svetlost treba da sija i red da vlada.
Poslao mi je isečak iz novina, ali se ne vidi ni ime novine niti stranice (objavljen je na dve). Uz članak je objavljena slika na kojoj je ili ikona ili freska na kojoj je arhimadrit Sebastijan Dabović sa oreolom svetitelja oko glave. Bilo da se radi o ikoni ili freski, pitanje je ko je njen autor, ko je naručio rad, kada je ikonopisanje obavljeno, i po čijem odobrenju je ikona ili freska istaknuta u crkvi?

Članak je pisala Amerikanka Dana M. Nikols, koja nije pravoslavne vere. Naslov članka, u mom prevodu sa engleskog je Strpljenje za svetitelja, a podnaslov je Godine urgiranja donose mošti kući.

Mislio sam da je novinarka dobila podatke od nadležnog eparhijskog arhijereja, ali sam se prevario. Podatke su joj dali jerej Stiven Tumbas i njegov đakon Triva Pavlov kome je svetovno ime bilo Tomas Pol! Obadvojica su na daleko poznati kao vatreni poklonici Pravoslavne Crkve u Americi, i po tome što im je srca u njoj, ali džepove drže u srpskoj parohiji.

U članku piše, (citiram doslovno samo u prevodu na srpski):

„Na službi u utorak u čast Bogorodice (Božije Majke), Tumbas je dodao molitvu Sv. Sebastijanu iz Xeksona. Kasnije je Tumbas rekao da put ka svetiteljstvu u Pravsslavnoj Crkvi ne zavisi od birokratskog rasmatranja onoliko koliko u katolicizmu. Narod proglašava svetitelja – kazao je Tumbas. Sinod pravoslavnih episkopa može, eventualno, da doda ime na listu priznatih svetitelja, što ohrabruje vernike da traže od svetitelja pomoć da prinese njegove ili njene molitve Bogu.
Vernici (crkve, MM) Sv. Save neće morati da čekaju. Posle subote oni će moći da pišu molitve tražeći zastupništvo Sv. Sebastijana i da ih spuštaju kroz otvor na ukrašenpj drvenoj kutiji na ulazu u crkvu, na kovčeg u kome su Sebastijanove mošti.“

Ovako nešto sam video samo kod rimokatolika. Cedulje pisane rukom i štampane sa molitvama upućenim Skargu, katoličkom svecu, video sam u katedrali u Krakovu gde me je odveo akademik Rusek. Kada smo sišli u kriptu, videli smo kovčeg Skarge prekriven ceduljicama. Taj običaj nije postojao kod pravoslavnih. Sada ga uvode jerej Tumbas i đakon Triva.
Da završim ovaj tmurni napis narodnom izrekom: i nad popom ima pop. Baš me zanima da li će nadležni episkop išta reći jereju i đakonu koji su sebi dovolili da oni vrše kanonizaciju, a na to nisu imali pravo. Svakako bi im morao nešto reći sem ako i on veruje da je ćutanje zlato.
 

Mateja Matejić, protojerej-stavrofor