Вести

Suviše je ostarela zemlja, suviše su ostarela nebesa, suviše je ostareo svet; odavno je izašao iz ruku Božijih i čovek kida sebe u kavezu materije, i riče od uzdaha srca svog. Ovakav kakav je: deformisan i onakažen, svet je suviše uvredljiv za izmučenog čoveka.

Izranavljen, čovek izlazi iz starog i ulazi u novi, noviji i najnoviji bunt. Dok mu mnogonamučeni duh ključa na strašnoj temperaturi stradanja, on snuje razne modernizme i pokušava da pomoću njih oslobodi sebe ostarelog sveta. No sve su to samo flasteri na rascvetanim živim ranama. Preduboka je bolest sveta, i čovek joj nikako ne može dohititi koren i ukloniti. Potrebno je bilo, neophodno je bilo da Bog siđe u telo, u materiju, da pronađe koren bolesti sveta, i iščupa. Tajanstveni Gospod Isus je to učinio. U Njemu je počelo obnovljenje ostarelog sveta i oboženje đavoimanog čoveka.

To je proces duboko ličan i duboko saboran. On se vrši putem mnogobrojnih bogočovečanskih podviga. Gospod Isus vraća čoveka dopadnom Adamovom stanju, dopadnoj bogoobraznosti njegovoj, predgrešnosti sveta. Spasitelj je došao da čoveka vrati ne Mojseju, ne Avraamu, već dopadnom Adamu, koji je sav živeo u Sv. Trojici. Vaspostaviti bogoobraznost adamovsku – to je cilj Hristov, to je čežnja pravoslavnih koji čeznu i uzdišu u drevnu dobrotu izobraziti se.

Sredstva su za to blagodatno-bogočovečanska. Spasonosni je podvig Hristov: vratiti čoveka Bogu, vratiti ga temelju, sa koga ga je greh odbacio. To sačinjava bogočovečanski konzervatizam Hristov. Apostoli su to shvatili i Sv. Oci sa njima: ukoliko čovek Hristom ide unazad ka svome početku, utoliko ide unapred ka svome završetku, jer je Hristos početak i svršetak, alfa i omega.

Neki naši crkveni modernisti neprestano uvoze sa Zapada u našu sredinu neke rimokatoličko-protestantske modernizme. I u ime tih kožnih modernizama oni čine bučne pohode protiv blagodatno-bogočovečanskog konzervatizma Pravoslavne Crkve. Ne treba se varati: rimokatolici su najradikalniji modernisti, jer su temelj Hrišćanstva preneli sa večnog Bogočoveka Hrista na truležnog čoveka papu. I to proglasili za najglavniji dogmat. A protestanti su samo poduhvatili taj dogmat i razradili ga do strašilnih detalja.

Pravoslavlje živi i dela u znaku bogočovečanskog konzervatizma: oslanjajući se na apostolsko-svetootačku prošlost, ono čini korak po korak u neizvesnu budućnost. I čineći tako ispunjava zavet Hristov. Kada „Hrišćanski Život“ opominje i poziva: nazad ka Apostolima, nazad ka Sv. Ocima, nazad kroz njih ka Gospodu Isusu za pravoslavnog hrišćanina to znači: napred ka nezamenljivom Gospodu Isusu!

Putevi Crkve – putevi su Gospodnji: prokletstvo poražava one koji ih kvare (sr. d. A. 13, 10). Ko sam ja, a ko ti, da samopouzdano putimo puteve Crkve kroz istoriju? To je blagodatni poziv duhonosnih otaca: Sv. Serafima Sarovskog, Sv. Prohora Pčinjskog, Sv. Save, Jovana Kronštatskog. A naš je poziv da za njima idemo molitveno i smireno, sem ako ne želimo da polugom gordosti izbacimo sebe iz saborne zajednice sa Crkvom. Nikakav modernistički salto mortale nije u duhu Pravoslavne Crkve. Spremaš li se da učiniš korak unapred, osvrni se, oslušni šta ti Duh Sveti savetuje kroz bogonosne Oce i Sv. Vaseljenske Sabore. Ne osvrneš li se, ne oslušneš li, ne poslušaš li – sebe stavljaš iznad Vaseljenskih Sabora, i time na sebe zgrćeš sve njihove anateme.

Ako naša Pomesna Crkva želi da ostane Pravoslavna i da ide napred, ona to može jedino ako korak koji hoće da učini napred, učini saborno: sa svima Apostolima, sa svima Mučenicima, sa svima Ispovednicima, sa svima Svetim Ocima.

Prepodobni ava Justin Popović