Вести

Pre dve godine se mitropolit Amfilohije borio kao ris da se primeni Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske Pravoslavne Crkve na prostoru KiM. Evo njegove odbrane Memoranduma, nije potrebno komentarisati.

IZJAVA MITROPOLITA CRNOGORSKO-PRIMORSKOG AMFILOHIJA POVODOM MEMORANDUMA O OBNOVI SVETINjA NA KOSOVU I METOHIJI

Kosovo je sveukupno pitanje Crkve i naroda

Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske Pravoslavne Crkve, koji je u ime cele Srpske Pravoslavne Crkve potpisao Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle, nije nešto što se iznenada pojavilo. To je akt koji je dugo pripreman. Na njemu su radili naši stručnjaci i predstavnici Međunarodne zajednice. Sveti Arhijerejski Sinod se sa tekstom Memoranduma, koji je potpisao Njegova Svetost Patrijarh G. Pavle, saglasio posle dugog usaglašavanja, na tri uzastopne sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda u proširenom sastavu, na dve je prisustvovao i Vladika Artemije. Tekst nije nikakva neprikosnovena rezolucija. U njemu je predstavnicima Crkve praktično dato pravo veta.

Našeg Patrijarha su zabrinuli neki momenti u Memorandumu, pa je zato sazvao Sinod i članove Odbora Svetog Arhijerejskog Sabora za Kosovo i Metohiju. Svi zajedno smo ponovo razmatrali tekst i ponovo zaključili da uopšte ne tretira pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije, već da se isključivo radi o saradnji sa Međunarodnom zajednicom na obnovi porušenih hramova i stvaranju legitimnih uslova da se ti, preko potrebni poslovi, obave.

Ja bih lično stavio primedbe na ovaj akt i tražio da njim budu obuhvaćene sve porušene svetinje od 1999. godine. Potpisivanjem ovog Memoranduma želimo da stvorimo pretpostavke da se, u saradnji sa međunarodnom zajednicom, kao apsolutno nezaobilaznim faktorom, započne obnova i ovih svetinja.

Ovde ističem zadovoljstvo što će u Komisiji koju će voditi međunarodni ekspert, zajedno sa predstavnikom Crkve, biti i predstavnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, čime su ispoštovane nadležnosti Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Ne vidim ništa loše u tome što će se izvođač radova birati na tenderu. Po Memorandumu samo ono preduzeće koje ima iskustva gradnje i obnove pravoslavnih hramova može konkurisati. Ono preduzeće koje da najpovoljnije uslove, a već ima iskustva u obavljanju ovakvih radova dobiće posao. To može biti preduzeće iz Grčke, Italije, Srbije…, ali na Kosovu i Metohiji nema takvih preduzeća. Znači, iza tvrdnji da su Sinod i Patrijarh potpisivanjem Memoranduma posao obnove svetinja poverili onima koji su ih uništili, stoje ili neobavešteni ili zlonamerni. Naglašavam da je Memorandum, od 1999. godine, prva pismena garancija prisustva i odgovornosti Srbije, na Kosovu i Metohiji, i to preko Patrijaršije u Beogradu i Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji u ovom slučaju predstavlja Ministarstvo kulture, odnosno Vladu Srbije.

Što se, pak materijalnog poslovanja tiče, episkopi nemaju apsolutnu vlast, već saglasno kanonskom poretku, kao i po Ustavu Srpske Pravoslavne Crkve, njihovo upravljanje crkvenim dobrima podleže nadzoru i konačnom odobrenju Sinoda, odnosno Svetog Arhijerejskog Sabora.

Jasno je da se Sinodske odluke moraju poštovati. Naravno da ne želim da polemišem sa tvrdnjama da u Patrijaršiji navodno postoje centri moći. Episkopi okupljeni oko Patrijarha srpskog u Sinodu i Saboru, su obraz sabornog i bratskog odlučivanja. Crkva je saborni organizam koji ima svoje vekovno ustrojstvo. Patrijarh je prvi među jednakima, ali i on mora da radi u saradnji sa episkopima, kao što i episkopi ne mogu bez saglasnosti Patrijarha, bez obzira o kom episkopu se radi.

Episkop Artemije je odrastao čovek, i verujem da će konačno prihvatiti odluku Svetog Arhijerejskog Sinoda. Na području Kosova i Metohije, odnosno Eparhije raško-prizrenske, je i Pećka Patrijaršija, koja je pod direktnom ingerencijom Patrijarha, tako da niko ne može da bude isključiv, još manje da sebe proglasi jedino odgovornim za ono što je nadležnost cele Crkve, države i naroda.

Nije dobro da se Episkop sa Sinodom dopisuje preko medija, to stvara potpuno pogrešnu sliku o Crkvi i daje utisak da u Njoj postoji raskol. On postoji samo u glavama onih koji ne znaju šta je Crkva, a ne žele dobro ni Crkvi ni narodu.

Naša Crkva nije partijski uniformisana organizacija, a nije ni totalitarna, kako se govori, već u njoj svako ima ličnu odgovornost i slobodu da izrazi svoj stav. No svak odgovara za svoje činjenje ili nečinjenje, a u Crkvi nema nepogrešivih. Samo za rimskog papu tvrde da njemu niko nema prava da sudi, a on sudi svima. Nadamo se da Vladika Artemije, kao pravoslavni episkop, ne misli tako.

Memorandumu zaista ne treba pridavati značaj koji on nema i kako je to predstavljeno u medijima.

Pre toga, Episkop Artemije je potpisao Memorandum o razumevanju sa predstavnikom Ministarstva kulture Kosova i Metohije, 28. juna 2004. godine. Zvanično je Vladika tvrdio da nije potpisao dogovor sa PISU već sa UNMIK-om, međutim, tekst je veoma jasan i na engleskom i na srpskom jeziku. Koliko nam je poznato ovo je prvi zvanični kontakt i to potpisan i overen pečatom, između Vladike Artemija i Vlade u Prištini.

Taj dogovor o razumevanju su sastavili UNMIK-ov predstavnik odgovoran za Ministra kulture, Rao Bjala i otac Simeon Vilovski, sekretar Episkopa Artemija. Ovo znači da tekst nije bio nepoznat Vladici Artemiju, pošto je rezultat dugih pregovora o načelima koje su obe strane potpuno prihvatile.

Ni Ministarstvo kulture u Beogradu, niti Zavod za zaštitu spomenika nisu osporavali taj Memorandum. Štaviše, u Komisiji oformljenoj prema Memorandumu radili su ekspert Ministarstva kulture u Beogradu i predstavnik Eparhije raško-prizrenske koga je imenovao Vladika Artemije.

Znači, tada ni Zavod za zaštitu spomenika kulture ni bilo koje drugo telo u Beogradu nisu imali ništa protiv teksta tog Memoranduma, koji nije smatran opasnim za identitet srpskih mesta, mada u njemu srpske svetinje nisu pomenute kao srpske, kao što je to u novoj verziji Memoranduma koju je potpisao Patrijarh srpski pre nekoliko dana. Zavod za zaštitu spomenika se nije žalio da su državne institucije zaobiđene, niti je osporio bilo koji deo Memoranduma. Konačno, Episkop Artemije nije oklevao da potpiše dokument zajedno sa predstavnikom kosovskog Ministarstva kulture, niti je zahtevao, kao što to sada potpuno neosnovano radi, da “oni koji su srušili naše svetinje ne mogu da ih obnavljaju.” Potpis od 28. juna 2004. godine je opozvao dva meseca kasnije, tačnije 15. septembra ali ne zbog teksta Memoranduma, niti zbog protesta iz Beograda, već zbog toga što je proces obnove bio neočekivano spor i što je Međunarodna zajednica odbila da odobrena sredstva budu uplaćena neposredno Eparhiji raško-prizrenskoj? Čak i posle povlačenja potpisa predstavnik Ministarstva kulture Srbije nastavlja da učestvuje u radu Komisije i u pripremama tenderskih dokumenata.

Treba ponovo istaći da je Memorandumom zadržano pravo veta od strane predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve u Komisiji, a da iza njega stoji centar Crkve i Država iz Beograda, a ne samo predstavnik lokalnih vlasti i lokalne Crkve, odnosno Eparhije.

završen citat

Mitropolit Amfilohije je napravio gore slovnu grešku. Umesto „pravo veta“, trebalo je da stoji „pravo Vetona (Suroi). Jer da je SPC imala pravo veta, kako je lažno govorio Amfilohije, ne bi bilo kako je bilo, niti bi se on posle dve godine žalio kao neko ko nije mogao da utiče na ishod „obnove“. Još treba da poverujemo da se našao veći lažov i od Riste koji je i Ristu preveslao i preveo žednog preko vode, a ovaj to isto učinio sa srpskim patrijarhom koji je U IME CELE CRKVE potpisao sramni dokument?

Citat:

http://www.spc.yu/Vesti-2007/06/08-06-07-c.html#amfi

 „Pored mnogobrojnih problema na Kosovu i Metohiji, obnova uništenih i devastiranih svetinja, u vlasništvu Srpske Pravoslavne Crkve, a na osnovu poznatog Memoranduma, nije dala očekivane rezultate, a sada ih u međunarodnim dokumentima preimenuju u neku “kosovsku” baštinu?Način obnove nije dobar, ali nismo hteli da dozvolimo da neko može da kaže kako Srpska Pravoslavna Crkva nije za obnovu. Memorandum predviđa samo obnovu svetinja porušenih u martovskom pogromu, njih 30, a ukupno je porušeno 150 crkava, manastira i verskih objekata. Obnovi treba pristupiti kao obnovi svetskih i evropskih vrednosti, nikakvih “kosovskih”. Naglašavam da Kosovo i Metohija nije deo Srbije, već njeno srce, duša, vertikala, temelj jednog naroda. Uzeti mu srce, dušu, raskućiti mu kuću i temelj razoriti – znači taj narod zbrisati iz zemaljskih, Božijih naroda sa onih prostora koje im je Bog dao u udeo da na njima žive i svake dobre plodove donose. To je mesto gde se srpski narod upisao u ozbiljne, zrele narode“
Memorandum je bio i ostao ono što je i bio: izdajnički akt uzurpatora crkvenog poretka u SPC, koji su svim nedozvoljenim sredstvima zalegli da se sprovede u delo, pričajući i takve nebuloze o nekom pravu veta, o zvaničnom prisustvu srpske crkve i države, te ostale bajke za naivne, uz pretnje i bezobrazna prebacivanja vladiki Artemiju. Ne može se tek tako zaboraviti ta podla kampanja koju je predvodio samozvani cetinjski arhiepiskop, koji danas pokušava da se opere od tih gnusnih podvala svojim prozaičnim žalopojkama, da se Srbi ne sete.

Citat:

„To je akt koji je dugo pripreman“ – Mitropolit Amfilohije (Radović)

I u najgorem srpskom preduzeću bi onaj, ko je dugo pripremao neki akt sa tako katastrofalnim posledicama, odavno bio najuren. Samo je Risto za svoju veleizdaju nagrađen da opet sedi u Sinodu i opet uzurpira nemoć bolesnog patrijarha, kojim on i Mirko maksimalno manipulišu.

izvor: Pravoslavni forum GAZIMESTAN