Вести

Nedelja je a naše “preučene“ vladike zabranili božiju službu verujućem narodu, te tako jutros ne odoh u crkvu. Sedim i nešto razmišljam.

Koministi su posebnu bolesnu mržnju gaijili prema nama Srbima. Bili smo im prevelika smetnja. Nismo se lako povinjavali njuhovom diktatu pa se zato i nismo slagali sa njima. Komunisti su propali, pa se mi Srbi poradovasmo da će nas konačno zaobići i ostaviti na miru. No komunisti su bili takvi da su se kojim slučajem meseca dograbili i njega ba uništili a nekamo li nas Srbe koji smo mnogo manji od mesečevog kraševitog tla. Pa ipak i mi smo Srbi žilavi te tako i pored svih nastojanja da nas zatru, komunisti propadoše pre nas.

Naravno komunistima je smetala naša najjača nacionalna institucija naš štićenik i naš vodič kroz vekova. Smetala im je naša SPC. I odmah iza Drogog svetskog rata oni su izvršili snažan atak na tu instituciju. Dvoicu Patrijarha odmah iza tog prokletog drugog svetskog rata birala nam je udba. – pise u memorandumu svetog oca Justina. Nije nam udba samo patrijarhe birala, nego nam je nametala i postavljala sveštenike, monahe pa i episkope, i od njih tražila da nas kod nje cinkare, i da nam o glavi rade.

Taj udbin kadar u SPC je nešto što se još uvek u njoj održalo i posle komunističkog bankropstva. Zato i razmišljam ovih poslednjih dve do tri godine kako se se sve zbilo i kako se zbiva i odigrava sa udbaskim kadrovicima u SPC. Sve jedan strahovito bolestan um. Despotski vladike, primitivni svestenici, svi zajedno neuki gotovo nepismeni. I tako jedan najnepismeniji i najgori od njih, jedan što niti crkvena pravila zna niti ih poštuje, a da ne govorimo za državne zakone usudio se da pre više od godinu dana zabranji verujućem narodu, vaskolikom srpstvu da se u svetovnim hramovi bogu moli, eto baš ovde u Kandi. Kažu da i drugi slično rade, kao recimo njegov brat u Nemačkoj. A onda pričaju da su drugi vladike dobri i da nisu upućeni u stvarnost i ne poznaju srž događaja. “Svi se žale da u našem naprednom sistemu ima mnogo grški. Žale mi se da se dešavaju umorstva i ubistva nevinih, ali ja to slabo znam jer me slabo o tome obaveštavaju. Baš upravo za ta čudna umorstva i ubistva. Drug Staljin je pravedan čovek, i ako mi neko dokaže da je bilo ko nevin stradao ja sam spreman da se takvome odmah sudi, čim dokazi stignu do mene.“’ Ističe u jednom svom izlaganju Jozef Žugašvili. Ma nije to bio tako mali broj stradalnika, bilo ih je na milione, na desetine miliona koji stradaše nevini. I za sve je znao drug Staljin, znao je zato što je za ta umorstva sam izadavao naredjenja. Tako slično i ovi drugu “bolji“ vladike, koji se prave kao tobože ništa ne znaju o pokoljima srpskih duša od strane sadističkih i manijačko obolelih nastranika poput Georgija Djokića, njegovog brata Konstantina, i mnogih njima sličnih su utoliko “bolji“ zato što pred istinom i činjenicama glavu okreću.

Zato i razmišljam o tim ljudima koji su u vreme komunizma mitre stavili na prošupljene glave. Razmišljam o njima i pitam se kavi su oni ljudi i koliko su drski i asimetrični. Jer u ovih poslednjih nekoliko godina u javnosti su o njihovim postupcima pretresana mnoga pitanja. U javnosti je njihov ugled spao ispod svakog proseka, u javnosti njihovu reč niko više, ne ceni, ne poštuje i ne sluša. U javnosti, njihovi su postupci osuđeni, kao nedopustivi. I ne samo kao nedopustivi, nego i ako neprmišljeni i nedolični. Njihovi postupci se dešavaju ne na nivou odraslih nego na nivou dece iz predškolskog uzrasta, one dece koja treba tek da prođu kroz život i da nauče. A eto oni bi trebali da budu već davno odrasli ljudi.

Čini se da ti i takvi vladike, koji su pregrmeli šestu deceniju a žive na nivou dečijeg uzrasta ne samo da nisu u stanju bilko koji problem da reše, nego su oni baš upravo i kreatoriu problema. Odnosno deo problema sa kojima se SPC suocava. Zato kada bi mogli, stiče se utisak, oni bili u stnju da ljudima i u kući brane da molitvu gospodu uznosi. Toliko o njuihovoj veri i ljubavi u Boga i prema bogu. Smeta takvim vladikama verujući narod. Jer svaki vernik danas više i bolje zna da veruje, rasuđuje, i da ceni nego vladike koji se nisu uzdigli od dečijeg uzrasta.

Najveći je problem upravo baš u tome što im je uzrast zakržljao, i mentalitet nije izgrađivan. Sve je to tako danas teško za vskoliko srpstvo samo zato što srpstvu trebaju ne diktaori, nego oni koji su u stanju da ljubav prema crkvi i veri pospeše u narodu. Za tako nešto potrebni su otmeni, kojima je do ugleda u narodu stalu, jer se narod ugledom osvaja. Ali današnjim vladikama je slabo do ugleda stalo. A do naroda? Takvima narod i nije potreban. Oni su internacionalisti. Ekumenisti, mondialisti.

Janko Bojic