logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет    Аутор: Срђан Марјановић    2.579 пута прочитано    Датум: 19.07.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Penzionisani Vladika Atanasije JevtićJedna naša sestra imala je priliku da se sretne sa vladikom Atanasijem za vreme njegove posete Američkom kontinentu.

15 July, 2007 by svetosavlje.org

U petak 22.juna 2007 vladika Atansije Jevtić je posetio manastir Svetog Tihona (Američka Pravoslavna Crkva) i grčki manastir Pokrova Presvete Bogorodice u Pensilvaniji. Nadala sam se intervjuu sa vladikom ali…ko zna našeg dragog Tasu taj zna da sa njim klasičnog intervjua i nema.

Zovem juče oca Ljubu i molim ga da ide sa mnom u manastir Sv. Tihona jer znam da tamo neće biti nikoga od Srba, niti bilo koga drugog. Bićemo sami, a takva je prilika zaista retka. Mitropolit Herman i episkop Tihon, sa većinom monaha, idu na sahranu svog arhijereja. Oca me izneveri i ja ostanem tako sama sa sobom i željom da postavim vladici par pitanja, više onako za svoju dušu, priznajem.

Posle par sati vožnje stignem u manastir malo pre 10 i otac Nikodim kaže, da stigoh u pravi čas jer vladika dolazi u 10. Baš lepo mislim se ja, ali šta ako stiže po *srpskom vremenu*… Da ne dužim, stigli su u 2 popodne. Vladika Atanasije, vladika kalifornijski Maksim, otac Sava tvrdoški, otac Đokan Majstorović paroh Crkve Sv. Save u Njujorku, otac Toma iz Patersona, otac Zoran paroh Crkve Sv. Đorđa Elizabet i jedan grčki sveštenik, kome nazalost ne znam ime.

Priđem ja i tražim blagoslove, prostreli me vladika Atanasije onim njegovim rentgenskim očima ali mi i otpozdravi i blagoslovi. *Je li ova naša*, pita *pratnju*, k’o da ja ne umem da kažem. *Vladiko ja bih Vas zamolila za par odgovora, nema mnogo pitanja 5 – 6 za jedne novine iz dijaspore.*

*Eno ti ga vladika Maksim, on je za dijasporu.*

*Ali vladiko, nas interesuje Srbija.*

Mi ovo razgovaramo tako što ja trčkam za vladikom, a on sve uzbrdo hita ka crkvi i viče na oca Savu, što mnogo slika *Ajde dosta više, ne slikaj nas, nismo mi važni, slikaj ovo okolo.*

Jedva sustižem vladiku, a imam utisak da ni ostalima nije lakše.Okrene se vladika u jednom trenutku ka meni :*Ajde bre više, pusti me na miru, znaš da mogu da te bijem.*

Ja k’o iz topa :*Znam vladiko, rek’o mi otac Ljuba.*

On se trze pa me pogleda *odande*. *A tako dakle, pročuo sam se već.*

*Jeste vladiko, al’ ja se ne bojim.*

*Vidiš ti onu dasku tamo?*

*Vidim.* -Odgovaram ja mirno

Shvatio čovek, nema vajde, valjda pa odustade. Uđoše ili bolje reci uleteše poput iznenadnog udara vetra u praznu crkvu i unesoše svojim hitrim i žustrim koracima pesmu koja odjednom prenu mirno letne popodne i prenese ga u neki drugi svet. Nestvarno. Gledam i ne mogu da verujem, moji Srbi ispuniše Crkvu u ovom dalekom, tuđem svetu, svi smo sad zajedno oko našeg sveca oca Nikolaja. Nema nikoga sem nas. Jedini *stranac* je otac Nikodim naš domaćin! Ja se ukopah i prvo mi prolete kroz glavu, ko li doturi vladici mikrofon, dok nisam shvatila da nema nikakvog mikrofona…

Koliko li sam samo puta ovde samovala i molila svetog Nikolaja da se moli Gospodu za sve nas Srbe, za mene i sve moje…Na koliko sam službi bila, blagoslova dobila, jeleosvećenja. ..i sad je evo neko moj konačno sa mnom. Prostire se pred moštima svetog Nikolaja…sa istom molitvom – molitvom za svoj napaćeni narod i raspeto Kosovo… Danas nisam bila sama u Sv. Tihonu.

Krećemo dalje i ja ponovo, kao kuče za njima…a vladika viče *Bež bre što si dosadna, sad ću da te bijem.* Ne hajem ja i trčkam za njim jer nikako njegove grdnje ne mogu da shvatim ozbiljno. Džaba mu trud. Liči mi na *straška* za decu. Na uglu usana mu uvek igra smešak i kad je najglasniji. U njemu vidim već pomalo ostarelog dečaka, dobrodušnog i punog života, kako u telu, tako i u duhu, Dečaka željnog igre iz koga izbija velika ljubav prema Bogu a samim tim i prema čoveku, jer jedno bez drugog ne postoji. Ja sam tu igru jednostavno prihvatila, nije mi palo na pamet da od njega pobegnem.

Mislim da i kad najgrblje, najozbiljnije grdi bilo monahe, sveštenike ili mirjane, pa i onda kad to izgleda zastrašujuće, to sve radi iz velike ljubavi, brige i radi uvežbavanja smirenja a ne iz bilo kakve loše namere. Kako onda da čoveku ne bude milo kad ga grdi?

Konačno u knjižar *Dobro, ajde 3 pitanja i nema više.* Tako je brzo to izgovorio, kao da me rafalom poseče, ali meni još brže izlete: *Šta bi Sveti Sava mislio o Srbima danas, šta bi im rekao?*

*Ne znam! ajde dalje…*

*Ako Srbi izgube Kosovo, hoće li izgubiti i svoj identitet i integritet?*

*Neće! Neće ni jedno ni drugo, dalje?*

*Šta bi car Lazar poručio Srbima danas?*

*Ne znam. Eto završili smo. Kako sam prošao?*

*Dovoljan 2*, -odbrusim ja hrabro.

*Kako, pa odgovorio sam na sva pitanja?*

*Niste na 2 i sad imam prava na još dva.* *Rekli ste da ne znate…*

*Pa imam pravo da kažem da ne znam…i nemaš prava da pitaš više…nem’o sad da te izbijem…*

*Svađamo* se mi. Ipak nastavlja sa 300 na sat:

*Sveti Sava je rekao i rekao bi i danas: *Srbi Jevandjelje u ruke*, a car Lazar – ne treba nama carstvo zemaljsko, nego carstvo nebesko.*

Posle ovog *rafala* opet vladika *odlete* dalje uz: *Eto i ne dosađuj više, ajde beži sad..*

Jes’ kad bi ja tako lako odustajala :-)

Vidim ja da ću ili juriti za njim celi dan ili će mi otac Đokan nešto *srediti*. Kaže mi otac Đokan da vladika ne voli da daje intervuje (nisam primetila :-))) ali da možda mogu da ga ja vozim do sledećeg manastira – Pokrov Presvete Bogorodice. Uf, sjajno bi to bilo, ali ja bih se mogla negde i *zakucati.* Toliko baš hrabra nisam.

Čujem ja gladni su svi, ništa nisu jeli a otac Nikodim *otkazao* ručak u manastirskoj kuhinji. Čim je prošlo jedan popodne. Računa čovek mora da su negde već jeli. Ne zna Amerikanac da Srbi ne jedu ručak *ili u podne ili nikad* nego kad stignu a obično kasnije popodne

Ja mu kažem – gladne su vladike i pratnja, ima li šta da se jede? *Trči* kaže *u kuhinju i reci da spreme nešto pod hitno.*

Vratim se ja i otac Đokan dođe na sjajnu ideju koja me je koštala podobre *rasprave* sa vladikom. Kaze: *Idi kaži vladici da će biti ručka pa ćeš ga možda odobrovoljiti.* Poslušam ja! Otkud mi dođe da kažem: *Vladiko biće ručka, eno ja otrčala u kuhinju da im kažem….* Prekide me u pola reči kad zagrme: *Šta si ti… ti si nešto kazala, da nisi možda ti rekla da spreme ručak?*

*Nisam ja vladiko…*

*Pa što onda kažeš da jesi..*

*Pa nisam tako rekla*

*Nego kako si rekla?*

*Pa rekla sam…*

*E nisi tako rekla…*

*Pa zaboravila sam eto, ne znam šta sam rekla…*

Podrugljivo *Ti si rekla da spreme ručak, ti!? Ko je reko otac ili ti?*  *Otac vladiko*

*Eto vidiš* i nastavi on tako još par *krugova* da me nagrđuje.

Meni to njegovo nagrđivanje dođe baš simpatično …samo me bi sramota od oca Nikodima koji ne poznaje našeg *Tasu*. Pitao me je da mu nešto kažem pre njihovog dolaska o vladici. Ja onako ukratko ispričala i dodala na kraju da vladika nema dlake na jeziku…

Elem, okupiše se svi oko nas dok me vladika grdi i slušaju – ja se branim ali džaba, ne popušta vladika, pa ličimo na one Italijanke iz filmova što se preko štrikova svađaju :-)

Pita vladika oca Nikodima :*Je si ti naručio ručak ili ona?*

Zemljo, molim te otvori se, vapim ja u sebi!!!

*Ja sam* tiho će otac koji nema pojma što vladika toliko viče na mene.

Mada mu je po gestikulaciji jasno jer se vladika okreće ka meni i nastavlja da viče

Nije zemlja htela da se otvori…

*Zaboravila si kažeš šta si tačno rekla?*

*Zaboravila vladiko.*

*Koliko ti je godina?* grmi, ali se već malo smeška.

*Mnogo* kažem ja i sveštenici prsoše u smeh.

*Kad si poslednji put bila bivena?* *Davno*

*Vidim ja trebaju ti batine..*

Eto, dobih ja pouku onako niotkuda a baš kad treba i kako treba. Dobro, shvatila sam,zahvaljujem vladiko, neću je zaboraviti ‘ajmo sad dalje… Posle mi otac Nikodim kaže – sad vidim što si rekla da vladika nema dlake na jeziku :-)

Nešto je baš vikao na tebe. Uf, uf mislim se… U ovom je manastiru živeo par godina i upokojio se naš sveti Nikolaj Velimirović, Tako da se vladika živo raspituje za sve što čuvaju vezano za našeg sveca. Sa velikom ljubavlju, pažnjom i pietetom ispituje njegove odežde i ostale lične stvari. Posmatrati *galamdžiju Tasu*, kako se prosto nekako smanjuje pred njima, kako nestaje one njegove žustrine i zamenjuje je mirnoća je zaista lepa slika.

Krenuše gladni Srbi konačno da jedu.

U trapezi, preko celog jednog zida freska koju je oslikao naš otac Atanasije monah iz manastira Crna Reka (pisac knjige *Bog i rokenrol* dok je bio u svetu i zvao se Aleksandar). Čoveku zaista zastane dah kad se pred njom nađe. Vladika traži da iznesu hleb da kaže molitvu. Maše rukama i viče *Bread, bread.* Kuvar (koji je inače u stresu, jer se plašio da neće imati čime da nahrani toliku *svitu* jer su očekivali tri gosta umesto sedam), se ukopao i valjda ne razume šta će hleb za ručak??? Vladika uporno, nervozno zamahuje rukama i konačno kuvar shvati trči nosi hleb (onaj u kesi za sendviče što ni jedan Srbin ne bi ni pogledao.)

Za vreme ručka vladika par puta zatraži nešto a kuvar i otac Nikodim, kao da imaju duži fitilj…a i navikli su na vladiku Tihona, koji izgovori reč svake tri sekunde , a poslednji put je povisio glas verovatno kad je bio dete . Kako sad jadni da se *prešaltuju* na ove *rafale* i galamu? Znajući sve to ja se ludo zabavljam i smejem u sebi naravno.

Dojadilo vladici, pa uz osmeh kaže: *Ovi rade na mazut a ja na kerozin,* i samo odmahnu rukom. Sednem u jedno ćoše dok su svi posedali za stolom i krenem da pišem beleške, jer k’o velim zaboraviću i ovo malo reči što sam čula…

Vladika sa suprotnog kraja trapeze zagrmi: *Vidi ti nju tamo, piše nešto, ne piši, ostavi to!*

*Ra-zumem* odgovorim vojnički i ostavim svesku…

Gledam u zemlju k’o seoska mlada i čekam ko pas da padne neka mrvica sa stola :-) Ne, nije bukvalno u pravu ste :-)

Nudio me otac Nikodim da jedem, ali kud ću ja sa vladikama za sto…Eh, da sam znala šta me  čeka u sledećem manastiru…  Nisam ništa jela čitav dan, ali ne marim…

Priča vladika vic: *Sedeli monasi (mislim na Sv. Gori) i pričaju loše o nekome, kaže jedan da nije lepo da sudite drugome, a oni će “nda; mi ne sudimo nego osuđujemo!* Pred kraj ručka zapovedi vladika jednom od sveštenika: *Daj joj tu jednu bananu.* Ustade čovek (postariji grčki sveštenik iz Atine) uze jednu bananu sa stola i donese mi *Blagoslov od vladike* i pokloni se…Opet neće zemlja da se otvara… 

Pred kraj ručka zapovedi vladika jednom od sveštenika: *Daj joj tu jednu bananu.* Ustade čovek (postariji grčki sveštenik iz Atine) uze jednu bananu sa stola i donese mi *Blagoslov od vladike* i pokloni se…Opet neće zemlja da se otvara… Malo mu to bilo nego kaže – daj joj i taj jedan kukuruz – a on na drugom kraju trapeze..

Opet isto – donese mi sveštenik kukuruz uz: *Blagoslov od vladike.*

Ako i nisam uspela do tada sebi da objasnim kako me tolika vređanja ne dotiču ni malo, nego su mi čak simapatična, tada sam shvatila.Objašnjenje je veoma jednostavno – ljubav, ljubav i ljubav koja iz vladike izvire i nikakvim je pogrdnim rečima ne može sakriti….a čula sam danas i da sam mutava – bar 20-tak puta, i dosadna i vikao je na mene i terao me i *pretio* ali džaba

Ja mu kažem: *Vladiko Vama nikako ne valja, kad pitam Vi kažete da sam dosada, kad ćutim Vi kažete da sam mutava…*

*Ćuti!*

Ja ućtah i u stav mirno uz vojnički pozdrav :-)

Nasmeši se *straško* …

U jednom trenutku se okrete ka ocima iz pratnje i pita *Jesu svi Srbi u Americi ovako dosadni kao ova?*

Oni u glas: *Jesu, jesu a naročito Srpkinje.*

Nešto se malo obrecnu i na sveštenike pa će *Nije čudo kakav nam je narod kad su nam ovakvi popovi.*

Ja opet ne mogu da ćutim pa ću: *Otac Ljuba kaže da je obrnuto, kakav narod, taki i popovi.*

*Ma ko je taj Ljuba?*

Počne onda otac Đokan da mu objašnjava, krenuo od Pariza pa stigao do matuške i čija je ona ćerka…

Spremaju se da krenu iz Sv. Tihona i sad idu u Manastir Pokrova Svete Bogorodice.

Tamo je moj prvi otac ispovednik u ovoj zemlji (i mog muža) otac Markos i igumanija Olimpijada. Idem i ja naravno, ali tu sam već počela da strepim da se ne obrukam …šta će da misle o meni nekako mi je njihovo mišljenje baš važno i kad vladika ode neće me oprati ni Dunav ni Sava (a ni Hadson).

Kad smo kretali, stvori se gužva kao i obično u takvim situacijama, ali vladika proviruje i čujem da pita: *Hoće li i ona sa nama?* *Hoću, hoću, ne brinite* dovikujem ja, a vladika odmahuje rukom onako sa polugađenjem :-)

Ne može mene prevariti, džaba mu je. Vidim jasno.

Vozi otac Đokan a i otac Zoran, prati u stopu preko 140 -150 na sat…kažu vladika traži…

Ništa čudno. Valjalo bi ga nazvati *vladika vetar* ili *oluja*.

Stigosmo nekako čitavi … Bilo mi je veoma lepo i neobično da vidim vladiku i ovde gde sam toliko puta bila i među ovim ljudima sa kojima sam toliko vremena provela…Sad evo i ovde imam nekog svog!

I to ne makar kog – pred vladikom se nekako i otac Markos , inače visok krupan Treksašanin, smanjo i gleda ga sa takvim divljenjem da meni zastaje dah. Prekrsti ruke na grudima i u polunaklonu ide kraj vladike sve gledajući u zemlju.

Kod oca Markosa dolaze iz daleka jer je zaista sjajan duhovnik, britak i brz, baš kao naš Tasa…a vidi ga sad,skupio se kao đačić …Veoma neobična slika za mene.

Zagrme vladika u crkvi da se monahinje zagledaše. Zapeva na grčkom baš moju omiljenu pesmu Bogorodici koja je čuvala Konstantinopolj. Divna pesma koja mi uvek izmami suze i prosto ne mogu da verujem da baš nju vladika peva…

Ovde su razgovarali na grčkom, tako da nije bilo mnogo *mrvica* za mene na žalost. Grci spremili lepu posnu trpezu i otac Đokan pozove mene – kaže nisi ništa jela… Meni neprijatno, ali mati Olimpijada kaže dođi, dođi i pokazuje mi da sednem…u začelje…Ja ne mogu baš nikako, čuj ja naspuprot vladici.

*Ajde, ajde hrabri me otac Đokan, naspram tvog vladike…*

E da vam mogu opisati kao sam jela …udavi me onaj pasulj, zaglavljuje se u grlu i jedva ga proturam…mati Olimpijada sela tamo negde u ćošak, a ja zauzela “busiju” k’o prava. Opet neće zemlja da se otvori a ja iako gladna odjednom ništa ne osećam samo bih da me nema…

Razmenim šapatom par reči sa ocem Đokanom, kad zagrmi vladika: *Vas dvoje tamo tišina.*

Ja kao đače ućutah i pokunjih se i samo molim Boga da se ovde pred mati o ocem Markom ne izviče na mene..Ispriča vladika kako na Svetoj Gori imaju jedan tanjir u koji odlažu sve što ne može da se pojede. Ima li ovde mislim se ja? Ipak progurah nekako onu hranu …Kad smo stigli u manastir otac Đokan mi se požalio da ga je vladika grdio u kolima što ide zaobilaznim putem (???) Baš ga dobro izgrdio.

Negde perd kraj večere vladika odseče pola svog parčeta proje i šalje po drugima, ocu Đokanu, koji sedi na suprotnom kraju tu svoju polovinu uz reči: *Evo oče Đokane u znak pomirenja.*

*Vladiko, ne mogu više da jedem, ali ako je od Vas i u znak pomirenja, rado ću pojesti.*

Ako to nije ljubav, ne znam šta je. Vladika je posebnu pažnju posvećivao deci u manastiru. Razgovarao sa njima, milovao ih po glavi…smejao se…šalio se …

Pitao me jesam li udata i pri tom nešto na grčkom govorio ocu Markosu. Bolje da ne znam šta. Polazimo i ja već vidim moja ostala pitanja neće naći odgovora… Međutim vladika zaostao malo… Tada nisam shvatila ali sada znam što bi zaostao kad je uvek prvi i svi prosto trče za njim? Isplatila se moja upornost i sažalio se vladika *straško*.

Priđem da tražim blagoslov, srećna što dobih i ovoliko koliko dobih. Ne da blagoslov i odmahuje rukama a ipak kreće u razgovor. Prvi put on započinje pita imam li dece odakle su moji. Svi su već otišli do kola, mi polako idemo ka njima laganim hodom uz ležerni razgovor koji nije trajao više od par minuta, ali ja sam bila zahvalna i za toliko.

*Jesu Srbi odgovorni za ovo sto im se dešava?*

*Jesu, nego šta su*, prosto zagrme *Samo oni i sto posto oni*

*Treba li se sad odreći Kosova?* *Nikako, nipošto, Bog s tobom, kako da se odreknemo?*

*Treba li se boriti svim sredstvima i do kraja?* brzam ja…

*E pa sad, za oružanu borbu je malo kasno…*

*Kad će Srbi da se slože, umnože i obože?*

*Kad to vladika Nikolaj izmoli od Boga, moli se on, mnogo se moli, samo nije još izmolio.*

Priča vladika i saginje se da skuplja kamenje *Skupljam kamenje svuda po svetu. kud god idem…*

Ja se sagoh da mu pomognem ali ne da on…

*Pusti, neka, neka*

Na kraju mu se požalim: *Vladiko samo da Vam kažem, nije lako biti Srbin u Americi i verovatno nije nigde danas lako biti Srbin.*

*Nije, sigurno da nije lako biti Srbin, ali pre svega nije lako biti čovek!*

Rastadosmo se uz njegov blagoslov




2 коментара у вези “Jedan susret sa vladikom Atanasijem (Jevtić)”
  1. ovo je ocigledno neka lujka

    a i matori jeftic je stari prefrigani demagog, koji voli da lozzi budale

  2. Jadna zena,pa to je ocigledno seksualno napastvovanje
    pa Dr Jevtic joj salje bananu,pa kukuruz ,pa ona sedi
    za drugim stolom,dok svi jedu.A jos je pita kada je zadnji put bila bijena.Ona sigurno ima neku vrstu bolesti ,da to dozvoli.Ovde u Australiji,za manje su
    tuzili.Samo sam cekala,da joj jos i predloze da je
    biju.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo