logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Свет    Аутор: Преузето    1.080 пута прочитано    Датум: 3.07.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

eu.jpgFundamentalistička mržnja prema muslimanima oblikovala se početkom krstaških ratova. Ona je bila unutrašnja snaga krstaštva, a istovremeno su je krstaški ratovi rađali i jačali.

Ta mržnja je postala nasleđe Evropljana koji je nose sa sobom i obnavljaju sve do danas, jer je igrala ključnu ulogu pri formiranju Evrope kao političke zajednice. Ovde ne govorim o tome kakvu ulogu je ta mržnja igrala u konstituisanju hrišćanstva (christianitas).

Ali nadam se da ću uspeti da pokažem kako je ne samo preživela raspad ovog istorijskog oblika zapadnog jedinstva koje nazivamo hrišćanstvo, već i kako je, mnogo više od toga, upregla svoje snage u stvaranje nove zapadne zajednice – Evrope. Time ću, naravno, dirnuti u stvari koje su u našim vremenima politički osetljive, te se o njima radije ne govori. A istovremeno ću verovatno ozlovoljiti i ponekog među profesionalnim intelektualcima. Problematizovaću, naime, onu još uvek preovlađujuću ideju da evropska istorija seže u nazad do antičke Grčke, ako ne i dalje.

ISLAMOFOBIJA

Današnje političke osetljivosti su predmet za sebe i o njima ovde ne raspravljam. Da samo pomenem da sam kritički raspoložen prema “evropskoj ideologiji” i da ne vidim razloge za slavljenje takozvanog evropskog povezivanja. Po mom mišljenju liberalna i demokratska “political corectness” veoma lagodno koegzistira sa islamofobijom i pri tom pruža ruke otvorenim rasistima – takođe i crkvenim dostojanstvenicima.

Užasnu priču o tome kako se u Bosni (i drugde) ostvarivalo sve ono što jeste Evropa, mogli smo da gledamo i na televiziji. Ali koliko god sam kritički raspoložen prema Evropi, ne želim da se ono što pišem čita kao da kažem da su Evropljani “loši” jer su mrzeli i mrze muslimane, ili kao da pretpostavljam da su muslimani (da pozajmim Kantov izraz) napravljeni od nešto manje “čvornovatog drveta” nego Evropljani.

Sve što kažem jeste, jednostavno, da je duboka mržnja prema muslimanima igrala ključnu ulogu u formiranju Evrope. Ako bismo ovu mržnju želeli da analiziramo kao reakciju na otomansko prisustvo na nekim teritorijama koje obuhvata geografski pojam Evrope, izgubili bismo bitni aspekt formiranja Evrope kao političke zajednice.

KRSTAŠKA OPSEDNUTOST

Kao što sam pokušao da pokažem, ili barem da naznačim u prethodnom poglavlju, mržnja prema muslimanima, koja je u konstitutivnom jezgru Evrope, oblikovala se u vreme kad je zapadni hrišćanski svet obuzela krstaška opsednutost. “Prva zapadna unija”, kako je veliki američki istoričar nazvao krstašku vojsku, nije bila odgovor na spoljnu pretnju; muslimani nisu dali nikakvog povoda za krstaške ratove.

Ovu mržnju prema muslimanima zapadni hrišćani su uzeli kao svoju i obnovili je kad su počeli da se pretvaraju u Evropljane. Pošto ta transmigracija iz hrišćanstva (christianitas) u Evropu nije bitno promenila antimuslimansko držanje zapadnih hrišćana, u evropskoj mržnji prema muslimanima nije bilo ničeg naročito novog i specifičnog. Da ponovim, nije ova mržnja, kao takva, bila odgovor na otomanska osvajanja u geografskoj Evropi. Naprotiv, zapadnjački odgovor na otomanska osvajanja u geografskoj Evropi vezivao se za već postojeću mržnju prema muslimanima i oslanjao se na nju. Renesansa ove mržnje – inače deo renesanse – stvarala je osećaj zapadnog jedinstva i zajedništva.

Specifična crta evropske – dakle, ne više hrišćanske, mada još uvek hrišćanske – mržnje prema muslimanima (a time i dinamična crta uobličavanja zapadnog jedinstva i zajedništva kao Evrope) bilo je povezivanje ove mržnje sa programskim zahtevom za “izgonom Turaka iz Evrope”. To je bilo ono novo. Novina je, dakle, bila da je “Evropa” postala referentna tačka uobličavanja svesti latinskih hrišćana o “našosti” i zajednici, uperena protiv “Turčina” koji je kao simbolična slika muslimana negde krajem četrnaestog veka počeo da zamenjuje i ubrzo zamenio “Saracena”.

Moj stav o tome koliko je duga evropska istorija, jednostavan je: evropska istorija nije starija od Evrope – od Evrope koja je bila svesna sebe kao kolektivnog tela aktivnog u istoriji. Koliko god izgleda da je ovaj stav nešto što se samo po sebi podrazumeva, sa njim ulazim u polemiku. Istoričari operišu različitim pojmovima Evrope i daju, svako svome pojmu, odgovarajuće odgovore na pitanje kad je nastala Evropa. Ukoliko sami nisu skloni spekulacijama, onda tu i tamo pozovu u pomoć filozofe koji znaju i da govore – i rado govore – o “evropskom duhu”.

Pošto je taj duh po pravilu duh slobode, oni sebi daju priličnu slobodu prilikom svog bavljenja Evropom. Međutim, njihova Evropa, ili radije – njihove Evrope – jednostavno su projekcije njihovih ličnih idealnih predstava o “Evropi”, ne samo na evropsku, nego i neevropsku – ili predevropsku – prošlost ovih teritorija koje danas, sa više ili manje saglasnosti, ubrajamo u Evropu. Umesto da koliko god je moguće oslušnu jezike kojima su govorili oni što su prebivali na tim teritorijama u više ili manje dalekoj prošlosti, i pokušaju da ih rekonstruišu, oni prošlim generacijama stavljaju u usta anahronizme. A ako govor o istoriji Evrope ne bi trebalo da bude samo unakažavanje i prekrajanje prošlosti, valjalo bi se zapitati kada se u istoriji počelo govoriti o Evropi kao obliku zapadne zajednice i kad i u kojim kontekstima se ime Evrope pre toga pojavilo.
Kad tvrdim da evropska istorija nije starija od Evrope, suprotstavljam se kolonizaciji predevropske istorije geografskog entiteta koji nazivamo Evropom.

Nasuprot traženju “korena” evropskog “nasleđa” “daleko u predistoriji”, zagovaram tezu da je Evropa kao entitet, koji je samog sebe svestan, nastala kad su latinski hrišćani počeli da govore o Evropi kao o najširoj zajednici kojoj pripadaju, a o sebi kao o Evropljanima, i to se dogodilo pre dobrih petsto godina. Ali, pre detaljnijeg bavljenja ovim istorijskim trenutkom treba pogledati kako su ime Evrope upotrebljavali pre toga.

Kratak pregled istorija imena Evrope pokazuje da je Evropa inače klasična reč koja je u antičkom sredozemnom svetu bila od sporednog značaja i bez univerzalizujuće i integrativne snage. Pregled grčkih i rimskih izvora, pružiće nam, naravno, iznijansiraniju sliku.

TEOGONIJA

Posle više vekova marljivih istraživanja, kao i čudnovatih spekulacija, i dalje ne znamo odakle dolazi reč “Evropa”. Može se naići na nagoveštaje da je ime po prvi put iskovano u područjima Trakije i Makedonije; da je nastalo u Tesaliji ili u Skitiji; ili da je kimerijskog porekla. Drugi su se odlučili za keltsko ili feničansko poreklo reči. U današnje vreme, nijednom od ovih objašnjenja ne daje se mnogo poverenja.

Danas postoji spor između onih filologa koji reči “Evropa” traže poreklo u drevnim semitskim jezicima i onih koji je izvode iz grčkog jezika. Rasprava između njih je bremenita političkim implikacijama – što, u najgorem slučaju, dovodi do pitanja antisemitizma – i stoga je često burna. Ali budući da pokušaji da se ime Evrope izvede iz grčkog jezika nisu bili ubedljivi, a semitska izvođenja imena takođe nisu naišla na opšte prihvatanje, poreklo reči Evropa ostaje nepoznato.

U postojećim izvorima, reč “Evropa” se prvi put pojavljuje u Hesiodovom spisu Teogonija, koji je verovatno napisan ne mnogo pre, ili posle, 700. godine p. n. e.19 Tu je Evropa jedna od Okeanida: jedna od tri hiljade “vitkonogih devojaka” koje je Tetida rodila Okeanu. Ova Evropa je mitska figura, ali nije mitska Evropa na koju obično mislimo kada se pominje mit o Evropi: feničanska princeza, koju je Zevs, preobražen u bika, ugrabio sa tirskih obala i silovao.

Na taj mit se, u postojećim izvorima, po prvi put upućuje u spevu Ilijada, ali Homer, verovatni autor koji je verovatno živeo u osmom veku p.n.e, nije koristio to ime. Kada je ime dospelo u upotrebu ono je moralo da se takmiči sa desetinom drugih Evropa, od kojih je većina danas poznata samo antikvarima. Priči o silovanju, međutim, bilo je suđeno da postane utemeljujući mit o Evropi.

Od kada je prvi put pomenut, mit je bio prepričavan u više varijanti i pretrpeo je brojna tumačenja. Tokom vremena, on je postao omiljeni primer ranim hrišćanskim apologetima, kada su korili izopačenost paganske religije. Živopisna slika vrhovnog boga koji uzima oblik životinje kako bi silovao smrtnu devicu lako je pretvorena u razornu polemiku. No, tokom hiljadu godina mit je hristijanizovan.

Pjer Bersuir (Bersuire), dominikanac iz četrnaestog veka, protumačio je otmicu kao putovanje duše iz ovozemaljskog života ka njenom višem usudu: Zevs/Jupiter predstavljao je sina božjeg, čiji je preobražaj u najdivnijeg bika bio alegorija preuzimanja ljudskog obličja istinskog boga kako bi sišao na zemlju; Evropa je bila duša obdarena razumom; itd…

Tomaž Mastnak za Danas





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo