logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Друштво    Аутор: obrisano    603 пута прочитано    Датум: 28.06.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Mesec pun!To što se u nedelju 24, juna 2007. godine izdešavalo u Minhenu je jedan skandal koji prevazilazi sve norme i sve granice. I upitao bi se neko zar je sve to moguće. I zar to sve može, i sme da toleriše preostali deo Episkopata SPC.

piše: Janko Bojić, Kanada

U svim drugim normalnim uslovima ovako se nešto ne bi smelo ni pomisliti, a kamoli dogoditi. Bože moj i u prošlosti smo imali nemoralnih episkopa, o tome su čak i neki episkopi iz predhodne generacije naglašavali da je nemoralnih episkopa bilo i u prošlosti. Ali ova generacija je izgleda kulminirala ne samo u nemoralu, nego i u svemu drugom što je za nemoral vezano.  

Povrh svega toleriše se neuračunljivost. Zar bi ono što je Konstantin radio i činio u nedelju u Minhenu tolerisali sveti Nikolaj žički, Patrijarh Varnava, Gavrilo, sveti Sava obe vladike sa Cetinja Petar I i Petar II i tako redom. Postupak Konstantinov u Minhenu je napad na naš nacionalni ugled, ponos i dostojanstvo. Pa i malom detetu koje pretenduje da bude dobro i uspešno kroz život kada neko kaže da to što čini je u suprotnosti sa civilizovanim normama i to malo dete će odustati od onoga što nije na svome mestu da čini.

Postupci Konstantinovi a i mlađeg mu brata ne vode ničemu i ne mogu doprineti da se dobar plod ubere na njivi Gospodnjoj, niti će nama kao narodu sa takvim postupcima ugled ići uzvišenom putanjom. Ne postoje kanoni, ne postoje norme, ne postoje zakoni koji sve ovo tolerišu. No ni do ovoga momenta nismo čuli da se neko iznutara Episkopata, SA Sinod, Patrijarh, patrijaršijski upravni odbor, oglasio i osudio ovaj nedolični i u svemu zgadljivi postupak Konstantinov. Šta je ovo?

Postoje greške, postoje propusti, koje se mogu ispraviti. Ali postoje nedopustive greške i nedopustivi propusti koji se ne mogu toleristai i ispravljati. Dva brata Đokića prave nedopustljive i netolerantne greške i opet su pomilovani, što se bar tiče Jerarhije u SPC. Pa kada je to tako onda se prirodno nameće pitanje zbog čega je to tako? Na žalost, rane koje je SPC zadobila u komunizmu su nesagledive, i teško je njihovo krvarenje zaustaviti. Baš kao kod ljudi koji pate od diabitisa. Lako su ranjivi, ali njihove rane je teško isceliti. Tako i naša napaćena i mučenička crkva je pod jednim jednoumljem doživela gotovo neizlečive rane.  

Tu u SA Sinodu sedi jedan koji je trenutno najstariji član tog istog SA Sinoda i koji kako saznajemo vedri i oblači u tom telu u kome Patrijarh bi trebalo da predsedava po službenoj dužnosti. No Patrijarh i kada nije bio iznemoćao nije mnogo preduzimljiv bio, a kamoli sada. Taj što vedri i oblači je niko drugi do Amfilohije Radović, ili kako ga neko nazva Razdorić. Kada sam prvi putu čuo za ovaj nadimak Razdorić mislio sam da onaj što mu ga je pripisao da je jedan najobičniji huligan. No Amfilohije je učinio, i čini sve da me uveri u suprotno.  

Kako se saznaje on je na SA Saboru se izdašno stavio u odbranu prorimokatoličke struje u SPC. Mešetari okolo sa Rimokatoličkim prozeliterima, kumuje njihovoj ekspanzionističkoj politici, i što je najgore služi se njihovim trikovima i podvalama. A to sve u vreme kada je i vrapcima na grani jasno da je ova kriminalna organizacija dobrim delom razobličena i razotkrivena. Tako da više nije nikakva tajna da u njoj caruju pedofili, homoseksualci, nastranjaci i kriminalci. No Amfilohije joj i pored svega drži pozadinu.  

Tvrde mi da se on sada najviše stavio u odbranu dvojice neuračunljivih braće Đokića. Mnogi se pitaju zašto, kada ga oni ne podržavaju na sesijama saborskim, niti u njegovoj nameri da nam uvodi prozelatirizam u crkvu. To je nebitno kako za Amfilohija, tako i za ostale prozelitere Bulovića i Jevtića. Oni svoj posao odrađuju svome meceni valjano. Pogotovu Amfilohije. Upravo nikome bolje nego rimokatolicima ne odgovraju postupci braće Đokića. Oni upravo svojom neuračunljivom prirodom odrađuju posao za njih. Šta to znači kada se u javnost izdire Konstantin i kaže za jednu celu CŠO da je otišla u raskol da su njeni vernici anatemisani i izbačeni iz pravoslavlja. Kome to najviše odgovara. Ne iskrenim, i vernim, i odanim pobožnicima, i pripadnicima crkve.  

Sveti apostol Petar je govorio sve ću im učiniti samo da ih pridobijem. Dok Đokići i njihovi mecene sve čine da ih odbiju. A gde će jednog dana odbijeni naći utočište? Pod okriljem Rima, nadaju se kako oni u Rimu, tako razni Razdorići van njega. Kako lepo leži ovo Razdorić onome kome je ranije upućeno.

No naše iskustvo svedok je jedne druge istine. A to je da i pored toga što su krajem pedesetih pod direktivom kominterne, mnogi vernici bili prognani iz gnezda materinskog, pa su još bili nazvani raskolnicima, sektašima, pa im je još, i prećeno, i bili su presretani, i unižavani, a oni svoju veru nisu napustili i svoje tradicionalno predanje nisu nikada odbacili. Oni su i danas najproduktivniji i najveroljubiviji, i najhristoljubiviji deo naše crkve.  

Zasmetalo je to Razdorićima, pa su počeli i pokušavaju da svojom razarujućom lukavom politikom naprave još veći razdor nego ranije. Ali ranije su, nekako oni predhodni Razdorići bili uspeli da sa sobom povuku celokupnu imovinu, koja im prema svim statutarnim normama nije pripadala. Uspeli su oni to na naivnoj i poštenoj duši srpskih lojalista. Vremena su se promenila i novije generacije mahom rodbina i potomci tih lojalista su izučili prave škole, pa su se oduprli novim Razdorićima, koristeći se legalitetom i legitimizmom. To je nešto što Razdorićima ne ide u glavu. Teško i da će im ikada ući u nju a i ako uđe, glava je toliko šuplja da se u njoj kao ni u šupljem loncu ništa zadržati ne može.  

Zato, novi razdorići mogu da putuju kod rimskog pape kada god im je to drago ali bez crkvene imovine i naroda. No izgleda da rimski porzeliter ih neće bez dobara koja su naši pretci vekovima čuvali i gajili. Zato i jeste jedan novi Razdorić, kada se poslednji put sreo sa protom Milunovićem, njemu naglasio da ne sme da sa sobom prenese i imovinu CŠO iz Minhena u Vaseljensku patrijaršiju. Prota Milunović i kada bih hteo da to učini, on to bi mogao učiniti bez saglasnosti članstva ove CŠO. Samo je članstvo ove CŠO nadležno i ono može odlučiti da li će imovinu i dalje zadržati za interese srpske zajednice ili će je pokloniti Vaseljenskom Patrijarhu.  

Niko ne vidi razlog zašto bih članstvo CŠO imovinu poklanjalo Vaseljenskom Patrijarhu. Ona pripada srpskom narodu i ona je njegovo dobro sve dotle dok ta zajednica u Minhenu postoji. CŠO Minhen Vaseljenski Patrijarh može da primi pod svoj omofor, i da je tretira kao i sve druge CŠO koje su mu odane. I da kroz to obezbeđuje toj CŠO sveštenički kadar svete antiminse i druge relikvije neophodne za vođenje pravoslavnog života u toj CŠO. Za uzvrat će Vaseljenski Patrijarh dobijati darak. Ako je ovo cilj članova ove CŠO da imaju sveštenika koji je ispod omofora Vasljenskog Ptrijarha. A ako članstvo ni to ne želi onda ima čitav niz drugih opcija, da zameni nasrtljivog i neuračunljivog Krstu Đokića.

Bitka na zemaljskom sudu između vernika i ateiste Đokića se završila pobedom vernika. To mora da zna i ateista Đokić kao i ostali članovi Episkopata SPC. Rešenje nije u daljem produžavanju sukoba, blamaži i javnom blaćenju nacionalne časti i obraza srpskog naroda, davajući podršku neuračunljivim osobama, održavati im položaj koji ne samo da ne zaslužuju nego koga oni nisu dorasli, i za koji nemaju, obrazovanje, talent i stručnu spremu.  

Moraju se tržiti druga rešenja. Poraz na zemaljskom sudu jednog episkopa nije novina. Čitav niz procesa vođen je kako u Kanadi tako i u USA oko administrativnog upravljanja crkvenom imovinom. Uglavnom takve vrste sporova su svojstvene pravoslavnim i protetetstantskim crkvama. Dok Rimokatolici vode bitke oko nastranosti, seksualne zloupotrebe, silovanja, pedofilsta, homoseksualizma. Uvek su se ovakve vrste sporova u pravoslavnih episkopa protiv verujućeg naroda završavale porazom episkopa.  

Tako je bilo u poslednjem slučaju mitropolita grčko – kanadskog Sotiriosa, kada se on sudio sa vernicima. Spor je debelo izgubio i debelo platio. No kod Sotiriosa je posle poraza preovladao razum. Nije bilo protivljenja sudskoj odluci, nije bilo svađe i daljeg razjedinjavanja naroda. Naprotiv našlo se načina da se nesporazum prevaziđe, i da se nemirni duhovi umire. U crkve se vratio normalan crkveni život. Sve je potisnuto u prošlost, i zaborav, i zajednica ide napred. Šta je u tome loše? U svakoj utakmici neko mora biti gubitnička a neko pobednička strana. Krsta Djokić je trebao to da razume pre dok je još imao mogućnosti da bude Konstantin. Sada je sve kasno.  

Anatema od strane vernika bačena je na Krstu Đokića. I on je iz naše zajednice isključen za svagda. Mislim na srpsku zajednicu uopšte, kod onih ljudi u čijim venama teče još uvek krv naših slavnih predaka. Ima onih koji Krstu podržavaju, u tu naravno nema sumnje. Ali to su neki drugi ljudi, koji ne znaju ni deset Božijih zapovesti, a kamo li šta je nacionalna svest, patriotizam i rodoljubivost. Oni su izdašno u nedelju pomagali Krsti Đokiću da ruši, kalja i pnižava obraz nacije.

Zato apelujem na sve one episkope i sveštenstvo u SPC, koje razum nije napustio, da trezveno i razumno razmisle o postupcima Krste Đokića. Da se svestrano zauzmu da se ovo svaljivanje nacionalnog ugleda, ponosa i časti nacije, stavi na dnevi red što pre i da se prevaziđe što pre.  

Stvari ovakve vrste se ne rešavaju na livadama. Nego za stolom i kroz dialog, ubeđenja i pregovore. Za stolom stvari rešavaju ljudi, a na livadi stoka rešava svoje probleme. To treba da bude svakome jasno, onome ko svome narodu želi dobro.

Janko Boljić





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo