SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE BEOGRAD, 12.05.2007 godine
Onome što se u našoj Crkvi događa poslednjih godina, na planu narušavanja crkvenog bogoslužbenog poretka, posebno prilikom služenja Sv. liturgije, u potpunosti odgovaraju riječi
Sv. Vasilija Velikog: „Mnogo me žalosti što su napušteni kanoni Otaca i što je svaka tačnost Crkava izagnana, te se bojim da postepeno, ako takva nemarnost bude napredovala ovim putem, ne dođe u potpuni nered stvari Crkve….“ (Sv. Vasilije Veliki, Kan. 89). Ovim problemom bavio se Sv. Arhijerejski sabor na prošlogodišnjem oktobarskom zasjedanju. Donesena je obavezujuća odluka, da se pored obrazovanja Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja, u pogledu služenja Sv. Liturgije i durgih bogosluženja, do daljnjeg drži ustaljenog crkvenog poretka (AS. br.8/zap.55/od 6. X 2006).
Ne samo da saborska odluka nije ispoštovana, nego smo na sam dan Rođenja Hristovog ove godine, na TV ekranima mogli pratiti žalosnu novotarsku promociju na istoku Srpskog duhovnog prostora, a na zapadu nevješto psevdovizantijsko hibridno pojanje u polupraznom hramu. Na jugu u Sv. Save dedovini, na Vaskrs smo gledali još nevještije sklopljenu simbiozu jednog i drugog sa primjesom nečeg trećeg.
Ovakvu sliku poslali smo u svijet, na žalost naše Crkve i vjernika i radost naših protivnika. Poruka ovom Saboru, našem sveštenstvu i vjerujućem narodu bila je da su saborske odluke izgubile obavezajuću snagu, a sam Sabor autoritet i da se njegove odluke malo ili ni malo poštuju. Novotarenje se na velika vrata uvuklo u neke naše Bogoslovske škole, sigurno ne slučajno i ne bez plana. Svejedno, da li svjesno ili nesvjesno, proizveden je antagonizam i podvojenost među bogoslovima i studentima. Ostaje nejasno zašto Sveti arhijerejski sinod (koji je direktno nadležan za školstvo) nije preduzeo potrebne mjere da se stanje u našim duhovnim školama, dovede na svoje mjesto i izvrši neophodna selekcija u nastavnom kadru. Prijeti li nam opasnost, da naše škole budu izuzete iz nadležnosti Sv. Sinoda i ovog Tijela, odnosno Crkve.
Evidentno je da su kolovođe novotarenja u našim duhovnim školama, upravo oni nastavnici koji su malo ili nimalo teolozi i koji su kao neofiti zauzeli visoka mjesta u našoj prosveti. Uzalud ih njihove „mecene“ nazivaju „studioznim“, oni su ipak fatalni za sadašnjost i budućnost naše Crkve. Naši sveštenici su zbunjeni i razapeti između sopstvene savjesti, svešteničke zakletve i obaveze poslušnosti prema Arhijereju. Neki su već žrtvovani i osuđeni bez suda. Kod drugih je iz straha proizveden podanički mentalitet, vladaju se po opasnoj i neprihvatljivoj devizi „Ćuti i udeni se“. Da smo se kroz našu mukotrpnu istoriju „udevali“ u bivale prilike i neprilike, nigdje nas kao naroda ne bi bilo, posebno ne u kalendarskom diptihu svetih.
Na vapaje vjerujućeg naroda na ove anomalije, malo se ko obazire od njihovih pastira, teško nam je i da pročitamo sve njihove žalbe i molbe, a kamoli da ih čujemo i nešto učinimo, a dužni smo i pred Bogom i pred njima. Svjesno ili nesvjesno, s planom ili bez njega, proizvedeno je jedno mučno stanje u Crkvi, pa i ovom Saboru. Grijeh novotarenja otuđio nas je i doveo do izbjegavanja zajedničkog sasluživanja, a ako ne saslužujemo po čemu smo braća i saslužitelji.
Većina arhijereja s pravom izbjegava moguću situaciju, da se nehotično nađe u novom obredu ili da im saslužitelj bude u kamilavci sa obom ili šarenoj skufiji koja neodoljivo podsjeća na nešto umanjenu zapadnjačku tijaru. Ne stoji konstatacija jednog od apologeta ovakvog stanja, da „je to samo dokaz da su unošene neke molitve „po ukusu“ čime se ipak projavljivala još uvek sloboda dece Božije – sveštenih služitelja“. Sloboda djece Božije, a posebno sveštenoslužitelja, podrazumijeva punu i svjesnu odgovornost za sve što se čini, a posebno u oblasti Sv. Bogosluženja, prvenstveno Svete liturgije.
To je zaista neviđena i nebivala samovolja u svetom bogosluženju u nekim Eparhijama naše Crkve. Ovo je, nažalost, danas stanje naše Crkve i ovoga Sabora. Ne smijemo zatvarati oči pred nepobitnim činjenicama, niti se uklanjati od postojećih problema. Moramo ih rešavati i možemo ih riješiti samo ako bude dovoljno crkvene svijesti i dobre volje. Gordost i grijeh su proizveli rušenje bogoslužbenog poretka, želju da se bude originalnim, boljim i pametnijim od drugih. Za to se uvijek nađe „naučno“ opravdanje – tako je nekad i negdje bilo. Kao da će nam pomoći uporno kopanje po crkveno-liturgičkoj arheologiji, a zanemarivanje onoga što imamo, ovdje i sada, i sa čim se spasavamo u ovom vremenu.
Oni koji svoju braću nazivaju „neznavenim“, samo zato što ostaju u vjeri, predanju i tradiciji Otaca, sami sebe izobličavaju i sude. Zaboravlja se osnovna pravno- kanonska aksioma, da svako novo pravilo, po istom pitanju, staro stavlja van snage. Ovakvo pravno dejstvo proizvode samo one odluke koje su donesene od pravnih subjekata i crkvenih autoriteta: Sv. apostola, Sv. otaca, vaseljenskih i pomjesnih sabora. U danom slučaju, u našoj Crkvi, radi se o ličnom proizvolu koji sam u sebi nalazi pokriće i opravdanje. Tu nikoga ne može opravdatini jednotomna napisana ni najavljena nova debela Apologija ličnog proizvola. Očekivali smo da će biti zaštićen naš osveštani vjekovni bogoslužbeni poredak, a ne branjeno ono što je suprotno tome. Ako se htelo nešto reformisati onda je trebalo polaziti od sebe – našeg pristupa Sv. liturgiji, a za to je bilo dovoljno pažljivo isčitati i usvojiti „Izvjestije učiteljnoje“ koje se dotiče svih sfera života i priprema sveštenoslužitelja koji namjerava bogoslužiti. Nažalost, mlađe generacije sveštenoslužitelja, jedva da su i čule, a još ređe čitale i u liturgičkoj pripremi primjenjivale ovo sveobuhvatno pravilo koje je na volšeban način nestalo iz novog srpskog služebnika. Da li baš slučajno? Možda, ali prije će biti zato da bi se „popravljala i ispravila“ Sv. liturgija, a ne onaj koji je služi – sveštenoslužitelj. Tu bi najbolje pristajale riječi Sv. pisma: „Ljekaru izliječi se sam“ (Luka 4,23). Valja napomenuti, da nedopustivo dugo nema u prodaji srpskog Služebnika, sinodskog izdanja. Imamo pravo misliti da se čeka, novi reformisani, preko koga bi se pokušavalo ozakoniti u bogosluženju ono što ne može i ne smije biti legalizovano.
Sa kakvom i zašto baš sada, krenuše samozvani reformatori u sklanjanje i zanemarivanje onoga što je naše i čime smo se vjekovima spasavali mi i naši oci i očevi naših otaca i najnovija plejada srpskih novomučenika, sveštenomučenika, ispovjednika vjere, prepodobnih i pravednih…i počeše uvoditi tuđiništinu, nama stranu i neprihvatljivu? Sažaljenja vrijedni kopisti i imitatori koji nikome ne mogu biti ideal i niko ih neće oponašati, kao besplodni hibridi koji se sami zatiru već u prvom pokoljenju, ipak su sposobni da proizvedu smutnje i zablude i nanesu duhovnu štetu sa nesagledivim posledicama.
Šta bi nam rekao Sv. Sava koji je poštovao i Ruse i Grke ali ne ostade ni u Rusiku ni u Vatopedu već nam podiže srpski Hilandar i učini ga centrom duhovnosti, srpske nacionalne svijesti i autohtone kulture. A da bi sve bilo čino i blagoobrazno, lišeno bilo čijeg ličnog proizvola, napisao je crkvene bogoslužbene ustave – tipike i za Hilandar i za Kareju i za Studenicu i obavezao savremenike i potomke da ih dosledno primjenjuju. Naša Crkva i danas, ima svoj važeći Tipik koji u kontinuitetu održava duh, vjeru, misao i bogoslužbene propise Sv. Sava. Tu nam nije potreban savjet čak ni Meletija Siriga iz Carigrada koji je nekad nekome savjetovao „da je samo u osnovnome i glavnome potrebna jednoobraznost i jedinstvo…a ne u „činoposledovanjima“ (= porecima = ustavima = tipicima)“. Za nas je u našim bogosluženjima, a posebno u Sv. liturgiji sve glavno i važno. Treba li govoriti koliko puta nas Sv. kanoni obavezuju, da primljeno od naših starijih neokrnjeno predamo mlađima, a ne samo da nas obavezuju nego i propisuju sankcije (Laodikijski, Trulski, Kartaginski…). Svi smo se mi prilikom prezviterske, a posebno arhijerejske hirotonije, vrlo glasno, zaklinjali, između ostalog, da ćemo čuvati nepovređene bogoslužbene propise.
Iako ostaju nejasni motivi i ciljevi, ovako olakog narušavanja i mijenjanja naše osveštane bogoslužbene liturgičke prakse, posledice su već vidljive i jasne sa tendencijom katastrofalnog ishoda. Kakvo nam je jedinstvo na bogoslužbenom planu, tako nam je stanje Crkve u cjelini. Gospoda koji su bili akteri novotarenja ili su ga dopustili u svojim Eparhijama, biće direktno odgovorni za nastale podjele koje su već evidentne i u budućnosti će se samo produbljavati. Naša Crkva još uvijek ima bolno iskustvo sa američkim i makedonskim raskolom koji su imali političku pozadinu, a naša sadašnja rasprava je daleko teža, ona seže na teren liturgijskog, bogoslovskog i graniči sa dogmatskim.
Sjetimo se kako je bilo kobno djelovanje tzv. obnovljenaca u revolucionim godinama u Rusiji. Treba li nam to? Smijemo li to dopustiti ikada, a posebno sada kada je više nego evidentno političko i nacionalno rastakanje srpskog naroda i njegovih vjekovnih prostora. Naša Crkva je kroz istoriju sabirala i održavala srpski narod, čak i onda kada smo kao sada, bili rasparčani i nismo imali svoju državu. I danas, samo nas Crkva može očuvati u jedno, vratiti izgubljenu samosvijest i naš svenarodni organizam učiniti imunim na sve negativne uticaje i otrovne strijele koje se odapete na nas. Zato nikakve podjele u Crkvi ne može i ne smije biti, posebno ne smijemo se razlikovati u bogosluženjima, obredima, pristupanju i poimanju Sv. tajni… Moramo biti jedinstveni i jednoobrazni na svim Srpskim duhovnim prostorima, da bismo bili jedni drugima svojim – prepoznatljivi i prihvatljivi.
Ovo je poslednji momenat kada to moramo učiniti, sada na ovom Svetom arhijerejskom saboru. U prestup se ušlo kroz gordost, iz njega se izlazi kroz pokajanje. Pokajati se i prinijeti plodove pokajanja i ljudski je i hrišćanski i neophodno je radi našeg spasenja. Sada je to mnogo lakše i bezbolnije učiniti nego dogodine. Sada je pravi čas i vrijeme blagoprijatno. Ko to ne mogne uraditi i pokoriti se odlukama Sabora mora biti označen i prozvan, mora snositi posledice koje će neminovno nastupiti. Kakav je smisao da ovaj Sabor radi i donosi odluke koje pojedinci ne poštuju? Nažalost, da li samo pojedinci, prošle godine na saboru javno je rečeno, da se radi o jedanaestorici koji su prenebregli glas većine, a što je najvažnije, glas većine koja je u pravu. Takvo raznoglasije u bitnim stvarima života Crkve je nedopustivo. Ono mora odmah biti riješeno, inače rad ovog Tijela gubi svaki smisao.
Zašto gubiti vrijeme na nebitnim drugorazrednim poslovima, stvarajući privid da nešto radimo, ako nismo u stanju odbraniti od nas samih, poredak služenja Svete liturgije koja čini srž cjelokupnog blagodatnog života Crkve. Rad saborske Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja, vidimo sa zadatkom i mandatom, da zaštiti postojeći osveštani crkveno-bogoslužbeni poredak, a ne da pokušava ozakoniti samovolju u toj oblasti. Ako se nije radilo tako, postoji opasnost unošenja dodatnih razloga za mimoilaženja među članovima Sabora.
Zato, nepotrebno nastali spor, treba riješiti odmah u duhu već postojeće skoro hiljadugodišnje bogoslužbene prakse naše Crkve i time zauvijek otkloniti vještački stvoreni nesporazum i dilemu u Crkvi i narodu. Niko nema pravo proizvoditi smutnje i zabune, kao što niko nema pravo na ćutanje, ako su ta žalosna nesaglasja već stvorena. Sve je rađeno samovoljno i bez blagoslova Crkve. Crkva mora naći snage i odbraniti svoj vjekovni poredak u bogosluženju i praksu koja se uvijek držala. Sve se to treba dogoditi odmah, kako ne bi nastala još veća duhovna šteta, a ona je evidentna, koliko samo ružnih „narekanija“ je izgovoreno i napisano, između ostalog i na episkopski čin. Ovde se s jedne strane gubi duša, a s druge ruši autoritet crkvene jerarhije, pa i same Crkve. Ako odmah ne dovedemo stvari na svoje mjesto, ne smijemo biti u zabludi, da će ovo proći olako i bez posledica. Sjetimo se kako se u naše vrijeme bolno završila reforma kalendara, kod zrelijih i duhovno jačih naroda i organizovanijih Crkava.
Njihovi starokalendarci vršljaju i po našim crkvama i manastirima i zbunjuju sveštenstvo, monaštvo i vjerujući narod. Daj Bože, da oni koji su proizveli starokalendarce, riješe njihov problem i u narednom milenijumu, kao što ni Rusi neće riješiti pitanje svojih staroobrjadaca, koje su izazvale, iako opravdane i potrebne, ali neodmjerene crkvene reforme patrijarha Nikona, koje su ga koštale i položaja i života. Valda i nama, posle navedenih primjera, istorija može biti učiteljica života. U situaciji u kojoj se nalazi naša Crkva i narod, moramo se kloniti svega što nas može dovesti u još teži položaj. Zato sv. ap. Pavle kaže: „…Ako jelo sablažnjava brata mojega neću jesti mesa do vijeka, da ne sablaznim brata svojega.“ (1. Kor. 8,13). Neću dakle, činiti ni ono što je dozvoljeno, ako će to proizvesti negativne posledice. Pitanje je šta i kako raditi, da se posledice koje su već na pomolu, spriječe i zauvijek otklone iz života naše Crkve i vjerujućeg naroda?
Predlažemo da Sveti arhijerejski sabor, već na ovom zasedanju, posveti punu pažnju, ovoj potrebno stvorenoj situaciji – smišljenom rušenju važećeg bogoslužbenog poretka i pozove njegove aktere, da se u ime Božije, naše Crkve, svoga čina i položene zakletvek, odreknu svakog „novovedenija“ u crkvenom bogosluženju i na to obavežu područno sveštenstvo. Ako imamo dovoljno crkvene svijesti i dobre volje, a vjerujem da imamo, ovo se može bezbolno riješiti jer to želi i očekuje kako većina članova ovoga Sv. tijela, tako i naše sveštenstvo i vjernici.
Najbolje je da to učinimo mirno i dogovorno, sa sviješću da je to zaista jedini način da se stvoreni problemi bezbolno prevaziđu. Ako takve volje, ne daj Bože, ne bi bilo, onda se to u Crkvi uvijek rešavalo sabornom voljom većine koja se mora poštovati, a ko to ne bi učinio sam sebe isključuje iz našeg soslovija. Očekujemo da se to odmah dogodi, ovako ili onako, na opšte zadovoljstvo i duhovnu korist jer svaki novi dan, a posebno svaka godina kašnjenja, problem bi činila bolnijim i teže rešivim. Nažalost čekalo se dugo i naivno mislilo, da će se stvari same po sebi riješiti ali nisu, nisu ni mogle. Ovo što sada imamo, rezultat je neblagovremenog činjenja, a bili smo dužni stvari nazvati pravim imenom i dotične pojedince osloboditi iluzije da Crkva može djelovati kao društvo slobodnih strelaca. Našim odlaganjem problem je samo rastao i još više se umnožio, na putu je da metastazira.
Riješimo ga odmah da ne bude kasno, ako već nije. Svetom arhijerejskom saboru odani,
Episkop banjalučki
+Jefrem
12.05.2007 Banja Luka
Molim Vladiku Georgija da rijesi problem Nijagare i Hamiltona primjenjujuci izlaganja Banjaluckog Vladike Jefrema kako se donose odluke u Ckvenim Zajednicam da se stvoreni problemi bezbolno prevaziđu. …“u Crkvi (se)uvijek rešavalo sabornom voljom većine koja se mora poštovati, a ko to ne bi učinio sam sebe isključuje iz našeg poslovija“. ZNACI VECINA CLANOVA CSO ODLUCUJE!
Zatim slede rijeci:
„Očekujemo da se to odmah dogodi, ovako ili onako, na opšte zadovoljstvo i duhovnu korist jer svaki novi dan, a posebno svaka godina kašnjenja, problem bi činila bolnijim i teže rešivim. Nažalost čekalo se dugo i naivno mislilo, da će se stvari same po sebi riješiti ali nisu, nisu ni mogle. Ovo što sada imamo, rezultat je neblagovremenog činjenja“.
Vladiko Georgije, s postenjem vas pozivam da sazovete narod Nijagare i Hamiltona i u miru da vjerni narod vecinskim glasanjem resi problem. Vasa velicina se moze jos povecati ako imate snage da trazite i dobijete oprostaj od vernika.
Sto narod daje novac za advokate legalno izabranim upravama da bi Vam dokazali kao i pre 15-tak godina u Torontu da pogresno radite, a i novac koji Vi trosite za svoje advokate daleko ce bolje sluziti ako se trosi za dobrobit svih nas. Na Vama je da zaustavite sudjenje u Hamiltonu i novcano krvarenje vernih Srba zbog Vasih pogresnih odluka i da blagosovite narod Nijagare za jedinsto koje su ostvarili posle toliko godina.
Naprotiv. Nase crkveno pojenje je notificirao Stevan Mokranjac, iskusan i rodljubiv kompozitor. Ja sam mnogo vise okrenut njegovom talentu i znanju, nego onima koji nekave novatorije uvode i cak tvrde da je po njihovom bolje i lepse. Za ljubav istine i pravde nije novatorisanje lepse. Nadajmo se da ce i oni, koji, kako ste i sami uocili, jos uvek su predavaci pa cak i inspektori u nasim bogoslovijama biti uskoro osujeceni, da ne predaju i ne zaludjuju mlde teologe. Sa takvima sam imao nekoliko prepiski, i sve se zavrsilo u stilu da su posto pokazu svj primitivizam i neobrazovanje, se povlacili. Da, ispred mene, ali su svoje fotelje i dalje nastojali da odrze i ocuvaju. Nisam ljubomoran na njihove polozaje, niti patim i sam od polozaja. Nego jednostavno oni ih ne zasluzuju, a ima onih koji su bolji od njih, a na zalost su od jednog taloga potisnuti u stranu. Ne mozemo to dozvoliti da nam primitivci ruse i obaraju ono sto su nasi slavni pretci gradili u nasoj mukotrpnoj istoriji. U pravu ste u svakom pogledu vladiko kada kazete, da su nasi pretci i da je nase svestenstvo se poginjalo i samo poslusnicki izvrasavalo sve sto mu se nabacivalo i serviralo. Pa nas ne bih danas ni bilo. Raduje me i veseli da u Episkopatu SPC ima jos casnih i rodoljubivih. Koji trezveno razmisljaju, i koji su u stanju da se zrtvuju, za veru i narodne interese.
Dogodolo se to u Ivanjici u vreme promovisanja konkordata. Kada su se konkordatlije pojavili na jednom skupu ispred Ivanjicke crkve, narod ih je zasuo muckovima i skandiranjem: “Prodali ste veru za veceru!” Konkordatlije su se razbezali. A onda je se lokalni svestenik obratio okupljenom narodu recima: “Ko nasu veru prodavao, dabogda mu se i seme i pleme zatrlo! Neka mu putevi kuda prolazio u sodom se otisnu. Zar mi toliku krv prolismo na Kosovu, Cegru, Misaru, Suvoboru, i u drugim bitkama i borbama, za krst casni i slobodu, da bi nas danas neko podjarmio i podcinio….” Takve svestenike mi i danas trebamo. Mora da se vrsi selekcija tacno, ne prema “naucnim” nego prema sposobnostima i talentu. Prema odvaznosti i dostignucu. Ne prema previlegijama, i nesposobnostima, nego prema odanosti, i znanju, prema talentu i postovanju. Sta vredi imati jednog svestenika ili jednog episkopa i bilo koga u crkvenom poretku, ako nije u stanju sam da iz svoje glave sluzeci se ogromnim postulatima, spisama i naukom hriscanskom, sastavi propoved, mudru recenicu i da je pravilno prenese u narod, nego se sluzi kradjom tudjijeh dela? Sta vredi imati bilo svestenika, bilo djakona, bilo Episkopa, ili monaha, koji nije sposoban da komunicira, i da mudro i promisljeno vlada? Sta vredi imati bilo koga koji se samo o vlast otima i gradi karijeru, a nije u stanju ni ovce da cuva? Na zalost danas takvih svugde imamo ne samo unutar crkve, nego i u politici i drugim kulturnim i javnim ustanovama.
Nije nam unutar crkve jedini problem samo bogosluzenje, na pretek ih imamo. Na zalost, i nasu nesrecu, i nacionalnu trgediju. Malo je sabornosti a mnogo apsolutizma i despotizma. Malo mudrosti, a mnogo neznanja, neobrazovanja, drskosti i pohlepnosti. Umesto razgovora i sabornosti, prema vernicima se postupa drsko i pokvareno, i po arsinu, ja sve znam a ko ste vi. Umesto pregovora i ubedjivnja se odmah skace i pribegava crkvenom sudu. Pa sad hajde i to, ali crkveni se sud ne upotrebljava u cilju sudjenja i udeljivanja pravde nego u cilju manipulisanja, pa smo zato doziveli da nam civilni sudovi i drzavne vlasti stave takve postupke pod svoju lupu i da takve sudove i njihove presude ponistavaju. Sve to ne vodi nikakvom dobru. Sukob izmedju verujuceg naroda, i pojedinih na zalost ima ih mnogo episkopa, i slabo talentovanih, i gotovo neobrazovanih svestenika i episkopa je ocigledan. Sve ovo i jos mnogo cega nenabrojanog, nam ne koristi dobru, nego ide na nasu stetu. Uzmimo samo za primer ovde u Kanadi gde ja zivim, u poslednjih dve decenije je proterano i ekskomunicirano iz crkve vise vernika nego sto je nasa mucenicka crkva imala u celoj svojoj istoriji. A onda ta izopstavanja i te presude eparhijskog suda ponistava gradjanski sud koji u svom zakljucku eksplicitno kaze da je prema prognanima i osudjenima postupljeno neprincipijelno, nepravedno, drsko i pokvareno, i sto je najgore bez postovanja logike prirodnog prava. Moze li nam vece blanmaze i srama biti i postajati? Suditi nekome a ne postovati i ne znati logiku prirodnog prava? Kakva sramota. Na zalost to se sve tolerise i tome se gleda kroz prste. Jedanko je po meni pogubljeno i ovo skandalozno sto ovde pomenuh kao i prekrajanje bogosluzenja. Jos gore je to sto je glavni akter ove drame koji nas je pogubljeno uvukao u jedan bespotreban spor, a sda je krenuo i jos jedna, i to sve zbog njega, i od sebe oterao vredne pedantne, ljude od znanja i nauke, a oko sebe okupio kriminalce. Pa nije li ne samo cudno, nego i skandalozno, ne nije ni skandalozno, nego pogibljeno, da kanadskom episkopu kumuje i desna mu ruka covek koga su vlasti u zatvor prognale zbog njegovog kriminaliteta? I sklonosti ka malverzacijama. Koja ustanova, koja tezi da prosperira i uznapreduje, ovako nesto je u stanju da tolerise? Pre niki dan jedan covek bistar i pametan predan i pedantan radnik, odlican majstor automehanicar, mi isprica da je brat Radovana Karadzica u pijanom stanju usmrtio jednu mladu devojku. I da mu niko nije sudio. Pa se on sam cudi i kaze. Nije ni cudo sto tonemo. Ovde nemaju milosti ni prema ministrima kada se ogrese o zakone, a kod nas nije tako. Tacno ovde i ministar ide u zatvor kada se o zakon ogresi. A na dozivotnu robiju onaj koji u pijanom stanju usmrti nekoga. Ni sin gospodje Dupont kada je ucestvovao u ubistvu, niti pasenog Roberta Kenedija, nisu bili postedjeni zasluzene kazne kada su ucestvovali u kriminalu. Eno ih obojica su na izdrzavanju dozivotnih kazni, bez parva na pomilovanje. U nasoj crkvi se gleda kroz prste episkopima i svestenstvu, i civilima, koji se grese o sveta pravila, i gradjanske zakone, a proganjaju se oni koji ih postuju???
Pa i da zavrsim. Ako zelimo uspeh i napredak onda se moramo vladati prema pravilima, i od nijh ne mozemo odstupati. A pravila i zakoni vaze za sve podjednako. Zato bih zamolio moderatora, da sada objavi ona dva pisma sto ih je meni uputio mitropolit Amfilohije, koji kako sam razumeo je stao bio u odbranu novatorija u liturgiji, mozda ta dva pisma i govore o njegovom karakteru, i karakteru onih koji zastupaju neka novatorisanja i izmene na “naucnim” osnovama, a brane ne po pravdi, nego po previlegijama
Janko
Evo i ja de se prideruzim cestitanju Vladici Jefremu. I da kazem – ziveli ovakvi vladike!
Sve je na svome mestu i tako treba. Zakon je iznad svih i on mora da se ispostuje ravnopravno.
Rece vladika i ovo, sto me je veoma zagolicalo:
„Evidentno je da su kolovođe novotarenja u našim duhovnim školama, upravo oni nastavnici koji su malo ili nimalo teolozi i koji su kao neofiti zauzeli visoka mjesta u našoj prosveti. Uzalud ih njihove „mecene” nazivaju „studioznim”, oni su ipak fatalni za sadašnjost i budućnost naše Crkve.“
Apsolutno da jesu. To su priucene sto bi vojvoda Misic rekao prisipetlje, a ne pravi teolozi i predavaci. Njih treba sto pre najuriti iz same crkve, pa ako nikako drugacije a ono ekskomunikaciom. Ne bidi darezljiv prema takvima. Ne izlaziti im u susret.
Ali sta da radimo vladiko sa onima koji su na isti ili jos gori nacin kao i ovi „studizni“ predavaci, oni „studiozni“ episkopi. Zalosno konstatujem: Irinej Gavrilovic, Jovan Mladenovic Konstantin i Gerogije Djokici, Dositej Motika, Ignjatije Midic, i mnogi drugi, koji su u jos goroj i nizoj kategoriji nego ovi nestrecni predavaci. Ko su njihovi mecene, i kome oni sluze, i zast? Zasto je tolika tolerancija prema njima dozvoljena. Oni su velika katastrofa za nasu crkvu, njen veliki hedikep. Kako jedan od predhodnih komentatora istace, pravila su jednaka za sve i za svakoga na istoj i na svim lestvicama polozaja na kojima su. Meni se cini da je crkveni klir zarastao u jedan veliki korov za koji treba dobar bastovan da ga oplevi. Sve sto je nesposobno je stetno, pa ma ko to bio.
Toliko.
Dakle ovo sto je vladika Jefrem napisao je stav jednog neobrazovanog coveka koji nema pojma o teologiji i sve gleda kroz prizmu prakticnih stvari (sto mu je inace i svojstveno). Za njega je svestenik zanatlija koji obavlja obrede (pre svega rezanje kolaca) a jedinstvo Crkve se ogleda u jedinstvu obreda sto je totalna glupost! Iz istorijke perspektive znamo da je svaka oblast u ranoj crkvi imala svoju specificnu litrugiju iz koje su se vremenom iskristalisale ove tri koje mi danas imamo (ako se racuna predjeosvecena koja ustvari i nije liturgija vec vecernje sa pricescem). Sledujuci tome logicno je da svaki kraj tu liturgiju obogacuje svojim osobenostima.
I jos nesto: ono sto on naziva „novotarenjem“ je bas suprotono! Nasa liturgija je tokom vremena odstupila od svog originalnog oblika i ovo sto se sad radi je u stvari „povratak korenima“ tj. ispravljanje svega onoga sto je u liturgiji pogresno (kao na primer pojava da se verni ne pricescuju ili citanje raznih obreda paralelno sa liturgijom (citaj: ispovest) ili na primer pevanje pesama koje originalno ne pripadaju originalnom grckom tekstu liturgije (npr. Dostojno i pravedno jest poklanjatisja Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu…).
Sto se tice argumenta da se nikada u istoriji nismo „udevali“ tu se slazem sa vladikom – nismo! Zato nam je i tako sto nismo. Na rubu smo egzistencije i pitanje je kako cemo ili da li cemo preziveti kao narod ali ne – mi smo pametniji od celog sveta. Kad cemo vec jednom prestati da radimo protiv svih. Pogledajte grke, pravoslavni su idu im ljudi u Crkvu a sa druge strane uspevaju da se usklade sa ostalim svetom i uspevali su uvek (cak i pod turcima).
Znaci vladiko ostavite teologiju – teolozima i ne mesajte se u stvari koje ne razumete!
Ovaj Vladimir koji se potpisa sa L. a L. moze da bude cak i ludak, vrstan i vest „teolog“. Svaka cast Vladimire L.! Tvojoj „teologiji“ kapu skidam. I sve bi bilo kako Vladimir pa jos L. rece, tako, samo sto sve sto Vladim pa jos L. rece nije tako. Jer ako se Vladimiru L. vraca nazad to on moze sam. Vladimr L. kao teolog bih morao da zna da ako bi isao u korene, da ne kazem u korenje onda bih ga poredio sa zivotinjama, da je u tim korenima nesto bilo savim sto nije danas. Popovi i vladike, nisu vozili mercedese i Infinitive, nisu bili neodgovorni, a sto se tice vladika, oni nisu bili ljudi bez familije, nego su bili zenjeni i morali da pored svega vode brigu o svojoj familiji. Zeni i deci. Tako ako cemo u korenje Valdimire L. moramo pravo nazada za sve. Pa da vladikama nabavimo mazge, magarce, volove i kamile, ya transoprt. Kada to korenje ustalimo, Vladimire L. onda mozemo da vratimo i liturgiju u doba korena. A dotle ipak je vladika Jefrem u pravu. Pokazao je visok moral i dostojanstvo, i njega je podrzala vecina. A onaj ko postuje odluku vecine, a ne kao L. Vladimir, on je sposoban pametan, i covek spreman na Hriscansko stradanje. Inace L. Vladimire, moras znati jedno. Da smo dosli na ivicu egzistencije, kada smo izgubili kicmu, i poceli da slusamo gore od sebe, odnosno kada mnogi izgubise pamet i savise se pod cizmu nacisticku, fasisticku i komunisticku. Tada pocesmo ad nestajemo. Tesko je to Vladimiru pa jos L. Da se objasni. Tesko ce to l. vladimiri razumeti, jer oni su strucnjaci moderne teologije.
Uzdravlju nam ostaj vladimire l.
Da, kako si samo pogodio? Ja sam upravo za to sto si ti spomenuo – tj. za zenjene episkope a ne za one koji „zive a ne zive na ovom svetu“ (negativna konotacija). Ti isti episkopi onda pisu ovakva nebulozna pisma (poput ovog Jefemovog), zlostavljaju decake (ovde se ne misli na Jefrema) i maltretiraju jadne svestenike (ovde se misli na uglavnom sve).
Kako moze neko ko nije porodican covek da upravlja pastvom koja se sastoji iz uglavnom porodicnih ljudi?
Na ostale uvrede koje si mi uputio necu odgovarati, posto ovo ne treba da se pretvori u nasu licnu svadju nego u konstruktivno iznosenje misljenja – sto tebi ocigledno ne ide, jer, osuo si paljbu nakon toga sto sam ja izneo SVOJE (pazi SVOJE, ne tvoje) misljenje (valjda treba da iznesem tvoje da bi me pohvalio).
Povratak korenima koji sam spomenuo nije povratak zastarelim vrstama transporta kako si ti to shvatio vec povratak istinskom otackom bogoslovlju, izmedju ostalog i bogoslovju svetog Vasilija Velikog koga vladika (parcijalno) citira. A zasto je nuzan povratak? Pa zato sto je zbog drustvenih razloga (citaj: ratovi) nase bogoslovlje odstupilo sa toga puta. Vladika (a i ti) nije svestan da to sto on zastupa nije nista drugo nego katolicko bogoslovlje koje smo usvojili jer u to vreme nismo imali svoje. Pa otvori samo katolicke udzbenike pre drugog vatikanskog koncila i videces to i sam. Paradoks je, sto misleci da branite veru i radite protiv katolika upravo cuvate ono cega su se danas cak i sami katolici odrekli!
Sto se tice vladike Jefrema to sto on govori nije „glas vecine“ vec vapaj umiruceg! Ta teologija, o kojoj on govori, je mrtva, i to ne samo zato sto je vec doslo do kriticne mase u SPC koja zastupa „novu teologiju“ (ili bolje reci staru jer je starija od ove vase), vec zato, sto je razlog za povratak ocima koliko teoloski toliko i socioloski, tj. radi se o trendu koji je celokupna zapadna teologija na koju smo hteli ne hteli upuceni (citaj: Smeman, Florovski, Majendorf, Afanasjev…) usvojila to jos pre 50 godina a mi uvek kaskamo!
Naravno ovo je MOJE misljenje koje moze da bude ispravno, moze da bude pogresno tj. ti ga ne moras usvojiti ali nema razloga da vredjas zbog toga moju licnost. Argumenti su dovoljni!
Prijateljski (da ne kazem bratski) pozdrav!
Oprostite Gospodine. Ja vas ne nazvah da ste ludak nego vi tako uciniste sami od sebe. Nema razloga da se neko ko u istinu zeli da raspravljao o necemu iza cega stoji se ne predstavi punim imenom i prezimenom. Ostavimo to po strani za trenutak. Vi u vasem nastupu iznosite citav niz neistina, napadate dirktno episkopa banljaluckog Jefrema, a nalazite se uvredjenim kada vam se neko podsmeje. Kao prvo ne slazem se sa Vama da na SA saboru nije vecina odlucila da se ne menja tradicionalno ustaljeno bogosluzenje, ili ako hocete liturgijsko pojenje. Ove novatorije koje pokusava da uvedu jedna mala grupica, neodgovornih ljudi, koji su se posle drugog svetskog rata dokopali svestenickih poziva i ciniova, a da ni za ovcare nisu, takvi da nam pricaju o teologiji i toboznjem vracanju korenima. Na kraju koji su ti koji najvise agotuju tim novatorijama. Najgori. Jovan Mladenovic, Amfilohije Radovovic, Irinej Dobrijevic, Longin Krco, Maksim Kalifornijski, Ignjatije Midic. S druge strane stoje Ona grupa koja je predvodjena Jefrmom i Kacavendom. Oni su tek pogubljeni. I oni bih bili neuspesni da se u njih u odbrani tradicionalnog pojenja nisu pridruzili oni koji najvise odskacu po ucenosti u Jerarhiji SPC. Mitrofan, Artemije, Nikolaj Dobrobosanski. Oni su i bili prekretnica u ovoj sumanutoj atmosferi koja je zavladala u Episkopatu SPC. Zatim, Artemije i Nikolaj, su najkarakterniji.
Licnog misljenja i ja jesam da bi trebalo doneti odluku da se episkopi zene. Zasto, zato sto familijarni ljudi imaju drugaciji pristup i razmisljanja. Potpuno se slazem da je devijantnost pocela da razara bice crkvene Jerarhije. Pored toga veliki broj najvecih propalica beskucnika, i ljudi bez ikavog kredibiliteta se uvukao u monaske haljine. Cast izuzetcima. Zato da se to sve izbegne treba se obratiti i pridrzavati parvila svetih Apostola. Pa za boga i Apostoli su bili familijarni ljudi. No tesko ce se to postici. A vi ste i te kako u pravu sto primecujete da bas ti koji ne znaju sta je porodica i familija nemaju srca prema svestenstvu, koje je porodicno. Tome sam svedok bio na mnogim mestima.
Necu se dalje zadrzavati na ovoj temi sem ad kazem. Ima stvari koje su trule i treba ih menjati, ali ziveci dugo godina van Srbije, vidim da stranci daleko i iznad svega cene nase tradicionalno liturgijsko pojenje. Episkope koje ste pomenuli narocito Florenskog, bolje je i da niste. Oni bas nemaju nikavog prva da se mesaju u crkvene dogme. zasto? O tome nekom drugom prilikom.
Ok ja ovde napustam brod. Puno pozdrava svima.
Vladimir Lugonja, tamburica SRBADIJA. Odkada nam muzikanti bistre teologiju Vladimire brate. Fijaker stari ulicama luta…………..
brat Muzikant
Za Milana Ugrinovica,
ja se slazem sa vama i potpuno podrzavam stav Vladike Jefrema ali zelim da se ispravi jedna greska u vasoj poslednjoj izjavi. Naime, Vladika Longin, episkop Novogracanicki, ne zastupa „grkofilsku“ teologiju. On je jedan od vecine koji su podrzali Vladiku Jefrema protiv novotarija.
pozdrav
Jovan Marjanac
Toronto
e, aferim, mega-Srbi, najpametniji soje na ovoj planeti! Nema nijedne gluposti koju tzv. „svetosavska praksa“ nije preuzela od rimokatolika, i to u najgorem stadijumu njihove istorije, a da je i vi ne uzdizete u nebesa i okivate u zvjezde, proklamujuci da je to „srpsko“. Sve sami kijevski djaci, unijati od formata, a zamaskirani iza imena Sv. Save. Uzmite Tasin zbornik o liturgiji, vidite sta je predanje Pravoslavlja, a ne kijevske duhovne akademije. Vi se pricescujte masonskim Mokranjcem a mi cemo Tijelom i Krvlju Hristovom, pa kad izadjemo pred Gospoda, a vi pred Mokranjca, vidjecemo ko ce se spasiti.
Darko
Aferim je turski pozdrav, pa ja zista ne znam ni sta to znaci. Cuo sam to od nekih Turaka da se tako pozdravjaju u Juznoj Karolini, na jednom golf terenu.
Dobro je Darko da toliko preuzesmo od rimokatolika, ali ne preuzesmo ono sto je najgore. Pedofilstvo, devijantne popove, siledzije popove, koji su terali maloletnice da ih pipaju za polne organe, pa onda razvratnistvo i zloupotrebu dece po seminarima i tako redom. Za to se jos mi koji smo od romokatolika toliko preuzeli nismo pojavili na sudu osim onoga prokletog Pahomija, koji je iz nekog sokackog sela iz Bosne. Pa sta cemo Darko i mi moramo pored ovih i ovakvih proziletarskih, ucenja da se malo naucimo pa bar malo da drpimo. Mi smo ipak skromniji od vas. Mi malo drpamo a oni iz Vatikana na veliko i bez stida. Zatim Darko proveri de ako imas zenu sta tvoj fratar radi kod nje kada je ostavis samu kod kuce, a on navrati da je malo poduci ljubavi prema bliznjem. A u tom trenutku on joj je najblizi, naravno. To sve ako tvoj fratar nije kao njih vecina devijantan, pa ne razlikuje muski od zenskog pola. A ako jeste hajde Darko poveri mu da ostane negde sam sa tvoim maloletnim sinom, naravno ako sina imas.
Svako dobro Darko i hvala ti na uvredama. Narvano vasim civilizovanim iz kriminalnog Vatikana.
Eh:: Jefrem::
Pa svasta:::Episkop u najcistijoj zemlji Srpskoj::RSrpskoj
Pun je ko Brod..jeste mu bili u REZIDENCIJI!!
Sve zlato i porfira::
Svi su isti::
Neznam bas da je ovde pristuna monaska skrusenost::Pa makar se i on JEFREM zvao!!::hehe
Evo procitah svo ctivo do sada nam objavljeno na ovu temu i nemam sta da dodam osim sledeceg: vl. Georgije spominje u svojoj poslanici na jednom mestu kako se cini ovo ili ono od strane stranih ucenjaka, a na drugoj strani zamera citavom kliru, arhijerejima, dekanima, profesorima, sto nisu jeli bogoslovski pasulj. Dalje nisam mogao da citam od smeha koji je u meni izazvao ovaj bogoslovski pasulj. Zar jedan vladika (zar li je) dopusta sebi da iznosi ovakve nebuloze!?! I onda sto je najgore kao trecerazredni politicar iznosi citav paragraf ne bi li zadobio narod kao podrsku u svom mlacenju prazne slame. Jedan vladika bi trebao da zna da se obrati poslanicom najpre teoloskim, obrazovanim i dostojnim jezikom a ne da pljuje i vredja ljude koji nisu bogoslovski pasulj jeli. PA NI HRISTOS NIJE ZAVRSIO BOGOSLOVIJU I NIJE JEO TAJ PASULJ PA ETO NEKIM CUDOM SE NA NJEGA POZIVA NON STOP!?!?!?!?!
I dalje pisem ovo dok mi suze na oci naviru od smeha da ne mogu da se opasuljim od ove izjave – nisu oni jeli bogoslovskog pasulja i ne znaju sta je liturgija. Evo jedoh i ja bogoslovski pasulj ali od toga sve sto imam je 4 ispiranja stomaka u roku od 2 godine. Ostalo? – sta ostalo? Nema ostatka niti dodatka. Dobih neke brojeve 5 tek tako na lepotu i na vezu i sada sam u nedodjiji brojim Bogu dane. I o cemu mi pricamo? I dalje o pasulju??? Uh Vladiko, ismejaste me dobro. A sto se tice vl. Jefrema – ako mu je neko bio u rezidenciji slobodno neka sam izvede zakljucak. Kratko pitanje za vl. Jefrema – koliko dnevno potrosi parfema?
Ps. I dalje znaci pricamo o bogoslovskom pasulju a ne o kvazi znalcima teologije naucene u bogoslovijama za koje se uveliko citirani ava Justin i Vl. Nikolaj Velimirovic zalagao za permanentno zatvaranje i osnivanje monaskih skola?!?!?! Kada kazem kvazi znalcima direktno prozivam ljude koji su svoje (ako ih imaju) diplome podobijali na fakultetima zemalja treceg sveta i doktorskim disertacijama uradjenim na levim temama a ocenjenim 7-cama upravo zbog episkopske titule.
I jos jedan:
PS. Nije mi samo jasno zasto niko ne sme da takne ep. Filareta??? Zar je on Velimir Ilic pa da ljulja u svakom pogledu …
Ne mogu da verujem da se i dalje smejem ovom bogoslovskom pasulju.
Prva stvar, Milane – nisam ja Rimokatolik, vec ti, i to po svemu osim po nacionalizmu, koji je takodje cista kopija ustaskog, srpsko rodoljublje je nesta drugo. Ali, ti to ne mozes znati jer si na vrijeme pobjegao pa sad solis pamet nama u Republici Srpskoj. A da sam Srbin / i to ne takav mega-Srbin, kao ti, vec istinski Pravoslavac i Hriscanin, mozes procitati na sokolackom vojnickom groblju gdje su sahranjeni moj otac i trojica rodjaka, poginulih 1992/95. A oni su poginuli upravo da bi odbranili nase pravo da budemo Pravoslavni, da idemo u Crkvu i da se tamo pricescujemo, a ne da nas lazu na kraju liturgije: „S vjerom, ljubavlju i strahom Bozijim pristupite“, pa omda – hop, nazad u oltar, prije nego sto se neko eventualno pricesti. A ako ti nije jasno da je smisao liturgije – Evharistija i pricescivanje vjernih, onda nemamo sta pricati. Uostalom, uzmi pa procitaj Sv. Nikolu Kavasilu, „Tumacenje Svete Liturgije“, pa ces mozda nesto shvatiti. Uostalom – takve kao sto si ti bogoslovlje i Crkva ne interesuju. Nota bene- u oba pisma (i Jefremovom i Georgijevom) osim teatralnog zaziva kanona Sv. Vasilija Velikog, nema NITI JEDNOG JEDINOG citata iz djela Sv. Otaca i nijednog bogoslovskog argumenta (jer ih ne moze ni biti). Uostalom, procitaj i Sv. Nikodima Svtogorca „Dusekorisna knjiga o stalnom pricescivanju Sv. Tajnama“, imas srpski prevod, Kraljevo, 2005.
Dobro je bar da priznajes da si vatikansko cedo. okreni se njima za savijet.
pozdrav
Darko
Braco moja ostavite se vi komentara o episkopima i crkvi.Spasavajte vi sebe a ne vodite tudje brige. Sta vas briga kako je bilo i kako ce biti u crkvi bitno da crkva donosi spasenje a ne pita mnogo kao vi sto radite.
Bavite se pitanjima o episkopima i njihovim poslovima sram da vas bude, a svi ste samo jedne tracare koje od Boga i crkve su vjerovatno daleko. A kad bi se ukazala prilika da prokomentarisete Hrista i to bi nasli nesto za shodno da dodate. O kakvoj vi preuzvisenoj teologiji pricate i smislu hriscastva? sami sebi postavite pitanje i odgovorite na njeka STA MI TREBAMO DA RADIMO OVDJE NA ZEMLJI
Darku,
Prvo si napao Srbe kako su sve najgore preuzeli od rimokatolika. Onda tekst vladike Jefrema u odbrani tradicionalnog liturgijskog zivota, pa onda rece cinicno i podrugljivo da su Srbi neki najpametniji soj. A sad ispade da si neki mega – Srbin. Iz tvog poslednjeg nastupa sam shvati ko si i hvala ti. Nista drugo nego jedan neuralgican patoloski slucaj. Covek koji ne zna sta hoce. Zato je izlisno sa takvima gubiti vreme.
Milane,
nisam napao Srbe, vec mega-Srbe, kakv si ti, navodne rodoljube koji su pobjegli od Srbije i Republike Srpske, a sole pamet nama koji branimo otadzbinu OVDJE. Naravno da ne vrijedi da se raspravljamo, jer nisi u stanju, niti si ikad bio u stanju da odgovoris ni na jednu moju tezu. Ocigledno nisi procitao NISTA od gore navedenog, nego lupas napamet. A ti samo nastavi da se drzis „srpske“ praks, one sto ju je uvela Marija Terezija…
Pozdrav i dodji nekad ovdje da vidis sta je ljepota…
Darko
Evo, sta kaze SVETI NIKODIM SVETOGORAC, a ne feudalac Jefrem:
св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски
ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
Садржај:
ГЛАВА 1
О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа
ГЛАВА 2
О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама
ГЛАВА 3
О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету
ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама
ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.
ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога
ПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује
ПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану свети
ПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски
ПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).
ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћују
ПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”
ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили
ПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње
ПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати
ПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).
ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”
ЕПИЛОГ
__________________________
ГЛАВА 1
О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа
Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима светих Апостола, светих Сабора, а такође и сведочанствима божанских Отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете Литургије, и коначно четврто самим Светим Причешћем.
1. Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: “Хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета” (Јн.6, 51). То јест храна коју Ја желим да вам дам, – то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот целог света. То значи да је Божанско Причешће за вернике неопходан саставни део духовног живота по Христу. и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и прекида (како каже Апостол, духа не гасите (1Тес. 5, 19)), већ треба да буде одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога Који је за њих Умро и Васкрсао (по том истом Апостолу1), то јест да живи верници више не би живели сопстевним и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас умро и васкрсао – уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско Причешће.
И на другом месту Господ заповеда: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи” (Јн.6, 53). Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао за Крштење рекао и за Божанско Причешће. Он је о светом Крштењу рекао: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу говори слично: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи”. Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти, тако нико не може да живи ни без Божанског Причешћа. Међутим, пошто се те две Тајне разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне ствари: прво, треба се пришешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати.
Поред тога, када је Господ предавао ту Тајну Својим ученицима, Он им није рекао у облику савета: “Ко хоће нека једе Моје Тело, и ко хоће нека пије Моју Крв”, већ је Он рекао: “Ако неко хоће да иде за Мном” (Мт. 16:24) и “ако хоћеш да будеш савршен” (Мт. 19, 21). Али је заповеднички узвикнуо: “Узмите, једите, ово је Тијело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја” (погл. Мт.26, 26-2). То јест ви непрекидно треба да једете Моје Тело и обавезни сте да пијете Моју Крв. и поново говори: “Ово чините у Мој спомен” (Лк.22:19). То јест ту Тајну. Ја вам је предајем и то не да се она врши само једном, двапут, или трипут, већ свакодневно (како то објашњава божанствени Златоуст) у спомен на Моја Страдања, Моју Смрт и цео Мој домострој спасења. Те Господње Речи јасно одређују два неопходна [момента] у Причешћивању: један је садржан у обавезној заповести, а други – у постојаности, на коју указује реч “чините”, што разумљиво означава да нам се не заповеда да се просто само причешћујемо, већ и да то чинимо непрестано. Дакле свако сада види да православном хришћанину није дозвољено да наруши ту заповест, без обзира који чин поседује, већ то представља његов дуг и обавезу коју треба непрекидно да испуњава као Владикине заповести и поставке.
2. Божанствени апостоли су се следећи ту непрекидну заповест нашег Господа, у почетку проповеди Јеванђеља, при првом погодном тренутку, скупљали са свима вернима на тајном месту ради заштите од Јудеја (Јн.20:19), поучавали хришћане, молили се, и вршећи Тајну, и сами се причешћивали, како о томе сведочи св.Лука у “Делима Апостолским”, где каже да су се три хиљаде људи који су поверовали у Христа на дан Педесетнице и крстили, били са апостолима, како би слушали њихово учење и имали користи молећи се са њима и причешћујући Пречистим Тајнама, да би се освећивали и боље утврдили у Христовој вери.
“И остаће једнако у науци Апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама” (Дела 2:42).
И да би се сачувало то неопходно предање Господа од стране будућих хришћана и да се временом не би заборавило то што су апостоли тада радили, они су и написали у својим 8-ом и 9-ом Правилу заповедајући са строгим проверавањем и казном одлучења да нико не остане без Причешћа Божанским Тајнама, када се служи Света Литургија.
“Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, или неко од свештенства при вршењу приношења не Причести онда је то требало да образложи, и ако је тај разлог благословен, бивало би му опроштено. А ако не образложи узрок нека буде одлучен од општења са Црквом, наносећи тако својом кривицом штету народу, који би са подозрењем гледао на онога који врши приношење, а притом то чини неправилно”2. То јест ако се неко не причешћује када се служи Света Литургија, нека каже разлог због чега се не причешћује, и ако се он може уважити, онда му је опроштено, а ако он не каже разлог онда треба да буде одлучен.
А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од општења са Црквом”3. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине саблазан.
Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго, јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”. И други канони на слицчан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни Причешћа.
Антиохијски сабор је следећи светим апостолима, прво потврдио њихово горенаведено правило, а затим додао: “Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али због неког избегавања реда не учествују у молитви с народом или се одвраћају од Причешћа Светом Евхаристијом, да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај, и на тај начин добију могућност поновног причешћивања”4. То јест сви ти који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али се не моле са осталим народом или одбијају Божанско Причешће, треба да се одлуче дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и док не замоле за опроштај, после чега им може бити опроштено.
Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да се често пручешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране Апостола ни од стране Светог Сабора.
3. Ако пажљиво размотримо Божанствену и Свету Литургију, увидећемо да од почетка до краја она има циљ који указује на Причешће окупљених верујућих хришћана, јер на то указују и молитве које свештеник чита тајно, и возгласи, и све речи и свештенодејства, и чин који се дешава на њој. У молитви која се назива молитва верних је написано: “Дај им (то јест верним), који Ти увек служе са љубављу и страхом, да се неосужено причешћују Светим Твојим Тајнама”. У молитви која затим следи после вршења Тајни5, је написано: “Нека им Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова” то јест да ти Свети Дарови буду оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. У молитви која се чита пред Причешће се каже: “И удостој дати нам Твојом руком Пречисто Тело Твоје и часну Крв, и нама свим људима” то јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком Руком Твоје Свето Тело и часну Крв и преко нас предај Га и свом народу Твоме.
То се види и из возгласа када свештеник позива народ као од Самог Господа: “Примите, једите ово је Тело Моје” и “пијте из ње сви ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази из олтара и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно изговара: “Са страхом Божијим, вером и љубављу6 приступите”. То јест приђите са страхом Божијим, вером и љубављу да се Причестите Божанским Тајнама. После Причешћа свештеник и народ захваљује Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ захваљује: “Нека се наша уста испуне хвалом Твојом Господе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим, Твојим, Божнаским, бесмртним и животворним Тајнама”, што значи: “О Господе, нека се наша уста испуне славословљем Тебе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свесштеник говори: “Примивши Божанске, Свете, Пречисте и животворне Тајне достојно захвалимо Господу”, што значи: “Браћо, уколико смо се са чистом савешћу Причестили Светим и животворним Тајнама, хајде да заједно захвалимо Господу”.
Али и Херувимска песма, коју пева народ, ако се неко замисли, је припрема за Причешће, јер она каже: “Сви ми који тајно представљамо многооке херувиме и певамо Трисвету песму Животворној Тројици, очистимо наш ум од сваке бриге и невоља овога света, јер треба да примимо у нашу душу и сјединимо се са Царем свега што постоји, Кога невидљиво окружују чинови небеских Ангела”. Исто означава и молитва Господња, која се изговара после предложених Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који је у ствари Свето Причешће.
Па и сам назив Литургије – “Општење” и “Саборовање” како се она првенствено назива, побуђује у неком смислу на неопходност честог Причешћивања. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Телом и Крвљу Христовом сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине са Њим једно тело и један дух.
Дакле, на основу светог чина Божанске Литургије молим вас браћо моја речите ми са страхом Божијим и ослушкујући савест ваше душе, није ли очигледно да они хришћани који долазе на Литургију треба често да се причешћују? Немају ли они обавезу да то чине да би Литургија заиста била сабор и трпеза, и да они не би преступили оно у шта верују и шта исповедају? А ако се они не причешћују, како сами признају, бојим се да онда нису преступници? И зато не знам је ли то њихов истински чин и да ли је умесно то што их позива свештеник, и друге речи и свештенодејства и устав, који се одвија на Литургији? Зато што сви као један одступају, и нема ниједног хришћанина, који би их испуњавао и послушао позив свештеника или боље речено Бога, али [свако] одлази од Светиње без ичега, не узевши је и не пришавши ради Причешћа.
Зато и божанствени Златоуст следећи света Правила светих Апостола и светих Сабора, о којима смо раније говорили, посебно размишљајући о свим тим свестенодејствима Божанске Литургије и увидевши да она имају за циљ Причешће верних, износи закључак да они који долазе на Литургију и не причешћују се нису достојни ни самог уласка у Цркву. Он каже: “Видим да се многи причешћују Телом [и Крвљу] Христовом покренути пре обичајем и законским односима, него разумним расуђивањем. Јер када дође време свете Четрдесетнице, свако, без обзира какав он био, то јест достојан или недостојан, се причешћује Тајнама. Такође свако то ради и на празник Богојављења чак и ако му није време да се причешћује.
Али ни Богојављење ни Четрдесетница не чине људе достојним Причешћа, већ их таквим чине искреност и чистота душе. С том чистом душом ти можеш да се причешћујеш сваки пут [када присуствујеш на Литургији], а без ње се никада не причешћуј, јер, каже Павле, сваки пут када то чините објављујете смрт Господа, то јест сећате се вашег сопственог спасења и доброчинства које вам је учињено.
Размисли само са колико брижљивости су људи јели од приношених жртава у Старом Завету. Јер шта све само они нису радили! И шта све нису употребљавали! Они су се непрекидно чистили. А ти, имајући намеру да се Причестиш том Жртвом, пред Којом дрхте Ангели, ограничаваш очишћење временским интервалима. И како ћеш стати на Христов Суд, ако се усуђујеш да се причешћујеш скверним рукама и устима?
Видим да постоји велика нерегуларност у томе: јер се у неко друго време не причешћујете чак иако сте се делимично очистили, а када дође Васкрс ви се усуђујете да се причешћујете чак иако сте учинили неко зло. О лошег обичаја! О злих предрасуда! Узалуд се свакодневно служи Литургија, узалуд ми стојимо у олтару – нико не прилази да се Причести. Не говорим то да бисте се ви тек тако причешћивали, већ да бисте се учинили достојним.
О човече! Ти си недостојан Причешћа? Тада си недостојан и да слушаш молитве на Литургији. Ти чујеш ђакона који стоји и позива: “Ви који сте у покајању сви молите Бога да вам опрости”. Они људи који се не причешћују су још увек у стању кајања. Дакле зашто ти стојиш? Ако си ти у стању кајања, ти не можеш да се Причестиш, јер они који се не причешћују се налазе међу онима који се кају. Ради чега ђакон позива: “Нека изађу они који не могу да се моле Богу”, а ти стојиш бестидно? Ако не припадаш онима који се кају, већ онима који имају могућност да се Причесте, како се онда не бринеш о томе да се Причестиш? Или Причешће не сматрас великим даром па Га пренебрегаваш? Замисли се, молим те! Овде је Царска трпеза, Ангели служе на тој трпези, Сам Цар је овде присутан а ти стојиш као беспосличар. Тебе не брине то што је одећа твоје душе нечиста? Али [можда] је чиста? Тада седи и једи од трпезе. Христос на свакој Литургији мора да гледа оне који седе за трпезом, са свима разговара и сада говори свакоме по савести: “Пријатељи, како ви стојите овде, [у Цркви], немајући брачну одећу?” Зар Он није питао: “Зашто си ти сео за трпезу?” јер пре него што је и сео Он му каже да је недостојан да уђе јер Он није рекао “зашто си ти поред?”, већ “како си ушао?” (погл. Мт.22, 2-14).
Исто и данас Христос поручује свима нама, који стојимо бестидно, јер свако ко се не причешћује Тајнама стоји бестидно. Из тог разлога [ђакони] удаљују прво оне који пребивају у гресима.
Јер када Господ треба да седне за трпезу, тамо не треба да буду оне слуге које су криве за нешто, већ треба да побегну од његовог лица. То се безусловно дешава и овде када се служи Литургија и када се Агнец, Јагње, приноси на жртву. Када чујеш: “Помолимо се сви заједно”, и када видиш да се отварају врата олтара, тада сматрај да се отвара небо и да силазе Ангели. И као што овде не треба да буде ниједан некрштен, тако не треба да буде ниједан [иако и крштен] нечист и порочан.
Речи ми молим те, ако је неко позван на гозбу, и оде тамо, опере своје руке, седне и спреми се за гозбу, а затим не једе – зар не би растужио онога који га је позвао? Не би ли било боље да уопште није долазио? Тако и ти: дошао си на гозбу, певао песме са осталима, исповедао се да си достојан (пошто се ниси удаљио са недостојнима), како можеш [после свега тога] да остајеш [на Литургији] и да се не Причестиш са те Трпезе?
Али ти кажеш: “Ја сам недостојан”. Тада си недостојан и да учествујеш на молитвама, јер Свети Дух не силази само на Свете Дарове већ и на те песме. Зар ниси видео како слуге своје господе прво чисте трпезарију и сређују кућу, а затим већ предлажу јело? То се код нас ради посредством молитве, посредством ђаконовог возгласа: ми чистимо Цркву као сунђером, да би Тајне биле принесене у чистој Цркви, и да се не би нашло ниједне мрље, и никаквог порока. Нечисте очи су недостојне да виде тај призор, оскверњене уши су недостојне да слушају [те песме]. Јер тако заповеда закон: ако је чак животиња желела да се приближи Синајској гори, она је т
Ja ne znam sta ti to znaci mega-Srbi. Znam od kada sam dosao na ovaj kontinet da postoje Srbi po potrebi. U tu grupu bi i tebe svrstao. Ne poznajem licno episkopa Jefrema, ali je on svoju tezu postavio na jednoj logicnoj osnovi, te zato ako uperedim tebe konfuznog i njega, njegov je stil jasan precizan i dosledan.
Kada pomenuh Srbe po potrebi evo i da objasnim taj fenomen. To su oni sto u crkvu dolaze samo dva puta godisnje. Za Bozic i Uskrs. I to je sve. A kada se tada pojave nose sa sobom mobilne telefone i preko njih obavljaju „vazne“ razgovore i psuju se kao cigani u sred crkve. Zato sam odlucio da se vise zbog takvih i ne pojavljujem u crkvi za ova dva nasa sveta i svetla praznika. Vecina onih Srba iz stare lojalne emigracije koja je sagradila svetovne hramove, nije vise u stanju da dolazi u te prelepe crkve nase, koje krase mnoga mesta na ovom kontinentu. Tamo gde su svestenici jaki i moralni, oni odrzavaju red i ne dozvoljavaju javasluk. U mom gradu toga nema. Ovde je citavo rasulo. Ja nisam pobegao iz Srbije, nego sam napustio Brozoslaviju, jer u onom kazamatu sebi nisam mogao da nadjem mesta. No to je posebna prica. Tebe smatram za Srbina po potrebi jer mi pod nos podmeces neke pausalne stvari i citate. Gde se ovde po tebi nalzi Sveti Sava, otac, Justin Popovic, Dva Petra sa Cetinja. Jedan je svetac. Sveti Nikolaj Zicki, Nikodim Milas. I tako redom sve te daleko sposobnije i ucenije, od svih vas danasnjih novatoraca. Zatim moguce je da je Jefrem u obicnom zivotu i kao episkop nemoralan. Ja o njemu vrlo malo da budem precizan, gotovo nista i ne znam. A ako je i nalik na Georgija i Longina, pa i ovog novatovajlije Maksima. Onada daleko mu draga kuca od moje. A i da vi novatorci niste nista bolji svedoce i dva teksta, dole u prilogu. Prvi je Komentar na drugi jedan clanak koji je publikovan na ovoj prezentaciji od nepoznate ali vidi se ucene osobe. A drugi je pak opet od jednog ucenog teologa. Uporedi sebe sa njima. Kada pogledas i oni su slicni meni, ni po babu ni po stricevima. Iskren da budem nevaljate vi svi skupa i zajedno. Ni ovi toboznji tradicionalisti cast vladikama Artemiju i Mitrofanu. Za njih jedino znam da su ljudi na svome mestu. Ostalo sve sam okolis. A Filaret dva brata Djokica, Vasilije Kacavenda onda onaj Irinej Dobrijevic iz Australije Ignjatije Miduc, poslednja zadnjic i olos. Zatim da ne izostavim. kako to da vama koji ste trgovali diplomama, a znanja nemate ni za nivo jednog cistaca ulice, da padne napamet da uvodite kojekave novatorije. A da to ne pade na pamet onim casnim i cestitim vladikama iz predhodne generacije, koji postradase od zverskih ruku ustaskih, zlocinackih nacistickih i krvozednih komunistickih, i njihovom svestenstvu da menjaju liturgiju i tradicionalno pojenje. Nego bas vama tupoglavcima i supljoglavcima. Pa eto i tvoj Atanasije otkriva istinu da je trgovao sa diplomama i jednu eto poklonio katstrofi nase SPC, Georgiju Djokicu. Zelen si mladicu, pa i ako bih nesto hto da malo naucis mani se Nikodima i Makarija. To ti slabo razumes. Nego uzmi nesto jednostavnije, ali mnogo uprilicenije, sto govori o aktuelnostima danasnjice pa citaj Uzmi recimo dela vladike Hrizostoma branicevskog. Potonjeg djaka vladike Nikolaja. Retkog jednog koji je preziveo egzodus pod komunistima iz te skole. Ta bi ti dela mogla da otvore oci, i da ti pomognu da shvatis u kakvoj si zabludi.
A sada evo i drugih komentara za tebe mladicu:
Почећу цитатима:
„Ви сте почели са тим што сте заједно са Латињанима изјавили жељу да се вратите Цркви Седмог Сабора. Затим сте продемонстрирали своју принципијелну спремност да се вратите заједно са монофизитима Цркви Трећег Сабора. На следећој етапи ви ћете захтевати да се заједно са протестантима вратите ка Цркви апостолских времена. Затим ће да вам се јави жеља да проигноришете заједно са Јудејцима јављање Бога у лицу Исуса Христа и да се вратите цркви Синедриона. На последњој етапи ваших путовања у прошлост повући ће вас да одете у Халдеју: у време
на до Аврамова, када још и није било вере, ‘али Син Човечији када дође хоће ли наћи веру на земљи'(Лука 18,8)“.
„Екуменизам – то је као нека позоришна представа на позорници овога света. Ускоро ће се спустити завеса и глумци ће да скину маске и оперу шминку. Појавиће се њихова права лица, појавиће се и режисери и сценаристи, а откриће се и прави смисао тих представа: склонити са ње (позорнице) Истину која је имала сопствено реално Лице (Христа), а које је било активно у историји рода људског“.
„Боље да се измени Небо него канони“. – Св. Кирил Јерусалимски
„Чим почнеш да указујеш на канонска нарушавања ових или оних епископа, неизвесно због чега, они почињу да се на тебе љуте, да те називају екстремистом, фарисејем и чак да те оптужују у томе да ти немаш духовни опит и оно што је најглавније немаш архијерејски чин“.
„Познато је да преподобни Максим Исповедник није био ни архијереј ни патријарх ни свештеник. Он је био обичан монах. И без обзира на то осудио је све архијереје и патријархе свога времена, који су упали у јерес, за шта је претрпио и мучења, те га због тога и прослављамо. Може бити да је он по логици савремених ‘духовника’ био расколник“.
„Јерес је многоглагољива, велеречива, обилује људском ученошћу и због тога лако привлачи себи људе и води их у погибао“.
„Старозаветно пророчанство пророка Данила је да ће Антихрист ‘променити (празнична) времена и законе’ (7,52)“.
Мислим да свему овоме нема много да се дода, већ их ови цитати сами разобличују.
Пошто помињете да је вл. Георгије добио индекс и диплому ‘преко везе’ морам да Вам кажем да није он једини. Познато је свима да је вл. Филарет ‘преко ноћи’ добио диплому Теолошког факултета само да би постао владика. Тада су студенти Правног факултета имали прилику да чују од свог тадашњег професора Црквеног права, иначе и професора Теолошког факултета, да студенти могу да имају шетицу из тог предмета (тада је позвао све студенте који желе шест да донесу своје индексе да им упише, а ко жели већу оцену да остане да одговара – међу њима је била
и моја другарица, зато то и знам), ако већ Филарет може за један дан да заврши цео Теолошки факултет. Људи саблажњени, патријарх то мора да је знао, јер није могуће да његово духовно чедо један дан нема факултет да би постало владика, а други дан има факултет и може да му се да епископски чин. Таквих и сличних примера има много. Тако у један манастир Филаретове епархије доводе осведоченог педофила да саблажњава већ саблажњене грађане, да не кажем вернике, чију децу он мерка иза дрвећа близу школског дворипшта, напада искушеника тако да он он
ако растрављен и изгребан то следећи дан прича људима шта му се десило, човек не зна шта да ради. Међутим све се убрзо мења. Педофила сада почиње да јури световни суд, па Филарет тобоже увиђа грешку, па ‘оштећеног’ искушеника убрзо замонашује и гле убрзо му даје и архимандритски чин, а човек је тек ’75. годиште, не може се духовно упоредити са својим далеко старијим бившим сабратом, који има више година него је он годиште, а имају исти чин – архимандрити су. Ужасне ствари се дешавају, али ми треба да знамо да све ово треба да се збуде, да се умножи
безакоње и отпадија да би Истина засијала. Мени је само жао што се све ово збива јер људе одбијају својим грешкама, па ми који занамо Истину не можемо да их разуверимо, те људи неће да знају за цркву, литургију, пост, прилоге… немамо шта да им кажемо.
Горица
______________
У најновије време прохтело се и неким српским православним архијерејима, па и јерејима да изврше реформу Православља и да га врате у први век. Не баш све да врате, него само оно што би они хтели да промене. Некима од њих, бар у Америци, смета оно Српска пред именом Цркве и парохија, па би хтели да то избаце. Другима смета јектенија за оглашене јер, како они тврде, сада нема оглашених. Нема формалоно, али има маса њих крштених који знају много мање о својој вери него што су некада знали оглашени. Та јектенија може и треба да подсети све нас да се припадност Православној Цркви не треба да сматра као нешто што не захтева никакав напор, и никакво знање, никакве обавезе. Има и оних који уносе своје промене у свету Литургију. Некада су се одлуке о изменама и допунама доносиле саборно. Сада не само поједини епископи, него и свештеници, а по негде и ђакони мењају вековима стара правила и поредак како им се прохте. Неки практикују да укидају пост и исповест ради причешћа, јер то се није захтевало у првом веку. За њих је довољно да онај који хоће да се причести приђе и зине, и то је све. А користи од поста, који је средство самодисциплине, и исповести – која је пут ка самопознању и самосавлађивању, за реформаторе нису важне. Све се своди на што мањи напор – баш као код протестаната.Реформатори који би хтели да нас врате у први век хришћанства треба да знају да је Хришћанство, да је Православље организам а не закречена љуштура. Православље је у току две хиљаде година морало да се развија. Никоме не пада на ум да заустави развој детета и учини да деца остану деца за увек. А да би наши реформатори схватили шта све мора да се промени да би смо се вратили у хришћанство првог века, да наведемо макар известан број онога што треба да се измени:Ако хоће да се служи она и онаква Литургија каква се служила у првом веку, бар у почетку, нека прочитају Посланицу Колошанима 3:16. Само и то им неће помоћи. Свети Апостол Павле само наводи делове богослужења, али не и њихову садржину. У сваком случају морале би се одбацити Литургије св. Василија Великог, св . Јована Златоустог, Литургија Пређеосвећених дарова, па чак и Литургија светога апостола Јакова за коју се сматра да је из првог века . Затим морале би се одбацити све службе из дванаест минеја, триода посног и цветног, пентикостара, акатисти, канони, службе из требника и све, ама баш све што се није служило у првом веку.Све црквене песме би отпале јер не знамо које су певане у првом веку, а ове које се сада певају су из каснијих векова. Морао би се одбацити и типик, и учења светих отаца, јер свега тога није било у првом веку. Па и саме свете Оце не бисмо прослављали јер велики број њих су из каснијих векова а не из првог. Богослужења би морала да се обављају на гробовима мученика или у подземним просторијама ( катакомбама ) како је било у првом веку.
А шта да урадимо са велелепним црквама нека одлуче реформатори. Даље , монаштво би морало да се укине јер је почело у четвртом веку. Епископи би морали да се ожене јер су и апостоли били жењени. Епископи би морали да одбаце скупоцене митре и одежде јер их ни апостоли нису носили. Морали би да живе у скромним домовима, а не у владичанским дворцима и не би смели да се возе авионима и најскупоценијим аутомобилима, него да пешаче или да јашу мазге и коње и возе се у коњским и воловским запрегама.
Има још доста онога што треба одбацити ако хоћемо да се вратимо у први век. Али уверени смо да и ово што је наведено може бар неке од реформатора да замисли. А да је потребно да се замисле, нема сумње.
Milane UGRINOVICU, gde izuci tako dobro skole. Vidim kao poznajes ti oce, i svece. Nisam nesto siguran da su oni tako napadali ljude i episkope ma kakvi oni bili.
Ako si ti negde nasao nesto slicno, ja nisam. Sto ne brines o sebi i svojoj dusi a ne TI da resavas pitanja koja od tebe ne zavise.
Ja mislim da ti Boga ne poznajes,jer takvo srce ne govori nego od suviska koji nije od Duha Svetoga.
Samo napadaj episkope i tumaci ti Oca Justina i Sv.vl.Nikolaja,koje naravno nisi citao kako treba, nego ono sto ti drago.
Pokaj se covece dok ti kasno nije!
Za Mileta Subotica i Paparazza!!
Oni koji napadaju vl.Jefrema verovatno ga nisu ni videli niti sta znaju o njemu. Oni kao i obicno napadaju po prici drugih. Ali neka im bude. Kad ga upoznaju i budu videli ko je on, sta radi i sta je uradio u Banjaluci, nadam se da ce im biti jasnije neke stvari.
Mile se tako podsmejava da je to sramota, a ovaj paprazzo nije za pomen.