Вести

Stotinak članova pokreta Srpska sloga juče iz Hrama Svetog Save krenuli peške na Kosmet. Računaju da će, posle pređenih 360 kilometara, 28. juna stići na Gazimestan.

„Prva celodnevna pauza je u Studenici, gde ćemo razgledati bogatstvo „carske larve“, a onda od Mitrovice idemo autobusima do Kosova polja, pod pratnjom, pošto imamo saradnju sa privremenim kosovskim institucijama. S naše strane neće biti provokacija“- veli Miša Vacić
Stotinak pripadnika pokreta Srpska sloga okupili su se juče ispred Hrama Svetog Save u Beogradu i u 10.45 krenuli na mirovni Vidovdanski marš. Učesnici marša nameravaju da na Vidovdan, 28. juna, stignu do Gazimestana.

GARDA U UNIFORMAMA

Među okupljenima na platou ispred Hrama Svetog Save deo „gardista Cara Lazara“ bio je u uniformama. Poslanik Živko Vasiljević, jedan od osnivača ove garde, kazao je za agenciju Beta da su „u uniformi samo oni koji nisu na vreme obavešteni da treba da dođu u civilnim odelima“. Prema njegovim uveravanjima, „ima naznaka“ da će multinacionalne snage na Kosovu u sastavu KFOR-a dozvoliti marš, uključujući i prelazak mosta. Pre polaska, u Hramu Svetog Save protonamesnik Luka Novaković održao je molitvu za srećan put onima koji idu da se, kako je kazao, „poklone našim svetinjama na Kosovu i Metohiji“.

U jedan posle podne, posle tri sata brzog hoda, stigli su do sela Rakovica. Kolona starijih muškaraca, ali i mladića i devojaka od kojih su neki krenuli na Kosovo uz pismeni pristanak roditelja. Tu su i dvojica biciklista. Na čelu kolone, koju igrom slučaja susrećemo kako prolazi pored spomenika na kome piše „U znak zahvalnosti palim borcima sela Rakovica, za oslobođenje i ujedinjenje naroda Jugoslacvije“, vijore se zastave ujedinjenih rodoljubivih udruženja. Ne trobojke s petokrakom, već trobojke s orlovima.
– ‘Ajde neka vam je sa srećom kad stignete na Kosovo! – pozdravili su ih seljaci iz Rakovice.

– Ti mali, ‘ajd ostani sa mnom, fali mi jedan na mešalici – Rakovičanin koji zida kuću šali se sa klincem koji je zapucao za ostalima.
Prvi čovek na biciklu pokazuje nam mapu puta, sa ucrtanim konačištim na crkvenoj zemlji i upisanim datumom. Dečak koga umalo nisu zadržali da radi na gradilištu, bere trešnje i nudi starijeg mladića od sebe. Taj mladić je dvadesetdvogodišnji Miša Vacić. Kako zaključujemo, Miša je iz „Srpskog narodnog pokreta 1389“, ali kaže da to sada nije bitno, jer je ovaj gest, odnosno hodočašće do Gazimestana delo više udruženja objedinjenih nazivom „Sabor srbska sloga“.

– Bilo je dosta onih koji su se interesovali za marš, ali ovo je zahtevan poduhvat i sva ozbiljnost zadržala je samo najodlučnije. Među nama su udruženja 1389, Familija srpskih navijača, Sveslovensko udruženje književnika – objašnjava Miša.
– Ja navijam da najstariji stigne prvi, makar ja hodao na rukama – konstatuje neko u koloni.

– Ne, niko ne stiže prvi niti poslednji. Svi stižemo zajedno u miru i dostojanstveno, jer ovo nije pojedinačni gest. Nema alkohola, nema droge, oružja niti provokacija – objašnjava Miša – pešačimo sve do Mitrovice. Konačimo na crkvenom zemljištu i danas treba da stignemo do hrama Svetog Joakima i Ane. Onda nastavljamo dalje. Prva celodnevna pauza je u Studenici, gde ćemo razgledati bogatstvo „carske larve“, a onda od Mitrovice idemo autobusima do Gazimestana. Odatle ćemo, naravno, imati pratnju, pošto imamo saradnju sa tim privremenim institucijama.
NJihov put, osim što ima duhovni karakter, kažu, predstavlja i reakciju omladine na dešavanja u Srbiji. Prema Mišinom mišljenju, do nezavisnosti Kosova neće doći. Veruje da će Rusija uložiti veto i da srpski zvaničnici neće pristati na amputaciju dela teritorije.

– Mogu malo vode? – našem sagovorniku obratio se stariji čovek.
– Može, naravno – pruža mu Miša litarsku flašu – voda nam je obezbeđena. Nikome se nismo obraćali za pomoć, a verovali ili ne, pored fabrike „Moja voda“ iz Vršca, donacije vode poklonio je kineski tržni centar. Kinezi su se sami ponudili. Imali su mnogo razumevanja za naš poduhvat, a jedna kineska televizija došla je da napravi reportažu o „Vidovdanskom maršu“.

Drugi biciklista gura svog dvotočkaša, polako koračajući pored žene sa šeširom. NJegovo ime je Tomislav. Juče je samo krenuo da isprati one koji će pešačiti sve do Mitrovice.
– Pridružiću im se na Vidovdan, na Gazimsetanu. Danas ih samo pratim – kaže Tomislav.

Postavljamo mu neka pitanja. On se samo smeška i na sve to govori stihove: „Daću ti zlato, daću ti bisere, daću ti cveće, daću ti jutarnju rosu, ali Kosovo i Metohiju ne mogu.“
– To su stihovi pesme koju je napisalo neko jedanaestogodišnje dete sa Kosova, ne ja, ali samo sam ovu strofu zapamtio, mada ona i jeste srž i to su ti svi odgovori koje tražiš – objašnjava biciklista.
– Ko je najstariji?

– Što gledaš u mene – brani se Todor Seljak. – Imam 61 godinu, možda i jesam najstariji, a možda se usput priključe i stariji.
Devojka, student nemačkog jezika, četrdeset godina je mlađa od Todora, koji će ravnopravno koračati 360 kilometara.
– Želim da pokažem da mi je stalo – odgovara ova Beograđanka.

Davor ima trideset godina. NJegova generacija je juče bila najbrojnija, u koloni koju su pratili policajci u kolima, na motociklu i u civilu, nastojeći da osiguraju bezbednost. Razlog zašto se uputio, Davor, inače privatnik, izjednačava s ljubavlju prema majci. Objašnjava u dve kratke rečenice, koje imaju tendenciju da zaliče na rimu: “ Ko, ako ne mi? Kad, ako ne sad?“
– Ako imaš majku, hoćeš da dozvoliš da ti je neko drugi uzme? Nećeš, naravno, tako isto se treba postaviti prema majci zemlji, prema svom narodu i istoriji, na koju možemo samo da budemo ponosni. Jer, ko je spasio Evropu u Prvom svetskom ratu, ako ne seljaci u opancima!?

I. Vranešević
Foto: Rajko Ristić

GLAS JAVNOSTI, 14.06.2007