Вести

Ovih dana ovde u Kanadu pristiže Irinej Gavrilović, kažu vladika iz Niša. Za mnoge bi on ostao neprimetan, da se nije usudio da priča a da ne zna šta govori.

piše: Janko Bojić

Samo da se podsetimo, da je to u stvari onaj Irinej što je svoje dvore ukrašavao slikama Maršala koji su od vojnih škola imali šloserski kurs??? Prilikom boravka ovde u Kanadi on se čak i pohvalio kako je bio profesor braće Đokića, i još drugih dvojice današnjih vladika, u monaškoj školi, za koju reče preosvećeni, a danas blaženopočivši episkop braničevski Hrizostom, sledbenik i učenik Ava Justina i Svetog Vladike Nikolaja, da je monaška škola koju je predvodio propali student prava Irinej, da su njeni svršeni bogoslovi slabo pismeni. Odnosno, mi koji svedočimo o braći Djokićima i drugim vladikama iz te škole odlično znamo da su oni nepismeni. Kakv profesor takav kadar. No profesor koji laže i zavodi javno mnenenje je iškolovao i kadar koji nije ništa bolji od profesora. Ljude koji lažu i varaju. Kakav profesopr takvi i studenti. Kakvi studenti, takvi kadrovici.

Pričao je taj Irinej svašta. Ali tek kada je stigao u Kičiner, Ontario, tu je verovatno dobio instrukcije da je na sigurnom mestu pa se razmetnuo u oblast, koju on profesorski “dobro“ poznaje. Pričao čovek o korporacijama, a naravno o njima je učio od svog studenta, koga nije naučio nikakvom dobru, Djokića mlađeg. Pa kada se sastanu dvojica koji ne znaju da se poduče, onda oni ne znaju da se nisu naučili. I tako reče Irinej: “…te korporacije, su nam razlog za nesporazume i neslogu, one su više protestantska stvar što, je nama nepoznato…“

Pa profesore zašto onda pričate o onome što Vam je nepoznato? I zašto onda diskutujete sa onima koji tu temu ne poznaju. Da Vas profesore neko upita zaista šta su korporacije, Vi za tako nešto ne bi ste imali naravno odgovora. Misli se ovde na definiciju reči korporacija. Znam na šta ciljate ali ste se u pogrešnom smeru okrenuli. Uzmite profesore i platite pravnog stručnjaka da Vam napiše i objasni reč i definiciju korporacije sa aspekta legaliteta i legitimiteta. Jer,Vaš student Đokić mlađi ne zna ni šta je crkva, a ne bi me iznenadilo da i Vi to isto ne znate, pošto ga kao profesor niste ni tome naučili, a nekamo li o korporacijama, o čemu niste ni čuli bili u vreme kada ste svojim studentima ulivali veliko neznanje u njihove tupe glavurde. Upravo zbog tog se neznanja jedan pravni stručnjak visokog obrazovanja i široke kulture, pokojni Holland, sudija ontarijskog suda, umalo grohotom smejao, na opasku da je vaš student ništa drugo nego bosansko govedo. Smejao sam se i ja, a, i mnogi drugi. A sada ako to, da vaš student sa intelektom spada na nivo domaće životinje, Vama nije smešno, profesore, onda za nas je to sve tužno i žalosno. Ne sporimo se oko korporacija, nego oko neznanja, i vrhunskog pokvarenjaštva.

Da Irinejeva priča da su korporacije nekakva protestantska ujdurma nema veze sa pameću, izuzev što govori o samoj licnosti i karakteru Irinej, da se videti iz prave definicije šta reč korporacija sma za sebe znači. Njaprostije ta reč označava udruženje. U pravnom smislu udruženje sa limitiranim lajabilitetom. Na suprotnj strani postoje trustovi odnosno povereništva. Isto udruženja samo ovoga puta sa nelimitiranim odnosno personalnim lajabilitetom. Obe ove vrste udruženja su jednako protestantske stvari kao, i naše pravoslavne stvari, i neizbežne su za bilo koju versku organizaciju na ovom kontinentu. Na Trustovima insistira Irinejev student Djokić mlađi sa ograničeim mentalitetom i neograničenim pokvarenjaštvom, isto kao što na njima insistiraju mnoge protestantske sekte, radi lakšeg manipulisanja. Tako pak misle oni koji ne žele da se povinuju zakonima, nego preko verskih organizacija, pribegavaju manipulisanju i zloupotrebi smae vere, u cilju koristoljublja.

Ipak nameće se pitanje kako ovo sve što Đokiđi, Gavrilovići i drugi neučeni i neupućeni iskomplikovaše i pretvoriše u sektaštvo iako je sve jednostavno i prosto razumeti? Da bi se neko nečim mogao baviti u jednom pravno organizovanom sistemu lično kao individua ili kao udruženje mora da poseduje dozvolu da se time sa čim hoće i teži da se bavi, mogao baviti. Jedan advokat da bi mogao da daje pravne savete mora da poseduje državnu dozvolu da se tim poslom bavio. Jedan građevinski inžinjer da bi mogao da izrađuje planove za izgrdanju objekata, mora da poseduje dozvolu da se može baviti projektantskim poslovima. Da bi neko kuću mogao da sagrdi mora od nadležnih vlasti da dobije dozvolu da tu kuću može sgraditi, i da planove koje je takav podneo nadležnim vlastima su te vlasti pregledale overile i izdale dozvolu za gradnju.

Da bi neko mogao da vozi najobičniji auto mora za to da nabavi dozvolu. To isto važi i za verske organizacije. Da bi jedna ćelija bilo koje verske organizacije mogla da opstane, ona mora biti pravilno registrovana kod nadležnih vlasti. Pravilno registrovana, može biti jedino kao trust ili korporacvija. To nije nikavo protestantsko gledište, nego jednostavno pravna norma jednog sistema koji zahteva da se ta pravna norma ispuni. Da li korporacija ili trust, oba ova udruženja podležu državnim zakonima koje moraju da poštuju.

I tako se Irinej prošetao od Niagare do Kičinera, i svugde, pa čak i u tom Kičineru, gde je smogao snage da nešto govori. A o čemu je govorio Irinej? Izgleda kao i Đorđe Buš kada je bio u Albaniji, nije znao šta u opšte govori. Jer svugde gde je bio CŠO su bile registrovane korporacije, pa i sam Kičiner. O čemu je Irinej govorio kada je pričao o korporacijama, da su protestantska stvar, to verovatno on bolje zna, ili kako Džon Leno reče za Buša, da ne zna ni gde je bio ni šta je govorio.¹ Ili je verovatno bio drogiran pa nije razlikovao pravoslavne vernike u “korporacijama“, nego ih je pomešao sa protestantima, pošto on po svom znanju i snahođenju tvrdi, da su koropracije protestantske.

No nije Irinej i dva Đokića, nisu oni jedini uključeni u ovu manipulatorsku igru, na svu sreću sa neograničenim lajabilitetom i ograničenim znanjem. Tu je uključena većina koji čine Episkopat SPC.

Ako pokušamo da protumačimo enigmu koju nisu stvarali nemački nacisti, nego njihov antipod komunistički kadar u mantiama, pa ju je verovatno lakše rastumačiti, nego britanski eksperti pravu enigmu, evo o čemu taj današnji Episkopat SPC, koji je nedorastao i nedozreo svoga čina govori. Oni bi po svaku cenu hteli, a to pošto su pod influencom rimokatoličke šizme, da sa SPC upravljaju kao i rimokatolička šizma. No to je nemoguće. Naše CŠO su udruženja koja su nastala na bazi dogovora članstva koje je i finansijer tih CŠO. Prilikom registrovanja imovine svka CŠO bila ona korporacija ili trust u dokumentu, uzmimo za primer trust, stoji da je ta imovina registrovana kao benfit za tu, i tu CŠO. Dokument registracije imovine, zaveden u u katasterskim knjigama predstavlja instrument na osnovu koga je formiran trust. Taj dokument ne može niko da menja osim članova udruženja koje je osnovalo jedinucu u ovom slučaju CŠO. Ili pak sudska neka odluka, koja za aplikanta kod suda da bi sud doneo odluku u korit promene istrumenta na osnovu koga je formirano udruženje. Pošto registarski dokument (Identure) u katasrtru ima moć tastamenta, jednom u milion slučajeva bi sud pristao da taj istrument promeni. Nije mi poznat ni jedan slučaj da je sud pristao da menja ni jedan instrument na osnovu koga je udruženje formirano, a niti jedan slučaj na osnovu koga je tastament menjan. Trošili su ljudi milione dolara da promene ono što je predviđeno jednim tastamentom ili pak istrumentom povereničkim, ali bez ikavog uspeha. Zato episkopat SPC mora da shvati jedno. Sa imovinom crkve u zapadnom svetu mora da upravlja onako kako većina članstva odlučuje, ili pak sve što radi može samo da vodi u katstrofu, što se to i dešava ovih dana.

Gledati ružno na korporacije je čista ludost. Korporacije nisu istrument protestanizma, nego jedan legalni istrument. Interesantno je ovde uočiti kako svi oni koji drže stranu braće Đokića, jedni govore iz neznanja a drugi smišljeno i pokvareno lažu, kao na primer Hristifor Kovačević. Taj senilni monstroum ide do te mere da priča kako je recimo protekle godine članstvo iz Nigare, osnovalo privatnu korporaciju. S obzirom da Hristifor odlično zna razlike između dobrotvornih neprofitabilnih korporacija i onih profitabilnih, onda davajući izjave da je CŠO iz Niagare osnovala privatnu korporaciju, što u opšte nije tačno, i što Hristifor odlično zna da nije tačno, onda je taj isti Hristifor u svojim izjavama vrhunski lažov i pokvarenjak. Još jednom treba istaći i podvući. Krporacija u Nigari je osnovana kao neprofitabilno udruženje kao benefiktorni instrument članstva srpske pravoslavne CŠO. Obratimo pažnju na ovoaj prefiks “srpske“ pa onad izvedimo zaključak do koje mere su u stanju oni koji ne bi smeli ni da pomisle na laž, ogrezli u laži i obmani javnog mnenja. To isto svesno ili nesvesno čini prilikom njegove posete Kanadi Irinej Gavrilović. Da li ti ljudi znaju da postupajući tako sa njihovih pozicija čine krivično delo? Obmana javnosti i javnog mnenja je sanksionisana statutarnim normama.

Ima još nešto što je u svemu ovome simptomatično. Skoro cela institucija današnjeg Episkopata SPC se dala u podršku dvojice prilično ograničenih neobrazovanih, i nekulturnih braće Đokića. Veoma problematičnih osoba koji nisu u stanju da prouče i izuče stvari na realnoj osnovi. Oni ne mogu da razumeju veoma jednostavne zakonske definicije i norme, već sve tumače prema nekom svom nahođenju. Prosto bi bilo neverovatno da im njihovi advokati, sem ako oni za pravne savetnike imaju propalice od advokata, takvih na žalost ima svugde u svetu, nisu objasnili tačno i precizno smisao udruženja. Ne verujem da nisu, nego Đokići nisu u stanju da te definicije i objašnjenja pravilno shvate i razumeju, pa ih tumače i prenose onako kako to njima se čini da odgovara. Preostali deo Episkopata im daje podršku u nadi da su oni jedini ovako glupi i brutalni u stanju da stanu na put narodnoj volji. U tome upravo Episkopat pravi ogromnu grešku. Jer baš zbog njihovih postupaka, oni ne samo da gube kontrolu nad imovinom, nego gube i narod.

Daleko sposobniji i prpredeniji Mitropolit grčke mitropolije u Kanadi Sotirios je pokušao da na isti način stavi pod kontrolu sve mu podređene CŠO. Izbio je spor na tu temu između verujućeg naroda i Sotiriosa. Sa gubitkom od $ 800. 000 u sudskim troškovima, Sotirios je naučio lekciju. Sa narodom se mora pažljivo i promišljeno, ili će jednog dana ostati on i bez vernika, i bez svetovnih hramova. Zato danas u njegovoj Mitropoliji, sve je podređenu većinskom preglasavnju, kada je u pitanju administrativno rukovođenje crkvenom imovinom. Dakle umesto da se približi verujućem narodu Episkopat se podrškom fantazijama dvojice mentalno zostale braće Đokića upravo udaljio i sve više udaljava od naroda. Što je apsolutna greška, da ne kažemo čista ludost. Čak i njihovi mentori iz Vatikana postepeno olabavljuju svoje pozicije kada su u pitanju odnosi sa vernicima. Pratim razvoj tamošnjih događaja i vidim da pojedine CŠO uspevaju preko suda i masivnih peticija, da izdejstvuju, da o svojoj sudbini rešavaju decentralizovano.

Nije na odmet staviti do znanja javnosti da CŠO u Niagari nije krenula u korporaciju (a to je izgleda ono što je Irineja zagrebalo da se istrči u Kičineru), radi težnje da bi kontrolu imovine stavila u svoje nadleštvo, jer joj je ona u nadleštvu bila i pre nego što je korporacija registrovana, nego iz sledeća dva razloga. Jedan, da se onima koji su umislili da sa imovinom CŠO mogu da gospodare kako hoće, takvima je ovaj presedan u Niagari stavio do znanja da oni nisu nikavi gospodari imovine. Pokušao je Đokić mlađi da spreči ovaj proces u Niagari čak i pokretanjem sudskog postupka, ali sve bez uspeha. Trust istrument ga je sasekao jer u njemu stoji da je imovina stečena za benfit CŠO, a ne Eprhije. Drugi razlog je taj da se upravnici CŠO oslobode ličnog lajabiliteta.

Na kraju o čemu to razmišlja Episkopat kada nesvesno ulazi u sukob sa onima koji imaju višestruko znanje i iskustvo daleko veće od njih samih. Zbog njihove krutosti, misli se ovde na Episkopat SPC, upravo je izbio spor u Hamiltonu koji će odneti stotinak hilja sudskih troškova, da ne govorimo uvlačenju štampe i štete koji će ovaj spor neneti ugledu SPC. Ako Episkopat kao institucija nema obzira za ugled SPC, mi tradicionalni vernici i rodoljubi smo i te kako zabrinuti. Ako taj isti Episkopat ne mari da se ponovi slučaj kao što je to bilo u vezi Koče Radojkovića i da onima koji budu posmatrači pogotovu, predstavnicima štampme padne u oči kakva ih nakza od čoveka predstavlja ovde u Kanadi, nama iskrenim rodoljubima i patriotama i te kako smeta. Cela stvar oko spora u Hamiltonu je mogla da se reši uz deve šoljice kafe ili čaja, u jednom prijatnom dialogu. Ali za to treba da postoji volja institucija SPC, njenog Episkopta, SA Sinoda, njenog Ptrijrha, koga ni dok je funkcionisao niko ni za šta nije zarezivao, a nekamo li sada kada je iznemoćao. Kada bi bilo te volje i te sreće ovaj bi se komentr mogao zaključiti sa pozivom na jedan razuman sastanak ne između Georgija i Hmiltonaca. Nego nekoga razumnog člana SA Sinoda, i predstavnika Hamiltona, koji bi bio određen da sedne sa “zaraćenim“ stranama da porazgovara, da dobije podatke, i da upozori onu stranu koja greši na kosekvence. Na žalost takve želje nema i ne postoji. Episkopat je preokupiran materijalizmom a ne duhonim vrednostima.

Na žalost kažem!

Janko Bojić

¹ Džon Lino je voditelj emisije, koja karikira političke i javne ličnosti u USA. Mislim da je on i vlasnik te emisije. Dan posle pojave Djordja Buša u Tirani Džon je imao predstavu na tu temu. Pita on publiku, da li znaju gde je Tirana. Niko ne odgovra. Pa naravno da ne znate kaže Lino. Ne brinite ni sam Buš ne zna gde se trenutno nalazi. A niti zna šta je govorio pošto su mu govor drugi napisali.

Ko je Vladika Irinej (Gavrilović)

Episkop Irinej (Miroslav Gavrilović) rođen je u selu Vidovi kod Čačka 28. avgusta 1930. godine, gde je završio gimnaziju. Prizrensku Bogosloviju završio je 1951. a zatim Bogoslovski fakultet u Beogradu. Monaški čin prima 1959. u manastiru Rakovici kod Beograda. Patrijarh German rukopoložio ga je u čin jerođakona i jeromonaha 24. i 27. oktobra 1959. god. Od 1959. do 1968. nastavnik je Bogoslovije u Prizrenu. Kao stipendista Svetskog saveza crkava, školske 1962/63. odlazi u Grčku na Bogoslovski fakultet. Zatim biva postavljen za upravnika Monaške škole u Ostrogu. Od 1971. do 1974. profesor je i rektor prizrenske Bogoslovije. Maja 1974. izabran je za vikarnog episkopa Njegove svetosti patrijarha srpskog Germana, sa titulom episkop moravički. Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora od 21-28. maja 1975. izabran je za episkopa niške eparhije. Episkop Irinej ustoličen je na tron niške eparhije u Sabornoj crkvi 15. juna 1975. god.

Od dolaska episkopa Irineja na čelo niške eparhije mnoge crkve su obnovljene i iznova izgrađene.

novinar.de