logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.206 пута прочитано    Датум: 25.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

pozarevac1-v.jpgPrenosimo rakciju g. Predraga Samardžića iz Libertvila na članak “Ostavka samo Bogu”.  Dobije se utisak da otac vladika Ignjatije Midić (potonjeg je datuma i iz drugog tkiva oslovljavanje preosvećeni, visokopreosvećeni i td. ) nema sagovornika u svom bogoslovstvovanju, pa tako njegove mnogobrojne izjave, kao i neke studije, koliko god izazovne, prolaze nekako bez konkretnijeg osvrta u našim bogoslovskim krugovima.

piše: Predrag Samardžić

Moj mali osvrt, svakako nije i ne treba shvatiti kao samo i sebe predlaganje za sagovornika koji je već toliko dugo otsutan. Moj osvrt, je pre svega izazvan Episkopovom izjavom od 13. Maja Večernjim novostima, izjavom o ulozi episkopa i Sabora u Pravoslavnoj crkvi, ali ne i isključivo njom, tom izjavom. Dakle, ja se ne nudim (ne volontiram) za teološkog sagovornika, što ne znači da neću odgovorno da pratim dalje , eventualne, reakcije vladike Ignjatija, po danoj tematici. Ja pre svega tragam za dodatnim pojašnjenjima, mada sam smatrao da sam i sam ovladao nekim znanjima i iskustvima u toj meri da su mi stvari po tematici o kojoj episkop govori , makar načelno poznate i jasne.
Dakle, u pomenutom tekstu u Večernjim novostima , pre svega zbunjuje i iznenađuje Episkopovo ukazivanje na paralelu između Rimskog oca (pape) episkopa i Sabora u Prav. Crkvi. Episkop Ignjatije, kaže kako te paralele prave neki, ispada još ugledni , poznati i priznati, ali ne eto i od njega,Pravoslavni bogoslovi.
Drugi deo episkopova stava je još čudniji. Naime, ne negirajući (možda se to podrazumeva) , veličinu rimskog episkopa, ep. Ignjatije mu supostavlja Pravoslavno shvatanje episkopa , episkopa koji je, saglasno ocu vladici Ignjatiju iznad Pravoslavnog sabora, na što ja dodajem, baš onako kao i Rimski episkop.
Vrlo je teško prići ovom stavu, stavovima episkopa Ignjatija, koji liče na neke krupne izreke, i jasno i do kraja ih shvatiti . Pri prvom čitanju iz perspektive koliko toliko zadovoljavajućeg poznavanja Pravoslavne teologije, reklo bi se da je sva tematika, koliko god ozbiljna
i iz usta dostojnog i dokazanog bogoslova, splela se u raljama retorike, odnosno tematika je žrtva retorike.
Moje nevolje sa Episkopovim tekstom su i dodatno opterećene budući da moje poznavanje Pravoslavne teologije ne dozvoljava mi da “lociram”, Pravoslavne bogoslove koji izjednaćuju Prav. Sabor i ulogu rimskog episkopa. Razume se da bi ovde trebalo pojasniti koje su to podjednake ingerencije.
Episkop Ignjatije ih prećutuje pa ću i ja, stim što bi se makar prisetio da bi to bila pitanja od suštinskog značaja za i u vezi naše Vere. U pristupu Episkopovom stavu imam još jedan problem. Naime, episkop Ignjatje nije poznat kao neko ko se nekontrolisano služi retorikom, retoričkim alatkama .
Međutim, ako nismo u raljama retorike, pored teškoće da se imenuju Pravoslavni bogoslovi koji stavljaju u istu ravan rimskog papu i Prav. Sabor, pa još su pri tome i poznati i ugledni, imamo problem i implikacija Episkopovog teksta, in toto , ili takvim kakav je u svojoj “fizičkoj”, ravni.
Naime, ako je episkop iznad Sabora i iza i iznad njega samo Bog, ne značili to da je u Našoj Prav. Crkvi svaki episkop što i rimski papa – jednako sabor , odnosno više od sabora.
Implikacije mesta i uloge episkopa u Pravoslavnoj crkvi, saglasno episkopu Ignjatiju mogu da tako lako odu u ekstremu , s jedne strane u jednu neviđenu, do idolopoklonstva despotiju, ili u suprotnu stranu isto tako ekstremnu, neki poetski romantizam ili gnostičke spiritualije.
Ovako zvučne i gromoglasne izjave ,od strane Episkopa ,zbunjuju narod i sveštenstvo a mnoge episkope dovode u iskušenje.
Tako je jedan episkop mnogo brzo shvatio i prihvatio da je iznad episkopa samo Bog (ovde ne komentarišem mogućnost i iskušenje da se uz ovakve stavove, umesto Boga otkrovenja, Emanuila propoveda deizam ) i na sred liturgije , tokom kanona Evharistije ,uz apsolutno neprihvatljiv ton i rečnik, rekao saslužaščem sveštenstvu, kada su mu rekli posle neprimernog izrugivanja načinu njihova služenja, i u tom sklopu da će im zabraniti i da služe, kada su mu odgovorili da ne može da im zabrani i Carstvo nebesko, dotični episkop je prihvatio izazov i opet tokom (zaustavivši) kakon Evharistje odgovorio , ako možete u Carstvo nebesko bez episkopa idite,.
Nažalost, ne radi episkopa Ignjatija, ali radi šireg konteksta, moramo neke elementarne stvari napomenuti. Episkopom se ne biva kroz hironiju i zadobijanje , uvođenje u Apostolsko prijemstvo niti gramatom o hirotoniji, bez obzira ko je podpisao i sa kakvim pečatom. Episkopstvo se stalno reafirmiše, potvrđuje, pre svega kroz služenje u kome episkop “pozajmnjuje ruke Velikom Episkopu, Arhijereju Hristu”.Sv. Joavn Zlatousti.
Ono se reafirmiše i samopotvrđuje u telu Crkve, u Saboru, kroz kirigmu, propvedanje, učenje Otkrivene, u Crkvi, Zajednici urizničene i sačuvane i čuvane Istine. Iz ovog služenja i učenja proizilazi i upravljanje, Crkve, Zajednice, kao Tela, kao Lađe, kao Doma, kao Vinograda, kao Stada etc. A sve se vodi i rukovodi u jednom pravcu, u pravcu Carstva nebeskog.
Episkopstvo se samopotvrđuje kroz stalno blagodatno-osvećujuće delanje episkopa, kroz stalno davanje onoga što si primio (od Velikog Arhijereja Hrista u zajednici u Saboru episkopa i Pliromi Zajednice Hristove) daje po obrascu same Evharistije koju Hristos prinosi i u kojoj se prinosi, a episkop mu ruke pozajmljuje, evharistije koju uvek jedemo, kojoj se uvek priopštavamo i nikada je ne “dojedemo, ne pojedemo” i uvek je iznova i celovito i celovitu služimo. ,Vsegda jadomij i nikogdaže iždivajemij, Hristos Agnec.
I sada , dodjemo u situaciju kada episkop nema više šta da ponudi, da da. Nema više čime da služi, razblagodatio se nije sačuvao Zalog Agneca (ipokatatiki, katatesis) do poslednjeg izdihanija. Ko će to “konstatovati, sankcionisati”? Punoća Crkve, Telo, Zajednica, Sabor, u kojima i među kojima i preko kojih je i posvećen na službu , služenje, koje , eto nije podgrevao, rekao bi ap. Pavle.
Retorički aspekt postavke episkopa Ignjatija, ostavlja nam prostor da zaključimo da ovo bezblagodatno stanje konstatuje, sankcioniše Rimski episkop i evo nas u punom zamahu Rimokatoločke eklisiologije, ili da izgledamo manje Rimokatolici a više rustični i neorganizovani Istočnjaci, neuredni i neobuzdani Bizantinci, to može savki episkop i eto ti haosa do besvesti.
Uzavreli ekumenisti u i pri Pravoslavnoj crkvi su dobro svesni ovih veštačkih i isforsiranih ekstrema, pa ih pažljivo neguju i kontrolišu, nadajući se da Rimski i Carigradski episkop mogu ovo nekako razumno i prihvatljivo poravnati pre nego Pravoslavni sabor s jedne i i Rimski episkop, papa s druge strane.

Da ovaj mali osvrt , na prvi deo episkopove izjave , privedemo kraju. Nije li Sabor veći od episkopa (ako nismo u polju lažne problematike, buduci da I episkop I sabor zajedno I naizmenicno izrazavaju punocu Pravoslavne crkve na putu Crkve ka vom konacnom odredistu). makar time što, eto, izabira episkopa, što u nekoj određenoj i konkretnohj ličnosti prepoznaje svojom punoćom zrelost i doraslost episkopskom zvanju? Nije li sabor veći, upravo time, što tim služenjem brigom za episkopima , viđeno iz eklisiologije ep. Ignjatija bira većeg od sebe ispunjavajući Hristovu zapovest ko hoće da bude prvi neka vam služi ili savet ap. Pavla da čašću jedni druge većim činimo?
Tako je sada i ovde, u funkcionalnom, liturgijskom aspektu Crkve . Verujem da u Carstvu nebeskom kada Bog bude sve u svemu, ove problematike, ako je to istinski problem za nekoga, neće uopšte biti, a do tada pozvani smo da svaki svoj krst , u zvanju u kome smo pozvani nosimo najdostojanstvenije i do kraja.
U Episkopovoj izjavi Večernjim Novostima postoji još jedna , budući da od njega dolazi, dosta iznenađujuća izjava. Naime, Episkop kaže u sklopu rada Arhijerejskog sabora će biti reči i o reformi liturgije, ali , navodno, uz malo strpljenja sve će dobro proći, ohrabruje nas episkop Ignjatije.

Pravoslavni itos ne trpi reformu liturgije, tako nešto u Pravoslavlju niti je postojalo niti postoji. Tamo gde je postojalo, nemamo više Pravoslavlja a imamo Reformatore, Protestante i Rimokatolike.
Činimi se da je ova počast kod nas počela objavljivanjem jedne knjige koja je u naš kontekst , iznudila i transplantirala jednu Rimokatoličku problematiku. Rimokatoličku problematiku koja je “opravoslavljena”, gustim citiranjem oca Aleksandra Šmemana, a koja i uprkos ,na mestima, sa po osam citata po stranici oca Aleksandra Šmeamna, ne može nigde da se usidri u liturijski život i opit Pravoslavne crkve, za razliku od teološko-istorijski opravdanih “ novotarija” koje se tek sada pojavljuju u nekim našim parohijama i manastirima.

Razume se da njihovo vekovno odsustvo ili odnedavno prisustvo ne može da ponesu naziv reforma liturgije. Ove dve tematike ne bi trebalo povezivati i dovoditi u srodstvo, ali to predpostavlja pristojnu duhovno-intelektualnu trezvenost. Nažalost , na praksi se pokazuje da je kod mnogih i minimum ove trezvenosti odsutan.
Ustvari, primećuje se da se za ovaku tešku reč “Reforma liturgije” grabe najviše oni najlakši teolozi i nešto poput teologa, pa je otuda još čudnije kako se ona zalepila za ep. Ignjatija (možda i ovu sintagmu kao i prethodne novinari nisu preneli najvernije). , kako bi svom duhovno-intelektualnom plićaku dali , nabacili što više “dubine”. Dakle, reč je o optičkoj, odnosno duhovno intelektualnoj obmani-prelesti. (Primer ove prelesti je članak g-dina Milorada Lončara koji cirkuliše po Americi, Australiji, Evropi i Srpskoj Patrijaršiji, kao i na pojedinim internet sajtovima).
Dobije se utisak, da se tokom poslednjih desetinu godina pa i malo više Pravoslavno teološko svedočenje u mnogome predstavlja kao neki modni ili zagonetni hitovi, koje u nekim lakonskim oblicima lansiraju “posvećeni” i onda sa uživaljem posmatraju kako se na njih koncentriše
ogromna energija mase sveta koju oni kao tako lako i majstorski kanališu …
Tako smo imali jedno vreme lakonski lansiran deo učenja sv. Ignjatija Bogonosca o episkopu , sada pristiže, u još kraćem i isto tako gustom obliku i sv. Kiprijan kartaginski, i jedan i drugi bez ikakvog doktrinalnog, istorijskog, socijalnog ili bilo kog drugog konteksta. Posle je došla “duševna “ tematika , tematika o smrtnosti duše, bez ikakvog konteksta koja je tako ,,golo,, lansirana, mnoge i među sveštenstvom sablaznila.
Bogoslovi Crkve Hristove nas uče da se bogoslovstvuje izlazeći iz Otkrovenja a sa ciljem građenja, dograđivanja (ikodomi) Crkve Hristove, sa ciljem vasposatvljanja Carstva Hristova ovde i sada.
Ova, tzv. Hit teologija , vrlo je teško prepoznati odakle dolazi i kuda ide, ali valjda je tu i sva njena draž (ode “teologija”, u sentimentalije) da drži tenziju i da i tako što duže osatne na top listi.
 

U Libertivilu Maja 16. 2007.
S Ljubavlju u Hristu, Predrag Samardžić.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo