logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    547 пута прочитано    Датум: 14.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Patrijarh PavleBeograd -Danas počinje majsko zasedanje Sabora SPC. U Patrijaršijskom dvoru u Beogradu danas bi trebalo da počne majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Iza “zatvorenih vrata” Saborom bi trebalo da predsedava patrijarh srpski Pavle. Dnevni red Sabora utvrđuje se na samom zasedanju.


Kao i nekoliko godina unazad, i pre ovog saborskog zasedanja u medijima i crkvenim krugovima pojačane su spekulacije da bi na ovom saboru moglo da se otvori pitanje povlačenja sadašnjeg i izbora novog poglavara SPC. Iako Ustav SPC ne ide naruku zagovornicima ove ideje, mišljenja u episkopatu su podeljena, ali srpski arhijereji izbegavaju da o tome javno govore.

Poslednjih godina u pojedinim visokim crkvenim krugovima “razrađivane su” različite varijante, od promene crkvenog Ustava i izbora “v.d. patrijarha” u slučaju patrijarhovog povlačenja, do imenovanja zamenika ili pomoćnika patrijarhu Pavlu koji je, kako tvrde izvori Danasa, pokazao “neočekivani otpor na pritiske kojima je izložen”.

Za eventualno patrijarhovo povlačenje neophodno je, kako je nedavno izjavio član Sinoda mitropolit zagrebačko-ljubljanski i sve Italije Jovan (Pavlović), i stručno mišljenje lekara o fizičkoj i psihičkoj sposobnosti poglavara SPC. Patrijarh Pavle je uoči Sabora bio na oporavku u specijalnoj bolnici za rehabilitaciju “Banja Koviljača”, a tvrdnje medija da on poslednjih godina na saborska zasedanja, za svaki slučaj, nosi lekarska uverenja o svom zdravstvenom stanju, izazivaju, najblaže rečeno, nezadovoljstvo pojedinih episkopa.

Pitanje zdravstvenog stanja i godina aktuelnog patrijarha, uzimajući u obzir i odredbe crkvenog Ustava, svakako je ozbiljna i izazovna tema za SPC, ali crkveni vrh dosad nije pokazao da s tim može da se suoči na pravi način.

Prema nezvaničnim najavama srpski arhijereji trebalo bi da razmotre aktuelne probleme s kojima se srpski narod i društvo suočavaju, uključujući i rešavanje budućeg statusa Kosova i Metohije. Uoči ovog saborskog zasedanja javno je otvoreno i pitanje obnove u martovskom pogromu 2004. porušenih srpskih svetinja na KIM, što bi moglo da preraste u saborsku temu o sprovođenju Memoranduma o obnovi.

Ovaj dokument pre dve godine potpisali su poglavar SPC i ministar kulture privremene Vlade Kosova i on je tada unutar Crkve izazvao ozbiljna neslaganja.

Očekuje se da bi na ovom zasedanju trebalo da razmotri i pitanje promene načina služenja liturgije u pojedinim eparhijama SPC, što je dovelo do nezadovoljstva sveštenstva i vernika. Na prošlom, jesenjem zasedanju odlučeno je da se ovim problemom pozabavi šestočlana saborska komisija za liturgijska pitanja. Dok su između dva Sabora episkopi “tradicionalisti” i “modernisti” polemisali u crkvenim glasilima, vernici su svoj stav o liturgijskim promenama iskazali protestom ispred Srpske patrijaršije.

Sabor bi trebalo da razmatra i probleme života i rada Autonomne pravoslavne ohridske arhiepiskopije (arhiepiskop ohridski i mitropolit skopski Jovan 20. aprila konačno je pušten iz skopskog zatvora Idrizovo), pitanje eventualnog nastavka pregovora sa u pravoslavnom svetu kanonski nepriznatom Makedonskom pravoslavnom crkvom, stanje SPC u Crnoj Gori i eparhija u dijaspori, posebno u Americi i Srednjoj Evropi.
Majskom Saboru trebalo bi da prisustvuju svi arhijereji iz otadžbine i rasejanja, a po završetku zasedanja biće izdato saopštenje za javnost.

 

J. T.

DANAS

 

 

OSTAVKA SAMO BOGU

SA­SVIM je si­gur­no da će ovo­go­di­šnje pro­leć­no za­se­da­nje Sve­tog ar­hi­je­rej­skog Sa­bo­ra Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ko­je da­nas po­či­nje u zgra­di Pa­tri­jar­ši­je u Be­o­gra­du, bi­ti di­na­mič­ni­je od pred­hod­nih. Či­ni se, čak i od onih u te­škim, rat­nim de­ve­de­se­tim go­di­na­ma.

Uz iz­bor no­vih čla­no­va i mo­guć­nost da Sr­bi­ja, po­sle 17 go­di­na, ume­sto pa­tri­jar­ha Pa­vla do­bi­je no­vog, 45. po re­du cr­kve­nog po­gla­va­ra, jed­na od pr­vih te­ma ko­je su u cr­kve­nim kru­go­vi­ma ne­zva­nič­no na­ja­vlje­ne, je ko­sov­ski pro­blem, ali i re­for­ma li­tur­gi­je. Ako na­ga­đa­nja kre­nu ko­rak da­lje, vr­lo je mo­gu­će da će Sa­bor ras­pra­vlja­ti i o po­vrat­ku imo­vi­ne SPC ili o pro­du­že­nju funk­ci­je epi­sko­pa za­gre­bač­ko-lju­bljan­skog Jo­va­na, ko­ji, kao naj­sta­ri­ji epi­skop po hi­ro­to­ni­ji, pa­tri­jar­ha za­me­nju­je u vr­še­nju du­žno­sti.

Iako ve­ći­na epi­sko­pa SPC uvi­đa da pa­tri­jarh Pa­vle ni­je fi­zič­ki spre­man da oba­vlja svo­je du­žno­sti i že­li da ga po­šte­di na­po­ra, a epi­skop Jo­van mo­že opet sa­mo na ne­ko vre­me do­bi­ti ozna­ča­va­nje ili pro­du­že­nje sa­da­šnje funk­ci­je, Ustav SPC iz 1967. go­di­ne pro­pi­su­je da naj­vi­ši cr­kve­ni po­gla­var na toj funk­ci­ji osta­je do­ži­vot­no. Du­go se pri­ča­lo o pre­se­da­nu ko­ji je SPC uči­ni­la u vre­me dok je pa­tri­jarh bio Ger­man: po­sle po­vre­de ku­ka, za nje­go­vog ži­vo­ta, iza­bran je no­vi cr­kve­ni po­gla­var – Pa­vle.

Jed­na od mo­guć­no­sti je da se isto­ri­ja po­no­vi, iako je Pa­vle, na (ne)dvo­smi­sle­no pi­ta­nje arhi­je­re­ja da li bi pod­neo ostav­ku, če­sto vo­leo da ka­že da ostav­ku pod­no­si sa­mo Bo­gu. Iz Pa­tri­jar­ši­je, pak, po­ru­ču­ju da će to­ko­vi ovo­go­di­šnjeg Sa­bo­ra bi­ti Bož­ja vo­lja.

Epi­skop bra­ni­čev­ski Ig­nja­ti­je (Mi­dić) ob­ja­šnja­va da se Sa­bor u isto­ri­ji cr­kve po­ja­vlju­je kao in­sti­tu­ci­ja ko­ja tre­ba da sa­ču­va nje­no ev­ha­ri­stij­sko je­din­stvo:
- Sa­bor je te­lo ko­je je tu­mač tog je­din­stva, nje­gov ču­var i ute­me­lji­vač. Za­to cr­kva ni­je de­mo­krat­ska za­jed­ni­ca u ko­joj vla­da vo­lja ve­ći­ne, ko­ja mo­že da od­lu­či da­nas ova­ko, su­tra dru­ga­či­je. Svi su epi­sko­pi me­đu so­bom jed­na­ki.

To i po­tvr­đu­je či­nje­ni­cu da pri­li­kom mo­gu­ćeg iz­bo­ra pa­tri­jar­ha ne­će bi­ti nad­gla­sa­va­nja, već se da­ju tri pred­lo­ga, a ko­ver­ta ko­ja bu­de iz­vu­če­na no­si ime no­vog pa­tri­jar­ha. Vla­di­ka Ig­nja­ti­je ka­že:

- Sa­bor ni­je te­lo ko­je ima vr­hov­nu vlast u cr­kvi, u smi­slu da je iz­nad epi­sko­pa. Če­sto se ču­je, na ža­lost, i od uče­nih te­o­lo­ga, da ono što je u Ri­mo­ka­to­lič­koj cr­kvi Rim­ski pa­pa tj. vr­hov­ni po­gla­var, to je u Pra­vo­slav­noj cr­kvi Sa­bor. To na­pro­sto ni­je tač­no, jer je cr­kva jed­na ev­ha­ri­stij­ska za­jed­ni­ca. Pre­ma re­či­ma sv. Ki­pri­ja­na Ka­ra­gin­skog epi­skop je vr­hov­na vlast u Cr­kvi i iz­nad nje­ga sto­ji sa­mo Bog.

Ka­ko vla­di­ka Ig­nja­ti­je na­vo­di i ove go­di­ne glav­na te­ma Sa­bo­ra bi­će ev­ha­ri­stij­sko je­din­stvo cr­kve, ali će jed­na od te­ma sa­svim si­gur­no bi­ti i Ko­sov­ski pro­blem, ali i re­for­ma li­tur­gi­je, o ko­joj naš sa­go­vor­nik ka­že:

- Va­žno je da su­šti­na i uku­pan etos cr­kve bu­du sa­ču­va­ni. For­me su se me­nja­le kroz isto­ri­ju. Sve­do­ci smo da po­sto­je mno­ge raz­li­ke u slu­že­nju Li­tur­gi­je me­đu pra­vo­slav­nim po­me­snim cr­kva­ma. Te raz­li­ke po­ne­kad pra­ve zbr­ku u od­no­su na to šta iko­ni­zu­ju: pro­šlost, isto­ri­ju ili car­stvo Bo­ži­je. Op­ti­mi­sta sam, i na­dam se da će se sve to re­ši­ti u cr­kvi, sa­mo tre­ba bi­ti str­pljiv i opre­zan.

Sve­ti ar­hi­je­rej­ski Si­nod na­red­nih da­na, pak, do­bi­će tri no­va čla­na, ko­ji će na toj funk­ci­ji osta­ti na­red­ne dve go­di­ne. Od še­sto­ri­ce čla­no­va man­dat do ove go­di­ne ima­li su epi­skop tu­zlan­ski Va­si­li­je i vla­di­ka ti­moč­ki Ju­stin, pa je sva pri­li­ka da će njih dvo­ji­ca, uz još jed­nog epi­sko­pa na­pu­sti­ti Si­nod. Vla­di­ka Ig­nja­ti­je pod­se­ća:

- Si­nod je sa­ve­to­dav­no te­lo Pa­tri­jar­ha u nje­go­voj ak­tiv­no­sti kad iz­ra­ža­va ce­lu na­šu po­me­snu cr­kvu iz­me­đu dva Sa­bo­ra. Za­to de­la i pa­tri­jar­ha i Si­no­da pod­le­žu su­du Sa­bo­ra, a nji­ho­va du­hov­na ak­tiv­nost je i usme­re­na pri­o­ri­tet­no ka oču­va­nju je­din­stva iz­me­đu epi­sko­pi­ja, ka­ko na­še po­me­sne cr­kve, ta­ko i ši­rom pra­vo­sla­vlja.

PO­ČE­CI
- U ra­noj isto­ri­ji cr­kve sa­bo­ri su se ba­vi­li is­klju­či­vo pi­ta­njem nje­nog ev­ha­ri­stij­skog je­din­stva, što po­ka­zu­je i pr­vi apo­stol­ski sa­bor u Je­ru­sa­li­mu (49. ili 51. god.) o ko­me nam go­vo­re de­la apo­stol­ska. On je po­slu­žio kao uzor za ka­sni­je sa­bo­re – ot­kri­va vla­di­ka Ig­nja­ti­je.

 

Da­ni­je­la KLjA­JIĆ, 13. maj 2007

Večernje Novosti
 




3 коментара у вези “Ponovo špekulacije o patrijarhu”
  1. Do pre nekog trenutka ja sam mislio da su oni koji su zavrsili ekspres bogosloviju u manastiru Ostrog. najgori. Da li se ovaj Ignjatije takmici sa njima. Ma nemojte molim Vas Ignjatije. Stvarno gde ste vi tu definiciju nasli da je Episkop prvi do Boga. Ima u jednom delo Bosne jedna fina izreka koja bas odgovara ovakvima kao sto je Ignjatije. Po toj izreci Ignjatiju lakse ugurati deset centi na neko drugo mesto nego jedan u glavu.

    Od kada je Pravoslavlja i pravoslavne crkve, od tada su u njoj glavnu rec vodili crkveno – narodni sabori. I to je, i treba da bude najvisa vlast u Crkvi. Episkop je propovednik, i sledbenik hriscanske nauke, a ne i vlast crkve. Da nije tako onda ni Potije ne bih nikada bio Patrijarh. A bese li to onaj potije sto je zaveo red u Pravoslavnoj crkvi, nesretni Ignjatije?

    Nemojte se vladike grabiti za vlast, nego za narod, i Gosopda Isusa Hrista.

    Janko

  2. “Du­go se pri­ča­lo o pre­se­da­nu ko­ji je SPC uči­ni­la u vre­me dok je pa­tri­jarh bio Ger­man: po­sle po­vre­de ku­ka, za nje­go­vog ži­vo­ta, iza­bran je no­vi cr­kve­ni po­gla­var – Pa­vle”.
    Da je u SPC samo ovo bio “presedan”, sve bi lakse islo.
    Ne znam zasto je to bio presedan, ako je bivsi Patrijarh poslednje dane zivota provodio na VMA, dakle
    nije nikako mogao da vrsi svoju duznost. Izabran je novi, patrijarh Pavle, pre 17 godina, pa eto ni on nije vecit, jer su ga “izdale noge” i bez pomagala ne moze da hoda. I sta sad treba, da opet kazu, da ne bude presedan, da i dalje bude patrijarh Pavle, pa kako nam bude (ep.Lavrentije, mitr.Jovan i drugi). A kako nam je – to vidimo na sve strane.
    Odusevismo se “Marijinom molitvom”, a Kosovo i Metohiju zaboravismo, nema ga vise ni na sajtu SPC, dok je “Marijina molitva” skoro svuda izbila u prvi plan, i u Skupstini Srbije, i na sajtu SPC, cestitke Mariji iz Kragujevca sa svih strana… a niko ne iznese sadrzinu te “Marijine molitve” koja je odusevila Evropu. Dokle cemo toliko biti i slepi i gluvi, da ne “prepoznajemo znakove vremena”, kako kaze u Sv.Pismu N.Zaveta. Brzo se odusevimo “za trice i kucine”, a ono sto je za nas Srbe sveto – KOSMET, na zalost isto tako brzo zaboravimo. Mozda je Marijina pobeda-ujdurma za Kosovo.
    Zelim na kraju da ovde iznesem i jedan dogadjaj o kojem se pricalo jos pre 17 godina. Naime, pocivsi patrijar German, vracajuci se sa Kosova posle jubileja 600-godisnjice Kosovske bitke (1989), bio je napadnut od strane siftara i tesko povredjen, ali se to krilo od Srpskog naroda.
    Sa povredama je odvezen u Patrijarsiju, gde je preko noci, navodno u svojim prostorijama “pao i povredio kuk”, te je hitno prebacen u bolnicu, u kojoj je i okoncao svoj zivot.
    Mozda se nesto slicno desilo i aktuelnom patrijarhu Pavlu, i mozda se to opet krije od Srpskog naroda,kad su ga noge izdale, iako on u poslednje vreme za svaki novi Sabor cuva u dzepu za svaki slucaj onaj dokumenat od konzilijuma lekara “da je sposoban da vrsi svoju duznost”, kojim se vec godinama brani na Saboru da ne bude smenjen, jer tvrdi da “ostavku moze podneti samo Bogu”. Verujem da se tako nesto nije desavalo od Sv. Save pa do patrijarha Pavla.
    A Sv.Sava nas gleda, slusa, sve trpi i place pred Gospodom Bogom zbog Srba, zbog ovakvog danasnjeg srpskog narastaja, kako je to prorocki predskazao sv.Nikolaj Srpski u Nebeskoj liturgiji.
    SPC je sa p.Pavlom i “prosirenim sinodom” resila sve probleme, sad je dosla na red Liturgija i njeno menjanje ili skracivanje, prelazak na novi kalendar i ujedinjenje sa papistima…radi srebroljublja Judinskog, luksuznih automobila, putovanja i uzivanja.

    Milanko, Njemacka

  3. Оставка само Богу
    (Вечерње Новости од 13. Маја 2007)

    Добије се утисак да отац владика Игнјатије Мидић (потоњег је датума и из другог ткива ословљавање преосвећени, високопреосвећени и тд. ) нема саговорника у свом богословствовању, па тако његове многобројне изјаве, као и неке студије, колико год изазовне, пролазе некако без конкретнијег осврта у нашим богословским круговима.
    Мој мали осврт, свакако није и не треба схватити као само и себе предлагање за саговорника који је већ толико дуго отсутан. Мој осврт, је пре свега изазван Епископовом изјавом од 13. Маја Вечернјим новостима, изјавом о улози епископа и Сабора у Православној цркви, али не и искључиво њом, том изјавом. Дакле, ја се не нудим (не волонтирам) за теолошког саговорника, што не значи да нећу одговорно да пратим даље , евентуалне, реакције владике Игњатија, по даној тематици. Ја пре свега трaгам за додатним појашњењима, мада сам сматрао да сам и сам овладао неким знањима и искуствима у тој мери да су ми ствари по тематици о којој епископ говори , макар начелно познате и јасне.
    Дакле, у поменутом тексту у Вечерњим новостима , пре свега збуњује и изненађује Eпископово указивање на паралелу између Римског оца (папе) епископа и Сабора у Прав. Цркви. Епископ Игњатије, каже како те паралеле праве неки, испада још угледни , познати и признати, али не ето и од њега,Православни богослови.
    Други део епископова става је још чуднији. Наиме, не негирајући (можда се то подразумева) , величину римског епископа, еп. Игњатије му супоставља Православно схватање епископа , епископа који је, сагласно оцу владици Игњатију изнад Православног сабора, на што ја додајем, баш онако као и Римски епископ.
    Врло је тешко прићи овом ставу, ставовима епископа Игњатија, који личе на неке крупне изреке, и јасно и до краја их схватити .
    При првом читању из перспективе колико толико задовољавајућег познавања Православне теологије, рекло би се да је сва тематика, колико год озбиљна
    и из уста достојног и доказаног богослова, сплела се у раљама реторике, односно тематика је жртва реторике.
    Моје невоље са Епископовим текстом су и додатно оптерећене будући да моје познавање Православне теологије не дозвољава ми да “лоцирам”, Православне богослове који изједнаћују Прав. Сабор и улогу римског епископа. Разуме се да би овде требало појаснити које су то подједнаке ингеренције.
    Епископ Игњатије их прећутује па ћу и ја, стим што би се макар присетио да би то била питања од суштинског значаја за и у вези наше Вере.
    У приступу Епископовом ставу имам још један проблем. Наиме, епископ Игњатје није познат као неко ко се неконтролисано служи реториком,
    реторичким алаткама .
    Међутим, ако нисмо у раљама реторике, поред тешкоће да се именују Православни богослови који стављају у исту раван римског папу и Прав. Сабор, па још су при томе и познати и угледни, имамо проблем и импликација Епископовог текста, in toto , или таквим какав је у својој “физичкој”, равни.
    Наиме, ако је епископ изнад Сабора и иза и изнад њега само Бог, не значили то да је у Нашој Прав. Цркви сваки епископ што и римски папа -
    једнако сабор , односно више од сабора.
    Импликације места и улоге епископа у Православној цркви, сагласно епископу Игњатију могу да тако лако оду у екстрему , с једне стране у једну невиђену, до идолопоклонства деспотију, или у супротну страну исто тако екстремну, неки поетски романтизам или гностичке спиритуалије.
    Овако звучне и громогласне изјаве ,од стране Епископа ,збуњују народ и свештенство а многе епископе доводе у искушење.
    Тако је један епископ много брзо схватио и прихватио да је изнад епископа само Бог (овде не коментаришем могућност и искушење да се уз овакве ставове,
    уместо Бога откровења, Емануила проповеда деизам ) и на сред литургије , током канона Евхаристије ,уз апсолутно неприхватљив тон и речник, рекао саслужашчем свештенству, када су му рекли после непримерног изругивања начину њихова служења, и у том склопу да ће им забранити и да служе,
    када су му одговорили да не може да им забрани и Царство небеско, дотични епископ је прихватио изазов и опет током (зауставивши) какон Евхаристје одговорио , ако можете у Царство небеско без епископа идите,.
    Нажалост, не ради епископа Игњатија, али ради ширег контекста, морамо неке елементарне ствари напоменути. Епископом се не бива кроз хиронију и задобијање , увођење у Апостолско пријемство нити граматом о хиротонији, без обзира ко је подписао и са каквим печатом. Епископство се стално реафирмише,
    потврђује, пре свега кроз служење у коме епископ “позајмњује руке Великом Епископу, Архијереју Христу”.Св. Јоавн Златоусти.
    Оно се реафирмише и самопотврђује у телу Цркве,
    у Сабору, кроз киригму, пропведање, учење Откривене, у Цркви, Заједници уризничене и сачуване и чуване Истине. Из овог служења и учења произилази и управљање, Цркве, Заједнице, као Тела, као Лађе, као Дома, као Винограда, као Стада етц. А све се води и руководи у једном правцу, у правцу Царства небеског.
    Епископство се самопотврђује кроз стално благодатно-освећујуће делање епископа, кроз стално давање онога што си примио (од Великог Архијереја Христа у заједници у Сабору епископа и Плироми Заједнице Христове) даје по обрасцу саме Евхаристије коју Христос приноси и у којој се приноси, а епископ му руке позајмљује, евхаристије коју увек једемо, којој се увек приопштавамо и никада је не “доједемо, не поједемо” и увек је изнова и целовито и целовиту служимо. ,Всегда јадомиј и никогдаже иждивајемиј, Христос Агнец.
    И сада , додјемо у ситуацију када епископ нема више шта да понуди, да да. Нема више чиме да служи, разблагодатио се није сачувао Залог Агнеца
    (ипокататики, кататесис) до последњег издиханија. Ко ће то “констатовати, санкционисати”? Пуноћа Цркве, Тело, Заједница, Сабор, у којима и међу којима и преко којих је и посвећен на службу , служење, које , ето није подгревао, рекао би ап. Павле.
    Реторички аспект поставке епископа Игњатија, оставља нам простор да закључимо да ово безблагодатно стање констатује, санкционише Римски епископ и ево нас у пуном замаху Римокатолочке еклисиологије, или да изгледамо мање Римокатолици а више рустични и неорганизовани Источњаци, неуредни и необуздани Бизантинци, то може савки епископ и ето ти хаоса до бесвести.
    Узаврели екуменисти у и при Православној цркви су добро свесни ових вештачких и исфорсираних екстрема, па их пажљиво негују и контролишу, надајући се да Rимски и Цариградски епископ могу ово некако разумно и прихватљиво поравнати пре него Православни сабор с једне и и Римски епископ, папа с друге стране

    Да овај мали осврт , на први део епископове изјаве , приведемо крају. Није ли Сабор већи од епископа (ако нисмо у пољу лажне проблематике, buduci da I episkop I sabor zajedno I naizmenicno izrazavaju punocu Pravoslavne crkve na putu Crkve ka vom konacnom odredistu).
    макар тиме што, ето, изабира епископа, што у некој одређеној и конкретнохј личности препознаје својом пуноћом зрелост и дораслост епископском
    звању? Није ли сабор већи, управо тиме, што тим служењем бригом за епископима , виђено из еклисиологије еп. Игњатија бира већег од себе испуњавајући Христову заповест ко хоће да буде први нека вам служи или савет ап. Павла да чашћу једни друге већим чинимо?
    Тако је сада и овде, у функционалном, литургијском аспекту Цркве . Верујем да у Царству небеском када Бог буде све у свему, ове проблематике, ако је то истински проблем за некога, неће уопште бити, а до тада позвани смо да сваки свој крст , у звању у коме смо позвани носимо најдостојанственије и до краја.
    У Епископовој изјави Вечерњим Новостима постоји још једна , будући да од њега долази, доста изненађујућа изјава.
    Наиме, Епископ каже у склопу рада Архијерејског сабора ће бити речи и о реформи литургије, али , наводно, уз мало стрпљења све ће добро проћи, охрабрује нас епископ Игњатије.
    Православни итос не трпи реформу литургије, тако нешто у Православљу нити је постојало нити постоји. Тамо где је постојало, немамо више Православља а имамо Реформаторе, Протестанте и Римокатолике.
    Чиними се да је ова пошаст код нас почела објављивањем једне књиге која је у наш контекст , изнудила и трансплантирала једну Римокатоличку проблематику
    Римокатоличку проблематику која је “оправослављена”, густим цитирањем оца Александра Шмемана, а која и упркос ,на местима, са по осам цитата по страници оца Александра Шмеамна, не може нигде да се усидри у литуријски живот и опит Православне цркве, за разлику од теолошко-историјски оправданих “ новотарија” које се тек сада појављују у неким нашим парохијама и манастирима. Разуме се да њихово вековно одсуство или однедавно присуство не може да понесу назив реформа литургије. Ове две тематике не би требало повезивати и доводити у сродство, али то предпоставља пристојну духовно-интелектуалну трезвеност. Нажалост , на пракси се показује да је код многих и минимум ове трезвености одсутан.
    Уствари, примећује се да се за оваку тешку реч “Реформа литургије” грабе највише они најлакши теолози и нешто попут теолога, па је отуда још чудније
    како се она залепила за еп. Игњатија (можда и ову синтагму као и претходне новинари нису пренели најверније). , како би свом духовно-интелектуалном плићаку дали , набацили што више “дубине”. Дакле, реч је о оптичкој, односно духовно интелектуалној обмани-прелести. (Пример ове прелести је чланак г-дина Милорада Лончара који циркулише по Америци, Аустралији, Европи и Српској Патријаршији, као и на појединим интернет сајтовима).
    Добије се утисак, да се током последњих десетину година па и мало више Православно теолошко сведочење у многоме представља као неки модни
    или загонетни хитови, које у неким лаконским облицима лансирају “посвећени” и онда са уживаљем посматрају како се на њих концентрише
    огромна енергија масе света коју они као тако лако и мајсторски каналишу …
    Тако смо имали једно време лаконски лансиран део учења св. Игњатија Богоносца о епископу , сада пристиже, у још краћем и исто тако густом облику и св. Кипријан картагински, и један и други без икаквог доктриналног, историјског, социјалног или било ког другог контекста.
    После је дошала “душевна “ тематика , тематика о смртности душе, без икаквог контекста која је тако ,,голо,, лансирана, многе и међу свештенством саблазнила.
    Богослови Цркве Христове нас уче да се богословствује излазећи из Oткровења а са циљем грађења, дограђивања (икодоми) Цркве Христове, са циљем васпосатвљања Царства Христова овде и сада.
    Ова, тзв. Хит теологија , врло је тешко препознати одакле долази и куда иде, али ваљда је ту и сва њена драж (оде “теологија”, у сентименталије) да држи тензију и да и тако што дуже осатне нa топ листи.
    У Либертивилу Маја 16. 2007.
    С Љубављу у Христу, Предраг Самарџић.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo