Вести

Zlonamerni u svetu , ali i kod nas , danas najčešće pristupaju kosmetskom problemu jednostrano i koristeći se neistinama ili proizvoljnim tumačenjima istorijskih činjenica . Često ‘’posegnu’’ i ka izmišljanju ili dopisivanju istorije . Najčešće ih je briga za posmatranje problema sa istorijskog stanovišta .

piše: Igor M. Đurić

Nije taj svet ‘’blesav’’ ili nesposoban da pronikne u istinu ili da je potraži ako mu treba . Nije . Imaju oni svoje Kembridže i Oksforde , svoje Kolumbije i Jeilove . Na kraju krajeva imaju : svoje Beograde i Prištine . Kad im je do istine oni je i nađu . Ali kad im ne odgovara oni onda jednostavno rade ono što su zacrtali , ono iz čega bi izvukli svoje strateške ciljeve i koristi i ne vode mnogo računa o istinama , pogotovo o istorijskim istinama jer najčešće istoriju preziru iz dna duše i mere njenu vrednost jedino brojem dobijenih ratova i opljačkanih kolonija . Mi se malo razlikujemo od njih : i mi brojimo ratove ali i jedne i druge : i dobijene i izgubljene .
Mislim da je veći problem što delovi naše javnosti prihvataju analizu kosmetskih zbivanja tako kao da je problem nastao početkom devedestih godina prošlog veka , kao da su se tada ‘’zli’’ Srbi ostrvili na ‘’nedužne’’ i ‘’ničim izazvane’’ Šiptare pa se eto ‘’demokratski svet’’ našao tu pri ruci da pomogne demokratiji i ljudskim pravima . I oni imaju slične motive kao i oni prvi : to je korist , bilo kakva i bilo kolika da je i ne obaziru se što je ta korist po nekad nesrazmerno mnogo mala u odnosu na štetu koju nanose svojoj zemlji , ako hoćemo pravo : i sebi .
Zašto deo sveta gleda na Kosmetske probleme jednostrano i plitko ?
Tako im treba i odgovara . Nije to ništa novo . I nije to zato što smo mi mnogo važni i veliki , više zato što smo probali da im se odupremo . Što smo im stali na put . Ne ulazim u to jesmo li trebali to da činimo ili nismo ali mi je itekako važno imamo li prava na to ili nemamo . Ako hoćete , i ponosan sam što smo to pravo iskoristili kako god to može da deluje budalasto po nekad . Ali šta nama treba to pravo ?

Bez toga prava onda više nismo slobodna zemlja . Ni jedna zemlja na svetu nije slobodna ako nema pravo da se nekad i po nečemu ne složi sa moćnicima i da zbog toga ne bude kažnjena . I kada biva kažnjavana da ima prvo da se brani . Ko daje pravo na odbranu ? To pravo moraš dati sam sebi . To ne razumeju vrlo često ni oni spolja ni ovi njihovi unutra : kako smo se drznuli da sami sebi , bez njihove saglasnosti , damo pravo da se branimo . Najviše nam zapravo to i spočitavaju .
Mi smo stvorili ‘’kosovski mit’’ baš oko tog prava . Pravo da izađemo ‘’na crtu’’ daleko moćnijoj sili , pravo da biramo ‘’u koje ćemo carstvo’’ – to pravo ne razumeju oni koji u principu ne razumeju Srbe . I kad su Srbi . Jer nema nikakve razlike , osim istorijskog i tehnološkog konteksta , između Otomanske imperije na Kosovu 1389. i NATO imperije na Kosovu 1999.
Kako bi se mogao definisati stav tog dela sveta i naših neznalica prema problemu Kosmeta ?
Pa njihov stav bi otprilike glasio ovako : ‘’ došli Srbi od nekud 1989. godine i ugrozili prava nedužnih i nevinih Albanaca na njihovoj vekovnoj pradedovini ‘’ . Zvuči apsurdno i priglupo ali je na žalost tako .
Taj manir je preuzet iz zapadnjačkog vokabulara početkom devedesetih kada su mnogi inostrani mediji javljali ‘’da je Srbija anektirala Kosovo 1989. ‘’ .
Ovim tekstom želim da makar za malo razbijem te predrasude i da pokažem da je stradanja na Kosmetu bilo , i to stradanja Srba i da ta stradanja traju još od 1389. i da nikada nisu prestajala pa čak i da se metod i forma terora nije mnogo razlikovala kroz vekove . Ovo je istorijski uvod u tezu da je pobuna Šiptara i NATO agresija samo nastavak kontinuirane akcije koja traje vekovima . Dalje , želim samo da u crticama podvučem otkud to mi polažemo pravo na Kosmet i da pokažem kako ovo današnje nije ništa novo , da Kosmet pokušavaju da nam otmu već nekoliko vekova uvek istim metodama samo u različitim okolnostima . Zatim , ovaj tekst je i potreban kao uvod u razjašnjenje kasnijih i bliskih događaja pre svega zbog shvatanja konteksta ili cikličnosti istorijskih događanja .
Reći će neko : sve je već rečeno , sve se zna , nema potrebe posezati sada za zastarelim i prevaziđenim teorijama . Nema vremena za patetiku , stiglo je novo vreme . Je li ? Pa lepo onda u tom novom vremenu neka se okanu Kosmeta i nas neka ostave na miru , neka žive novim evropskim životom , pa onda je u redu . Čim nas ostave na miru više nećemo posezati za istorijom osim u školskim klupama i narodnim svetkovinama .
Mi današnji , krivci ili stradalnici , nije ni važno , pamtimo malo i kratko .
Ako smo krivci – krivi smo najviše sebi i svojima .
Ako smo stradalnici – to je zato što smo gotovo zatvorili krug stradanja .
Ako pamtimo malo – to je zato što malo znamo .
Ako pamtimo kratko – to je zato što decu moramo da hranimo i roditelje sahranjujemo .
Nije ni čudo što pričamo samo o našim stradanjima .Tako treba . Desilo se za našega vakta , o naše se glave razbilo . Ponekad pomislimo da smo prvi , da smo mi izmislili bežanje pred nožem i krvnikom , da niko pre nas nije stradao zbog krsta i vere . A bežanje nikada nije prestajalo . Od onog dana kad se ispostavilo da je Uroš Nejaki nejak da sačuva silno carstvo . Koliko smo bežali pravo je čudo da je neko i ostao da beži zadnjega vremena i muke . Koliko nas zadnji put pobeže čudo je nad čudima da nas još na Kosmetu ima . A ima nas . Opet se dušmanin prebrojao . Ili nas je bilo toliko mnogo , nekada , i toliko smo voleli ovu zemlju da uvek nekoga ostane da se trag ne zatre i oganj ne istuli .
Kad se pomenu seljenja i bežanije oni , što kobojagi malo više znaju , pomenu i ‘’Veliku seobu’’ sa Čarnojevićem , nešto malo stidljivo i onu sa Jovanovićem i tu stanu . Nema više , ništa se nije dešavalo što bi moglo da nam ukaže da smo mi u pravu ma koliko nas ubeđivali sa svih strana da nismo .
Današnje doba je brzo doba . Tehnologija je , brajko, iznapredovala . Brže se gine , brže se beži i brže se zaboravlja . Ne dajmo ovo zadnje , ako nas ima gde i kud .
Da bi , koliko toliko , napravili nekakve temelje ovog našeg pisanija i analize (i da bi naša sistematičnost olakšala onima koji će sve ovo osporavati ) treba poći ( valjda ) od nekih postavki koje ćemo dokazivati i sutra braniti .

Te postavke bi bile sledeće :
– kontinuitet seoba Srba sa Kosmeta ;
– kontinuitet terora na Srbima od strane Šiptara ;
– uvek su seobe i teror protežirane i potpomognute od strane neke sile neprijateljski raspoložene prema Srbiji i Srbima ( uvek pod raznim izgovorima i uvek sa ‘’razumevanjem’’ od dela srpske javnosti ) .
Kad pominjemo seobe , treba uzeti u obzir da je veliki deo Srba nestao sa Kosmeta i islamiziranjem kao i ubistvima . Ovde će se uglavnom pominjati brojke odseljenih tako da je slika stradanja još veća kada se uzmu druga dva faktora u obzir .
Ključne godine ili vremenski periodi kada je dolazilo do najvećih migracija Srba sa Kosmeta ili koje su kasnije prozrokovale isto podelio bih u sledeće faze ili godine :
-1389 , posle Kosovske bitke ;
-1448 pa na dalje , posle konačnog pada Srbije i obustavljanja rada Pećke patrijaršije 1459 ;
-1690 Velika seoba posle austro-turskih ratova ;
-1737 i posle u vremenu takozvane Druge seobe ;
-1878 – 1918 ;
-1941 – 1945 ;
-1945 – 1989 ;
-1999 do dana današnjeg .
Ovakva podela perioda egzodusa je manje više ustaljena u naučnoj literaturi , naravno sa manjim razlikama zavisno od autora , ali i da je rečeno da iseljavanje Srba sa Kosmeta i teror nad njima traje od 1389. do danas ništa se ne bi pogrešilo . I samo jedna faza , ali koja nikada ne prestaje , dosta je .
Kosovska bitka i godina u kojoj se odigrala možda imaju više simboličan karakter nego što bi se moglo dokazati da je bilo velikih migracija u nekom pravcu . Ako izuzmemo činjenicu da je puno Srba poginulo , da su ‘’otišli’’ u ‘’nebesku’’ Srbiju , da smo potpali pod stranu vlast samo po sebi je dovoljno kao dokaz da je to inicijalna kapisla budućih seoba i stradanja . Druga imperija i druga vera postala je gospodar Srbije . Tada više pravno a nešto kasnije i faktički .
Isto tako i period od 1448. ( krstaši na čelu sa Jankom Hunjadijem gube bitku na Kosovu od Turaka ) kada Srbija prestaje da postoji , kada padaju gradovi jedan za drugim i kad Pećka patrijaršija kao simbol srpske duhovnosti i postojanja prestaje sa radom ( 1459. ), elem , taj period je i dalje relativno miran i pored stradanja , pogibije i seoba , još se ne naziru razmere katastrofe koja će uslediti sa vekovima koji dolaze a koja će biti usko povezana sa počecima pojave Arbanasa u tim krajevima .
U tom prvom periodu nosioci terora su Turci koji i pored toga što su bili poznati po surovosti prema pobeđenima ipak koliko toliko vode računa da svi ne pobegnu ili budu ubijeni . Razlog je prost : ogromno carstvo treba izdražavati radom raje i porezima koje treba ubrati . A porez ne možeš sakupiti na nenaseljenom mestu ili od mrtvoga . Drugo , Turci su uvek gledali da posle pobedničkih divljanja vojske kojoj je trebalo ‘’malo pustiti na volju’’ organizuju relativno miran život svoje raje iz gore navedenih razloga ali i zbog preko potrebnog mira jednoj imperiji koja stalno negde mora da ratuje i guši bune . Naravno ne treba shvatiti taj život kao neku idilu ali će se kasnije ispostaviti da je ipak na nešto ličio dok Šiptari nisu počeli da se spuštaju sa brda i dok , ovo je najvažnije , nisu počeli da primaju islam .
Međutim period od Kosovske bitke pa do potpune okupacije Srbije jeste početak stradanja i seoba Srba sa Kosmeta . Manje faktički a više kao uzrok koji će izazvati kasnije posledice .
Vrlo je važno uzeti u obzir da je prihvatanje islama od strane albanskih plemena koja su postepeno naseljavala Kosmet i potiskivala Srbe , ili su dolazili na napuštena ognjišta , ključni momenat koji će predodrediti karakter nasilja nad Srbima . Uzimajući novu veru muhamedansku Arbanasi počinju svoj istorijski manir da stalno budu uz okupatora i neprijatelje Srba . Ali ovoga puta oni su napravili jedan korak koji se neće više ponavljati : uzeli su veru novih gospodara koja će ostati njihova do dana današnjeg . Kasnije su menjali gospodare ali nikada nisu više promenili veru .
Glavninu stanovništva današnjeg područja Istoka ( i celog područja Kosova i Metohije ) prema Skadarskom defteru 1485 čine Srbi . Ima tu i tamo pomena i o drugim etničkim pripadnostima . Tako u Đurakovcu ima jedna porodica Vlaha i u Belici jedna porodica Arbanasa .
Prema turskim popisima iz perioda od 1520-1535 , dakle skoro stošezdeset godina pre velike seobe , u Vučitrnskom , Skadarskom i Prizrenskom sandžaku bilo je između 2% i 4,6% muslimana . Dok je u Dukađinskom sandžaku taj procenat iznosio 0% .
Na islamiziranje Arbanasa blagonaklono je gledala i Porta i Vatikan . Svako iz svojih razloga i strateških planova ali uvek na račun i štetu pravoslavaca .
1690. godina i poraz austrijske vojske kod Kačanika predstavlja prekretnicu u seobama Srba . One postaju masovne i sve više fatalne za opstanak Srba na Kosmetu . Nisu tada Srbi bežali od Turaka koliko od Čerkeza i Šiptara i njihovih krvoločnih zverstava . I niko bolje nije iskoristio situaciju od Šiptara koji su naselili i zaposeli opustele predele .
Tada je Kosmet napustilo oko 40.000 Srba što je stravična cifra ako se uzme vremenska dimenzija u obzir . I to je brojka koja je prešla Savu i Dunav i našla se na područijima Austrije : dok se broj ubijenih , zarobljenih ili raseljenih na druge strane ovde uopšte ne uzima u obzir , a koji je verovatno najmanje još toliki . Ima doduše različitih podataka o tome koliko je Srba tada prešlo Dunav . Ovaj broj je najrealniji i najčešće se ponavlja jer ga je izrekao sam Patrijarh Arsenije Čarnojević redigujući svoj prvi stav iz pisma bečkom dvoru kada je tvrdio da je s njime došlo oko 30.000 ljudi , žena i dece . Monah Stefan Diskal iz Ravanice govori o broju 37.000 porodica . Istoričar Dušan Popović o cifri od 60-70.000 ljudi . Ćorović u svojoj ‘’Istoriji srpskog naroda’’ kaže da se ne može pouzdano utvrditi tačan broj ali je cifra od 30.000 duša najpribližnija . Giljferdin govori o cifri od 37.000 ali i on kao i monah Diskal govori o porodicama a ne broju ljudi . Najverovatnije je da je Staru Srbiju napustilo oko 100.000 ljudi ali da je Dunav prešlo oko 40.000 . Drugi su otišli u druge predele , krili se po brdima pa se postepeno vraćali ako su imali gde , veliki broj je pobijen a jedan deo je poslat u roblje .
Druga seoba pod Arsenijem Jovanovićem je samo nastavak procesa koji je započeo u prvoj , i koja je takođe nastala kao posledica austro-turskih trvenja koje se najviše razbilo o glavu Srbima . Ali se već ovde primećuje kontinuitet seoba . Srbi odlaze , i odlaze , samo da bi sačuvali goli život i to će se ponavljati do dana današnjeg .
U vreme srpskih ustanaka protiv Turaka koji su počeli 1804. godine teror i iseljavanje se nastavljaju . Kako su ustanici jačali i ređali uspehe na bojnom polju tako je gnev Turaka i Arbanasa prema Srbima u Staroj Srbiji bio veći . I kako je ustanak slabio to je želja za terorom ostajala ista .
Gore pomenuti Aleksandar Giljferding je obišao Kosovo i Metohiju sredinom devetnaestog veka tačnije 1857. godine i opisao je strašno stanje Srba i teror nad njima . U jednom delu svog putopisa on kaže :
‘’Goriočka crkva pripada Dečanskom manastiru. ….Parohijana je vrlo malo , i to sve siromašni ljudi koje Albanci strahovito ugnjetavaju . Čak i goriočki monah može doživeti svakoga dana da mu Albanci kao nezvani gosti dođu , pojedu i popiju sve zalihe na koje naiđu i da , u znak zahvalnosti , još i njegove ćelije opljačkaju ‘’ .
( 1941. godinu Albanci su ubili nekoliko sveštenika , opljačkali manastir Gorioč i pretvorili ga u zatvor za Srbe .
Početkom osamdesetih Albanci su napastvovali jednu monahinju iz manastira Gorioč i konstantno su pljačkali stoku i sekli manastirsku šumu tokom celog perioda od kraja rata do početka devedesetih .
1999. nasrtali su na isti manastir i igumana Oca Savu i samo je dolazak italijanskih snaga manastir spasio najgoreg .
2004. Španci su krajnjim naporima uspeli da spasu manastir ali ne i crkvu podno njega u Istoku koja je demolirana i oskrnavljena . )
Dramatične ( možda najpogubnije ) su bile i seobe u periodu od srpsko-turskih ratova i proglašenja samostalnosti Srbije 1878 do oslobođenja 1912-1918 . Te seobe nisu karakteristične kao one ranije kada se masa naroda okupljala pod nečijim vođstvom i bežala nego se prvi put u istoriji ( na žalost ne i zadnji put ) izvodi egzodus konstantan i u dugom nizu godina . Ne bez razloga se sumnja da je u tom periodu Kosmet napustilo oko 200.000 Srba a sve zbog nepodnošljivog terora koji su trpeli pre svega od Šiptara.
Tada veliki broj Srba zbog nesnosnih uslova za život prihvata islam i arbanaši se , u početku pribegavajući mimikriji ali se kasnije kod tih ljudi gubi identitet i oni postaju gori Šiptari od onih izvornih . Dokazano je i provereno na vlastitoj koži da su najveći zlikovci među Šiptarima bili upravo oni koji su primanjem islama to postali . Mimikrija se gasila već u sledećoj generaciji zbog raznoraznih razloga . Deca nisu shvatala dvojno verovanje , ženidbama i udajama morali su da prekinu sa ispovedanjem stare vere itd .

Radovan Samardžić u knjizi ‘’Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji’’ kaže na tu temu : ‘’ Mimikrija Srba seljaka bila je , međutim , najizrazitija na Kosovu . Prilagoćavajući se arbanaškoj sredini , vremenom su izmenili gotovo sve , i kuće , i ono malo sirotinje po njima , i odelo na sebi i svojoj čeljadi , i držanje , čak i izgled ; trudili su se da bar domaćin govori oba , ili sva tri jezika ; ikone i kandila krili su po dolapima . Trebalo je da promene još i dušu . Pored prinudnog i dobrovoljnog uzimanja druge vere , mimikrija je , kao i otimanje žena , bila pouzdan put ka islamizaciji i arbanašenju . Naziv ARNAUTAŠ davali su Srbi onima za koje se znalo kad su promenili veru i narodnost . Ukoliko se istorijski podaci mogu pretvoriti u brojčane odnose , 30-40 % Arbanasa u Jugoslaviji neposrednog su slovenskog porekla . Uporedo sa tim podaci dobijeni antropogeografskim i istorijskom istraživanjima svode se na broj od oko 150.000 izbeglica koje su između 1878. i 1912. godine , napustivši šire područije Kosova i Metohije , prešle u Srbiju… ‘’ .
Tatomir Vukanović u knjizi ‘’Drenica – druga srpska Sveta Gora’’ , piše :
‘’…..M. S. Milojević srpski spisatelj iz doba romantizma ističe kako u jednom delu Drenice u 431-oj kući živi ‘’sve sam Srbin poturčen , koji vrlo malo zna arnautski i koji više srpski no arnautski govore’’ . Zatim navodi : ‘’u 258 takođe poturčeni Srbin , ali koji podjednako govore i jednim i drugim jezikom’’.
Slično Milojeviću , nastavlja Vukanović , razlaže i drugi srpski spisatelj T. Stanković , koji navodi : ‘’Drenički Arnautaši , svi znaju dan svoje slave – svoga krsnog imena i toga dana ništa ne rade .’’
Jevto Dedijer u knjizi ‘’Stara Srbija’’ govori o 60.000 proteranih sa Kosmeta u periodu od 1880. do 1900. godine . I on govori o drugom aspektu smanjenja broja Srba , o mimikriji : ‘’ Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spase život . Najpre je promenjena nošnja . Svi su muškarci primili arbanaško odelo , obrijali su glave i nosili perčine’’ .
Konstantin Jiriček je navodio da je od 1878. do 1912. sa Kosova proterano oko 150.000 Srba . I Jovan Cvijić je bio sličnog mišljenja .
Nekoliko izvoda iz ‘’Balkanskog poluostrva’’ Jovana Cvijića :
‘’ Metohija je u Srednjem veku gusto naseljena pa do kraja 17. veka . Posle velike seobe Srba 1690. godine , metohijsko stanovništvo vrlo je razređeno ……
….. Izgleda da je kosovsko-metohijska struja najstarija od svih . Nemamo do sada dokaza da se dinarsko naseljavanje ( centralne Srbije prim.aut. ) kao struja razvilo pre druge polovine 17. veka ……..
……. Metanastazički pokreti su odneli mnogo srpskog stanovništva s Juga na Sever ; u nekim oblastima ( Metohija , Kosovo , skopski kraj ) ostale su praznine ; u svima su oslabile pojave srpskog života i duha . Usled toga , pored drugih uzroka , nastalo je prodiranje Arbanasa u centre stare srpske države i prevlađivanje bugarskih uticaja u Makedoniji……
……… Još od početka turske vladavine većina Arbanasa je primila islam ; oni su bili potpora turskom režimu i najsvirepiji ugnjetači…..
….. Posle srpskih seoba iz Metohije , sa Kosova i iz Južne Morave , počeli su Arbanasi u masama silaziti u te župne krajeve….
…… Od mnogobrojnih rajinskih osobina centralnog tipa najviše padaju u oči one osobine koje potiču od moralne mimikrije . Pod tim podrazumevamo uticaj surovosti i nasilja gospodara na mentalitet ovoga stanovništva…..
…. Prvi je znak mimikrije u ovim oblastima bio primanje arbanaškog odela . Zatim je došlo usvajanje njihovih pokreta , ponašanja i samog jezika , tako da se na putu i na trgu nisu mogli ralikovati Srbi od Arbanasa……’’ .
Šta zaključujemo iz ovih navoda ? Srbi se mimikrijom ne identifikuju sa Turcima kao oficijalnim gospodarima nego sa onima od kojih im dolazi glavni teror . Zar to nije čudno ali i simptomatično ?
Sava Dečanac se zaputio u Berlin 1878. sa peticijom koju je potpisalo oko 2.000 narodnih predstavnika ( sličan broj potpisnika je i na onoj peticiji koja se potpisivala osamdesetih godina prošlog veka ) . Ova prestavka je predata Otu fon Bizmarku . U tom memorandumu je pisalo :
‘’ Ovaj narod trpeo je do danas nečuvene patnje , jer je bio prepušten milosti i nemilosti turskih i arbanaških renegata . Sad , kada je svima narodima Balkanskog poluostrava poboljšan položaj , da li je pravo da mi ostanemo u lancima teške tiranije , da li je pravo da nas Turci i dalje kolju , a Arbanasi pale naše domove , da li je pravo da smo i dalje potčinjeni postupcima koji su gori od postupaka prema stoci u Evropi…. ‘’

Problemi kroz celu istoriju srpskog naroda na Kosmetu se ponavljaju . Zar ovo pismo Save Dečanca ne bi moglo i danas da bude aktuelno . Zar ne može ovo pismo Save Dečanca bez ikakvih ispravki da potpiše Sava Janjić i da to pošalje u svet.
Vladan Đorđević , tadašnji predsednik srpske vlade , u pismu Stojanu Novakoviću poslaniku u Carigradu piše ‘’ da je samo u periodu od 1880. do 1899. u Srbiju pobeglo 60.000 Srba sa Kosmeta ‘’ .
Kratak period pauze od seoba u vremenu od 1918. do 1941. , pa onda ponovo kolone izbeglica glavom bez obzira spašavaju samo goli život svoj i svoje dece . Stigli su novi gospodari : Nemci i Italijani . U praksi se ostvaruje vekovni san Šiptara o Velikoj Albaniji . Niko to danas ne pominje . Srbe optužuju za velikosrpske aspiracije a ne govori se da su Šiptari ostvarili taj san .
Računa se da je za vreme Drugog svetskog rata ubijeno oko 10.000 Srba na Kosmetu ( Dušan Bataković ) . Slavenko Terzić tvrdi da je 10.000 Srba ubijeno samo prve godine okupacije . U isto vreme je proterano oko 100.000 Srba . Za taj period , dakle u isto vreme približan broj Albanaca iz Albanije doselio se na Kosmet . U ovaj broj nisu uračunati Srbi koji su internirani u razne logore u Albaniji i Italiji .
Alek Dragnić i Slavko Todorović barataju ciframa od 70.000 da 100.000 hiljada iseljenih u tom periodu , Dimitrije Bogdanović oko 100.000 a profesor Smilja Avramov iznosi podatak da je u Komesarijatu za izbeglice bilo registrovano 70.000 izbeglica . Ali sigurno nisu svi registrovani . Ona dalje navodi da je u istom periodu useljeno oko 200.000 Albanaca na Kosmet iz Albanije .
Vođa albanskih fašista Mustafa Kraja izjavio je juna 1942. ‘’ da srpski živalj na Kosovu treba proterati što pre a sve srpske doseljenike pobiti ‘’ .
Posle rata , i sloma fašističkih zemalja , Šiptari opet masovno menjaju stranu i mahom prilaze komunistima . Njima nije padalo na pamet da kao Srbi vode građanske i ideološke ratove koji do dana današnjeg nisu prestali .
Od 1945. pa do kraja osamdesetih godina prošlog veka nastaje najpogubniji i najperfidniji oblik terora i iseljavanja Srba . Srbi se iseljavaju tiho , bez velikih kolona ili pompe ali godinama konstantno .
Šezdesete godine su godine kada počinje da se zahuktava to tiho iseljavanje .
Prema izveštaju komisije SIV-a između 1961 – 1971 iselilo se 34.227 Srba . Naravno ovaj podatak treba uzeti sa rezervom obzirom na to na koji je način funkcionisala komunistička mašinerija koja se godinama trudila da minimizira i prikrije stradanja Srba . Ovde nisu pobrojani niti oni koji se zvanično nisu iselili a koji u suštini nisu živeli na Kosmetu . To su ljudi koji još jedinu vezu sa Kosmetom imaju preko porodice koja je ostala tamo, i to uglavnom ostarelih roditelja , koji imaju imanja na Kosmetu ali koji faktički već stvaraju novi život u Srbiji i drugim krajevima sveta i koji nemaju namere da se sa decom više vraćaju . Prema pisanju Politike od 20. avgusta 1988. najrealniji podatak je da se u periodu od 1966. do 1980. sa Kosmeta iselilo oko 220.000 Srba .
Možda je najslikovitije pozabaviti se egzaktnim podacima kao što je popis stanovništva da bi se shvatila tendencija i kontinuitet . Ovde ću prikazati samo rezultate za tri popisa u opštini Istok gde će se videti da su 1961 Srbi i Crnogorci činili blizu polovinu stanovništva da bi posle dve decenije njihov broj spao na ispod 10 % .
Popisi stanovništva iz 1961 , 1971 , 1981 za Istok :

Srbi : 1961 – 9097 – 26,9 %
1971 – 8944 – 21,8 %
1981 – 7736 – 15,4 %

Crnogorci : 1961 – 3804 – 11,3 %
1971 – 2420 – 5,9 %
1981 – 1856 – 3,7 %

Albanci : 1961 – 19067 – 56,4 %
1971 – 27371 – 66,7 %
1981 – 35972 – 71,8 %

Sa druge strane , u periodu 1991 do 1997 sveukupno Srba ima manje 57.859 a Šiptara više 285.158 . Srba je rođeno 572.795 a umrlo je 630.654 . Šiptara je rođeno 332.973 a umrlo je 47.815 . Dosta dobar natalitet i niska stopa smrtnosti za jednu ugroženu i ‘’genocidom’’ uništenu vrstu . Po ovim podacima za deset godina , a ovim tempom , Srba će biti manje za oko 500.000 a Šiptara više za 2,5 miliona , i ovo su najoptimističkije pretpostavke jer mnogi faktori nisu uzeti u obzir . Otud nije ni čudo šta se sve dogodilo na Kosmetu kad su Šiptari svojim enormnim natalitetom uspeli da esencijalno ugroze i celu Srbiju , pa slobodno se može reći i dobar deo Balkana .
Ali da nastavimo sa iseljavanjem .
Pa zatim od 1980. do 1987. još novih 50.000 iseljenih .

Onda se dogodio rat 1999. i bombardovanje koje je ubijalo ljude i zatrovalo zemlju . Ponovo kreću kolone kao pod Čarnojevićem i Jovanovićem . Prema podacima UNHCR oko 200.000 Srba je raseljeno . Prema podacima UN OCHA 231.000 . Dok kordinacioni Centar barata sa cifrom od 280.000 . Koja god da je tačna podjednako je katastrofalna .
Seobe i bežanije Srba sa Kosmeta nisu prestajale od 1389. i u kontinuitetu traju do dana današnjeg . Samo su seobe menjale nekad tempo i obim , nekada i oblik . Jednom je to bivao masovni egzodus , kolonalno i za kratko vreme a nekad se taj prosec dešavao u dužem vremenskom periodu i konstantno .
Kontinuitet seoba je naravno prouzrokovan kontinuitetom terora . Da bi postajale i seobe i teror ključno u svemu je što su Šiptari konstantno imali ‘’sponzora’’ za tako nešto . Drugo , kad god bi bili saterani u ćošak , uglavnom nedostatkom pomoći sa strane, odmah i kao po pravilu stali bi da kukaju i tuže nad svojom zlom sudbinom i ‘’ nesnosnim ugnjetavanjem od strane Srba ‘’ . Tako bi ubrzo našli saveznike uglavnom regrutovane od strane srpskih neprijatelja . Još je i druga stvar vremenom postajala očigledna : uvek među delom srpske populacije dolazilo do ‘’razumevanja’’ za ‘’patnje’’ Šiptara i do osude ‘’srpskog ugnjetavanja’’ .
Metodi terora krdžalija , kačaka , zatim balista i na kraju OVK u potpunosti su isti samo se vremenom menjala sredstva ( napredovanjem tehnologije ) kojima su se služili ti banditi . Uglavnom se ubijaju civili , otimaju i siluju žene , skrnave se crkve i manastiri , raskopavaju se groblja , ubijaju policajci iz zasede . Kao što je krdžalija u mraku pre mnogo godina napadao usamljenu srpsku porodicu negde u nekom metohijskom selu tako je i terorista OVK isto radio . Samo je druga puška bila u istim rukama .
Možda je najbolje uporediti izveštaje ruskog konzula Ivana Stepanoviča Jastrebova sa današnjim stanjem i situacija će biti kud i kamo jasnija .
Šta govore njegovi izveštaji ?
Posle Berlinskog kongresa nastaje pobuna Šiptara , Srbi beže a Porta podržava Prizrensku ligu a Liga sluša Portu.
Danas NATO formira takozvanu Kosovsku vladu i ta vlada sluša NATO , Srbi su pobegli ili beže .
Šiptari ubijaju , siluju , pljačkaju . Turci ne reaguju .
I danas Šiptari ubijaju , siluju i pljačkaju a NATO ne reaguje .
Šiptari napadaju Plav i Gusinje . Turci to komentarišu kao ‘’nenameran’’ napad a ustvari oružjem pomažu iste .
Danas Šiptari napadaju Makedoniju a NATO im pomaže . Ili kao kad je pred rat OVK napadala srpske državne snage .
Dalje , izveštava Jastrebov , koji Šiptar neće na Crnogorce mora da plati za to novcem .
Kao kod OVK .
Kada se strani konzuli žale zbog terora Šiptara nad pravoslavnim i katolicima Muftar paša ih pravda govoreći da je to izliv ogorčenja Šiptara zbog Gusinja .
Olbrajtova je kazala posle bombardovanja ‘’ da shvata da ima zločina Šiptara ali da razume tu njihovu potrebu za osvetom ( izliv potreba) ‘’ .
Čim se susretnu sa srpskom ili crnogorskom vojskom , piše Jastrebov , Albanci beže pljačkajući u tom begu sve ispred sebe . OVK . I moglo bi ovako još dugo praviti paralele .
Arbanaška nacionalna i ljudska svest se u vreme turske vladavine formirala na temeljima nekažnjenog činjenja zločina . Oni su tada naučili da mogu činiti zločine i da ne budu kažnjeni za to . I nikada neće više to zaboraviti a na žalost istorijski događaji će im ići na ruku da im se takvo ponašanje i isplati . Ni do dana današnjeg se nisu oslobodili tog elementa u svojoj svesti . Svi neprijatelji Srba i okupatori išli su im na ruku u tom naumu .
Ponavljam, kako su uvek prolazili nekažnjeno za zlodela tako su uvek kad bi ih koja vlast dovela u red stali da se ponašaju u duhu sindroma ‘’ malog deteta kojem se uzela igračka ‘’ . Kad bi im se zabranilo da nekažnjeno ubijaju durili su se i kukali nad svojim ugroženim pravima . Međutim osnovno pravo koje oni kroz vekove traže jeste pravo na slobodni i nekažnjeni odstrel Srba .
Francuski putopisac i novinar Žorž Tolis koji je proputovao Staru Srbiju kaže : ‘’ Stara Srbija je uz Jermeniju najnesrećnija zemlja na svetu ‘’ . O Arbanasima piše : ‘’ Oni iz Debra ubijaju da kradu , oni pak iz Đakovice ubijaju iz ludog fanatizma , oni iz Peći ubijaju iz zadovoljstva , oni iz Prizrena ubijaju zbog svojih rđavih nagona , a oni iz Tetova ubijaju da oprobaju svoje karabine ‘’ .
Na svaki pokušaj uspostavljanja kakvog takvog reda , ili makar i verbalne zaštite Šiptari su odgovarali terorom .Tako 1890. , u junu mesecu , ubijaju srpskog konzula u Prištini Luku Marinković . 1903. u Mutrovici ubijaju ruskog konzula Grigorija Stepanoviča Ščerbina . 1920. u Parizu ubijaju i Esad Pašu Toptanija jedinog pobornika saradnje sa Srbima .
Evo još jednog primera i dokaza o konstantnoj i cikličnoj upotrebi terora od strane Šiptara . Na skupu u velikoj džamiji u Prizrenu 1907. Arbanasi iz Ljume zahtevaju da se pristupi istrebljenju Srba . Milan Rakić je saznao da su Ljumani tražili ‘’ ….da zbor odredi jedan dan kad svi Arnauti treba da ustanu na oružje i izvrše opšti pokolj Srba… ‘’
To piše Milan Rakić u ‘’Konzulskim pismima’’ .
Više je nego očita paralela sa 17. martom 2004. i dokaz kontinuiteta organizovanog nasilja Albanaca nad Srbima . Skoro sto godina kasnije ostvarila se želja Arbansa iz Ljume i obistinila slutnja srpskog konzula .
Slična je zatim i histerična odmazda posle aprilskog sloma 1941. . I ona po svemu podseća na događaje iz 1999. i 2004 . Ili grupice bandita idu redom ubijajući i pljačkajući , ili rulja kreće u linč i paljevinu . I tada 1941. paljene su crkve i kuće , pljačkane su i crkve i kuće a i tada je razbijen ćivot sa moštima Svetog Janićija u Deviču . Ubijeno je 14 sveštenika . Samo je u Drenici prvog dana terora ubijeno 90 Srba .
Čak su i izbegličke kolone 1941. i 1999. pratili vojnici iste strane zemlje . I 1941. preko Rugovske klisure i 1999. preko Savinih voda srpske mučenike prate italijanske trupe .
Srpski neprijatelji već duže vremena znaju koja je naslabija i najbolnija srpska tačka . Znaju ‘’ahilovu petu’’ srpskog postojanja . To je Kosmet . Zato su odvajkada tu udarali i tu izazivali nemire a uvek su u Šiptarima imali pouzdanog partnera za to . Arbanaška mržnja prema Srbima činila je to da su se oni udruživali sa svim i svakim samo da bi ostvarili svoje ciljeve .
Prvo su služili Turcima , pa Austrijancima , zatim Italijanima , Nemcima , ratovali su u sastavu hrvatske i bosanske vojske u svim ratovima , najzad danas su u službi Amerikanaca i Nemaca . Možda u zadnje vreme i islamskih fundamentalista oličenih u AlKaidi Osame Bin Ladena .
Uvek su znali na koju kartu treba da odigraju . Za vreme Turaka to je karta muhamedansko-osmanlijske solidarnosti . Za vreme Nemaca i Italijana to je fašizam . Za vreme komunista to su polazišta ‘’marksističko-lenjinistička’’ . Od devedesetih oni kobojagi insistiraju na demokratskim principima . Danas opet očijukaju sa verskim fanatizmom .
Njima strane sile takođe konstantno kroz istoriju raznim međunarodnim ili domaćim aktima pomažu da ostvare svoje ciljeve . Turci sa svojim hatišerifima stalno potvrđuju njihove privilegije , Austrijanci ih svojim aktima sokole da se odupru Srbima , Italija i Nemci svojim aktima stvaraju Veliku Albaniju . Komunisti , i to naši srpski , svojim aktima potpomažu da se što više Srba iseli . I na kraju današnja međunarodna zajednica svojim aktima priznaje etničko nasilje i čišćenje .
U prilog tome evo jednoga primera :
6. marta 1945. godine doneto je rešenje kojim se zabranjuje povratak raseljenih Srba .
Apsurd !!!
Dok svi doseljeni iz Albanije ostaju na Kosmetu .
Prema popisu stanovništva iz 1931. godine na Kosovu i Metohiji je živelo 230.916 Srba i 381.666 Šiptara .
Tada se značajno remeti etnička slika Kosmeta koja je uoči rata bila u odnosu skoro pola-pola . Odnos vlasništva zemljišta po katasterskim knjigama je i tada uveliko na strani Srba . I to će se menjati posle posledica primene Zakona o reviziji agrarne reforme iz 1945 .
Zar se nešto slično tom komunističkom aktu nije dogodilo i Kumanovskim sporazumom gde se u tački 3. stav 3. kaže ko sve mora da napusti Kosovo i Metohiju :
‘’ Snage SRJ uključuju svo osoblje i organizacije SRJ i Republike Srbije sa vojnim sposobnostima . To uključuje redovne vojne i pomorske snage , naoružane civilne grupe , njima pridružene paravojne grupe , vazduhoplovne snage , nacionalnu gardu , graničnu policiju , vojne rezerviste , vojnu policiju , obaveštajne službe , savezno i republičko ministarstvo unutrašnjih poslova , lokalnu , specijalnu policiju , jedinice policije za suzbijanje nereda i antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince koje kao takve označi komadant KFOR-a ‘’
Drugim rečima : svi radno i vojno sposobni muškarci i žene imaju da idu napolje i da se više nikad ne vrate . Jer ima malo tih koji ne potpadaju pod neku od nabrojanih kategorija . Na primer ‘’naoružane civilne grupe’’ ili ‘’vojne rezeviste’’ . Pa po našim zakonima mi smo svi vojni rezervisti . Da ne govorim o velikom broju vladinih službenika . A i komandant KFOR-a može da imenuje bilo koga kao nepoželjnog .
Kao što su komunisti zabranili povratak izbeglima , tako su međunarodne snage omogućile da dođe do raseljavanja . Tim aktima , i prethodnim bombardovanjem , skoro je 300.000 Srba otišlo sa Kosmeta .
Znači neprijatelji već duže vremena znaju za ‘’srpsku ahilovu petu’’ . U izvodima iz Zbornika dokumenata ‘’Aprilski rat 1941.’’ knj. 1 Beograd 1969. na jednom mestu stoji :
‘’ U razgovoru , koji je imao sa grofom Ćanom 23. januara 1940. godine , Pavelić je tražio od Italije 30.000 ljudi , koji bi upali na Kosovo i izazvali nerede ‘’ .
Dakle i Pavelić shvata gde je najlakše izazvati nerede i napasti Jugoslaviju iako je sa njegove pozicije ustaštva logičnije bilo da tako nešto uradi u Hrvatskoj . Budući poglavnik NDH međutim ima više poverenja u Šiptare kao neprijatelje Srba nego u svoje Hrvate .
U kratkim periodima funkcionisanja zakona na Kosmetu Šiptari su kao po pravilu odmah na druge načine skretali svetsku pažnju na sebe .
Čim je došlo do oslobođenja Kosmeta 1912. pa posle i 1918. odmah je počela propaganda o navodnim srpskim zločinima . Baš kao i 1999. . I tada su u svetu dokazani neprijatelji Srbije dizali galamu o ‘’zločinima’’ nad narodom koji već nekoliko vekova unazad ništa drugo ne radi nego čini zločine prema Srbima i koji je etničkim čišćenjem promenio etničku strukturu Kosmeta .
Međutim , činjenica je da su prvi teroristički akti u savremenoj istoriji počinjeni upravo od strane Albanaca 1912-1913. i da su bili potpomognuti od strane Albanije , Austrougarske , Italije i Bugarske . Ti teroristički akti su osnova i temelj za nastajanje kačačkog pokreta ( samo na teritoriji Istoka posle 1918. godine bilo ih je 4500 ) kao vojnog krila Kosovskog komiteta 1918. . Kao što je iz toga proizašao i ‘’Bali kombtar’’ 1942. i ‘’Druga prizrenska liga’’ 1943. a koji je bio osnova za stvaranje , prvo kosovskog puka ‘’Regimenta kosova’’ u novembru 1943. a zatim i sredinom 1944. 21.SS divizije ‘’Skendebeg’’ .
Komandant te zloglasne divizije obergrupenfirer August Šmithubert kazao je jednom prilikom :
‘’ Vojnik Albanac u napad odlazi samo dotle dok ne nađe nešto što može da otme ili ukrade ‘’ .
Ova divizija je pored Kosova napravila velike zločine i u Crnoj Gori .
Zar reči nemačkog oficira i delovanje divizije ne podsećaju na izveštaje Jastrebova pola veka pre toga ?
Posle rata 1945. nastavlja se sa histerijom protiv ‘’veliko-srpskog hegemonizma’’ , optužuje se Ranković da je činio neviđene zločine prema Šiptarima , izvrće se istina o tome da je on bio komunistički policajac koji je zatvarao sve podjednako .
U zemlji gde još tada nisu bile zalečene ‘’golootočke’’ rane , gde su pisci i intelektualci samo zbog jedne obične aluzije odlazili na višegodišnje teške robije , gde se zbog zapevane pesme išlo u bukagije , organizatori i učesnici antidržavnih šiptarskih demonstracija 1968. prošli su sa po jednom godinom zatvora i to njih devetoro ?!?
U knjizi vladike Atanasija Jevtića ‘’Stradanje Srba na Kosovu i u Metohiji (1941-1988)’’ mogu se naći upravo dokazi i paralele o teroru Šiptara koji nikada ne prestaje , o ‘’sponzorisanju’’ terora i o konstantnom iseljavanju . U knjizi se konstatuje da odmah posle kapitulacije 1941. kreće masovni i histerični teror uz blagonaklono gledanje Nemaca na to i uz pokušaje Italijana da koliko toliko drže situaciju pod kontrolom . Zar to nije ista situacija od 1999. i 2004. kada su Nemci okretali glavu i bežali a Italijani se eto trudili koliko su mogli . Pale se crkve i kuće , pljačka je neviđena , ubijaju se ljudi gde god se zateknu . Teror se nastavlja i posle 1945. sada sa drugim mentorima , sa komunistima , koji ne pokreću ni jedan krivični postupak , baš kao i UMNIK , i koji svojim aktima zabranjuju povratak raseljenim licima .

Izjave svedoka iz knjige vladike Atanasija se mogu apsolutno odnositi na današnje stanje samo ako se zanemare datumi. Ništa se nije promenilo . Po Jevtiću u vreme Drugog svetskog rata ubijeno je nekoliko desetina hiljada Srba i iseljeno oko 100.000 . I opet kad država proba da funkcioniše oni kukaju o građanskim pravima u vreme Rankovića i opet svet i Beograd veruju lažima . Ceo ovaj dokument u vidu knjige protkan je opisom terora i iseljavanja , ubijanja i silovanja , raskopavanja grobova i rušenja nadgrobnih spomenika , paljenja i pljačkanja crkava i domova , bez obzira jesu li na vlasti Nemci , Italijani ili komunisti . Ili , dodao bih ja : UMNIK i KFOR .

I najzad isti scenario od 1990. pa do danas gde se ‘’graktalo’’ o ugroženim ljudskim pravima i ‘’zločinima Miloševićevog režima’’ . Ali niko da objasnio kako to da je ‘’žrtava’’ na Kosmetu sve više i više a da ‘’zločinaca’’ skoro i da nema.
I kao i danas , i tada se među Srbima javljali oni koji su podržavali takve priče iz raznih razloga . Pre svega su ideološki razlozi u pitanju . Od Dimitrija Tucovića koji je napadao ‘’velikosrpski hegemonizam’’ i ‘’zločine’’ nad Šiptarima , preko komunističkih aparatčika Srba pa do današnjih predstavnika nevladinih organizacija , skoro se ništa nije promenilo u vokabularu napada na Srbe . Jedina je razlika što je Dimitrije Tucović poginuo braneći svoju zemlju dok ovi današanji pljuju po svome narodu iz udobnih i amnestiranih dezerterskih fotelja .
Nije ugnjetavanje ljudskih prava razlog zašto su Šiptari digli pobunu . Oni su bune uvek dizali . I pod turskom vlašću i pod srpskom . Kada je fašizam bio na izdisaju oni su digli bunu u Drenici 1944. .

Nisu samo ‘’ugroženi’’ i ‘’jadni’’ Albanci prelazili granicu devedesetih godina da se ‘’bore za slobodu’’ protiv ‘’diktatorskog režima’’ . Pa samo 1947-1948. zabeleženo je 615 graničnih incidenata a u zemlju je trebalo da uđe ( a bili su uhvaćeni što znači da je broj bio veći ) 675 diverzanata . Zar i ovo ne dokazuje kontinuitet namere .
Pravdajući zločine Šiptara nad Srbima posle juna 1999. godine pojedini međunarodni zvaničnici ( sama Olbrajtova ) govorili su kako je teško zaustaviti osvetu jednog ‘’napaćenog i ugnjetanog naroda’’ . Šta je sa srpskim pravom da poravna vekovne račune ? Hoće li to shvatiti ikad makar onaj deo srpskog naroda koji sve krivice pripisuje Srbima .
Nismo mi izmislili ovakav kraj ili početak kraja . Problem Kosmeta je vekovni problem . Mi smo samo deo tog procesa . Ovo što smo mi doživeli možda je uvod u epilog . Možda je epilog kosmetske drame započeo sa slovenačkim bananama . Banane iz Slovenije poslate šiptarskim demonstrantima su odvod za bombe NATO snaga . Između tih banana i bombi , kao i pre i posle toga , ništa se slučajno nije dogodilo na Kosmetu i skoro ništa nije isto sa onim što nam se servira kao istina .
Za genocid nad Srbima na Kosmetu podjednako su krivi turski hatišerifi , Musolinijevi dekreti , banane iz Cankarjevog doma , tomahavci iz Briselskog doma , prodane srpske protuve i mi : ako ćutimo istinu .

Igor M.Đurić