Вести

Žestoki pritisci američke administracije na Republiku Srpsku kulminirali su zahtevom američkog ambasadora u BiH Daglasa Meklhejnija i Harisa Silajdžića da Srpska promeni i svoje ime koje je zasmetalo još Ričardu Holbruku, te ga je odavno označio kao „najveću grešku Dejtona“.

Nove pritiske na Republiku Srpsku neki analitičari povezuju sa sve snažnijim pritiscima Rusije po pitanju statusa Kosova i Metohije i, tvrde, da američka administracija Rusiji pokušava da vrati lopticu preko Srpske, a ujedno i obezbedi i dodatno sredstvo za trgovinu po principu – ja tebi, ti meni. Krajnji ishod trgovine trebalo bi da bude – kupovina Srpske preko Kosova i Metohije.

Svojim poslednjim zahtevima američki ambasador je sam sebe doveo u apsurdnu situaciju koja nameće pitanje – ko je stvarni šef kome, on Silajdžiću ili Silajdžić njemu. Jer, samo pre godinu dana, zahvaljujući Harisu Silajdžiću, u Parlamentu BiH propao je paket ustavnih amandmana iza kojeg je stajao Meklhejni.

Umesto očekivanih sankcija,američka administracija izašla je u susret Silajdžiću pritiskajući Milorada Dodika da prihvati novi paket amandmana modifikovan po Silajdžićevoj želji. Koliko je redukovanje entitetskog načina glasanja opasno, govori podatak da je od 42 poslanika u Predstavničkom domu svega njih 10 srpske nacionalnosti.

Nametnuta rešenja

Srbi iz RS odavno su postali svesni da se sve čini da se Republici Srpskoj izbrišu svi atributi državnosti. Svojevremeno su se, skoro čitavu deceniju, vizne olakšice koristile kao šargarepa za zajedničke pasoše, zajedničku carinu, državnu graničnu službu, vojsku, bezbednosno-obaveštajne službe.

A, negde između njih Srbi iz RS dobili su i zajednički Javni RTV servis, u kome iz federalnog studija Srbe još uvek nazivaju „četnicima i agresorima“, dok je u Srpskoj svaka reč strogo cenzurisana. Srpska se nametnutim rešenjima odrekla i samostalnog pravosuđa, bankarskog sistema, a uskoro će i visoko obrazovanje i poljoprivreda pod zajednički krov. Samo u poslednje četiri godine, na državnom nivou formirano je 108 zajedničkih institucija.

Što se, pak, tiče Meklhejnijevog zahteva da se reforma policije nastavi od tačke do koje se već stiglo, ne treba naglašavati da bi to značilo gubitak policije RS. Jer, Dodikova taktička „ponuda za jednu noć“ policiju RS ostavlja samo kao geografski pojam, dok su sva ovlašćenja preneta na državni nivo.

Na Dodiku teško breme

Na Miloradu Dodiku teško je breme odgovornosti koje nema s kim da podeli, a godina pred njim biće jako duga. Izbornu pobedu ostvario je na priči o referendumu i narod u RS sigurno mu ne bi oprostio da dozvoli dalji prenos nadležnosti ili brisanje imena Srpske, pa makar mamac ovaj put bila i EU, ocenjuju analitičari u RS.

A, s kakvom bi državom trebalo da se identifikuju srpski i hrvatski narod dovoljno govori činjenica da bi zajednička policija bila pod kontrolom ministra Tarika Sadovića, dok vojskom komanduje general Armije BiH Selmo Cikotić, osumnjičeni za ratne zločine nad bugojanskim Hrvatima. U vrhu države su jedini preostali ratni lider Haris Silajdžić i njegov „zlatni ljiljan“ Željko Komšić, koga savetuje Željko Knez, čovek koji je isplanirao masakr nad Tuzlanskom kolonom.

Da je Bosna zemlja apsurda i nepomirljivih stavova, slikovito govori i izjava prvog zamenika visokog predstavnika Rafija Gregorijana. Dok se Meklhejni dodvorava Silajdžiću, Gregorijan kaže:

„Čini se da je retorika predsednika Silajdžića postala vodeći zabrinjavajući faktor…. G. Silajdžić zauzima stavove koji ne dozvoljavaju mogućnost kompromisa. Ponašanje njegove stranke, od najnižih nivoa, recimo od Brčkog, pa sve do vrha, jeste ponašanje konfronatacije i kritike, kako međunarodne zajednice tako i domaćih političara…. Postoji par opcija kada je u pitanju sled novih koraka – ili će Silajdžićeva stranka promeniti svoje ponašanje, ili će njegovi partneri u vlasti morati da razmisle o drugim opcijama.“

U čitavoj priči neprimećeno nije ostalo ni „nemešanje u bosanski lonac“ britanskog ambasadora Metjua Rajkrofta.

A. PANDUREVIĆ za Vesti