Sumnjam da je bilo ko od nas „običnih“ pravoslavnih vernika pretpostavljao da je u našoj Crkvi u toku „sukob“ ili dilema oko dve varijante Svete liturgije. Kako kaže čitalac Lončar iz Čikaga, pored naše, već ustaljene, „ruske“ varijante, pojavi se nova, „grčka“, varijanta. I sve to ima veze sa mestom školovanja crkvenih velikodostojnika. Kako sve to poznato i srpski zvuči – naš čitalac, čak, predviđa i „svađe i razmirice u decenijama koje dolaze“. Samo nam još fali opštenarodna podela prema varijantama Liturgije.
Naš čitalac ne objasni koje su to „bitne“ razlike između Liturgija, sem što, nekako stidljivo, napomenu da „grčki narod ispašta“ zbog prihvatanja gregorijanskog kalendara. Veoma često idem u Grčku i nikako ne videh neko „ispaštanje“, pogotovo ne na temu kalendara. Baš suprotno, grčka Crkva je moćna i uticajna institucija, dostojna svačijeg poštovanja. Pa i našeg. Narod pak prosperitetan i pun vere u sebe. Nikom ne smeta što je Božić u Grčkoj istovremeno kad i u Vatikanu.
Naša Liturgija ne sme biti ni „ruska“ ni „grčka“, već samo srpska kakva nam je i sama Crkva. Kako može uopšte i doći do situacije da postoje dve istovremene varijante srpske Svete liturgije, koje će stvarati „konfuziju“ i zahtevati „tumače“?! To već ukazuje na veliku neozbiljnost onih koji o tome vode računa. Drugim rečima, srpska Sveta liturgija može biti samo jedna, razumljiva svakom Srbinu, naša svetosavska i jedinstvena veza sa Bogom. Teološke rasprave ostavimo Svetom Sinodu da ih rešava bez velikog publiciteta. Liturgija je srž samog odnosa sa Bogom. Ako tu ima dilema, nešto nikako ne valja. Kako je moguće da se u Crkvi oko takvih stvari uopšte vode rasprave, kada u samoj Crkvi imamo daleko veće probleme? Kako može biti važnija teološka rasprava od sudbine srpskih vernika i manastira na Kosmetu?
Pre izvesnog vremena svi smo gledali slike sa Cetinja gde policija brani narodu da uđe u Crkvu. Crnogorski Srbi mogu da uđu, a srpski Crnogorci ne mogu! Sutra će tamo u nekim drugim crkvama biti obrnuto. Užasnule su me te scene. Vladike naše Crkve robijaju u Makedoniji, tamo naša sveštena lica ne mogu ni granicu da pređu. O Kosmetu da i ne govorimo. Time se bavite časni episkopi.
Sve je podložno promenama, čovek se menja, menja se i percepcija Boga, nije ni komunikacija sa Bogom data konačno i jednom za svagda. Sama istorija Crkve ima bezbroj takvih primera. Ništa od toga nije ni večno ni isto. Hrišćanska ljubav i razumevanje jeste.
I na kraju, ako je dilema samo oko kalendara, te dileme ni nema. Kalendar nema nikave veze ni sa Svetom liturgijom, još manje sa pravoslavljem ili katoličanstvom. Ima veze jedino sa običnim i što tačnijim računanjem vremena.
Miodrag Spajić, Beograd,
Pisma čitalaca, Glas Javnosti
Odgovor Gospodinu Spaicu na njegovo pismo „Dileme oko varijanti Svete liturgije“ Glasu Javnosti.
Da podvučem čitalac iz Čikaga je sekretar Mitropolije Novogračaničke, odnosno desna ruka vladike Longina. Mnogo tvrde da su oni obojica homoseksualci, i da žive zajedno. Pa se iz tog razloga stiče utisak da Lončar piše nekako stidljivo.
Ima veze sve sa svime. Liturgija se u svim crkvama služi prema ustaljenom pravilu koje je napiso još sveti Jovan Zlatoust. To što Lončar piše da postoje razlike u od koje su škole, nema veze sa realnošću. Ima sa nečim drugim a to je uticaj rimokatoličkog prozeliterizma u SPC. Te novine u liturgiji u Grčkoj uvodi nekav Ziodilis episkop ne znam čiji, koji naginje rimokatoličanstvu. Tu dakle leži ključ problema. Najveće nezadovoljstvo je izbilo u narodu oko tih promena kada je jedan od episkopa Jovan Mladenović doneo čak i akt da se u njegovoj Eparhiji služi po tim pravlima koje unosi taj Ziodilis. Vladika Jovan nema veze ni sa Grčkom niti Ruskom školom. On nema gotovo nikave veze ni sa čim, i zajedno sa još troicom drugih vladika Georgijem kanadskim, Dositejem skandinavskim, i Konstantinom srednje evropskim, su gotovo neškolovani dobili činove vladičanske. Oni imaju samo završenu nekavu dvorazrednu monašku školu koja je osnovana posle drugog svetskog rata. Za tu školu pisao je svojevremeno episkop braničevski Hrizostom da su njeni kadrovi SlABO PISMENI. Gospodine Spaiću ne da su slabo pismeni, ja lično poznajem i Jovana i Gerogija. Oni su nepismeni. Ustavom SPC je predviđeno da je za episkopa potrebna najmanje duhovna akademija ili teološki fakultet.
Postavlja se pitanje ne da li treba menjati liturgiju, nego ko se usudjuje da na jedan nekanonski način, pod izgovorom da je ta novina što je neki episkop uvodi lepša, a u stvari nije lepša, dozvoljena? Naravno da nije. Prekrajanje liturgije je od uvek bilo kanonski ne dozvoljeno. Ali u današnjem Episkopatu SPC, nema ustrojstva i reda pa radi ko šta hoće. To što Jovan radi i prekraja liturgiju samo je jedan deo problema veoma ozbiljan, ali nije i jedini. Zloupotreba crkvene imovine i finansijskih sredstava od strane recimo dvoice brace episkpa Djokića, Konstantina i Georgija je prevazišla svaku meru. U Minhenu je Konstantin zbog takve zloupotrebe osuđen da se iseli iz crkvenih prostorija, a u Hamiltonu, Ontario podnesen je zahtev sudu slične prirode, odnosno tamo je u pitanju ozbiljno kršenje zakona, i prevara jedne od najvećih banaka u Kanadi.
Čime se pravda ovakav postupak ove dvoice brace koji su na žalost kao nekavi episkopi SPC. Kže se pa to je kao nekav ustaljeni red i pravila SPC, koja su u suprotnosti sa državnim zakonima ali kako oni tvrde cekva je starija od države, i njeni su zakoni jači. Po toj logici ispada sledeće: I motorbiciklističke genge imaju svoje zakone, i mafija ima svoja pravila koja su u suprotnosti sa pravilima civilnih vlasti i propisa, pa im niko ne odobrava da kradu, i ubijaju. Šverceri Droga imaju takođe svoja pravila, pa im nije dozvoljeno državnim zakonima da se tim poslom bave. Naprotiv kanoni i pravila Crkve nisu u suprotnosti sa državnim zakonima. Nego su u suprotnosti sa državnim propisima ponašanja tih i takvih episkopa. To znaju oni koji su školovani i pismeni. I koji poštuju red i poredak. Ovakvim ponašanjem ova dvoica braće Djokića u stvari bacaju tamne mrlje na SPC. No današnji Episkopat SPC to toleriše.
Radi se ovde o jednom neviđenom javašluku i bezakonju koje je zahvatilo Episkopat SPC. Na žalost sredstva javnog informisanja uključujući ovde i “Glas Javnosti“ sve to tolerišu i preštkuju.
Janko Bojić
Оставка само Богу
(Вечерње Новости од 13. Маја 2007)
Добије се утисак да отац владика Игнјатије Мидић (потоњег је датума и из другог ткива ословљавање преосвећени, високопреосвећени и тд. ) нема саговорника у свом богословствовању, па тако његове многобројне изјаве, као и неке студије, колико год изазовне, пролазе некако без конкретнијег осврта у нашим богословским круговима.
Мој мали осврт, свакако није и не треба схватити као само и себе предлагање за саговорника који је већ толико дуго отсутан. Мој осврт, је пре свега изазван Епископовом изјавом од 13. Маја Вечернјим новостима, изјавом о улози епископа и Сабора у Православној цркви, али не и искључиво њом, том изјавом. Дакле, ја се не нудим (не волонтирам) за теолошког саговорника, што не значи да нећу одговорно да пратим даље , евентуалне, реакције владике Игњатија, по даној тематици. Ја пре свега трaгам за додатним појашњењима, мада сам сматрао да сам и сам овладао неким знањима и искуствима у тој мери да су ми ствари по тематици о којој епископ говори , макар начелно познате и јасне.
Дакле, у поменутом тексту у Вечерњим новостима , пре свега збуњује и изненађује Eпископово указивање на паралелу између Римског оца (папе) епископа и Сабора у Прав. Цркви. Епископ Игњатије, каже како те паралеле праве неки, испада још угледни , познати и признати, али не ето и од њега,Православни богослови.
Други део епископова става је још чуднији. Наиме, не негирајући (можда се то подразумева) , величину римског епископа, еп. Игњатије му супоставља Православно схватање епископа , епископа који је, сагласно оцу владици Игњатију изнад Православног сабора, на што ја додајем, баш онако као и Римски епископ.
Врло је тешко прићи овом ставу, ставовима епископа Игњатија, који личе на неке крупне изреке, и јасно и до краја их схватити .
При првом читању из перспективе колико толико задовољавајућег познавања Православне теологије, рекло би се да је сва тематика, колико год озбиљна
и из уста достојног и доказаног богослова, сплела се у раљама реторике, односно тематика је жртва реторике.
Моје невоље са Епископовим текстом су и додатно оптерећене будући да моје познавање Православне теологије не дозвољава ми да “лоцирам”, Православне богослове који изједнаћују Прав. Сабор и улогу римског епископа. Разуме се да би овде требало појаснити које су то подједнаке ингеренције.
Епископ Игњатије их прећутује па ћу и ја, стим што би се макар присетио да би то била питања од суштинског значаја за и у вези наше Вере.
У приступу Епископовом ставу имам још један проблем. Наиме, епископ Игњатје није познат као неко ко се неконтролисано служи реториком,
реторичким алаткама .
Међутим, ако нисмо у раљама реторике, поред тешкоће да се именују Православни богослови који стављају у исту раван римског папу и Прав. Сабор, па још су при томе и познати и угледни, имамо проблем и импликација Епископовог текста, in toto , или таквим какав је у својој “физичкој”, равни.
Наиме, ако је епископ изнад Сабора и иза и изнад њега само Бог, не значили то да је у Нашој Прав. Цркви сваки епископ што и римски папа –
једнако сабор , односно више од сабора.
Импликације места и улоге епископа у Православној цркви, сагласно епископу Игњатију могу да тако лако оду у екстрему , с једне стране у једну невиђену, до идолопоклонства деспотију, или у супротну страну исто тако екстремну, неки поетски романтизам или гностичке спиритуалије.
Овако звучне и громогласне изјаве ,од стране Епископа ,збуњују народ и свештенство а многе епископе доводе у искушење.
Тако је један епископ много брзо схватио и прихватио да је изнад епископа само Бог (овде не коментаришем могућност и искушење да се уз овакве ставове,
уместо Бога откровења, Емануила проповеда деизам ) и на сред литургије , током канона Евхаристије ,уз апсолутно неприхватљив тон и речник, рекао саслужашчем свештенству, када су му рекли после непримерног изругивања начину њихова служења, и у том склопу да ће им забранити и да служе,
када су му одговорили да не може да им забрани и Царство небеско, дотични епископ је прихватио изазов и опет током (зауставивши) какон Евхаристје одговорио , ако можете у Царство небеско без епископа идите,.
Нажалост, не ради епископа Игњатија, али ради ширег контекста, морамо неке елементарне ствари напоменути. Епископом се не бива кроз хиронију и задобијање , увођење у Апостолско пријемство нити граматом о хиротонији, без обзира ко је подписао и са каквим печатом. Епископство се стално реафирмише,
потврђује, пре свега кроз служење у коме епископ “позајмњује руке Великом Епископу, Архијереју Христу”.Св. Јоавн Златоусти.
Оно се реафирмише и самопотврђује у телу Цркве,
у Сабору, кроз киригму, пропведање, учење Откривене, у Цркви, Заједници уризничене и сачуване и чуване Истине. Из овог служења и учења произилази и управљање, Цркве, Заједнице, као Тела, као Лађе, као Дома, као Винограда, као Стада етц. А све се води и руководи у једном правцу, у правцу Царства небеског.
Епископство се самопотврђује кроз стално благодатно-освећујуће делање епископа, кроз стално давање онога што си примио (од Великог Архијереја Христа у заједници у Сабору епископа и Плироми Заједнице Христове) даје по обрасцу саме Евхаристије коју Христос приноси и у којој се приноси, а епископ му руке позајмљује, евхаристије коју увек једемо, којој се увек приопштавамо и никада је не “доједемо, не поједемо” и увек је изнова и целовито и целовиту служимо. ,Всегда јадомиј и никогдаже иждивајемиј, Христос Агнец.
И сада , додјемо у ситуацију када епископ нема више шта да понуди, да да. Нема више чиме да служи, разблагодатио се није сачувао Залог Агнеца
(ипокататики, кататесис) до последњег издиханија. Ко ће то “констатовати, санкционисати”? Пуноћа Цркве, Тело, Заједница, Сабор, у којима и међу којима и преко којих је и посвећен на службу , служење, које , ето није подгревао, рекао би ап. Павле.
Реторички аспект поставке епископа Игњатија, оставља нам простор да закључимо да ово безблагодатно стање констатује, санкционише Римски епископ и ево нас у пуном замаху Римокатолочке еклисиологије, или да изгледамо мање Римокатолици а више рустични и неорганизовани Источњаци, неуредни и необуздани Бизантинци, то може савки епископ и ето ти хаоса до бесвести.
Узаврели екуменисти у и при Православној цркви су добро свесни ових вештачких и исфорсираних екстрема, па их пажљиво негују и контролишу, надајући се да Rимски и Цариградски епископ могу ово некако разумно и прихватљиво поравнати пре него Православни сабор с једне и и Римски епископ, папа с друге стране
Да овај мали осврт , на први део епископове изјаве , приведемо крају. Није ли Сабор већи од епископа (ако нисмо у пољу лажне проблематике, buduci da I episkop I sabor zajedno I naizmenicno izrazavaju punocu Pravoslavne crkve na putu Crkve ka vom konacnom odredistu).
макар тиме што, ето, изабира епископа, што у некој одређеној и конкретнохј личности препознаје својом пуноћом зрелост и дораслост епископском
звању? Није ли сабор већи, управо тиме, што тим служењем бригом за епископима , виђено из еклисиологије еп. Игњатија бира већег од себе испуњавајући Христову заповест ко хоће да буде први нека вам служи или савет ап. Павла да чашћу једни друге већим чинимо?
Тако је сада и овде, у функционалном, литургијском аспекту Цркве . Верујем да у Царству небеском када Бог буде све у свему, ове проблематике, ако је то истински проблем за некога, неће уопште бити, а до тада позвани смо да сваки свој крст , у звању у коме смо позвани носимо најдостојанственије и до краја.
У Епископовој изјави Вечерњим Новостима постоји још једна , будући да од њега долази, доста изненађујућа изјава.
Наиме, Епископ каже у склопу рада Архијерејског сабора ће бити речи и о реформи литургије, али , наводно, уз мало стрпљења све ће добро проћи, охрабрује нас епископ Игњатије.
Православни итос не трпи реформу литургије, тако нешто у Православљу нити је постојало нити постоји. Тамо где је постојало, немамо више Православља а имамо Реформаторе, Протестанте и Римокатолике.
Чиними се да је ова пошаст код нас почела објављивањем једне књиге која је у наш контекст , изнудила и трансплантирала једну Римокатоличку проблематику
Римокатоличку проблематику која је “оправослављена”, густим цитирањем оца Александра Шмемана, а која и упркос ,на местима, са по осам цитата по страници оца Александра Шмеамна, не може нигде да се усидри у литуријски живот и опит Православне цркве, за разлику од теолошко-историјски оправданих “ новотарија” које се тек сада појављују у неким нашим парохијама и манастирима. Разуме се да њихово вековно одсуство или однедавно присуство не може да понесу назив реформа литургије. Ове две тематике не би требало повезивати и доводити у сродство, али то предпоставља пристојну духовно-интелектуалну трезвеност. Нажалост , на пракси се показује да је код многих и минимум ове трезвености одсутан.
Уствари, примећује се да се за оваку тешку реч “Реформа литургије” грабе највише они најлакши теолози и нешто попут теолога, па је отуда још чудније
како се она залепила за еп. Игњатија (можда и ову синтагму као и претходне новинари нису пренели најверније). , како би свом духовно-интелектуалном плићаку дали , набацили што више “дубине”. Дакле, реч је о оптичкој, односно духовно интелектуалној обмани-прелести. (Пример ове прелести је чланак г-дина Милорада Лончара који циркулише по Америци, Аустралији, Европи и Српској Патријаршији, као и на појединим интернет сајтовима).
Добије се утисак, да се током последњих десетину година па и мало више Православно теолошко сведочење у многоме представља као неки модни
или загонетни хитови, које у неким лаконским облицима лансирају “посвећени” и онда са уживаљем посматрају како се на њих концентрише
огромна енергија масе света коју они као тако лако и мајсторски каналишу …
Тако смо имали једно време лаконски лансиран део учења св. Игњатија Богоносца о епископу , сада пристиже, у још краћем и исто тако густом облику и св. Кипријан картагински, и један и други без икаквог доктриналног, историјског, социјалног или било ког другог контекста.
После је дошала “душевна “ тематика , тематика о смртности душе, без икаквог контекста која је тако ,,голо,, лансирана, многе и међу свештенством саблазнила.
Богослови Цркве Христове нас уче да се богословствује излазећи из Oткровења а са циљем грађења, дограђивања (икодоми) Цркве Христове, са циљем васпосатвљања Царства Христова овде и сада.
Ова, тзв. Хит теологија , врло је тешко препознати одакле долази и куда иде, али ваљда је ту и сва њена драж (оде “теологија”, у сентименталије) да држи тензију и да и тако што дуже осатне нa топ листи.
У Либертивилу Маја 16. 2007.
С Љубављу у Христу, Предраг Самарџић.
… [Trackback]
[…] There you can find 8921 more Info to that Topic: novinar.de/2007/05/16/dileme-oko-varijanti-svete-liturgije.html […]
… [Trackback]
[…] Info to that Topic: novinar.de/2007/05/16/dileme-oko-varijanti-svete-liturgije.html […]
… [Trackback]
[…] Find More to that Topic: novinar.de/2007/05/16/dileme-oko-varijanti-svete-liturgije.html […]
… [Trackback]
[…] Information to that Topic: novinar.de/2007/05/16/dileme-oko-varijanti-svete-liturgije.html […]
… [Trackback]
[…] Find More here on that Topic: novinar.de/2007/05/16/dileme-oko-varijanti-svete-liturgije.html […]
… [Trackback]
[…] Find More to that Topic: novinar.de/2007/05/16/dileme-oko-varijanti-svete-liturgije.html […]