logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    7.987 пута прочитано    Датум: 12.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

divisions.jpgПреносимо у мају 2005 године издато саопштење које је сада пророчко виђење Епархије рашко призренске и косовско метохијске по питањима МЕМОРАНДУМА о разумевану, одбијању тужбе НАТО-а у Стразбургу и осталих штетних одлука “Одбора СПЦ за КиМ” (вл. Теодосије Шибалић) и самог СА Синода Српске Православне Цркве.

припремио Срђан Марјановић, 12. мај 20о7

************************************************************************************

отворен цитат

Поред стања и догађаја у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској изнетих прегледно у нашем извештају Светом архијерејском сабору, осећамо потребу да у овом Анексу објаснимо још нека збивања која су се десила у току од прошлогодишњег Сабора. Три су момента на које бисмо желели да скренемо пажњу:

1. Питање ТУЖБЕ , поднете у Стразбуру,

2. Заштита српске културне баштине на Косову и Метохији и

3. Црква Богородица Љевишка, као посебан случај.

 

1. ТУЖБА

После небивалог погрома извршеног над српским народом 17. марта 2004. године, када је између осталог спаљено и уништено 35 српских цркава и манастира, дошло се на идеју да треба покренути тужбу пред Европским судом у Стразбуру против четири Европске државе: Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, које имају своје регионе на Косову и Метохији, за чију су безбедност и одговорне.

За такав подухват требало је наћи адвоката међународног ранга, стручњака за међународно право. Преко познанства Њ. Пр. Епископа Атанасија (Јевтића), пронађен је адвокат из Израела г-н ЈАКОВ ВЕЈНРОТ, којега је на Видовдан 28. јуна у манастиру Грачаници упознао и Њ. Св. Патријарх Павле. Истога дана одржан је и први разговор са њим у манастиру Грачаници. Поред Нас и г-на Јакова, у разговору су учествовали Владика Атанасије, викарни владика Теодосије, Самуел Авијатар и протосинђел Симеон. Сви су били за то да се тужба покрене у законитом року (6 месеци од догађаја, одн. од 17. марта). Једино је Владика Теодосије изразио извесну резервисаност. После обављеног разговора, Владика Атанасије са гостима из Израела отпутовао је у Београд, где су посетили високе државне представнике (Г-на Коштуницу, г-на Човића и сараднике г-на Тадића), од којих су такође добили подршку за тај пројекат.

О истој теми се разговарало 04. јула у Подгорици, после хиротоније Викарног Епископа Јована, где је сужени Косовски Одбор, после излагања Владике Атанасија, прихватио и подржао намеру о покретању тужбе у Стразбуру. Само два дана касније, 06. јула у Патријаршији у Београду, о томе смо разговарали Ми, Владика Атанасије, г-н Небојша Човић, о. Иринеј Добријевић и о. Симеон, где је идеја о покретању тужбе здушно подржана.

Након три дана Свети архијерејски синод својим актом Број 1404/зап 1009 од 09. јула 2004. донео је одлуку, која дословно гласи: “Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод подржава његову намеру да др Јакоба Вејнрота, адвоката из Тел Авива, под одређеним условима, овласти да, против држава које имају војне трупе и цивилну мисију у склопу КФОР-а и УНМИК-а, поднесе тужбу међународном суду у Стразбуру, за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. ”

Вођени и охрабрени подршком коју смо добијали у више махова у усменим разговорима, а посебно овом одлуком Светог архијерејског синода, Ми смо наставили контакте са адвокатом Јаковом, те је 13. септембра коначно поднето најпре писмо о намерама Суду у Стразбуру, а после извесног времена и Тужба.

У међувремену се код неких људи који су били укључени у цео овај процес и подржавали намеру за покретање тужбе, десила извесна промена. Када се сазнало да је тужба подигнута окренули су се против ње, односно против Нас, и почели су свим силама, свим дозвољеним и недозвољеним средствима да нас приморавају да тужбу повучемо. Тај нови курс је почео 15. децембра 2004. на, на брзину сазваном (непотпуном) Косовском Одбору, који се састао у манастиру Девичу. Настављен је на седници Косовског Одбора у Патријаршији у Београду 23. децембра 2004. године, када је вршен невиђени притисак против тужбе од стране Епископа Атанасија и Митрополита Амфилохија. Та и таква промена става, била нам је несхватљива и – неприхватљива.

Ипак, притисак је достигао кулминацију на заједничкој седници Св. арх. синода и Косовског одбора 28. децембра 2004. године, када је на трочасовној седници једина тема била ТУЖБА. Ту, после дуге и тешке дискусије и непримерених напада на Наш став и права Нас као епархијског Архијереја, донета је одлука којом се “Њ. П. Епископ рашко-призренски Артемије УМОЉАВА да повуче тужбу коју је против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру”. Разуме се да Ми нисмо дали сагласност на такву одлуку, јер је то било директно мешање у надлежности канонског Епископа.

Та одлука Св. синода објављена је у медијима тек на трећи дан Божића, у недељу 09. јануара 2005. године у вечерњим сатима (некоме се журило!!!) преко Информативне службе српске Патријаршије, нашта смо Ми, истине ради, одговорили својим “Освртом на Саопштење Светог архијерејског синода” 10. јануара. На томе се није стало. Горња одлука је поновљена опет на заједничкој седници Св. архијерејског синода и КО одржаној 24. јануара 2005. године, с тим што је овом приликом додато: “Ову одлуку доставити Преосвећеној Г. Г. епархијским архијерејима Српске православне цркве и Амбасадама дотичних земаља у Београду”, што је веома индикативно. Ми смо и овога пута остали при свом ранијем ставу (одн. при тужби).

Одлука Светог синода о повлачењу Тужбе (и она од 28. децембра 2004. и ова од 24. јануара 2005. године) ничим није поткрепљена и образложена. Ни један ваљан разлог (па чак никакав) за оправдање такве одлуке није наведен. Усмено је понављано само: “Није време”, не доказујући ничим ни ту тврдњу, сем умишљеног страха да КФОР неће штитити Дечане и Патријаршију, тобоже због поднете тужбе.

Поводом новонастале ситуације у вези са Нашом Тужбом, а бранећи своја канонска права као епархијског Архијереја, Ми смо Светом архијерејском синоду 02. фебруара 2005. године упутили акт Ебр. 38, у коме смо на основу светих Канона покушали да покажемо (надамо се и да докажемо) да је сва ова бура око Тужбе било незаконито и противканонско мешање у надлежности једног Епископа, у његова права и дужности.

Након овога, о Тужби више није било дискутовано на седницама Светог архијерејског синода и Косовског Одбора, премда је и даље то питање често помињано кроз медије. Борба се пренела на питања српске културне баштине на Косову и Метохији.

 

2. ЗАШТИТА СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ НА КиМ.

И ово питање је тесно везано за 17. март 2004. године. Наиме, после тих немилих догађаја, међународна заједница је (бар на речима) показала више интересовања за питање очувања српске културне баштине на Косову и Метохији. Уследиле су једна за другом три комисије Савета Европе које су обишле наше уништене светиње у мартовском погрому (35), као и једна комисија УНЕСКО-а, са циљем да утврде размере штете и предвиде шта треба учинити на питању њихове обнове.

Истовремено, од почетка јуна месеца, представници УНМИК-а које је предводио г-н Рао Бијала, почели су да долазе у ман. Грачаницу и да са Нама договарају принципе и начине који би се следили у санирању порушених и спаљених цркава. Преговори су били чести и доста напорни. Ипак, некако смо успели да усагласимо своје погледе, те смо 28. јуна 2004. године потписали Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира, којом је требало да руководи мешовита комисија од пет чланова.

Почетак рада Комисије је веома каснио. Почела је са радом (седницама) тек 18. августа прошле године. Убрзо смо увидели да од тог рада неће бити много користи, једно због великог кашњења, друго због непоштовања договорених принципа и препорука ранијих комисија Савета Европе. Нарочито схвативши да одлучујућу улогу у целом процесу треба да воде косовске (албанске) привремене институције, да је стручна служба заштите из Београда, па и СПЦ, иако власник те културне баштине, тек само пуки декор у целом подухвату, те да ће на обнови цркава и манастира радити Шиптари, дакле они који их пет година систематски уништавају, Ми смо 13. септембра својим актом Ебр. 605 повукли свој потпис са Меморандума, као и свога члана из мешовите комисије, чиме је она, у ствари, и престала да функционише.

Уследили су савети, убеђивања, притисци, посете високих делегација међународних званичника са циљем да нас приволе да наставимо сарадњу на, од СЕ постављеним принципима, нашта Ми нисмо могли пристати. Са нашим ставом упознали смо представнике власти у Београду (Г-на Коштуницу, Човића, Којадиновића) и од свих добили подршку за наше ставове у одбрани нашег културног блага.

О свим тим збивањима и нашим активностима а у вези обнове спаљених и уништених цркава и манастира на Косову и Метохији, Ми смо детаљно обавестили Свети архијерејски синод својим актом Ебр. 626 од 24. 09. 2004. године, са десет прилога, почев од потписивања Меморандума, до расписаних тендера 22. 09. од стране косовске владе.

Убрзо смо у одговор добили одлуку Светог архијерејског синода Број 1890/зап 1344 од 06. октобра 2004. године, која дословно гласи: “Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији”.

Ми смо сходно тој одлуци Светог синода, као доказ Наше спремности на даљу сарадњу по питању обнове српске културне баштине, наставили сусрете и разговоре са представницима међународне заједнице у циљу изналажења и усаглашавања здравих принципа на којима би се сарадња на обнови наших светиња могла успешно наставити. У том циљу смо по позиву путовали у Стразбур почетком новембра 2004. године где смо у трочасовном разговору са секретаром СЕ г-ном Тери Дејвисом покушавали да се договоримо и нађемо заједнички језик, али, нажалост, без успеха. По повратку из Стразбура, поднели смо Светом синоду исцрпан извештај о тој посети и току разговора.

Нажалост, кампања која се дигла против нас у вези тужбе у Стразбуру, коју је водио Свети синод и Косовски Одбор, о чему је унапред било говора, од 18. фебруара 2005. године проширила се и на питања српске културне баштине на Косову и Метохији као и обнову порушених цркава и манастира. Ови нови ветрови који су почели да дувају средином зиме, били су потпуно супротни оној одлуци Синода од 06. октобра. И ту је дошло до потпуне промене ставова истих чланова Светог синода. Због чега? Зашто?

Углавном, нови став Синода и Косовског Одбора јесте да треба под хитно започети обнову порушених светиња прихватајући принципе које намеће СЕ, УНЕСКО, УНМИК, па чак и да у процес обнове треба укључити и ПИС (Привремене институције Косова), чему смо се Ми одлучно противили. Нажалост, успостављена је чврста копча измећу представника УНМИК-а г-на Бијале и Светог Синода (преко Митрополита Амфилохија – на који ли начин?), која ће битно утицати на даљи ток догађаја.

Развој тих догађаја достигао је кулминацију 24. марта дан пред одлазак Делегације СПЦ у посету САД, (да ли случајност? – то је дан почетка бомбардовања од стране НАТО 1999.), када је, не знамо од кога и са ким, створен и усаглашен текст МЕМОРАНДУМА о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, а који је на седници Синода потписао Његова Светост Патријарх Српски Г-н Павле и Министар за културу у Влади Косова г-н Астрит Хараћија, као и представник УНМИКа Рао Бијала. Текст Меморандума је преко Информативне службе српске Патријаршије одмах пуштен у медије.

Будући да су овим актом потписивања Меморандума без знања и сагласности Нас као канонског и надлежног епархијског архијереја за Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску грубо нарушени канонски принципи и устројство Цркве Православне, ми нисмо ни могли ни хтели да накнадно дамо Нашу сагласност. О том Нашем ставу смо већ 26. марта упутили писмо Његовој Светости Патријарху Павлу, лично му предали и о целој ствари разговарали.

Након тога Његова Светост је повукао свој потпис са Меморандума и исти огласио неважећим, што је истога дана и објавила Инф. служба српске Патријаршије. Сутрадан, у недељу 27. марта, (опет случајност ли? – дан пуча 1941. године), одржава се у вечерњим сатима у Патријаршији ванредна седница Светог Синода “у проширеном саставу” и Косовског Одбора (опет без нашег обавештења и позива, иако смо и Ми члан КО, као и наших монаха чланова тог Одбора), који у касним сатима доносе одлуку којом се саопштава да “Меморандум остаје и даље на снази”, и ту своју одлуку, такође, одмах пуштају у медије (да ли опет само ради “успешности” делегације СПЦ у САД-у), док је саопштење о повлачењу потписа Њ.С. Патријарха, скинуто са интернета.

Сазнавши одмах за ту одлуку преко електронских медија, Ми смо исте вечери издали своје САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ, у коме смо између осталог нагласили да “овако исхитрене одлуке”, будући да представљају грубо мешање у канонску и јурисдикцијску надлежност Нас као Епископа рашко-призренског, “за Нас и Нашу Епархију немају и не могу имати никакво правно дејство, нити се могу применити у пракси”.

Истине ради, треба напоменути да је негативна оцена Меморандума са садржинске стране уследила и од стране неких владиних институција, као што је Министарство Културе, Завод за заштиту споменика културе у Београду, и посебно РАДНА ГРУПА за обнову и заштиту српске културне баштине на Косову и Метохији Владе Републике Србије, која је 05. априла своје МИШЉЕЊЕ о Меморандуму, потписано од свих чланова тог владиног тела, упутила Др-у Војиславу Коштуници, председнику Владе Републике Србије.

Након тога се развила оштра медијска кампања против Нас, коју је, не знамо на основу чега, у име Светог синода водио Митрополит Амфилохије. На нападе, клевете и неистине, и Ми смо одговарали путем медија. И не само путем медија. Ми смо о нашим ставовима упознали и СПГС УНМИК-а г-на Сорена Јесена Петерсена, Министарство културе у Београду, Координациони Центар и друге државне факторе, нагласивши да би сваки покушај деловања на основу Меморандума донесеног на такав начин (без обзира на његове суштинске мањкавости, о чему је надлежна да говори стручна Служба заштите), представљао ново насиље и нови злочин над нашим светињама.

И тако је протекло два месеца бесомучне кампање. А све паушално. Ни на један Наш акт, аргумент, разлог, није одговорено контра разлогом, доказом. Не користи се сила разлога, већ – разлог силе. А у чему је Наш грех? У настојању да заштитимо своје цркве и манастире, што је кулминирало Тужбом против четири европске државе међународном суду у Стразбуру. И друго, што не прихватамо да нам цркве “обнављају” они који су их рушили. Посебно што не прихватамо да будемо неко “други”. Што не прихватамо “разлоге” Владике Атанасија и Митрополита Амфилохија и не слушамо их безпоговорно.

Ово што се задњих месеци догађа у Епархији рашко-призренској, заиста је преседан непознат у историји Цркве Православне.

У чију Епархију се ико до сада толико мешао (било Синод или неко други), као сада у Нашу? То мешање није у циљу помоћи, већ одмагања.

Питамо се: с којим правом и на основу којих Канона (или којег члана Устава СПЦ) Митрополит Амфилохије делује у име Синода? Сам одлучује, намеће решења, дезавуише епархијског Архијереја? нарочито (седница 18. фебруара 2005. године). Ко му је дао то право? Шта он има више од било ког Епископа? Нисмо ли сви равни, када су права у својим Епархијама у питању? Ако постоји Наша кривица, постоји и канонски пут за реаговање, за вођење поступка.

“Ако сам крив докажи. Ако ли нисам, зашто ме бијеш” ( Јн. 18, 23), а не овако кампањски.

И на крају свега, као резиме, могли бисмо рећи: Све што се по питању Меморандума, и свега у вези њега десило (потписивање 24. марта, повлачење потписа Његове Светости, поновно “оснажење” истога на ванредној седници Синода 27. марта и тд.), грубо је нарушавање канонских принципа и устројства Цркве Православне, јер се Свети синод (и неки појединци) дрско умешао у канонске послове Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, без знања, консултовања и сагласности Нас као надлежног и канонског епархијског Архијереја, што и сам Меморандум чини ништавним и неважећим.

Али ту није крај гажења устаљеног и канонског поретка у Цркви. Таман када смо помислили да се усковитлана прашина око Меморандума смирила, Свети архијерејски синод иде даље и излази у јавност саопштењем од 18. априла ове 2005. године. У том Саопштењу, под тачком 5, јавност је (па и Ми) обавештена, да је Свети синод кренуо у реализацију Меморандума, те је за црквеног члана мешовите (петочлане) комисије (сходно Меморандуму) именовао Нашег Викара, Његово Преосвештенство Епископа липљанског Г. Теодосија, игумана манастира Високи Дечани.

И опет канонски прекршај, јер се и то наименовање извршило без питања, консултовања и сагласности Нас као његовог надлежног Архијереја. Што је још горе, охрабрен подршком Светог синода и још неких појединаца у СПЦ, наш Викар Г. Теодосије прихвата се чланства у тој комисији без питања, сагласности и благослова свога претпостављеног Епископа, који му је уједно и духовник.

Дакле, и овога пута и Свети Синод и наш Викар Епископ Теодосије понашају се као да у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској Епископ и не постоји. Али он ипак још увек постоји. Отуда су све њихове радње, поступци и активности које преузимају и покушавају да спроведу на подручју поверене нам Епархије, неканонске, противканонске и као такве – ништавне. А уколико се те неканонске одлуке ипак у пракси спроводе на терену (ми немамо механизме да то физички спречимо) (као што је 07. маја било у цркви Богородице Љевишке, или 09. маја учешће Еп. Теодосија на инаугурационој седници мешовите Комисије у Приштини), то постају и у историји остају само нови вид безакоња и насиља које се и даље наставља над нашим светињама на Косову и Метохији.

Тим одлукама Светог архијерејског синода и њиховом применом у пракси, не само да је успостављена сарадња са ПИСУ Косова, него је уствари, тим албанским институцијама практично предата на старање сва културна баштина српскога народа коју је он вековима стварао на Косову и Метохији, штитио је, бранио и сачувао до наших дана. Данас над том баштином и нашим светињама, како онима које су пострадале и чекају обнову, тако и над онима које су сачуване до сада неповређеним, сва права и надлежност преузимају Албанци и њихове институције.

Управо смо пре неки дан (13. маја ове године) примили извештај пароха призренског јереја Александра Нашпалића, који нам пише да су се ових дана у Средачкој Жупи (његова парохија) појавили службеници Општинског завода за заштиту споменика културе града Призрена, на челу са извесним господином Исметом Кочбашлијем, археологом. Ти “стручњаци” тражили су од црквењака при тамошњим црквама да виде цркве, јер, како они кажу: “Ми смо сада надлежни да водимо бригу о овим објектима од културног значаја за општину Призрен”.

То су конкретне последице и горки плодови неканонских поступака у СПЦ, за почетак. Шта ће даље бити, ко преживи гледаће, а историја ће запамтити. Пре ових одлука Светог синода, и њихове практичне примене, тако нешто се није могло десити. Ко је год желео или хтео да нешто ради у вези и око наших цркава и манастира, били су дужни да се обрате нама за дозволу и благослов. Више немају потребе да то чине, јер је наше канонско и јурисдикцијско право погажено и дезавуисано управо од саме СПЦ. Ми по овом питању не можемо даље да интервенишемо, јер смо, буквално, развлашћени.

Може ли, сме ли такав поредак и пракса заживети и стећи право грађанства у Српској православној Цркви?

3. ЉЕВИШКА.

Док је по питању заштите српске културне баштине на Косову и Метохији у почетку главни актер био Савет Европе (преко УНМИК-а), а касније се укључио и УНЕСКО, дотле је по питању радова на Богородици Љевишкој у Призрену, од самог почетка носилац активности био УНЕСКО.

Од како је међународна заједница одлучила да 2005. година буде година решавања будућег статуса Косова и Метохије, чему треба да претходи “достизање стандарда” предвиђених међународном заједницом, међународни фактори (СЕ, УНЕСКО, УНМИК и др.) врше интезиван притисак на СПЦ и владу Р. Србије, да што пре крене “обнова оштећених цркава и манастира 17. марта 2004. године”, јер им је то један од основних стандарда, чије би достизање (или бар започињање извршења) омогућило позитивну оцену и несметано креирање будућег статуса Косова (по свој прилици – његова независност).

Будући да је уништен велики број објеката Српске Православне Цркве, те да није могуће на свима радити и нешто урадити, УНЕСКО је одабрао Богородицу ЉЕВИШКУ, да радом на њој (ма шта то било) покаже да је процес обнове оштећене културне баштине на Косову кренуо. У преговоре око почетка радова на Богородици Љевишкој укључени су многи фактори: УНЕСКО (г-ђа Мери пол Рудил), Ми, као Епископ епархије рашко-призренске, Координациони Центар за Косово и Метохију, Министарство културе владе РС, Завод за заштиту споменика културе из Београда, Министарство спољних послова, Савет Министара државне заједнице СЦГ, Министарство вера и тд., који смо на усаглашавању ставова и утврђивању принципа и метода рада, у задњих пар месеци одржали више заједничких седница у Београду (у КЦ или Мин. културе), као и у Светом архијерејском синоду (нарочито 08. марта 2005. године).

На тим седницама, сусретима, разговорима, ишло се за тим да се утврде принципи и механизми прихватљиви за СПЦ, као што су: а) Питање назива: Српска културна баштина, српски православни манастири, – цркве, унети у сва међународна документа (јер у њима постоји велико шаренило од: светска културна баштина, византијска културна баштина, косовска културна баштина, до простог израза – православна баштина); б) власништва: Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве; в) брига: Бригу о тој културној баштини води Српска служба заштите (Хашка конвенција из 1954. године, вековно искуство); г) та СЗ у сагласности са ЕРП одређује: Приоритете (шта ће се и којим редом обнављати), израђује пројекте (по којима ће се радити), врши избор извођача (ко ће радити) и – врши наџор над радовима до саме финализације; д) Сви остали: (међународни фактори: УНМИК, СЕ, УНЕСКО и др.) могу и треба да помогну извршење тих пројеката: стручно и материјално. То им је дужност и обавеза, јер је међународна заједница и одговорна што је дошло до такве и толике девастације те српске културне баштине на Косову и Метохији.

И таман, када су договори усаглашени принципи дефинисани, десило се потписивање Меморандума, што је цео процес скренуло у другом правцу. Више нису били важни никакви до тада постигнути договори и принципи, него се журило да се са радовима на “санацији штете” на Богородици Љевишкој што пре крене. Тако је и дошло “до експертске” комисије која је 07. маја ове године била у Љевишкој у присуству од Светог синода одређених Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, и нашег Викара Епископа липљанског Г. Теодосија.

Сва та хитња “по сваку цену” требала је да послужи и омогући одржавање “Донаторске Конференције” у Паризу 13. маја ове године у организацији УНЕСКО-а, СЕ и УНМИК-а, “ради прикупљања средстава неопходних за обнову и заштиту културне баштине на Косову и Метохији”. А и одржавање те конференције, има за сврху да даде утисак достигнутости стандарда када је у питању културна баштина на Косову и Метохији.

Донаторска конференција је одржана. Резултати тога, као и даљег развоја догађаја на терену ускоро ће се показати. Рачуне што се ствари развијају на штету српског народа и Српске Православне Цркве, историја ће испоставити одговорнима који су томе допринели, макар и постхумно. Јер “нема ништа тајно што неће бити јавно, нити сакривено што се неће открити” (Лк. 8, 17; 12. 2).

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ

затворен цитат

 

припремио Срђан Марјановић, 12. мај 20о7

 

Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 1 дан ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 2 weeks ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
Клетва: Трећи део
Клетва: Трећи део
Posted 1 month ago

Ко заслужује да оптужи коју кривицу... Баш на дан када су наслови Freak-измишљотина, 12 августа 2018 преплавили америчку јавност измишљеном фатаморганом да су наводни “контра-протестерс надмашили по броју наводне беле-националисте”…

Клетва: Трећи део
мртво море
Mртво море
Posted 1 month ago

Другог јула ове године, сведоци смо још једног немилог дагађаја, боље рећи новог скандала који, по ко зна који пут, потреса СПЦ, а то је физички обрачун епископа милешевског Атанасија…

Mртво море
Клетва Други део
Клетва – други део
Posted 2 months ago

Раскринкавање Лажи - Раксринкавање Зла: Раскринкавањем вуновлачарења! "Take pride in being the bureaucrat, for clerks rule the world...” This Rule is representing the perfect canvas of political imagery of unfathomable…

Клетва – други део
Бранко Драгаш МРЖЊА
Бранко Драгаш: Мржња
Posted 2 months ago

Зашто Србе мрзе? Неки разлог мора да постоји. Данас је сасвим јасно да је мржња према нашем народу отворена. На Вемблију се осећала у ваздуху мржња Британаца према Новаку. Зато…

Бранко Драгаш: Мржња
Клетва лажне вести
Клетва лажне вести
Posted 2 months ago

The Everlasting Curse of the Freak News. “Оглупи народ”, и “спречи помињање прошлости да не би дискредитовала садашњост.” (“Make the people ignorant”, and prevent the “use of the past to…

Клетва лажне вести
Прича о Борку, кога је држава заборавила
Прича о Борку, кога је држава заборавила
Posted 3 months ago

У 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја јер нема кредита на свом:

-Брате мој,знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи…

Прича о Борку, кога је држава заборавила
Комунистичка слика рата у Југославији је обичан мит?
Комунистичка слика рата у Југославији је обич…
Posted 3 months ago

Гледам како на комунистичким страницама стално иде прича о некаквој националистичкој ревизији историје, о ширењу псеудоисторије, о повампиреном четништву и слично. Не, другови, није ту посриједи никаква ревизија историје, већ…

Комунистичка слика рата у Југославији је обич…
Поклоничко путовање у Русију
Поклоничко путовање у Русију
Posted 4 months ago

Вратила сам се из Русије у недељу увече, 13 маја где сам била две недеље на поклоничком путовању, обилазећи руске светиње са руском црквом из Торонта.. Пут ме је много…

Поклоничко путовање у Русију
PreviousNext

Related Images:




2 коментара у вези “Где је то “проширени” Синод СПЦ водио Космет и где га сада гура”
  1. POSTO JE MITROPOLIT ILI EPISKOP

    Procitavsi danas ovaj izvestaj koji je pripremio Episkop Rasko – Prizrenski, trenutno najsposobniji i najuceniji Arhipastir u SPC prisetih se kako su pre ne tako dugo vremena izdajnici i prodate duse u mantijama kidisali na njega kao gladni vuci. Ili da povuce tuzbu ili ce ga rasciniti, pretili su oni njemi tada.

    Znamo svi da je dobar deo Britanskg parlamenta i Americkog kongresa corumptiran arbanskim narko dolarima, ali da su malo tog neobicnog materijala, kusnuli i neki vladike u SPC, tesko je to poverovati, ali primiti k znanju da to jos moze da bude, i istina onda se, i zaista treba mnogo cemu, i mnogo toga cega se vaskoliko srpstvo mora zapitati. Dobro ako je partizan Bul(ovic) podlegao corumpciji, prosro cudno izgleda i zvuci da se u istom kolu obreo i Amfilohije Radovic. U politici jos uvek nekako Kostunica balansira i suzbija izdajnike, DS_a. i Cedosa. Ali u Crkvi nam nikako ne ide. Prosto se pitam da li osim toga vladike Artemija ima i jedan drugi Episkop koji na ovaj ili onoaj nacin ne radi o glavi Srpskom narodu.

    Kome je najvise zasmetala ta tuzba. Iz opravdanih razloga okupatorima Kosova. Zato su i pohitali i pronasli kanale izdaje medju vladikama i sprecili je da krene napred.

    Od te tuzbe ne treba odustajati ni pod razno. Nju sada treba oziveti na nacin kako se izdakjnici ne mogu umesati u njen tok. Treba osnovati jedan odbor nezavisan od Vlasti i Crkve, a sastavljen od civila, i taj odbor treba da pokrene tuzbu. Ta i takva tuzba bi bi bila snazan udarac svim onim elementima koji se neprijateljski drze protiv Srpskog nacionalnog bica.

    Janko Bojic

  2. […] не спомињемо антисрпски Меморандум о обнови цркава (о коме смо често писали) а који је нанео огромне штете […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo