Вести

Strategijom ANU odredeno je za sta se treba boriti: za nezavisnost Kosova i Dardanije, za specijalni status Albanaca u Crnoj Gori, za konstitutivnost u Makedoniji, te kulturnu autonomiju Grcke

Akcije albanskih terorista („ekstremista“ po zvanicnom Beogradu, „naoruzanih ljudi“ ili „boraca za slobodu“ u recniku albanskih voda) u poslednja tri meseca, a narocito poslednjih dana, u Beogradu su povod za sve cesca razmisljanja o tome sta Albanci zapravo hoce – kulturnu autonomiju, specijalni status u Jugoslaviji, Makedoniji i Grckoj ili cak jedinstvenu drzavu. S obzirom na to da kriza u onome sto se, prvenstveno u zapadnim medijima, naziva Presevskom dolinom, odnosno opstinama Presevo, Bujanovac i Medveda, preti da se prelije i u Makedoniju, te da nasilje prema preostalim Srbima na Kosovu postaje sve jace, izgleda da je doslo vreme da Srbi Albancima konacno prepuste ulogu „remetilackog faktora“ na Balkanu i da prica o „Velikoj Srbiji“ popusti pred naletom „Velike Albanije“.

Istorijske strategije: Prema navodima Slavenka Terzica iz Istorijskog instituta SANU, Albanska liga iz 1878, koja je utvrdila osnove Velike Albanije, nije bila „izraz stvarnih teznji albanskog naroda za oslobodenje od Turaka, koje su ionako zakasnile u odnosu na druge (balkanske) narode“. Liga je, po Terzicu, bila instrument u turskim rukama, a kasnije i u rukama drugih velikih sila, za ocuvanje Otomanske imperije. „Dokaz za to je i cinjenica da je Turska ukinula Ligu cim je ova pocela da zahteva vecu autonomiju od centralne vlasti“, tvrdi Terzic.

Politikolog Nenad Vasic, koji pise magistarsku tezu o albanskim partijama od 1990. do Rambujea, kaze da postoji zajednicka (veliko)albanska strategija na Balkanu koju je prva Prizrenska liga utvrdila, da bi je razradila druga Prizrenska liga.

„Za vreme Drugog svetskog rata ova ideja je i prakticno ostvarena, pod patronatom fasisticke Italije. Postoje razlicite geopoliticke projekcije teritorija, koje bi trebalo da obuhvata ta Velika Albanija. Do sada su uglavnom bile poznate cetiri kartografske varijante tog projekta, a ono sto je sada izuzetak u odnosu na sve do sada poznate jeste to da obuhvata i grad Nis, sto ranije zbog projekta Velike Bugarske nije bio slucaj.“

Albanci, po sopstvenom objasnjenju, zahtevaju da im se „vrate“ teritorije s kojih su „genocidom proterani“ za vreme oslobadanja Srbije od Turaka.

Da bi (bar za zapadne posmatrace) paralela sa Srbijom bila potpuna, osnovnu nacionalnu strategiju na kraju 20. veka izlozila je 1998. godine Albanska akademija nauka i umetnosti u Tirani. Ovom strategijom, tvrdi Vasic, odredeno je za sta se treba boriti: za nezavisnost Kosova i Dardanije – „istocnog Kosova“ sa Presevom, Bujanovcem i Medvedom, za specijalni status Albanaca u Crnoj Gori za oblast Maljsije (Rozaje, Plav, Gusinje, Ulcinj), za status konstitutivnog naroda u Makedoniji (albanskoj „Iliridi“, sto je naziv za zapadni deo naseg juznog suseda sa Tetovom), kao i za kulturnu i prosvetnu autonomiju za camerijske Albance u severozapadnoj Grckoj sa gradom Janjinom.

Na drugoj strani, britanska istoricarka Miranda Vikers (koautorka knjige o savremenoj Albaniji „Od anarhije do balkanskog identiteta“ i pisac istorije Kosova „Izmedu srpskog i albanskog“) kaze za Reporter da definitivno ne postoji generalna svealbanska strategija na Balkanu za stvaranje „Velike Albanije“. „Albanci iz Albanije su vec gotovo devedeset godina odvojeni od albanskih zajednica bivse Jugoslavije. Za to vreme, vecina Albanaca prihvatila je cinjenicu da je za doglednu buducnost u nacionalnom interesu najbolje da ostanu politicki i geografski razdvojeni. Kosovski Albanci imaju svoj politicki program, kao i makedonski Albanci, dok Albanci u Albaniji imaju previse unutrasnjih politickih, drustvenih i ekonomskih problema koji su specificni za Albaniju.

I upravo je visedecenijska odvojenost jugoslovenskih od albanskih Albanaca moguci razlog da je cilj – stvaranje Velike Albanije promenjen (privremeno?) u stvaranje „Velikog Kosova“. O ovoj ideji nedavno je pisala i zapadnoevropska stampa, a poslednje oruzane akcije u okolini Bujanovca i Preseva, te na kosovskoj granici Makedonije s Jugoslavijom (gde je ubijen makedonski vojnik) svedoce da bi prvi cilj albanskog ekspanzionizma, posle Kosova, mogli biti delovi uze Srbije i Makedonije.

Makedonija: Iako je dogovorom izmedu NATO-a i Makedonije predvideno da obezbedivanje granice bude zajednicko, makedonski mediji su objavili da jos od prosle nedelje, i pored svih savremenih sredstava kojima se stiti granica, Kfor jednostavno ne konstatuje provokacije maskiranih i uniformisanih lica sa jugoslovenske teritorije, a da njegovih patrola na granici – nigde nema.

„Od nedelje kod sela Debalde, koje se nalazi u SRJ, na Kosovu, nasi granicni organi primetili su kretanje vecih grupa naoruzanih lica, obucenih u crne maskirne uniforme, koje se krecu ka teritoriji Makedonije“, izjavio je portparol makedonskog Ministarstva odbrane Ðordi Trendafilov. Skopski list Vest objavio je zatim nezvanicnu informaciju koju makedonsko Ministarstvo odbrane nije ni potvrdilo ni demantovalo, da je u utorak, bas u selu Tanusevci, gde je oteta ekipa skopske televizije A1, „oko 250 albanskih gerilaca polozilo zakletvu novoj OVK“. Ko u stvari gazduje u pogranicnom podrucju, ostaje otvoreno pitanje, posebno posto je kidnapovana novinarka skopske televizije izjavila da su je njeni otmicari, koji su se predstavili kao clanovi nekakve „narodne odbrane“, pitali kako to da im ni makedonska policija, ni makedonska vojska nisu objasnili da nisu ni smeli da dolaze u taj region i da je selo Tanusevci vec mesec dana unazad „oslobodena teritorija“!?

I dok izvori bliski MUP-u Republike Srbije tvrde da u Makedoniji vec ima 5.000 Albanaca pod oruzjem, makedonski ministar odbrane Ljuben Paunovski ocenjuje da „neke strukture nisu zadovoljne povlacenjem granicne linije izmedu Makedonije i Jugoslavije, i ovakvim tipom incidenata, koji su ipak ozbiljna provokacija, nastoje da im Makedonija eventualno podlegne, da ih prihvati i da postane jedno tipicno naoruzano zariste, cime ce se otvoriti jedno ozbiljno medunarodno pitanje“.

Te „nezadovoljne strukture“ pomenuo je i glavnokomandujuci Kfora general-pukovnik Karlo Kabidozu, koji je rekao da postoji veza izmedu ekstremnih albanskih oruzanih grupa u juznoj Srbiji, Makedoniji, ali i na Kosovu.

Zasada nije jasno sta to Albanci s juga Srbije zaista zele. „Mi smo rekli da se zalazemo za ostvarivanje ljudskih, politickih i nacionalnih prava Albanaca sa odredenim stepenom autonomije“, kaze predsednik SO Presevo i lider Partije za demokratsko delovanje Riza Halimi, koji se s vodama OVPMB-a bori za mesto vode albanske delegacije u pregovorima s vlastima u Beogradu. „Po meni, bice problema ako se ne prihvate naoruzani Albanci kao clanovi nase delegacije“, direktan je Halimi.

Crna Gora: Sto se manje jugoslovenske republike tice, cini se da su zasad Albanci ovde najmirniji, kao deo koalicije „Da zivimo bolje“ imaju uticaja na vlast u Podgorici. Mada… „Sada nas je sedam odsto u stanovnistvu bez dijaspore, koja je veca od broja Albanaca u Crnoj Gori, ali tek 0,03 odsto u drzavnim organima i javnim sluzbama“, tvrdi Ferhat Dinosa iz Demokratske unije Albanaca. „Mi trazimo da se to stanje promeni mehanizmima koje omogucava evropska demokratija.“

A upravo bi odnos Albanaca prema manjinama (ako su Srbi na Kosovu manjina u sopstvenoj drzavi) mogao da promeni stav medunarodne zajednice. „Odnos Zapada prema kosovskim Albancima nije se promenio zbog nedavnih desavanja u Beogradu“, smatra Miranda Vikers. „Jos postoji mnogo simpatija prema njima zbog ocigledne patnje u prolece 1999. Ono sto je medunarodnu zajednicu, medutim, navelo da na Albance gleda manje prijemcivo, jeste njihov netolerantan odnos prema nealbanskom stanovnistu na Kosovu.“

I, kakve su onda sanse da Albanci ostvare svoj projekat (ili „projekat“) i da li ce medunarodna zajednica pristati na promenu granica na Balkanu? „Prvi i osnovni legitimacijski test jeste posleratno Kosovo i najnovija kriza oko Presevske doline i bujanovackih brda“, smatra Nenad Vasic. „Ono sto je zajednicko kosovskim Albancima, kao i politicarima u Presevu, ukljucujuci militantne pripadnike iz OVPMB-a, jeste identicna nacionalna i politicka strategija. S obzirom na to da je Rezolucijom SB 1244 utvrden helsinski princip o nemenjanju granica, vise je nego jasno kakav je prelazni status Kosova i polozaj kosovskih Albanaca na osnovu toga. Oni, medutim, insistiraju na dve stvari: pravo na nezavisnost – drzavnost i na samoopredeljenje – referendum. Po njihovoj geopolitickoj strategiji, karta prethodi teritoriji, a ne teritorija karti, i time oni prejudiciraju konacno resenje bez uvazavanja normi medunarodnog prava i unutrasnjeg prava Srbije i SRJ. Naravno, drugo je pitanje da li je to moguce. Postoje razliciti argumenti za i protiv.“

Ono sto je, medutim, sigurno jeste da na Balkanu jos neko vreme nece biti mira i da ce se ove igre oko granica, igre bez granica, nastaviti.

Albanija ne zeli Kosovo

Ustanak iz 1997. pokazao je koliko je narod Albanije jos podeljen, a proces nacionalnog pomirenja u Albaniji tece veoma sporo. U Albaniji nema zelje za ujedinjenjem s Kosovom, cime bi se samo uvelo jos podela medu stanovnistvom. Isto vazi i za zapadnu Makedoniju“, kaze Vikersova, dugogodisnji analiticar Medunarodne krizne grupe, ciji je celnik Morton Abramovic bio glavni savetnik kosovskih Albanaca na „pregovorima“ u Rambujeu.

Albanska dijaspora: Imperija ispod i iznad zemlje

„Dogadaje na jugu Srbije finansiraju i podrzavaju grupe iz dijaspore“, tvrdi Miranda Vikers, objasnjavajuci da ne stoji nedavna teza britanskih medija kako planom za ujedinjenje Albanaca rukovodi Sali Berisa, nekadasnji prvi covek Albanije. „Kosovska dijaspora, koja je uglavnom desnicarska, moze da uvazava Berisu zbog njegove uloge u zbacivanju komunista s vlasti pre devet godina, ali i oni priznaju da su se njegova moc i uticaj smanjili, ne samo u Albaniji vec i u medunarodnoj zajednici.“

Jasno je da dijaspora kosovskih Albanaca na finansiranje politickih i vojnih akcija ima najbitniju ulogu. Albanske organizacije u zapadnoj Evropi, pre svega u Svajcarskoj, Nemackoj i Austriji, osnova su svakog bitnijeg poteza na podrucjima naseljenim Albancima.

Zahvaljujuci emigraciji iz Jugoslavije za vreme Tita, i tokom osamdesetih i devedesetih, kad je, prema nekim podacima, oko 300.000 mladih ljudi napustilo Kosovo, Albanci su izgradili jaku mrezu i „nad zemljom“ i u podzemlju. Svajcarska vazi za njihov finansijski centar, dok je u Nemackoj bilo sediste sada vec zaboravljene kosovske vlade u egzilu pod predsednikovanjem Bujara Bukosija. U Svajcarskoj je imperiju izgradio i Bedzet Pacoli, preduzimac koji je sada jedan od najbogatijih ljudi u Evropi, muz italijanske pevacice Ane Okse (takode poreklom Albanke), prijatelj Borisa Jeljcina i nekadasnja meta Karle del Ponte zbog finansijskih malverzacija s Kremljom. U Svajcarskoj je ziveo i studirao voda OVK Hasim Taci.

Svi Kosovci na radu u inostranstvu sem novca koji odvajaju za svoje porodice moraju i da odvoje procenat zaradenog novca za finansiranje oruzanih akcija, sto je narocito bilo izrazeno tokom 1998. i 1999. S druge strane, mnogo vise novca stizalo je i stize od trgovine narkoticima, pre svih heroinom. Veruje se da Albanci s Kosova kontrolisu trziste drogom u zapadnoj Evropi, u cemu im pomaze klanovska organizovanost.

U SAD zivi oko 400.000 drzavljana albanskog porekla. Oni su 1999. u rat na Kosovu poslali 385 terorista pod imenom „Atlantska brigada“.

Albanci u Grckoj: Nocna mora

Oko deset odsto stanovnistva Grcke cine imigranti iz raznih zemalja, od cega 400-500.000 Albanaca, plus 200-250.000 sezonaca. Medutim, mora se praviti razlika izmedu Albanaca i pripadnika etnicke grupe koji govore varijantom albanskog jezika, ali sebe ne poistovecuju s albanskom nacionalnoscu i koji su poznati kao Arvaniti, pravoslavne vere, ciji se broj procenjuje na oko 200.000. Mnogi ljudi u Albaniji, kao i mnogi u dijaspori, tvrde da su Arvaniti u stvari pripadnici albanske manjine u Grckoj.

Problem, ipak, nije samo u broju vec i u tome sto se neki Albanci predstavljaju kao pripadnici grcke manjine s albanskim drzavljanstvom i nadaju se da ce tako dobiti grcko drzavljanstvo. U tome ce verovatno u dogledno vreme i uspeti. Njihov zahtev za regulisanje pravnog statusa za Grke predstavlja nocnu moru, posto je zbog nezakonitog ili kriminalnog delovanja Albanaca albanofobija veoma rasirena, nezavisno od politike vlasti i opozicije.

To sto traze Albanci u Grckoj (legalizacija statusa, razna prava rada i boravka, otvaranje skola i kulturnih centara na maternjem jeziku), Grcima postaje sve sumnjivije, posto ne vide da ce se ovi useljenici ikada vratiti u Albaniju. Naprotiv, uoci drzavnog praznika, 28. oktobra (dan kada su Grci 1940. pruzili otpor Italijanima i Albancima), jedan albanski dak u Grckoj – Odiseas Cenaj hteo je da nosi grcku zastavu u nekim manifestacijama kao nagradu za dobre ocene. Ovaj simbolicni akt je uobicajen u Grckoj, ali se odnosi samo na drzavljane Grcke ili one grckog porekla. Cenaj je Albanac, a njegov otac je bio oficir za vreme vladavine Envera Hodze. Zanimljive su bile tragikomicne reakcije grckog establismenta u vezi s tim.

Dodatni problem je i pitanje Cama, etnickih Albanaca muslimanske veroispovesti koji su proterani iz Grcke posto su u Drugom svetskom ratu bili saradnici nemackog okupatora. Ovi Albanci su osnovali i udruzenje pod nazivom „Camerija“ i sada jedna ulica u Tirani nosi to ime. Came traze povratak imovine vredne 2,5 milijarde dolara. Trenutno je resavanje ovog pitanja blokirano politicki i pravno, posto je izmedu Grcke i Albanije jos na snazi ratni zakon. I za Albaniju je ipak vaznija i teza sudbina ekonomskih emigranata nego Cama.

Preuzeto iz „Reportera“ 28.02.2001