logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Друштво    Аутор: новинарство    614 пута прочитано    Датум: 7.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ričard BernsNTERVJU : Ričard Berns, jedan od najznamenitijih engleskih savremenih pesnika. Kolja Mićević voleo je da pravi anagrame, pa je moje ime preveo kao Srbun. Srbin sam malo manje od sto odsto. Bez obzira na neki procenat razlike u Srbiji se osećam kao kod kuće, tvrdi pesnik.

Gost Beograda nedavno je bio poznati engleski pesnik Ričard Berns, koji je za svoju knjigu poema “Plavi leptir” posvećenu jednoj od naših najvećih istorijskih tragedija, stradanju kragujevačkih đaka dobio nagradu “Veliki školski čas”. Da napiše knjigu koju još nazivaju “engleskom krvavom bajkom” odlučio je u trenutku kada je na prst njegove ruke, dok je čekao da uđe u mauzolej u Šumaricama, sleteo jedan plavi leptir. Ovo delo će uskoro biti objavljeno na srpskom jeziku, a biće promovisano u oktobru, u Šumaricama, kada će Bernsu biti uručena nagrada “Veliki školski čas” za 2006. godinu.

Kako je nastala vaša knjiga? Šta je presudilo da napišete poemu posvećenu srpskim stradalnicima u Kragujevcu ?
- Dve polazišne tačke za ovu knjigu jesu masakr izvršen u Šumaricama nadomak Kragujevca, oktobra 1941. godine i moj susret sa plavim leptirom na tom istom mestu, maja 1985. godine. Stajao sam u redu da bih ušao u ratni muzej u Šumaricama, kada se jedan plavi leptir iznenada spustio na kažiprst moje leve ruke. Zadržao se tu dovoljno dugo da fotografišem to majušno stvorenje. Ispostavilo se da je ovaj događaj predstavljao prekretnicu u mom životu. Bio sam toliko pogođen činjenicom da je na moju ruku sleteo leptir i to na mestu jednog od najvećih ratnih zločina da sam odlučio da dođem i živim u Jugoslaviji dok ne završim knjigu poezije o tome. Kada su me moji engleski prijatelji pitali zašto želim da živim u Jugoslaviji, odgovorio sam da želim da jurim leptire. Ispostavilo se da ovaj mali leptirak nosi prilično težak tovar. Leptir je simbol duše. Osećao sam da sam pozvan da napišem ovu knjigu. Pozvan sam da odam počast dušama tih mrtvih ljudi. Tako moja elegija iako počinje oplakivanjem, suzama i tugom, a završava se nadom i pomirenjem.

Rad na ovoj knjizi trajao dvadeset jednu godinu. Zašto vam je trebalo toliko vremena da je završite?
- Bilo mi je potrebno više od dve decenije da bih završio knjigu onako kako sam želeo. Problem je bio u tome što nisam želeo da namećem neka veštačka književna rešenja za pomenutu situaciju, kada je stvarna situacija u kojoj su se nalazili ljudi bila teška. Imao sam problem da završim knjigu. Jednostavno, nije išlo. U vreme Miloševićevog dolaska na vlast, dezintegracije Jugoslavije nije bilo mira, tako da nisam mogao da u tom, takvom okruženju radim na poemi, koja za poruku ima nadu i pomirenje.

Jedan ste od malobrojnih engleskih intelektualaca, koji su se usprotivili NATO bombardovanju. Da li ste zbog toga imali problema u poslu, životu, s prijateljima?
- Nisam imao neke veće probleme. U Engleskoj možete reći šta želite. Dok god ne pretite nasiljem možete da pričate šta god hoćete. Svako može da ima slobodno mišljenje. Bilo je međutim teško u intelektualnim krugovima istupati tako da se usprotivite NATO bombardovanju, a da istovremeno budete oponent Miloševiću. Smatralo se da ako ste protiv NATO onda ste za Miloševića. Činjenica je da u Engleskoj nije bilo velike opozicije, koja se suprotstavljala bombardovanju Jugoslavije, kao što se danas svim silama suprotstavlja ratu u Iraku.

Zašto ste odabrali baš elegiju kao formu vašeg poetskog iskaza?
Sa literarne tačke gledišta, elegija je poema koja se obično piše posle smrti, onda kad treba da se pomirite sa smrću. Svoj rad modelirao sam upravo tako, po uzoru na slavne engleske pesnike Tenisona i Šelija. Svaka od njihovih poema se završava s osećanjem mira. Uz to, činjenica je da su oni svoje poeme pisali za jednog čoveka, dok sam ja pisao za hiljade duša i to uglavnom mladih osoba.

Živeli ste osamdesetih godina na ovim prostorima. Kako doživljavate Srbiju danas?
- Veoma sam srećan što sam u Srbiji. Ovde imam toliko puno dragih prijatelja koje sam stekao tokom poslednjih par decenija. Kada sam gostovao pre nekoliko godina na jednom poetskom festivalu u malom mestu Vilenica u Sloveniji upoznao sam srpskog pesnika i prevodioca Kolju Mićevića, koji je prevodio Prešerna. Voleo je da pravi anagrame, pa mi je rekao da ja nisam stopostotni Srbin, već se moje ime prevodi kao Srbun. (Burns, orginal piščevog imena, prim. autora) Dakle, nisam Srbin sto odsto, već nešto manje. Međutim, bez obzira na taj neki procenat razlike u Srbiji se uvek osećam kao kod svoje kuće.

Kako vidite ulogu poezije u savremenom svetu?
- To je vrlo veliko pitanje. U Engleskoj se kaže da je poezija Pepeljuga u umetnosti, a znamo da Pepeljuga postaje princeza i da se na kraju bajke udaje za princa. Poezija je duša naroda. To u Srbiji svi znaju. Zato i volim Srbiju.
 

Mila Milosavljević

GLAS JAVNOSTI





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo