Premijer Kosova Agim Čeku izjavio je da očekuje da će ta pokrajina dobiti nezavisnost do kraja maja.
On je kazao da postoji snažna medjunarodna podrška za to, iako konačni status Kosova tek treba da bude odobren od Saveta bezbednosti UN i pored pretnje Rusije da će na postojeći plan uložiti veto.
„Očekujem da će Kosovo moći da proglasi nezavisnost do kraja maja“, rekao je Čeku u intervjuu za Njujork tajms.
„SAD su istrajne u tome. Oni hoće da se posao završi. I britanski premijer Toni Bler je za tu opciju“, rekao je Čeku i ocenio je i da je Nemačka, koja predsedava EU, medju zemljama koje se zalažu za hitno usvajanje rezolucije kojom se odredjuje status Kosova.
„Sastanak članica grupe G-8 održava se u junu. Ne verujem da bi kancelarka Angela Merkel želela da do tog samita ne bude rešeno pitanje statusa Kosova“, rekao je kosovski premijer.
Čeku je naglasio da očekuje nezavisnost pokrajine čak i u slučaju da Moskva pokuša da blokira usvajanje rezolucije.
„Rusija koristi Kosovo da bi dokazala da je važan igrač“, ocenio je on.
„Sa druge strane, naši prijatelji koji su realistični, iz zemalja koje proteklih osam godina šalju trupe i pomoć na Kosovo, a planiraju da ostanu prisutne u pokrajini, žele da se reši sadašnji nedefinisani status“, rekao je Čeku.
On je zapitao zbog čega bi zemlje koje nisu ništa ulagale u Kosovo sada blokirale rezoluciju.
„Ne Ahtisarijevom planu bila bi ozbiljna odluka“, kazao je on.
Čeku je ocenio da premijer Srbije Vojislav Koštunica i ostali koji se protive nezavisnosti Kosova ne rade u interesu Srbije.
„Neki srpski lideri, radikalne snage i političari koriste Kosovo za sopstvenu promociju. Sa druge strane imate odmerene mlade ljude koji su umorni od svih tih starih priča o Kosovu. Oni žele da gledaju unapred i priključe se Evropi. Srbija je blokirana prošlošću“, naglasio je Čeku.
„Najveća usluga koju bi Koštunica mogao da učini kosovskim Srbima je da ih pusti da odu. Čim to shvati, postaće pravi patriota“, ocenio je Čeku.
MONDO
Albanska inicijativa za pomirenje sa Srbima
Albanski i srpski narod već vekovima su u neprijateljskim odnosima i konfliktu. To je istorijska istina u koju mogu da se uvere svi oni koji žele da je znaju kao takvu. Neprijateljstvo je naroċito došlo do izražaja krajem 19 veka, da bi ekskaliralo u 20 veku u balkanskim ratovima, kao i dva svetska rata. Do kulminacije neprijateljstva između Albanaca i Srba, došlo je za vreme režima Slobodana Miloševića, u periodu od 1989 do 1999 godine. O razmerama zločina nad Albancima 1998 i 1999 godine, kao i posledicama rata, opširno je obaveštena i svetska javnost, tako da ovde nema potrebe da na to podsetimo u detaljima.
Ipak, danas je vitalni interes i albanskog i srpskog naroda pomirenje i uzajamno razumevanje kako bi se što pre ostvario cilj izgradnje bolje sadašnjost i budućnost kao odnosa dobrosusedstva i trajnog mira.
Iako su sa srpske strane usamljeni glasovi koji traže oproštaj za zločine učinjene nad albanskim narodom za vreme Miloševićegov režima, mi albanski inicijatori za pomirenje dvaju naroda, smatramo da albanski narod može i treba da sada pruži ruku pomirenja srpskom narodu. To je iskrena molba albanskom narodu. Ona se zasniva na uzajamnom interesu i albanskog i srpskog naroda, kojima su potrebni ljudska i mirna sadašnjost i budučnost. Veoma se nadamo da se Albanci neće kolebati da podrže našu incijativu, kao što se nadamo da će i Srbi pokazati spremnost za pomirenje.
Ako se srpski narod i ne bude odmah osvestio o potrebi pomirenja, molimo albanski narod da bez oklevanja pokaže spremnost za pomirenje, ne čekajući da druga strana traži oproštaj i velikodušnost pomirenja.
Razume se, proces pomirenja albanskog i srpskog naroda ne podrazumeva amnestiju za zločine pojedinaca i kriminalnih formacija.
Naše sugrađane Srbe pozivamo da se vrate svojim kućama i svojim imanjima na Kosovu kako bismo zajedno izgradili ljudski i dostojanstveni suživot i dobrosusedske odnose. Mi smo spremni da pomognemo pri povratku sviju onih koji se još uvek boje povratka zbog pomanjkanja informacija ili zato što su izmanipulisani od nacionalističkih politika. Mi smo spremni da pripremimo njihove susede Albance da ih pruže pomoć u otklanjanu straha od teškoća koje mogu imati na početku, uključujući tu i osiguravanje smeštaja dok ne budu obnovljenje njihove kuće, koje su oštećene za vreme rata ili od strane Albanaca koji su zbog ratnih užasa i frustracija bili skloni osveti.
Upućujemo apel albanskim vladinim i partijskim funkcionerima, da budu u prvim redovima onih koji će dati primer dobre volje, time što će u svoje kuće primiti porodice Srba koje žele da se vrate na Kosovo, naročito one Srbe koji se još uvek boje povratka.
Pozivamo sve pripadnike našeg naroda, koji su dobre volje, i koji žele da podrže našu inicijativu za pomirenje sa srpskim narodom, da se angažuju da ova inicijative postane široki građanski pokret za pomirenje albanskog i srpskog naroda.
U ime iniciatora
ibrahim_kelmendi@yahoo.de
tel. +377 (0) 44 151 959
P.S. Svi građani dobre volje koji žele da podrže našu inicijativu, molimo da se jave na našu e-mail adresu ili telefon, ili novine koje će objaviti ovaj apel.
ALBANIAN INITIATIVE FOR RECONCILIATION WITH SERBIAN PEOPLE
Whoever knows or will get to know historical truths – the Albanian people and the Serbian people are enemies and have been in conflict for centuries. The most intense period of hostility (which is remembered by most Albanians today) is that at the end of the 19th Century. This hostility escalated again at the beginning of the 20th Century, during the First and Second Balkan Wars as well as during the First and the Second World Wars.
The most recent hostility between Albanians and Serbs was provoked by the Serbian regime under Slobodan Milosevic’s rule during, during the years 1989-1999. With regard to the proportions of Serbian crimes against Albanians in the years 1988-1999, the world opinion is widely informed; hence there is no need to recall them and their consequences again.
The interest of the Albanian people and the Serbian people today is reconciliation and understanding for building the present and the future, for good neighborliness and sustainable peace.
Despite that from the Serbian side there are only some lone voices apologizing for crimes committed by the Serbian regime against the Albanian people (during 1989-1999), we, the Albanian initiators for reconciliation between the Albanian people and the Serbian people, would like to ask our people to stretch out the hand of reconciliation to the Serbian people. We base our call mainly on our mutual interest for a more humane and peaceful today and tomorrow for our people and the Serbian people. We hope that our people will soon come to support our call; likewise, we also hope that Serbian people will respond to our readiness for reconciliation.
Until the Serbian people become conscious of the need for reconciliation, we ask the Albanian people to demonstrate its readiness immediately, without waiting for the readiness of the other party to apologize, and express generosity for reconciliation.
Reconciliation between Albanian and Serbian peoples does not mean an amnesty for crimes of individuals and criminal forces.
We invite all fellow Serbian citizens of Kosovo to return back to their homes and lands in Kosovo, in order to build a neighborly, humane and dignified coexistence. All those who feel afraid, because of a lack of information or because of manipulation from Serbian nationalistic politics, we are ready to help them in their returning. We commit ourselves that their Albanian neighbors will welcome them and help them to avoid their fears and initial difficulties they may face, even by providing accommodation for them until their homes – destroyed during the war or by any Albanian frustrated by horrors and revenging frustration of war – are rebuilt.
We call on political, governmental and Albanian personalities in Kosovo to give their symbolic example of good will by providing accommodation to Serbian families who wish to return back to Kosovo. Especially to those who are still afraid to come back.
We invite all our good-willed fellow nationals, who wish to support our initiative for reconciliation with the Serbian people, to get involved in transforming this initiative into a broad civic movement for reconciliation between the Serbian people and the Albanian people.
On behalf of the initiators,
Email: ibrahim_kelmendi@yahoo.de
Tel. 044 151959
PS: We kindly ask all good-willed citizens who wish to support our initiative to write to us at the e-mail address above, to phone us or to write to those newspapers that would be kind enough to publish this text.
Sincerely,
Mr.sci.Flori Bruqi
КОНТИНУИТЕТ СТРАДАЊА И СЕОБА КОСМЕТСКИХ СРБА
( уводне паралеле )
Игор м. Ђурић
Злонамерни у свету , али и код нас , данас најчешће приступају косметском проблему једнострано и користећи се неистинама или произвољним тумачењима историјских чињеница . Често “посегну“ и ка измишљању или дописивању историје . Најчешће их је брига за посматрање проблема са историјског становишта .
Није тај свет “блесав“ или неспособан да проникне у истину или да је потражи ако му треба . Није . Имају они своје Кембриџе и Оксфорде , своје Колумбије и Јеилове . На крају крајева имају : своје Београде и Приштине . Кад им је до истине они је и нађу . Али кад им не одговара они онда једноставно раде оно што су зацртали , оно из чега би извукли своје стратешке циљеве и користи и не воде много рачуна о истинама , поготово о историјским истинама јер најчешће историју презиру из дна душе и мере њену вредност једино бројем добијених ратова и опљачканих колонија . Ми се мало разликујемо од њих : и ми бројимо ратове али и једне и друге : и добијене и изгубљене .
Мислим да је већи проблем што делови наше јавности прихватају анализу косметских збивања тако као да је проблем настао почетком деведестих година прошлог века , као да су се тада “зли“ Срби острвили на “недужне“ и “ничим изазване“ Шиптаре па се ето “демократски свет“ нашао ту при руци да помогне демократији и људским правима . И они имају сличне мотиве као и они први : то је корист , било каква и било колика да је и не обазиру се што је та корист по некад несразмерно много мала у односу на штету коју наносе својој земљи , ако хоћемо право : и себи .
Зашто део света гледа на Косметске проблеме једнострано и плитко ?
Тако им треба и одговара . Није то ништа ново . И није то зато што смо ми много важни и велики , више зато што смо пробали да им се одупремо . Што смо им стали на пут . Не улазим у то јесмо ли требали то да чинимо или нисмо али ми је итекако важно имамо ли права на то или немамо . Ако хоћете , и поносан сам што смо то право искористили како год то може да делује будаласто по некад .
Али шта нама треба то право ?
Без тога права онда више нисмо слободна земља . Ни једна земља на свету није слободна ако нема право да се некад и по нечему не сложи са моћницима и да због тога не буде кажњена . И када бива кажњавана да има прво да се брани . Ко даје право на одбрану ? То право мораш дати сам себи . То не разумеју врло често ни они споља ни ови њихови унутра : како смо се дрзнули да сами себи , без њихове сагласности , дамо право да се бранимо . Највише нам заправо то и спочитавају .
Ми смо створили “косовски мит“ баш око тог права . Право да изађемо “на црту“ далеко моћнијој сили , право да бирамо “у које ћемо царство“ – то право не разумеју они који у принципу не разумеју Србе . И кад су Срби . Јер нема никакве разлике , осим историјског и технолошког контекста , између Отоманске империје на Косову 1389. и НАТО империје на Косову 1999.
Како би се могао дефинисати став тог дела света и наших незналица према проблему Космета ?
Па њихов став би отприлике гласио овако : “ дошли Срби од некуд 1989. године и угрозили права недужних и невиних Албанаца на њиховој вековној прадедовини “ .
Звучи апсурдно и приглупо али је на жалост тако .
Тај манир је преузет из западњачког вокабулара почетком деведесетих када су многи инострани медији јављали “да је Србија анектирала Косово 1989. “ .
Овим текстом желим да макар за мало разбијем те предрасуде и да покажем да је страдања на Космету било , и то страдања Срба и да та страдања трају још од 1389. и да никада нису престајала па чак и да се метод и форма терора није много разликовала кроз векове . Ово је историјски увод у тезу да је побуна Шиптара и НАТО агресија само наставак континуиране акције која траје вековима . Даље , желим само да у цртицама подвучем откуд то ми полажемо право на Космет и да покажем како ово данашње није ништа ново , да Космет покушавају да нам отму већ неколико векова увек истим методама само у различитим околностима . Затим , овај текст је и потребан као увод у разјашњење каснијих и блиских догађаја пре свега због схватања контекста или цикличности историјских догађања .
Рећи ће неко : све је већ речено , све се зна , нема потребе посезати сада за застарелим и превазиђеним теоријама . Нема времена за патетику , стигло је ново време . Је ли ? Па лепо онда у том новом времену нека се окану Космета и нас нека оставе на миру , нека живе новим европским животом , па онда је у реду . Чим нас оставе на миру више нећемо посезати за историјом осим у школским клупама и народним светковинама .
Ми данашњи , кривци или страдалници , није ни важно , памтимо мало и кратко .
Ако смо кривци – криви смо највише себи и својима .
Ако смо страдалници – то је зато што смо готово затворили круг страдања .
Ако памтимо мало – то је зато што мало знамо .
Ако памтимо кратко – то је зато што децу морамо да хранимо и родитеље сахрањујемо .
Није ни чудо што причамо само о нашим страдањима .Тако треба . Десило се за нашега вакта , о наше се главе разбило . Понекад помислимо да смо први , да смо ми измислили бежање пред ножем и крвником , да нико пре нас није страдао због крста и вере . А бежање никада није престајало . Од оног дана кад се испоставило да је Урош Нејаки нејак да сачува силно царство .
Колико смо бежали право је чудо да је неко и остао да бежи задњега времена и муке . Колико нас задњи пут побеже чудо је над чудима да нас још на Космету има . А има нас . Опет се душманин пребројао .
Или нас је било толико много , некада , и толико смо волели ову земљу да увек некога остане да се траг не затре и огањ не истули .
Кад се помену сељења и бежаније они , што кобојаги мало више знају , помену и “Велику сеобу“ са Чарнојевићем , нешто мало стидљиво и ону са Јовановићем и ту стану . Нема више , ништа се није дешавало што би могло да нам укаже да смо ми у праву ма колико нас убеђивали са свих страна да нисмо .
Данашње доба је брзо доба . Технологија је , брајко, изнапредовала . Брже се гине , брже се бежи и брже се заборавља . Не дајмо ово задње , ако нас има где и куд .
Да би , колико толико , направили некакве темеље овог нашег писанија и анализе (и да би наша систематичност олакшала онима који ће све ово оспоравати ) треба поћи ( ваљда ) од неких поставки које ћемо доказивати и сутра бранити .
Те поставке би биле следеће :
– континуитет сеоба Срба са Космета ;
– континуитет терора на Србима од стране Шиптара ;
– увек су сеобе и терор протежиране и потпомогнуте од стране неке силе непријатељски расположене према Србији и Србима ( увек под разним изговорима и увек са “разумевањем“ од дела српске јавности ) .
Кад помињемо сеобе , треба узети у обзир да је велики део Срба нестао са Космета и исламизирањем као и убиствима . Овде ће се углавном помињати бројке одсељених тако да је слика страдања још већа када се узму друга два фактора у обзир .
Кључне године или временски периоди када је долазило до највећих миграција Срба са Космета или које су касније прозроковале исто поделио бих у следеће фазе или године :
-1389 , после Косовске битке ;
-1448 па на даље , после коначног пада Србије и обустављања рада Пећке патријаршије 1459 ;
-1690 Велика сеоба после аустро-турских ратова ;
-1737 и после у времену такозване Друге сеобе ;
-1878 – 1918 ;
-1941 – 1945 ;
-1945 – 1989 ;
-1999 до дана данашњег .
Оваква подела периода егзодуса је мање више устаљена у научној литератури , наравно са мањим разликама зависно од аутора , али и да је речено да исељавање Срба са Космета и терор над њима траје од 1389. до данас ништа се не би погрешило . И само једна фаза , али која никада не престаје , доста је .
Косовска битка и година у којој се одиграла можда имају више симболичан карактер него што би се могло доказати да је било великих миграција у неком правцу . Ако изузмемо чињеницу да је пуно Срба погинуло , да су “отишли“ у “небеску“ Србију , да смо потпали под страну власт само по себи је довољно као доказ да је то иницијална каписла будућих сеоба и страдaња . Друга империја и друга вера постала је господар Србије . Тада више правно а нешто касније и фактички .
Исто тако и период од 1448. ( крсташи на челу са Јанком Хуњадијем губе битку на Косову од Турака ) када Србија престаје да постоји , када падају градови један за другим и кад Пећка патријаршија као симбол српске духовности и постојања престаје са радом ( 1459. ), елем , тај период је и даље релативно миран и поред страдања , погибије и сеоба , још се не назиру размере катастрофе која ће уследити са вековима који долазе а која ће бити уско повезана са почецима појаве Арбанаса у тим крајевима .
У том првом периоду носиоци терора су Турци који и поред тога што су били познати по суровости према побеђенима ипак колико толико воде рачуна да сви не побегну или буду убијени . Разлог је прост : огромно царство треба издражавати радом раје и порезима које треба убрати . А порез не можеш сакупити на ненасељеном месту или од мртвога . Друго , Турци су увек гледали да после победничких дивљања војске којој је требало “мало пустити на вољу“ организују релативно миран живот своје раје из горе наведених разлога али и због преко потребног мира једној империји која стално негде мора да ратује и гуши буне . Наравно не треба схватити тај живот као неку идилу али ће се касније испоставити да је ипак на нешто личио док Шиптари нису почели да се спуштају са брда и док , ово је најважније , нису почели да примају ислам .
Међутим период од Косовске битке па до потпуне окупације Србије јесте почетак страдања и сеоба Срба са Космета . Мање фактички а више као узрок који ће изазвати касније последице .
Врло је важно узети у обзир да је прихватање ислама од стране албанских племена која су постепено насељавала Космет и потискивала Србе , или су долазили на напуштена огњишта , кључни моменат који ће предодредити карактер насиља над Србима . Узимајући нову веру мухамеданску Арбанаси почињу свој историјски манир да стално буду уз окупатора и непријатеље Срба . Али овога пута они су направили један корак који се неће више понављати : узели су веру нових господара која ће остати њихова до дана данашњег . Касније су мењали господаре али никада нису више променили веру .
Главнину становништва данашњег подручја Истока ( и целог подручја Косова и Метохије ) према Скадарском дефтеру 1485 чине Срби . Има ту и тамо помена и о другим етничким припадностима . Тако у Ђураковцу има једна породица Влаха и у Белици једна породица Арбанаса .
Према турским пописима из периода од 1520-1535 , дакле скоро стошездесет година пре велике сеобе , у Вучитрнском , Скадарском и Призренском санџаку било је између 2% и 4,6% муслимана . Док је у Дукађинском санџаку тај проценат износио 0% .
На исламизирање Арбанаса благонаклоно је гледала и Порта и Ватикан . Свако из својих разлога и стратешких планова али увек на рачун и штету православаца .
1690. година и пораз аустријске војске код Качаника представља прекретницу у сеобама Срба . Оне постају масовне и све више фаталне за опстанак Срба на Космету . Нису тада Срби бежали од Турака колико од Черкеза и Шиптара и њихових крволочних зверстава . И нико боље није искористио ситуацију од Шиптара који су населили и запосели опустеле пределе .
Тада је Космет напустило око 40.000 Срба што је стравична цифра ако се узме временска димензија у обзир . И то је бројка која је прешла Саву и Дунав и нашла се на подручијима Аустрије : док се број убијених , заробљених или расељених на друге стране овде уопште не узима у обзир , а који је вероватно најмање још толики . Има додуше различитих података о томе колико је Срба тада прешло Дунав . Овај број је најреалнији и најчешће се понавља јер га је изрекао сам Патријарх Арсеније Чарнојевић редигујући свој први став из писма бечком двору када је тврдио да је с њиме дошло око 30.000 људи , жена и деце . Монах Стефан Дискал из Раванице говори о броју 37.000 породица . Историчар Душан Поповић о цифри од 60-70.000 људи . Ћоровић у својој “Историји српског народа“ каже да се не може поуздано утврдити тачан број али је цифра од 30.000 душа најприближнија . Гиљфердин говори о цифри од 37.000 али и он као и монах Дискал говори о породицама а не броју људи . Највероватније је да је Стару Србију напустило око 100.000 људи али да је Дунав прешло око 40.000 . Други су отишли у друге пределе , крили се по брдима па се постепено враћали ако су имали где , велики број је побијен а један део је послат у робље .
Друга сеоба под Арсенијем Јовановићем је само наставак процеса који је започео у првој , и која је такође настала као последица аустро-турских трвења које се највише разбило о главу Србима . Али се већ овде примећује континуитет сеоба . Срби одлазе , и одлазе , само да би сачували голи живот и то ће се понављати до дана данашњег .
У време српских устанака против Турака који су почели 1804. године терор и исељавање се настављају . Како су устаници јачали и ређали успехе на бојном пољу тако је гнев Турака и Арбанаса према Србима у Старој Србији био већи . И како је устанак слабио то је жеља за терором остајала иста .
Горе поменути Александар Гиљфердинг је обишао Косово и Метохију средином деветнаестог века тачније 1857. године и описао је страшно стање Срба и терор над њима . У једном делу свог путописа он каже :
“Гориочка црква припада Дечанском манастиру. ….Парохијана је врло мало , и то све сиромашни људи које Албанци страховито угњетавају . Чак и гориочки монах може доживети свакога дана да му Албанци као незвани гости дођу , поједу и попију све залихе на које наиђу и да , у знак захвалности , још и његове ћелије опљачкају “ .
( 1941. годину Албанци су убили неколико свештеника , опљачкали манастир Гориоч и претворили га у затвор за Србе .
Почетком осамдесетих Албанци су напаствовали једну монахињу из манастира Гориоч и константно су пљачкали стоку и секли манастирску шуму током целог периода од краја рата до почетка деведесетих .
1999. насртали су на исти манастир и игумана Оца Саву и само је долазак италијанских снага манастир спасио најгорег .
2004. Шпанци су крајњим напорима успели да спасу манастир али не и цркву подно њега у Истоку која је демолирана и оскрнављена . )
Драматичне ( можда најпогубније ) су биле и сеобе у периоду од српско-турских ратова и проглашења самосталности Србије 1878 до ослобођења 1912-1918 . Те сеобе нису карактеристичне као оне раније када се маса народа окупљала под нечијим вођством и бежала него се први пут у историји ( на жалост не и задњи пут ) изводи егзодус константан и у дугом низу година . Не без разлога се сумња да је у том периоду Космет напустило око 200.000 Срба а све због неподношљивог терора који су трпели пре свега од Шиптара.
Тада велики број Срба због несносних услова за живот прихвата ислам и арбанаши се , у почетку прибегавајући мимикрији али се касније код тих људи губи идентитет и они постају гори Шиптари од оних изворних . Доказано је и проверено на властитој кожи да су највећи зликовци међу Шиптарима били управо они који су примањем ислама то постали . Мимикрија се гасила већ у следећој генерацији због разноразних разлога . Деца нису схватала двојно веровање , женидбама и удајама морали су да прекину са исповедањем старе вере итд .
Радован Самарџић у књизи “Косово и Метохија у српској историји“ каже на ту тему :
“ Мимикрија Срба сељака била је , међутим , најизразитија на Косову . Прилагоћавајући се арбанашкој средини , временом су изменили готово све , и куће , и оно мало сиротиње по њима , и одело на себи и својој чељади , и држање , чак и изглед ; трудили су се да бар домаћин говори оба , или сва три језика ; иконе и кандила крили су по долапима . Требало је да промене још и душу . Поред принудног и добровољног узимања друге вере , мимикрија је , као и отимање жена , била поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу . Назив АРНАУТАШ давали су Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност . Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане односе , 30-40 % Арбанаса у Југославији непосредног су словенског порекла . Упоредо са тим подаци добијени антропогеографским и историјском истраживањима своде се на број од око 150.000 избеглица које су између 1878. и 1912. године , напустивши шире подручије Косова и Метохије , прешле у Србију… “ .
Татомир Вукановић у књизи “Дреница – друга српска Света Гора“ , пише :
“…..М. С. Милојевић српски списатељ из доба романтизма истиче како у једном делу Дренице у 431-ој кући живи “све сам Србин потурчен , који врло мало зна арнаутски и који више српски но арнаутски говоре“ . Затим наводи : “у 258 такође потурчени Србин , али који подједнако говоре и једним и другим језиком“.
Слично Милојевићу , наставља Вукановић , разлаже и други српски списатељ Т. Станковић , који наводи : “Дренички Арнауташи , сви знају дан своје славе – свога крсног имена и тога дана ништа не раде .“
Јевто Дедијер у књизи “Стара Србија“ говори о 60.000 протераних са Космета у периоду од 1880. до 1900. године . И он говори о другом аспекту смањења броја Срба , о мимикрији : “ Српско становништво које је остало у Старој Србији довијало се на разне начине како ће да спасе живот . Најпре је промењена ношња . Сви су мушкарци примили арбанашко одело , обријали су главе и носили перчине“ .
Константин Јиричек је наводио да је од 1878. до 1912. са Косова протерано око 150.000 Срба . И Јован Цвијић је био сличног мишљења .
Неколико извода из “Балканског полуострва“ Јована Цвијића :
“ Метохија је у Средњем веку густо насељена па до краја 17. века . После велике сеобе Срба 1690. године , метохијско становништво врло је разређено ……
….. Изгледа да је косовско-метохијска струја најстарија од свих . Немамо до сада доказа да се динарско насељавање ( централне Србије прим.аут. ) као струја развило пре друге половине 17. века ……..
……. Метанастазички покрети су однели много српског становништва с Југа на Север ; у неким областима ( Метохија , Косово , скопски крај ) остале су празнине ; у свима су ослабиле појаве српског живота и духа . Услед тога , поред других узрока , настало је продирање Арбанаса у центре старе српске државе и превлађивање бугарских утицаја у Македонији……
……… Још од почетка турске владавине већина Арбанаса је примила ислам ; они су били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи…..
….. После српских сеоба из Метохије , са Косова и из Јужне Мораве , почели су Арбанаси у масама силазити у те жупне крајеве….
…… Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије . Под тим подразумевамо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва…..
…. Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела . Затим је дошло усвајање њихових покрета , понашања и самог језика , тако да се на путу и на тргу нису могли раликовати Срби од Арбанаса……“ .
Шта закључујемо из ових навода ? Срби се мимикријом не идентификују са Турцима као официјалним господарима него са онима од којих им долази главни терор . Зар то није чудно али и симптоматично ?
Сава Дечанац се запутио у Берлин 1878. са петицијом коју је потписало око 2.000 народних представник
Kraj prethodnog teksta :
Изјаве сведока из књиге владике Атанасија се могу апсолутно односити на данашње стање само ако се занемаре датуми. Ништа се није променило . По Јевтићу у време Другог светског рата убијено је неколико десетина хиљада Срба и исељено око 100.000 . И опет кад држава проба да функционише они кукају о грађанским правима у време Ранковића и опет свет и Београд верују лажима . Цео овај документ у виду књиге проткан је описом терора и исељавања , убијања и силовања , раскопавања гробова и рушења надгробних споменика , паљења и пљачкања цркава и домова , без обзира јесу ли на власти Немци , Италијани или комунисти . Или , додао бих ја : УМНИК и КФОР .
И најзад исти сценарио од 1990. па до данас где се “грактало“ о угроженим људским правима и “злочинима Милошевићевог режима“ .
Али нико да објаснио како то да је “жртава“ на Космету све више и више а да “злочинаца“ скоро и да нема.
И као и данас , и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога . Пре свега су идеолошки разлози у питању . Од Димитрија Туцовића који је нападао “великосрпски хегемонизам“ и “злочине“ над Шиптарима , преко комунистичких апаратчика Срба па до данашњих представника невладиних организација , скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе . Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу док ови данашањи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља .
Није угњетавање људских права разлог зашто су Шиптари дигли побуну . Они су буне увек дизали . И под турском влашћу и под српском . Када је фашизам био на издисају они су дигли буну у Дреници 1944. .
Нису само “угрожени“ и “јадни“ Албанци прелазили границу деведесетих година да се “боре за слободу“ против “диктаторског режима“ . Па само 1947-1948. забележено је 615 граничних инцидената а у земљу је требало да уђе ( а били су ухваћени што значи да је број био већи ) 675 диверзаната . Зар и ово не доказује континуитет намере .
Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници ( сама Олбрајтова ) говорили су како је тешко зауставити освету једног “напаћеног и угњетаног народа“ . Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне ? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима .
Нисмо ми измислили овакав крај или почетак краја . Проблем Космета је вековни проблем . Ми смо само део тог процеса . Ово што смо ми доживели можда је увод у епилог . Можда је епилог косметске драме започео са словеначким бананама . Банане из Словеније послате шиптарским демонстрантима су одвод за бомбе НАТО снага . Између тих банана и бомби , као и пре и после тога , ништа се случајно није догодило на Космету и скоро ништа није исто са оним што нам се сервира као истина .
За геноцид над Србима на Космету подједнако су криви турски хатишерифи , Мусолинијеви декрети , банане из Цанкарјевог дома , томахавци из Бриселског дома , продане српске протуве и ми : ако ћутимо истину .
… [Trackback]
[…] Information on that Topic: novinar.de/2007/04/30/ceku-kosovo-nezavisno-do-kraja-maja.html […]
… [Trackback]
[…] There you will find 1788 additional Information to that Topic: novinar.de/2007/04/30/ceku-kosovo-nezavisno-do-kraja-maja.html […]
… [Trackback]
[…] Read More Info here to that Topic: novinar.de/2007/04/30/ceku-kosovo-nezavisno-do-kraja-maja.html […]
… [Trackback]
[…] Read More here on that Topic: novinar.de/2007/04/30/ceku-kosovo-nezavisno-do-kraja-maja.html […]
… [Trackback]
[…] Info to that Topic: novinar.de/2007/04/30/ceku-kosovo-nezavisno-do-kraja-maja.html […]