Вести

Preosvećeni vladiko Ignatije, blagoslovite… i praštajte, što se odvažih na ovo javno obraćanje Vama, ožalošćena Vašim ćutanjem, za koje želim da verujem da je plod Vašeg najdubljeg molitvenog promišljanja o novonastaloj, za sve nas prebolnoj i potresnoj situaciji, kad se ospori dosadašnje mesto počivanja Svetih moštiju Svetog despota Stefana, a time i svetost Svetih moštiju u manastiru Koporin, svetost utvrđena i potvrđivana od davnina Bogom, narodom, pa i Saborskom odlukom… kako su nam se milošću Božjom od vajkada Sveti jedino i posvedočavali.

Verujem da Vama u ovim strašnim trenucima znači da oslušnete glas, makar i najnedostojnijeg verujućeg srca, kome su upravo zato i najneophodnije molitve svih naših Svetih, pa i Svetog despota Stefana, Kome ću se ja takva, svojim srcem poučena, ili već ljubavlju, ali ljubavlju zavedena, pored klijeti svoje i ubuduće moliti i poklanjati u manastiru Koporin, naravno, ako me Gospod naš Isus Hristos, molitvama Svetog despota Stefana, poživi i toga udostoji.

Svoju veru u svetost moštiju u manastiru Koporin, uprkos svemu što u ove dane usledi, zahvaljujem na prvom mestu samoj veri svojoj u Gospoda našeg, jer znam da nas On ne bi držao godinama, decenijama, a ne ovoliko dugo u zabludi, dopuštajući da se klanjamo i Njegovu ljubav i milost ištemo i nalazimo pred od Njega neproslavljenim, ili nesvetim moštima. Ovo je već predovoljno da za mene svetost Svetih moštiju u manastiru Koporin, Bogu hvala, bude nesumnjiva i neosporiva. I jedino mogu da dopustim mogućnost, da je Gospod naš po Svojoj Promisli blagoizvoleo, da mi toliko dugo verujemo da su to Svete mošti Svetog despota Stefana, a da one to možda i nisu, ali su i u tom slučaju, svakako jednake svetosti i našeg poštovanja i poklonjenja dostojne…

Moja vera da su to ipak Svete mošti Svetog despota Stefana, još uvek je čvrsta i nepokolebana, i to uopšte nije plod moje zaostalosti, zadrtosti, ili kakve neobaveštenosti. Slobodno mogu da kažem, kako je upravo moja obaveštenost i najzaslužnija za stepen ovakve vere, a priznaćete da je predhodnih meseci i bilo nemoguće ostati neobavešten, jer je „otkriće Svetih moštiju Svetog despota Stefana u manastiru Manasija“, gotovo prvenstveno i bio medijski događaj i jedino medijska radost i senzacija… bojim se i potvrda da smo mi, budući ovakvi, jedino dostojni samopogubnog potresanja svih svojih Svetinja, a ne njihovog otkrivanja i proslavljanja, za koje Vi neuporedivo bolje znate kako se ono od pamtiveka u našoj Crkvi jedino i zbivalo. Po onome, nesumnjivo mnogo manjem, koliko je i meni, Bogu hvala, dato da saznam, jasno mi je da su ovog puta sasvim izostali neizostavni duhovni darovi otkrića Svetih moštiju, što je čak najuočljivije kod onih, koji su za ovo „otkriće“ i zaslužni.

Gospodin Marin Brmbolić je od samog početka i pre ikakvih DNK analiza, samog sebe predstavio i posvedočio kao nekog ko traži slave svoje, a ne slave Gospodnje kroz Svetog despota Stefana, tako da samim sobom najbolje i dokaza da nije moguće da nam je baš on Bogom poslat da otkriva i bude zaslužan za proslavljenje neke naše Svetinje. Niti ikako dokaza i trun strahopoštovanja, zahvalnosti i duhovne radosti, koju bi i on morao osetiti da jeste bio u blagoslovenom dodiru sa takvom Svetinjom. Da ne pominjem nepostojanje njegove svesti o odgovornosti, što se zahvaljujući njegovom otkriću ruši i opovrgava svetost jedne drevne Svetinje… a time nam se sve Svetinje mogu lako dovesti i već dovode u pitanje.

Njegovo sablažnjujuće bezočno likovanje je išlo do te mere, da se on čak protivi DNK analizi Svetih moštiju u manastiru Koporin, čime je sebe samog i kao naučnika potpuno obezvredio, što je od samog početka i činio nipodoštavajući svog po svemu starijeg kolegu, gospodina Srboljuba Živanovića, zaslužnog za ondašnje naučno utvrđivanje Svetih moštiju Svetog despota Stefana u manastiru Koporin, koga je morao gotovo prvog obavestiti o prvim svojim slutnjama i pozvati ga da odgovornost trenutka podele, a ne da svog, ponavljam, po svemu starijeg kolegu, izvrgava ruglu i javno omalovažava zbog naučnih metoda, koje su mu u ono vreme jedino bile na raspolaganju i da mu čak ne dopusti prilaz otkrivenim moštima. Što je samo još jedan dokaz da je samo i tražio slave svoje…

Ako je Gospod i želeo da nas u ovim teškim vremenima obodri otkrivenjem Svetih moštiju i u manastiru Manasija, bojim se da je zbog ovih naših sramnih i neslavnih postupaka od toga i odustao, pa će nam od sve te nove svetinje ostati samo ta DNK analiza i kratkog veka slava Marina Brmbolića… Mogu i moram da oprostim što on u sebi samoosvedočeno nema ljubavi, vere, strahopoštovanja, ili bar milosti i saosećanja prema svima nama koji ih samo blagodaću Božjom imamo, ali ne mogu ga uopšte razumeti kao naučnika, koji je čak učestvovao prilikom otkrivanja Svetih moštiju u Koporinu, da ga ne interesuje Ko to onda počiva u manastiru Koporin…

Njemu je istina slobodno da ga ne boli i da ga nije briga, Kome se to svi mi od davnina klanjasmo i molitve Gospodu uzdizasmo i darove primasmo, ali nas, koji se još uvek udovima Crkve Hristove predstavljamo i smatramo, ovo mora brinuti i boleti, jer nam razdire sve temelje, pa i ja, makar i jesam najnepotrebniji i najbeznačajniji trun Crkve Hristove, jedino ovako ovo i mogu doživljavati…

I zato je mnoge, pa i mene najdublje ožalostilo Vaše, bar vidljivo ophođenje prema Svetim moštima prilikom Vašeg boravka u manastiru Koporin 31.marta, kada smo verovali da ćete Vi, Episkop Eparhije kojoj se otima Svetinja, uspokojiti naša uznemirena i tužna srca, što iz ljubavi i zahvalnosti sastradavaju sa Svetim despotom Stefanom.

Vaše (ne)ophođenje prema Svetim moštima, pred Kojima ste se Vi prvi za sve nas, čeda svoja, molili i poklanjali, jeste izvor i ove moje neopisive tuge, ali i ove spremnosti da dušu svoju položim za zaštitu te naše, od nas samih ugrožene i izneverene Svetinje. To i jeste osnov moje vere da ste Vi Vašim ćutanjem, i blagoizvoleli da nas, svoj narod, opomenete i podstaknete da ustanemo i zagrmimo u odbranu svoje ugrožene i ponižene Svetinje, umesto što pred Vama mesecima izigravamo smernost i poslušnost.

Jer ako ne pokažemo i ne dokažemo svoju ljubav i vernost svojim Svetinjama, posebno kada nam ovako, kao Sveti despot Stefan stradaju, kako ćemo Vas, Preosvećeni vladiko Ignjatije, u ljubav prema Vama uveravati… i kako nam pritvornima i licemernima, Vi i možete verovati… Ljubav prema Vama nam i ne sme dozvoliti da dopustimo da pored svih Vaših vrlina, ostanete upamćeni kao Episkop koji nije dušu svoju polagao za Svetinju od Boga i naroda poverene Eparhije, i koji je ne požali i ne sačuva.

I ne mislite da je lako meni Vama, Preosvećenom vladiki, na ovakav se način obraćati u Stradalne dane Velikog posta, i da to činim, a da nisam sigurna da u ime mnogih govorim, i da nisam spremna postradati zbog Svetih moštiju Svetog despota Stefana, koje su za mene nepomućeno u manastiru Koporin… i da ne verujem da ste nas sve svojim ćutanjem na javno oglašavanje i pozvali.

Ako se sada ne oglasimo, bojim se da se nećemo više imati rašta ni oglašavati, a neće nas više ni biti. Zahvaljujući grehovima nas nedostojnog potomstva svih naših Svetih predaka, i doživesmo u ove dane od drugih najstravičnije i najbezdušnije ponižavanje, skrnavljenje, paljenje, miniranje, rušenje već nebrojenih naših Svetinja, crkava i manastira, ali nam niko ne može Svetost tih naših Svetinja oduzeti… ako mi to sami ne dopustimo.

Takve nam moraju, Svetim vencima mučeništva okićene, biti još Svetije! Svi pred njima, zbog nas ovakvih postradalima, tek moramo na kolena popadati, oproštaj i spasenje svoje od njih preklinjati… a ne da glave svoje i pogled svoj od njih, zbog nas oskrnavljenih, ranjenih i sravnjenih, okrećemo. A nesporno je da su i Svete mošti u manastiru Koporin, potpuno nama samima zahvaljujući ponižene, oskrnavljene, ali i Svetim vencem mučeništva u srcima mnogih okićene i kao još Svetije posvedočene, i verujem da ćete i ovo moje obraćanje kao takvo svedočanstvo primiti i da će ono biti potpora Vašem dubokom molitvenom promišljanju o razrešenju koje će nam svima doneti istinsku duhovnu radost i povratiti mir Svetom despotu Stefanu, svima nama… i Vama, kao požrtvovanom Episkopu od Boga i naroda poverene Eparhije.

Preosvećeni vladiko Ignjatije, ne sumnjajte da sam pred Vas mogla izaći i sa prikupljenim stručnim i naučnim mišljenjima, koja takođe opovrgavaju mogućnost da nas je Gospod o svetosti Svetih moštiju u manastiru Koporin zavaravao, u šta ja, samo Bogu hvala, i bez tih stručnih mišljenja verujem. To i ne činim, jer ovo je ipak suštinsko duhovno pitanje i duhovno, molitveno bi se i moralo sagledavati i prema njemu ophoditi.

Ovo i jeste strašan ispit naše vere, temelja naše Crkve, u čiju odbranu svi moramo ustati, ako iole verujemo i ljubavi u sebi imamo…

Naravno, sve ovo sam Vam mogla i prećutati, pa za Vama i Vašim leđima negodovati i grmeti, ali ne dadoh sebi da Vam na današnji dan dam lažni celiv kao Juda Gospodu našem Isusu Hristu… Moj davni predak, Mrdo Janketić, poginuo je braneći svoju Svetinju, manastir Moraču od Turaka, i ja sebi, Gospodu hvala, ne želim i ne tražim boljeg i časnijeg puta, ako me Gospod ikad preslabu i na takav ispit ljubavi i vere prizove.

U Beogradu, na Veliki četvrtak,

Vaša Marina Božović, 05.aprila 2007.godine srpski književnik i novinar

Beograd, 114.nova 3d, Tel.064-13-77-683, e-mail:bozovicmarina1965@yahoo.com

Tekst je preuzet sa portala istina.at