Вести

Austrijski kancelar Guzenbauer izjavio je Rojtersu da „…radimo sa našim prijateljima u Srbiji, Borisom Tadićem i njegovim ljudima da se primeni suština Ahtisarijevog plana“ o budućem statusu Kosova i Metohije.

Iz ovoga proizilaze tri zaključka. Prvi, da su vođeni razgovori o primeni Ahtisarijevog plana sa predsednikom vlade zemlje koja je uticajna, ali nema mandat UN. Austrijski premijer je u tom slučaju mogao imati status predstavnika zemlje koja vrši ono što se u međunarodnim odnosima i diplomatiji zove – „dobre usluge“. Drugi, da su razgovore vodili saradnici Tadića i Guzenbauera. Razgovori njihovih saradnika su važni, ali samo kao izvršavanje prethodnog dogovora Tadić – Guzenbauer. Uostalom, reč je o institucijama, a ne o činovnicima. I treći, da su razgovori vođeni o „primeni suštine“, a ne o izmeni suštine Ahtisarijevog predloga koji je, prema opštoj i oceni Narodne skupštine – za Srbiju neprihvatljiv. Zanimljivo je da je i bivši austrijski kancelar Vranicki 1999. godine takođe nudio „dobre usluge“ u vezi sa Kosovom i Metohijom.

Objašnjenja koja su stigla iz kancelarije predsednika Tadića posle izjave austrijskog premijera, nažalost, nisu razjasnila važna pitanja da bi javnost bila spokojna što se tiče čvrstine i jedinstva državnog vrha u odnosu prema Ahtisarijevom predlogu, odnosno, prema ustavnoj obavezi da brane i odbrane državni suverenitet, integritet i dostojanstvo Srbije. Nespokojstvo je podstaknuto i dramatičnom ostavkom Leona Kojena, člana i koordinatora državnog pregovaračkog tima. Ni pojašnjenja sa austrijske strane, uključujući izjave austrijske ministarke Plasnikove date na marginama ministarske konferencije podunavskih zemalja u Beogradu, nisu otklonila dileme. Šta više, one navode na zaključak da je, najverovatnije, reč o još jednom dobro tempiranom i koordiniranom pritisku na Srbiju.

Na čiju inicijativu – Tadićevu ili Guzenbauerovu su vođeni razgovori. U oba slučaja, razume se, bilo je nužno prethodno usaglasiti stavove državnog vrha, u najmanju ruku, predsednika Tadića i premijera Koštunice. Da li je Koštunica prethodno konsultovan, ili bar bio upoznat o (Tadićevoj ili Guzenbauerovoj) inicijativi za razgovore (prihvatanje „dobrih usluga“) ili nije, odnosno, sada kada je javnost upoznata o činjenici da su ti razgovori vođeni i šta im je bio cilj, da li Koštunica smatra da su bili opravdani i korisni za Srbiju i državnu pregovaračku delegaciju.

Ko govori istinu, Tadić koji u suštini tvrdi da nikakvi razgovori nisu vođeni izvan okvira državne platforme o pitanju statusa Kosova i Metohije, ili Guzenbauer koji tvrdi d se razgovori tiču „primene suštine Ahtisarijevog plana“ koja, to je bar potpuno jasno, nastoji da negira suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Srpska javnost, razume se, treba da veruje svom predsedniku, ali ostaje dilema: ako Guzenbauer nije izgovorio istinu, koliko je predsednik Srbije obazriv ako je sebi dozvolio da upadne u nesumnjivo neugodnu situaciju, možda čak i u zamku.

Prema kom kriterijumu je Tadić prihvatio pregovore o „dobrim uslugama“ austrijskog premijera kada se zna da prema Ustavu Srbije politiku Srbije utvrđuje i vodi vlada, a ne predsednik Republike. Ako je kriterijum izveden iz ustavne odredbe da predsednik Republike predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu, onda je trebalo da mu bude partner austrijski predsednik, koji takođe po austrijskom ustavu predstavlja Austriju. Kriterijum prijateljstva i ličnih dobrih odnosa između Tadića i Guzenbauera je važan, ali ne toliko da bi potisnuo institucionalne, ustavne razlike i nadležnosti. Razume se, ovo pitanje je bespredmetno, ukoliko je predsednik Tadić ušao u razgovore uz prethodni dogovor sa vladom, odnosno premijerom Koštunicom. Da nije bilo dogovora u okviru državnog pregovaračkog tima, potvrđuje obrazloženje ostavke Leona Kojena.

Da li je vlada razmatrala i zauzela stav da se Austriji poveri uloga „dobrih usluga“. Ako jeste, nema razloga da to ne saopšti, inače, pometenoj i dezorijentisanoj javnosti. Ako nije, zašto nije? Kako objasniti ciljeve i vremensko tempiranje izjave Guzenbauera? Ako je želeo da pomogne Srbiji uopšte, ili samo da sačuva obraz, onda je u toj proceni dobrano promašio jer joj je svakako naneo štetu izazvavši, ako ništa više, onda pukotinu u državnom pregovaračkom timu i to u vreme izuzetno intenzivnih diplomatskih i političkih aktivnosti oko statusa Kosmeta (posete potpredsednika vlade Kine, ruskog ministra inostranih poslova, delegacije Saveta bezbednosti UN i drugih). Vreme će tek pokazati ima li i drugih posledica.

Sve u svemu, čini se, da se iza očiju javnosti igrala politička zavrzlama. Ne zna se ko je u igri bio kolovođa, ko usputni igrač, pa čak ni to ko je svirao. Jedino nije zagonetno ko igru plaća.
 

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih,Beograd

GLAS JAVNOSTI