Вести

Dobrih vesti sa Kosova nema „Ipak, mi ne gubimo nadu. Borba se nastavlja, jer dokle god utakmica traje, postoji šansa za pobedu. Utakmica nije završena, kraj nije još odsviran. Prema tome, borimo se i dalje da sačuvamo Kosmet“ kaže vladika Artemije.

Srpski narod na Kosovu i Metohiji neprijatno je iznenađen vešću da misija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koja narednih dana treba da poseti Kosmet dolazi u jednu blic posetu i da će se u Prištini susresti samo sa predstavnicima UNMIK-a, KFOR-a i albanskih institucija. To znači da oni uopšte nemaju nameru da se upuste u upoznavanje prave situacije na terenu, niti da posete srpski narod u enklavama, koji godinama živi u kontejnerima, ili da zajednički obiđemo neke od porušenih crkava, da vide uništena sela, itd, da bi mogli da prikažu pravo stanje stvari na KiM. Dakle, ako ta misija dolazi sa takvom jednom pretpostavkom i tendencijom, onda je,po meni,bolje da uopšte ne dolaze, – kaže u razgovoru za “Borbu” episkop raško-prizrenski Artemije.

Njegovo pravosveštenstvo smatra da će u tom slučaju posao misije UN biti samo davanje legitimiteta težnji međunarodne zajednice da nametne rešenje za Kosovo onakvo kakvo oni žele.

“Tako će se samo dati mogućnost da SB kaže da je poslao misiju, dobio od njih izveštaj, koji je u redu, i da sada može da odlučuje. Takav stav može da bude krupna prevara, gora od onoga što je Marti Ahtisari sam predložio. Ipak, ostaje nam da vidimo. Mi naravno ne možemo i nećemo odbiti tu misiju, ali moramo izraziti svoje negodovanje zbog takvog kreiranja i davanja takvog smisla toj misiji”, ističe vladika.

Borba: Kako biste Vi opisali trenutnu situaciju na Kosovu?

Vladika Artemije: Ja bih po onoj narodnoj pesmi, kada su dva vrana gavrana doletela na kulu Kulin-kapetana, pa kažu: „Radje bismo dobre kazali glase, ne možemo, no kako i jeste“. Tako i ja sa Kosova. Vi želite da čujete nešto dobro, ohrabrujuće, nešto što daje nadu. Na žalost, takvih vesti sa Kosova nemamo. Situacija je jako teška i ozbiljna, i svakim danom biva sve teža. Sve više ima pojedinačnih napada. Iako i KFOR, i UNMIK i NATO stalno govore da neće dozvoliti nasilje u smislu brutalnih napada kakvih je bilo 17. mart pre tri godine, različitog nasilja svakog dana ima. Na žalost, za to niko ne odgovara, niti na to iko obraća pažnju i tako kroz te pojedinačne incidente, napade, pljačke, ubistva, ranjavanja, skrnavljenja crkava Albanci, ustvari, postižu svoj konačni cilj, a to je pritisak na preostale Srbe da sve više i više odlaze sa Kosova.

Ipak, mi ne gubimo nadu. Borba se nastavlja, jer dokle god utakmica traje, postoji šansa za pobedu. Utakmica nije završena. Kraj nije još odsviran. Prema tome, borimo se i dalje i treba da nastavimo svi zajednički to da radimo.

B: Nedavno ste se vratili sa puta iz SAD. Koliko su oni upoznati sa pravim stanjem stvari na KiM i koliko je ta Vaša poseta mogla da promeni nešto u njihovim stavovima?

V.A: Kad kažemo Amerika, to nije jedan čovek i jedna institucija. To je jedna ogromna zemlja od 300 miliona stanovnika, od kojih možda i više od 200 miliona nikada nisu čuli za Srbiju, a kamoli za Kosovo. Ima i onih koji se interesuju i koji itekako dobro poznaju situaciju i znaju sve te zakulisne igre koje se igraju oko Kosova. Mi smo imali veliki broj susreta u Kongresu i Senatu sa ljudima koji su pokazali ne samo poznavanje, nego i razumevanje za našu priču i čak su nam davali savete šta treba da radimo i govorili nam da samo treba da istrajemo i da ne popustimo. To svet ceni i poštuje. Ako se mi pokolebamo i na bilo koji način se pokažemo kolebljivim ili iz Beograda odu dve-tri različite poruke, onda nemamo nikakvu šansu. Ako smo jedinstveni odavde i jasno govorimo celome svetu da nema odvajanja Kosova od Srbije, čak ni Amerikanci nisu spremni da krenu u nametanje rešenja, jer time ruše pravne osnove i principe na kojima i sami počivaju. Ali, oni će koristiti i šargarepu i štap da nas privole ili primoraju da prihvatimo rešenje kakvo su oni zamislili. Ne treba pristati ni na jedno ni na drugo.

B: Koliko je bila uspešna lobistička firma koju ste angažovali u Americi u tome da se čuje i srpsko viđenje kosovskog problema?

V.A: Naše aktivnosti i četiri posete SAD u proteklih godinu dana, kao i lobistička firma koju smo uzeli u Vašingtonu dali su veliki doprinos srpskom pogledu na Kosovo i mislim da je po pitanju KiM došlo do znatnih promena na međunarodnom planu. Ako se sećate, bilo je praktično zacrtano da do kraja 2006. godine sve bude završeno. Međutim, uspeh je najpre taj što je ta vremenska barikada probijena i rešenje odloženo, a u Americi postoji poslovica „Ako hoćete da se nešto ne desi, treba ga odložiti”. To je za početak dovoljno. Evo, sada više niko ne govori ni o kakvim rokovima, tako da se ta naša borba nastavlja i mi ćemo se truditi do kraja. Uostalom, to je ono što od nas zavisi. Ostalo je u Božjim rukama…

B: Da li imate nekih indicija da je među kosovskim Albancima poljuljano to samouverenje da će dobiti nezavisnost?

V.A: To se pokazuje kroz njihovu nervozu. Postali su veoma nervozni, nestrpljivi i nastrljivi, ne samo na Srbe, nego i na međunarodnu zajednicu. To pokazuje da oni gube živce, da vide da im se, ono što su mislili da im je na dohvat ruke, izmaklo poprilično, ali videćemo. Verujem da među njima ima razumnih ljudi, da ima onih koji su spremni na zdrave pregovore, ali takvi niti se čuju niti dolaze do izražaja.

B: Da li je Crkva spremna za najgoru varijantu – za samostalnost Kosova?

V.A: Ne. Jednostavno, o toj varijanti uopšte ne razmišljamo, jer smatramo da to ne može biti. Može biti samo ukoliko to bude nametnuto, ali to onda nije rešenja. To može biti samo ono što smo imali puno puta u našoj istoriji – neka vrsta moderne okupacije jednog dela teritorije, koje će, kao takvo, crkva svakako preživeti, jer je preživljavala i mnogo gore situacije u istoriji. Zato se na tako nešto ne pripremamo, jer to je hipotetičko pitanje i uopšte se ne razmatra kao takvo.

B: Vi ste veoma aktivni i svima je poznato koliko ste uradili po pitanju Kosova. Šta je vaš sledeći značajniji korak u tom smislu?

V.A: Sledeći korak je da produžimo borbu za nastavak pregovora, ali ne na osnovu predloga gospodina Ahtisarija, jer je on u celini za nas neprihvatljiv i ne može biti baza za razgovore. Zato je za nastavak pregovora neophodno da se ispuni jedan preduslov, a to je da međunarodna zajednica, Amerika ili EU, svejedno, otvoreno kažu kosovskim Albancima da nezavisnost Kosova nije jedina opcija. Ako oni prihvate to da je nezavisnost samo jedna, ali ne i jedina opcija, onda možemo da razgovaramo i da tražimo koji je od tih mnogobrojnih modela najprihvatljiviji i gde se možemo sresti putem kompromisa i tako dođemo do zajedničkog rešenja prihvatljivog za obe strane. Bez tog preduslova, besmisleno je nastavljati pregovore. A, samo rešenjem do kojeg se dođe putem pregovora i kompromisa obe strane može da bude održivo rešenje i neka vrsta garancije stabilnosti regiona.

B: Kako gledate na stav Rusije prema kosovskom problemu?

V.A: Mislim da je to zaista za nas, u ovom momentu, velika pomoć i ohrabrenje i čini mi se da Rusija zaista čvrsto stoji na svojim stavovima. Naravno, uz jednu opasku, a to je da, ako Srbija istraje na svojim pozicijama i Rusija će, jer oni ne mogu biti veći Srbi od Srba. Ako Beograd popusti na nekom mestu i ta se brana probije, onda Rusija ne može da se izbori za nas. Znači, stav Rusije zavisi od stava Srbije. Za sada, čini mi se da se i Beograd dobro drži, a i Moskva je uz Beograd. I nije samo Rusija u pitanju, nego tu su i Kina i Indija, kao i mnoge zemlje koje su nestalne članice SB UN, a čini se da i u samoj EU više nema one monolitnosti, niti jedinstvenog, čvrstog stava o Kosovu, već je sve više država koje ne prihvataju koncept odvajanja Kosova od Srbije pod bilo kakvim vidom. Čini mi se da se ta taj broj zemalja postepeno uvećava i to daje nadu, jer EU će ili biti jedinstvena ili neće postojati, u smislu da ako nema konsenzusa, onda ona ne može da prihvati odgovornost za Kosovo. Mislim da je to plod upravo tog prvog odlaganja rokova. To se do kraja prošle godine nije primećivalo,a tek sada,kada je vremenska barikada pomerena, to dolazi do izražaja.

B: Da li mislite da podela Kosova postoji kao opcija?

V.A: Mnogo se priča o tome, ali mislim da je to neprihvatljivo rešenje, jer šta bi značilo kada bismo prihvatili podelu Kosova? To bi bilo kao i da celo Kosovo dajemo dobrovoljno. Bilo koji deo teritorije da date, da li je to pola Kosova ili samo jedan njegov procenat, to znači da se odričemo svoje teritorije, gazimo svoj ustav, gubimo svoj identitet, svoju samostalnost. Uostalom, Kosovo je takvo da je svo načičkano našim svetinjama, pa kako onda da odlučimo koji bismo deo mogli da odvojimo i da damo?

B: U kakvom su stanju srpske svetinje na Kosovu i kako se odvija njihova obnova?

V.A: Kakvo stanje može biti? Većina je u ruševinama. Obnova koja se vrši uopšte i nije obnova, već jednostavan marketinški potez koji treba da pomogne ideji nezavisnoga Kosova. Zamislite da vam oni koji vam ruše kuću, treba i da vam je grade, i to često i ne pitajući vas kakvu kuću hoćete ili gde i od čega da vam je grade, nego onako kako cene, morate da prihvatite? Onda to nije obnova vaše kuće, nego neka vrsta uništavanja vaše imovine i ličnosti. Tako je i sa našim svetinjama na Kosovu. Radilo se na nekim crkvama, na osnovu memoranduma nekakve komisije, ali kako? I kada se tobože jedan deo posla završi, na primer, krov na crkvi Svetog Nikole u Prištini, posle mesec dana taj se krov pokrade, skine. Ili stave na crkvu prozore, vrata, zatvore rupe i smatraju da je to obnova. Naravno da to nije obnova.

M.D. Milenković

A.N. Borovčanin

Opravdanje
B: Kako objašnjavate da se Amerikanci sa jedne strane bore protiv islamskih terorista u jednom delu sveta, a ispada da ih, sa druge strane, na Kosovu pomažu?

V.A: Postoji tendencija da preko Kosova Amerika pokušava da na neki način uveri islamski svet da se oni ne bore protiv islama kao takvog, nego samo protiv terorista. Kao dokaz oni ističu da pomažu islamiste na Kosovu, u Bosni, ili na Balkanu uopšte. Ima tu još jedna varijanta: gurajući Kosovo u nezavisnost, SAD žele da, na taj način, retroaktivno opravdaju svoju agresiju 1999. na Srbiju. Ako Kosovo ne dobije ono što su mu obećali, onda se postavlja pitanje što su bombardovali Srbiju i oni se onda dovode u poziciju odgovornih lica, pa bi možda neki političara morali da odgovaraju. Da bi to izbegli, oni misle da na ovaj način to pokriju.

Srce srpske države

„Velika je čast i zadovoljstvo biti iguman na Kosovu i Metohiji jer znamo da se tamo nalaze naše najveće larve. To je, kako se uvek govori, sveta srpska zemlja, srce države Srbije i danas, jedna teritorija, prostor srpske države gde su velika stradanja i iskušenja srpskog naroda – kaže za „Borbu“ iguman manastira Banjska, protosinđel Simeon.

Ukazujući da je danas to veliki izazov za monaštvo na Kosovu, on ističe da je to, ujedno, i prilika da se – u tim okolnostima i na toj poziciji- pokuša napornom borbom učiniti nešto pozitivno za srpski narod i srpsku crkvu u smislu obnove naših svetinja, a pre svega, manastira Banjska koji je razrušen još u turskom periodu.

„Čovek koji živi u crkvi oseća svaku svetinju kao svoju i bori se za svaku crkvu i manastir. A, svakako, i angažmanom na javnom političkom planu u ovim danima kada se vrše strašna bezakonja koja traju već godinama, ali sada pokušavaju da se finalizuju nad srpskim narodom, da se institucionalizuju, da im se da neki zakonski okvir. Naša je dužnost i obaveza da svedočimo istinu i da se trudimo da tamo gde bezakonje vidimo – bilo da se ono nalazi u domenu obnove ili u nekom pokušaju da se odvoji vekovna teritorija naše države koja je, pre svega, zapečaćena našim tapijama i manastirima – čuvamo ono što je srpsko. Da čuvamo ono što nam je predano i za šta smo, na kraju krajeva, zaduženi i za šta ćemo svakao biti pitani da damo odgovor kako smo se prema tome odnosili, kako smo to čuvali i sačuvali i da li smo išta doprineli da se to popravi. Da li smo išta od tog duha naših predaka uspeli da oživotvorimo i da to pretočimo u dela u ovom našem vremenu“, zaključuje protosinđel Simeon.

BORBA