Вести

Komentar na članak gospodina Antonića. Čestitam gospodinu mladom Antoniću na jednom izuzetno lepom osvrtu. Izneću ovde nešto što ću verovatno ponoviti u mom narednom osvrtu pod naslovom “Čedo“.

piše: Janko Bojić, Ontario -London, 04. april 2007

Juče, na putu za Niagaru sretoh se u Hamiltonu sa jednim svojim prijateljem, trebalo je da od njega uzmem tekst prevoda iz „Istočnika“ to je ka bojagi nekakvo glasilo ovdašnje eparhije Kandske. Ja u svom stilu sarkastičnom to ruglo od novine nazivam Pomrčnik.

E u tom Pomrčniku neki ovako kao ovaj Vuk odnosno neki novi Kurjaković, jedan pop, što piše da Crkvu ne interesuje mnoštvo nego odabrani, izvesni Vasilije Tomić je napisao jedan članak u kome on na svoj odabrani način kritikuje pravosuđe ove zemlje.

Taj prevod na engleski biće upotrebljen da se ministarstvu pravde predoči kakve popove ima eparhija kanadska, jer ako su oni svi kao ovaj Tomić i imaju slična mišljenja, onda oni sebe stavljaju van zakona i prerastaju u sildžije. Tomić upravo kaže na jednom mestu da zakone u ovoj zemlji ne krše kriminalci nego sudije. Hteo bih samo da pojasnim zašto Tomiću smeta zakonodavstvo, i pravosuđe.

Kao i svakom siledžiji tako i njemu pravda kad tad stane na put. Pre mnogo godina uhvatio se on u koštac sa jednim dvostruko, pa možda i petostruko obrazovanijim i inteligentijim od sebe, gospodinom Radojkovićem. I uz pomoć nekavog vladike Georgija, osnuju oni neki njihov sud, koji su još nazvali Duhoni Sud. U tom sudu Tomić je ka bojagi bio neki prosekutor. Niti taj vladika pojma ima o sudstvu, pravu i pravosuđu, niti pak Tomić.

Osude oni čoveka na doživotnu ekskomunikaciju bez njegovog prisustva i prava da se brani.

Tako osiljeni i osokoljeni nisu se oni zadovoljili time, nego još tuže čoveka civilnom sudu. Na glavnom ročištu predsedavjući je bio sudija Holand jedan od najčasnijih i najcenjenijih sudija toga vremena u Ontariju. Sudija Holand prvo poništi tužbu ovih pametnjakovića kao nesosnovanu, a onda shvativši šta su oni napravili kada je bio u stanju njihov tzv. Duhovni Sud, poništi i odluku toga suda, zbog neobjektivnosti, nerealnosti, i što je najgore, u presudi stoji što su oni celu stavr izveli bez da su poštovali Logiku prirodnog Prava.

Upravo tom popu Tomiću zbog toga smeta pravosuđe ove zemlje, i upravo zbog toga on ističe i poredi sudije koji su moralno jači, kolturno uzdignutiji, i naravno obrazovaniji od popa Tomića, sa kriminalcima. Odnosno ponizio ih je do te mere da je rekao da su oni manje više gori nego kriminalci. Da, gori su oni za kriminalca Tomića koji znaju i poštuju to osnovno Božije načelo. Prirodno pravo.

Prolazi pored nas jedan gospodin i pita mene i moga prijatelja šta to znači istočnik. Kada smo mu mi objasnili šta istočnik znači, pitamo mi sad njega, kako to da on zna da čita ćirilicu, a ne zna šta reč istočnik znači. Ispostavilo se da je naš sagovornik poreklom Rus, da je kršten u srpskoj crkvi, i tako redom…..

Kroz razgovor smo se nekako dotakli familijarnih pitanja. Inače naš je sagovornik bio profesor u srednjoj školi. Tu mu ja kažem za svoga sina da se nije opredelio poslodavstvu, nego da ide da bude profesor univerziteta, pa mi to baš nekako ne odgovara i više bih voleo da svoje sposobnosti usmeri ka poslovnom svetu. No kaže moj sagovornik, da i profesori univerzitetski dobro zarađuju, što je tačno, i da imaju lepši život i uvek su u društvu intelektualaca. Što je daleko bolje i pristojnije. Jer u svetu biznisa, više od osamdeset posto su pokvarenjaci. Za kratko vreme posle toliko godina nešto sam mnogo naučio. Ja već godinama isključivo se krećem u jednom svetu gde je osamdeset posto pokvarenih. Tačno. Veću istinu nisam čuo odavno.Tu i jeste problem. Tomić i njegov vladika. Oni nisu izabrali u svoje društvo intelektualce, nego kuma i dokuma koji svi zajedno su ceo svoj život posvetili pokvarenjaštvu. Kuma je već intelektualni svet sudio da provode dane u zatvoru. Te zato nisu u stanju da razumeju odluke intelektualaca odnosu suduje koji ih je kaznio zbog toga što ne razumeju čak ni logoku prirodnog prava odnosno osnove teološke nauke, a dali se u trku da presuđuju. Samo tek uz put da napomenem, da je toga Tomića napustila jedna od njegovih kćerki koja ne priznaje, ni crkvu, ni brak, niti zakonodavstvo. Bar tako mi prenose. Jedno znam, da Tomić se nije pokazao kao uspešan ni pop niti pak familijaran čovek.

Udaljih se nekao mnogo od glavne teme, ali namerno sam to učinio da bih kroz jedan neobičan primer prikazao u čemu je po meni suština i veliki uspeh ovoga članka gospodina Antonića. Nastaviću redosled. Šta je pravo i šta je pravda? Jedina ispravna i večna pravda je Božija pravda, ali tu pravdu mi ljudi na zemlji nismo u stanju da ostvarimo. Dobro je što Gospodin Antonić pomenu Kuštuničino izlaganje u Ujedinjenim Nacijama. Sasvim ispravno zakone i povelje koje jedna institucija koje je ona donela ne poštuje, i nije u stanju da kazni svoje članove koji te povelje krše ona kao institucija je osuđena na propast. Rat oko Kosova i za Kosovo nije završen prosipanjem bombi neonacističkih “kreatora“ nekavog novog svetskog poretka. Čitam takođe juče da u Avganistanu masovno ginu Kandski vojici, pa će ih vele neki pametnjakovići iz kandske vlade zaštiti na taj način što će mislim od Holandije odkupiti polovne Leopard tenkove.

Nešto se slično dogodilo u Beogradu pred moj odlazak za Kanadu. Komunisti kada su naravno sve rasfućkali odu, i mislim iz Češke uvezu neke polovne tramvaje da njima “ukrase“ prestonicu.

-Pu ti (…) ovakvu vlast koja sebe predstavlja da je rešila sve probleme i pronašla savršen sistem, a mene pod stare godine tera da se vozim u češkim krntijama. Psuje neki starac u polovnom tramvaju koji se u žarko leto osamdeset prve pokvario negde oko železničke stanice.

E vala ni ovo ovdašnje Ministarstvo odbrane koje tobože ide da sprovodi i brani kao nekakvu demokratiju, po svetu, a ne vidi da mu je njegova se rasklimala, sa polovnim tenkovima. Dokle smo došli? I još nešto. Da li propagndisti i političari misle da su svi ludi kao i ovaj naš pop Tomić, a da oni sve mogu i sve znaju? Često pitam se ja, zašto, kada nekom udari moć u glavu takav nije u stanju da sagleda istinu od neistine. Sitnica je pop Tomić u odnosu na moćnike sveta. Taj Rus koga pomenuh nam objasni da zbog Iraka prestiž Amerike u svetu slabi naglo, i da su Amerikanci visoko digli bili noseve, pa sada ne znaju kako da ih obore. Zaista neuko pseto ne njuši po zemlji nego visoko drži nos iznad zemlje, pa zato od takvog pseta nikave koriti nema. Znaju danas mnogi pa čak i svi senatori i kongresmeni da su duboko zaglibili, i hteli bi oni nazad, ali nije prilika. Tako meni objašljava pre neki dan preko telefona jedna osoba iz Vašingtona. Dakle došlo se što se Iraka i bliskog istoka tiče u situaciju gde kao i onaj Turčin koji je bio “uhvatio“ hajduka pa zove ženu da mu pomogne, pa kada mu ona mudro reče, pa kada si ga uhvatio ti ga posti, ali na to njoj Tručin odgovori. “Ma pustio bi ja njega nego neće on mene.“

Nije tačno kako neko napisa takođe da se svetski pravnici nisu usprotivili bombardovanju Srbije. Oni kao na primer Mihail Mendel, profesor sa Jork univerziteta u Torontu, pa i advokat koji je branio gospodina Radojkovića današnji sudija Edvard Belobaba, i mnogi drugi eminentni pravni stručnjaci su rekli moćnicima, da oni ne znaju šta rade.

Bombardovanje Srbije je bio dvostruki paravan. Posle višegodišljeg rvanja sa komunistima u Americi su zaživele neonacističke snage, i na našu nesreću intervenističke grabističke. Dok oni i dalje vrlo dobro vode računa da u Americi i tamo gde ne mogu da rovare, se očuva sistem zasnovan na zakonodavstvu i pravosuđu, dotle tamo gde im se ukaže prilika idu i maksimalno krše sve norme. I dalje se kada se unutrašnjih odnosa i uređenja tiče u Americi i Zapadnoj Evropi sve zasniva i funkcioniše na principu zakonodavstva. Ali tamo gde se može stvoriti anarhija iz koje se može maksimalno eksploatisati tu im na oskudici nije ništa. Prvi paravan je osvetnički. Pod izgovorom demokratije i tobožnjom zaštitom ljudskih prava osvetničke neonacističke snage se bore da sva i ona minimalna prava oduzmu srpskom narodu, pa po mogućnosti i da ga biološki istrebe. Nemačka kojoj ne pada na pamet da se konfrontira sa Jevrejima bar za sada, jer su Jevreji podučeni iskustvom iz drugog svetskog rata uspeli da svoje patnje pravilno predstave u svetu. Dotkle smo se mi Srbi gušili u komunizmu. I sada normalno kada smo sve svoje pozicije koje smo kroz dva veka istorije od prvog i drugog ustanka na ovamo gradili, a uz naravno sve one gluposti koje su nam komunisti nametnuli. one njihove administrativne granice postadoše nekom neuobičajenom siledžijskom pravdom državne??? Srbima se to pod prisilom promotera tobožnje demokratije i ljudskih prava nameće kao neko pravično rešenje.

Drugi paravan je izlečenje psihe vjetnamskog sindroma preko iscrpljenih leđa srpskoga naroda, kako bih se prokrčio put za dalje imperijalističke pohode i osvajanja. Na samom početku rata u pokojnoj Jugoslaviji, amerikom je vladalo mišljenje da se uplitanjem kopnenih snaga na tlo balkana može vrlo lako ponoviti Vijtenam. To je bila vojna strategija i taktika Kolina Paula, koji je bio zagovarač politike opšteg rata protiv Srbije (čitati njegove memoare). Drugi koji su bili za limitiranu akciju su ozbiljno izgubili svoje pozicije. Naročito posle Somalijskog poraza. U zlo doba grabističko imperijalističko krilo ratne partije je izgubilo izbore i na vlast su došli neonacisti na čelu sa Bilom Klintonom udruženi sa neokomunistima na čijem se čelu nalazila i danas je verovatno tamo mentalno ugrožena Mad Olbrajt. Njena je ideja bila da su resursi SAD neiscrpni, mentalitet tipičnih komunista, koji ne razmišljaju privređivački, jer svi se resursi lako uništavaju, ako se o njima ne vodi računa.
Trebalo je kreirati stazu za buduća osvajanja i rovarenja po bliskom istoku. Srbija već i onako genocidno iscrpljena, jer se nad Srbima nije kao nad Jevrejima zaustavio genocid posle Drugog svetskog rata. Planiranjem porodice, i sistematskim raseljavanjem, komunisti su nastavili genocidnu politiku koju su nada Srbima započeli nacisti, samo drugim metodama. Dakle, Srbi iscrpljeni dugogodišnjim sada već ratovanjem i genocidom, bili su dobro došli da se nad njima sprovede jedan eksperiment. Bombama iz nedotačive visine 78 dana Srbija je bila pribijena uza zid. U tih 78 dana se pokazala pugbljenost flip-flop politike Miloševića i njegovih komunista.

Da je Milošević bio pronicljiv i branio se u Krajini a ne na Kosovu, pitanje Kosova nikada ne bih bilo otvoreno. Očigledno je bilo da će neonacisti napasti Srbiju kada joj suže front radije nego dok je taj front bio dugačak. Iz Karine se branila Srbija, a ne sa Kosova. No o tome nekom drugom prilikom. Strategija rata nije u potpunosti današnja tema. Kada se pod udarcima bombi pristalo na prekid ratnih sukoba, i parcijalnu kapitulaciju osvajača i žrtve, jer iz tog rata zaista niko nije izašao kao pobednik, već se izdejstvovala traljava rezolucija primirja, a to je upravo ono što je ratna partija htela kako bi se pred javnošću svojim predstavila kako je tobože bez i jedne žrtve lako voditi tehnološke rative. Da je i tu Miloošević bio promućurniji mogao je ratno huškačkom establišmentu SAD da nanese mnogo štete. Danas taj establišment piše kako se borba za Kosovo završila ne borbom za Kosovo, nego za spasenje NATO_a. Od raspada NATO-a, danas se zna, delila je samo jedna sedmica posle potpiivanja Kumanovskog sporazuma. Kopnenim snagama ta “sila“, koja remeti red, mir i poredak u svetu nije smela u Srbiju.

Zašto nas je Milošević izdao? Isto zato što i ovaj Vuk koji se protivi članku gospodina Antonića. Čudne mi Srbi danas imamo Kurjake, oni menjaju ćud a ne dlaku. Milošević je bio produkat Kumunizma a ne zdrave rodoljuive svesti i pameti. On na kartu nacionalnih interesa i osećanja nije igrao iz rodoljubivih i patriotskih pobuda, nego radi vlasitih interesa i slave. Iza njega su bili svi drugi nenacionalni i otpadnički elementi koje je proizveo komunizam Kurjakovići, Stambolići, Markovići, Đukanovići, i bog te pita koliko ih je još da bi ja sada odjednom mogao da ih se prisetim, i da ih pomenem. I tako kao nikada ranije od Cara Dušana pa na ovamo bolje nauružani nismo bili, a da smo gore u ratovanju prošli. Komunisti nas nisu izdali kako to neki tvrde, nego su ispunili plan i zadatak svojih mentora, od Vatikana do Berlina, i Vašingtona.

Kosovo se ne može porediti sa Korzikom i Baskiom. Tu ne postoji nikakva analogija. Baski su naciaja koja nema svoju suverenu državu, i Baski nisu genocidom potisli Španjolce kao nas Šiptari sa Kosova, potpomugnuti komunistima. To bih Kurjak trebao da dobro zna i nauči. No Kurajk je Kurjak. Zatim ni Korzika. Ne znam za nikakv referendum tamo, samo znam da je Miteran jasno Korzikancima stavio do znanja ako dignu njušku, dobiće po glavi. Tu su ispoštovana sva ljudska prava. Kako da ne. Isto kao što su ispoštovana ljudska prava Škota, Velšana i severnih Iraca. Šiptari imaju svoju Albaniju i tamo mogu da ispoljavaju svoja suverena prava, a tamo gde su manjina tako se morju ponašati.

Nestrpljivim Evropistima. Ta unija sa “Evropm“ srednjeevropskih zemalja je jadna velika lakrdija. One stare članice Zajedničkog evropsskog tržišta ne sanjaju da povuku granične straže i graničare sa granica ujedinitelja drugog reda. Oni im i nisu potrebni kao jednaki partneri nego podloga za jeftine sirovine i besplatnu radnu snagu. dakle novo Robovlasništvo. Protiv jedinstvene evropske valute danas ne ustaju i ne protestvuju samo novi ujedinitelji. Oni to i ne mogu, jer su u evroparlamentu drugorazredni igrači. Ustaju oni koji su prvi na taj skandal pristali. Moji poslovni partneri Italijani mi govore da to sve treba sada razbiti i očuvati svoju valutu kao što je to učinila Britanija. Žale se oni i te kako je Nemačka sada zajašila, i urniše ekonomije drugih zemalja svojom dominaciom. To je na žalost istina.

Kosovo je, iako stradalište, ono je naše. To je naša duša, a duša kada se odvoji od tela telo istruli. Oni koji zarad nekakve lažne a ne istinite Evrope zagovaraju odcepljenje suverene teritrije od zemlje, su izdajnička duša, koja se podhranjuje istinitom kosovskom dušom. Parazitska izadjnička duša, koja je svoj leš prodala siledžijama. Njih treba sprečiti u svoim ciljevima i namaeram pa da su lavovi a ne kurjaci. Kurjake je lako nadvladati. Dobrom tojagom.

U svetu i svetom trenutno pokušavaju da svoju volju nametnu oni za koje moj jučerašnji sagovornik reče su osmdeset posto pokvarenjaci. Rat oko Kosova njima će posližiti za nove pohode pod izgovorom neke borbe protiv terorizma u svetu. Kojeg terorizma? Zbog dvoice zaluđenika koji nisu znali da prvilno upravljaju letilicama nego su ih pokušali da proteraju kroz one dve kutije na Manhatnu? Hajte molim vas. Sve je to bio jedan veliki paravan. Okupacija Avganistana, da se bore protiv nekavog Labina u liku Holivudskog startera. I tamo tobože bez žrtava su izvojevali rat. Stavrno. A onda pod halabukom da neki Sadam za koga pojma niko nije imao ni u Kanadi ni u Americi, pa je taj Sadm mogao biti bilo ko upadoše, razoriše Irak. Kažu oni zato što taj Sadam pravio atomske bombe. Da ih je Sadam pravio ne bi Đoki Bušu, polo ni na kraj pameti sa njim da se igra. No hajde. Ali i kažu pametniji od Đoke. (O…). I tako bi.

E sada gledajte kavo je licemerje zavladalo danas u svetu. Vođa kandskih “liberala“ Dion prekjuče kao tobožnji opozicionar napada Stefana Harpera što su kandske trupe u Avganistanu, i što ih on ne zaštiti bolje. Moguće da su neki pozaboravljali, ali ima onih koji pamte, da je Žan Kristian sa ondašnjim njegovim liberalima uvalio u avganistanski mulj te trupe tamo. Toga se mnogi dobro sećaju, pa sada kada dođu novi izbori, mnogi neće, oni koji su upamtili ni ići da glasaju, jer su jednostavno ne zainteresovani. Pamti narod mnogo isto kao i ja kupovinu polovnih tramvaja. To je pravo licemerje, osmdeset postotnih koje pominje profesor. Dion i ne pomenu kupovinu polovnih tenkova, koji sada treba da spasu obraz. Da li to dobro rekoh obraz. Koji i čiji? Ne ovde više obraza nema da se spašava, ostalo je naličje, isto onako kao što u vreme komunizma kada su kupovani polovni tramvaji da spasavaju obraz komunista. Koji obraz, kada ga više nije ni bilo ni na naličju? Nije uspela laž od kominterne da se polvnim olupinama spase, tako mi se čini da je na isti način laž od deminterne kao i njena posestrima kominterna doživela. Obe propadaju na isti način u uvozu polvnih olupina.

Zar nemaju pametnijim poslovima da se bave?

Vidite nisam uzalud pomenuo koprcalo od siledžije Tomića. Bosonogi šupljoglljvac se uzdigao da bude kako on tvrdi srpski sveštenik. Moguće da se može prodati nekima, ali ne i onima koji, a i ja u tu grupu spadam, ne čitaju njegov Pomrčnik. Zašto? Kažu da se posle čitanja svega toga što tamo piše ispovraćaju. Tomić dakle umišlja da je sveštenik a u stvari ni do zvanja popa nije dostigao, isto kao i njegov vladika koji je umislio da je vladiak, a ni do biskupa jedva da je pristigao. Ali udarila im moć jer za boga oni se druže sa kumom koji je odabran, i ne spada u intelektualce nego u onu grupu pokvarenih koji meni dušu vade skoro dobrih dvadesetak godina. Čemu do juče nisam bio svestan da je tako.

Kada je koprcalo od siledžije, koje otvoreno kaže ne priznaje zakone i pravdu takv. Kavi li su tek moćni siedžije, koji su naredili bombardovanje Srbije, Iraka, Avganistana, pa po mogućnosti i Irana? Ovo poslednje ostaje da se vidi. Teško je predvideti, šta uzdrmana Deminterana je u stanju da uradi. Kominterna je se raspala kad ju je slabiji udar zahvatio. Deminterna kojoj mnogo gluplji, kao što je ovaj pop Tomić pripadaju. Često i bez škole, iamju moć mamonsku. Kad im se ovde pridruže Tadići, Stambolići, Kurjakovići, Mesići Tuđmanovići, Stepići i Mad Olbrajtove, Vuci i Holbruci, Buševi i Blerovi, Kinkeli i Rakeli i razni drugi. A pogotovu savetnici Kadijevići. Svega ovde može biti.

Zato je potrebno i prekodobro tražiti da se i ono malo međunarodnih pravila, zakona i povelja ispoštuje, i u tome ostati principijelan i istrajan. Za Srbiju to je mnogo važnije, i bez tog puta u njihovu evropu. Jer ipak Srbija je jedna od najstarijih evropskih država. Tu baš u Evropi. Nikada se nije silom isticala. Jer Srbija zna da je svaka sila za vreme. Osvrt gospodina Atonića je osveženje za dušu. A umorstvo za leš koji se raspada.

Janko Bojić