logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.038 пута прочитано    Датум: 6.04.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

karikatura_ahtisari.jpgU svojoj obezboženoj, a kako će se kasnije videti i sumanutoj, antihristovskoj i antihrišćanskoj etičkoj filosofiji, Fridrih Niče je, filozofirajući o istini, laži i mogućnosti njihovog saznanja tvrdio da su obe, ustvari, vanmoralne kategorije. Laž, odnosno simulacija, tvrdio je Niče, osnovne su snage koje intelekt koristi za očuvanje jedinke. Dokle god jedinka želi da se očuva u borbi sa drugim jedinkama, svoj intelektom uglavnom služi zbog simulacije, i simulacije jedino.

Tako je ono, što mnogi smatraju za opšteprihvaćenu istiinu, ustvari razrađen sistem simulacije, doveden do umetnosti, savršenstva, lingvistički izražen obavezujući sistem koji jednika koristi u cilju samoodržanja. Postavio je to Niče kao postulat, jer ustvari upravo ta neistina je onaj monumentalni rizik koji mudri i odlučni ljudi preduzimaju da prevaziđu granice dobra i zla, da nametnu svoje vrednosti, svoju istinu i svoju logiku. A pozadina čitave te filosofije je želja za moći ”savršenog” i dobrog (po Ničeu, ustvari, sinonimi su dobar i ratoboran) Übermensch-a.

Sam vrhunac ovakve percepcije sveta i odnosa čoveka sa čovekom, pa i sa samim sobom (ali, naravno, ne i sa Bogom, jer on je, bog sa malim b, Ničeovim dekretom već umro), nalazi se u rečima da je ustvari najčešća i najobičnija laž lagati samom sebi, dok je laganje drugima relativno retko i iznimno.

Ovo su bile prve reči koje su mi pale na pamet, čitajući današnje internet izdanje političkog biltena Manastira Visoki Dečani u kome se pobedonosno i slavodobitno iznose podaci o uspesima ”obnove” srpskih pravoslavnih crkava srušenih u divljačkom šiptarskom orgijanju 17. i 18. marta 2004. godine.

Laganjem samom sebi, a potom i drugima, i prolazeći tako kroz neku moralno-emocionalnu katarzu, olakšava se teška i bezizlazna situacija u kojoj se ova “vesela bratija” našla narušavanjem kanona Crkve, pragmatičnim odricanjem i negiranjem svojih osnovnih i najzdravijih nacionalnih ideja, prljavim ratom protiv svojih neistomišnjenika, a ponajviše protiv samog episkopa, eparhijskog arhijereja. Ali i mudri

Solomon upozorava da se mnogi put čoveku čini pravedan, ali je kraj njegov na dnu pakla. I ovde je, izgleda, takav slučaj. Danas zaista likuje Niče i oni što su ga ovim idejama duhovno napojili, slaveći svoju malu pobedu. Njihove ideje i danas žive!

Zaista je indikativno da se ova specijalna izdanja pojavljuju upravo u času kada je Srpsko Nacionalno Veće Kosova i Metohije na svojoj sednici u manastiru Gračanica ponovilo svoje nezadovoljstvo ”obnovom” i podržalo vladiku Artemija u njegovim delatnostima u svedočenju o stradanju Srba i njihovih svetinja na raspetom Kosovu. Zato je pisac ovih redova, u razgovoru sa predstavnicima nekih manastira iz Eparhije raško-prizrenske, mogao da čuje komentare na ovu izjavu:
”Kakva bestidnost. Pa ovde se radi o potpunom nepoštovanju blagoslova i stavova vladike Artemija. Pa kako Teodosije može da priča, kao… učio nas vladika Artemije. Pa on radi sve potpuno suprotno od onoga što vladika uči.

teodosije_ep2.jpg„Naš vladika Artemije nas je uvek učio da radeći delo Božije uvek činimo ono što do nas stoji, a od Božijeg dopuštenja zavisi da li će to uspeti ili neće“ Da li vladika Teodosije zaista veruje svojim rečima, ili se samo trudi da obmane naivne?

Identitet gorepomenutih monaha ostaje, nažalost, poznat samo autoru jer oni, kako rekoše, zbog lične sigurnosti, i sigurnosti svojih manastira nisu hteli da im imena budu objavljena. Kada sam ih upitao zbog čega, odgovor svakog od njih je bio isti: Pa znaš, ova mafija što radi protiv vladike… vidiš šta rade!!! Kome je potrebno još komentara.

Utisak kome ne mogu da se oduprem je da ovaj današnji politički pamflet pada tačno na godišnjicu demonstracija protiv potpisivanja Trojnog pakta, kada se narod digao na noge i ustao protiv odluka svoje vlade, koja je pristup Trojnom paktu smatrala pragmatičnim i uspešnim. Narod nije smatrao tako. A ni predstavnici njegove Crkve. Patrijarh srpski Gavrilo se sudbonosnog 27. marta 1941. godine sa svim otačastvenim Arhijerejima Srpske Crkve, a posebno sa tadašnjim episkopom žičkim Nikolajem, energično suprotstavio paktu sa silama Osovine. On je pred samo potpisivanje toga pakta pismeno savetovao jugoslovenskoj vladi da ne potpisuje dokumenat, jer to bi, prema njegovim riječima; “uništilo životnu silu i moral našeg naroda, pogodilo bi njegove rodoljubive osećaje i duboko uvredilo njegov ponos, njegove rodoljubive osećaje, tradicije i ideale”.

Pakt je ipak potpisan, ali narod je, predvođen svojim arhijerejima, taj sramni dokument srušio. Toga dana patrijarh srpski Gavrilo održao je, u svoje ime i u ime Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, istorijski govor preko Radio Beograda, u kome se, po primeru Svetog Kosovskog Mučenika Kneza Lazara, privoleo carstvu nebeskome i ostao veran tradicijama svoje Crkve i svoga naroda.

A danas? Danas idemo putem pozapadnjačenog demonskog pragmatizma, kompromitujući svoju savest, nacionalne ciljeve, svoj identitet, da bi smo se, ulagujući se moćnicima ovoga sveta ”ućarili” neki evrocent i za svoj duboki džep. Setimo se samo kako je delegacija SPC mahala ispred nosa onim, danas već ozloglašenim ”Memorandumom” pri poseti SAD-u 2005. g. ”Vidite, mi smo kooperativni, vidite, mi smo spremni za integracije, demokratske vrednosti…” vikali su naši crkveni telali na sva usta.

A herojski patrijarh Gavrilo okretao se u grobu, kako se i nakon današnjeg dečanskog saopštenja okreće.

Ipak, verujem da Srbin neće zaboraviti pesmu ”Zidanje Ljubostinje”, gde vladika Nikolaj Velimirović zbori ustima Rada Neimara:

”Nije zidat crkvu ka džamiju, nit je zidat crkvu ka ćupriju”!

Ne znam da li je ikad iko dao lepši program hrišćanskog neimarstva od vladike Nikolaja u ovoj pesmi. Zna Srbin da iza sve priče o multietničnoj obnovi crkava nudi nam zapad još jednu privlačnu šarenu lažu, Šiptari su motivisani da opet pale i ruše, jer su ih ionako platili da ponovo, tobože, grade. Tako sav novac opet ostaje u rukama porodice, a vođe mafijaških klanova (čitaj: političari kosovskih Šiptara) zadovoljno trljaju ruke. Jednim udarcem ubijene ne dve, no tri muve. Pa na kraju rušenje crkava ispade ne samo sodomska zabava i satansko zadovoljstvo, nego i mamonski unosan posao. Šiptarske firme zarađuju na stotine hiljada evra.

Pa ipak, gradeći je ka džamiju i ćupriju, nema prave i istinske obnove. Radilo se tokom čitave godine (a evo prođoše već dve godine) na desetak lokacija, od kojih niti jedna nije u potpunosti građevinski završena, a da ne govorimo o stavljanju u bogoslužbenu upotrebu, nema ni molitve, ni sveštenika ni naroda. A i kako, kad se zidala džamija, a ne crkva, ćuprija, a ne bogoslužbeno mesto.

Postoje samo mnogo saopštenja, obaveštenja, propagande i komisija koje se zdušno trude da nas ubede da je to upravo to što nam je potrebno. Dalje ne razmišljati, teren postaje klizav, neprijatelj opasan, a tvoja sudbina neizvesna. I tako, sve do samog kraja, koji, nadamo se, neće da bude na dnu samog pakla.

Piše: Jovan Simić, Utorak, 27.03.2007.

www.maran-ata.info

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo