Вести

Kako su monahinje, prognane iz manastira Stjenik kod Čačka, na Kučajskim planinama podigle manastirski konak, ko im je pomogao i zašto, kako kažu, SPC više nije

pravoslavna. Tamo gde na geografskoj karti u krugu od 50 kilometara gotovo da nema naseljenog mesta, u srcu Kučajskih planina na Mikuljskom kamenu podignut je konak manastira pravoslavnih monahinja koje su pre dve godine prognane iz manastira Stjenik nedaleko od Čačka, zato što su prišle Grčkoj starokalendarskoj crkvi. Pripadnike ove Crkve mnogi smatraju i nazivaju zilotima.

piše: Dejan Radulović, 10. avgust 2005.

Jedanaest monahinja je utočište potražilo daleko od civilizacije a izgradnju konaka su, kako kažu, pomogli vernici i ziloti sa Svete Gore.

Igumanija Efrosimija kaže da drugog izbora nije bilo. – Mi smo se ovde opredelili da dođemo tražeći mesto koje je najusamljenije u Srbiji jer nam je vladika žički Hrizostom poručio da nigde ne pravimo manastir jer, kako je rekao, gde god da ga napravimo, on će ga srušiti. Mi smo onda tražili neku varijantu gde možemo da živimo monaški, znači da se posvetimo životu za koji smo se opredelili a da nikom ne smetamo i da nikog ne iritiramo. Iako smo prognane iz manastira Stjenik, nismo imale ideju da dižemo nekakvu revoluciju.

Mi smo shvatile šta se dešava i jednostavno smo se isključile da ne budemo deo celokupne prevare, jer mi smo tako i rekli Atanasiju (Jevtiću) i vladici Hrizostomu – da ne želimo da budemo deo izdaje, a ne da se sada nešto borimo sa njima.

Ovde smo našli mesto nakon dugog razmišljanja gde ćemo i šta ćemo, dakle dve godine od kad smo izbačene iz manastira. Sama izgradnja manastira je delo velike pomoći božje i svetog Jovana Krstitelja i svetog đakona Avakuma i prvenstveno majke Božije. Jer ovde podići manastir, gde u krugu od 50 kilometara levo i desno nema nikoga, struja ne postoji, voda je daleko, puta uopšte nije bilo. Sve što se izgradilo napravljeno je uz post, molitvu bez zapaljene cigarete, bez alkohola. Sve su gradili vernici i jedan izuzetan majstor iz Podgorca. Jedina osoba koja živi u planini je gorštak koji je sticajem okolnosti imao svu potrebnu mehanizaciju. Novac su nam najviše slali monasi ziloti iz manastira Esfigmena sa Svete Gore. Mnogo nam znači pomoć zilota iz Srbije jer svi koji postoje u Srbiji su došli da nam pomognu. Ne mogu da ne pomenem duhovnika, oca Akakija, koji sve vodi i čiji autoritet nam je pomogao – kaže ona.

Prema njenim rečima, sestrinsvo sebe smatra jedinim pravim pravoslavcima u Srbiji.

– U Srpskoj crkvi, ne mogu da kažem da je pravoslavna, više na žalost ne postoje niti Svete tajne niti Duh Sveti, zato ne mogu da kažem da je pravoslavna. To je zato što su se oni opredelili za globalizaciju i ekumenizam, zato što neće da izađu iz Svetskog saveta crkava, iako su to obećali. Zbog toga što su se opredelili za tu politiku a ne za svetootačka predanja, smatram da će u Srbiji biti sve više zilota, a i da će doći do velikih potresa u samoj Crkvi. To je osnovni razlog zbog čega oni nas negiraju. Oni znaju šta znače ziloti, da je to u stvari osnova za pravoslavlje.

Igumanija Efrosimija kaže da javnost u Srbiji još uvek ne zna da je potpisan sporazum sa Rimokatoličkom crkvom.

– Pazite, jedan od osnovnih uslova da mi uđemo u EU jeste uvođenje novog kalendara i dolazak pape, znači zajednička molitva sa katolicima. Srpska crkva je to potpisala, ja imam dokument gde su oni to sve potpisali, što znači da su potpisali uniju sa katolicima, znači ono što nije potpisano 1928. godine, a čemu se suprotstavio patrijarh Varnava koji je otrovan. Tako se na globalnom planu dešava izdaja pravoslavne vere kakva nije bila u poslednjih 100 godina. Na žalost, običan narod nema vođe i nikakvog uticaja na zvaničnu politiku SPC.

– Danas ne možete da uđete u crkvu koliko je naroda, ali je na žalost odstupio Duh Sveti zato što je vrh izdao pravoslavlje i opredelio se za ekumenizam. To je najveća zabluda na koju su uhvaćeni verni hrišćani. Mi očekujemo procvat pravoslavne vere nakon 50 godina komunizma, a u suštini dolazi vreme apostasije i kraja.

Iako su ziloti gradnju manastira započeli na imanju koje su kupili, po rečima igumanije, bilo je velikih problema. – Nakon što je iz Ministarstva vera pozvan ministar policije Jočić, ovde je došla policija a zatim i građevinska inspekcija sa nalogom da obustavimo gradnju. Kada su shvatili da u sred Bora Jehovini svedoci prave zgradu, a nama se ovde u divljini nalaže rušenje objekta, odlučili su da nam daju građevinsku dozvolu. Pritisci su bili strašni. Na sreću i zahvaljujući dobrim i mudrim ljudima, nastavili smo radove. Kada su ljudi u Boru shvatili da mi nismo nikakva sekta, stvari su se smirile – kaže igumanija.

Igumaniju zilota pitali smo kakav je njihov stav prema drugim religijama i verama. – Mi verujemo da druge religije, na žalost, nemaju blagodat i istinitost Duha Svetoga koji prebiva u pravoslavnoj crkvi i ne možemo da ih priznamo kao ravnopravne crkve, ali apsolutno poštujemo i volimo svakog čoveka. Svako ko bi došao u naš manastir, bilo da je koje vere, bio bi dočekan sa ljubavlju, ali zajedno ne bismo mogli biti na molitvi ukoliko je inoslavan.

– Jeste, mi smo na neki način želeli pravo monaštvo i ovde smo ga pronašli, „Pravoslavlje ili smrt“ nije moto, to je spasenje duše, a to je zapravo naš cilj – kaže monahinja Isahija.

Danas, 10. avgust 2005. Dejan Radulović