Вести

Ko su Vehabisti i šta je njihovo učenje? Cilj vehabizma, trijumf na globalnom planu. Vehabizam na Balkanu posledica zapadne politike. MUP Srbije je 18. marta na 30 kilometara od Novog Pazara otkrio kamp u kojem su se, kako se pretpostavlja, obučavali pripadnici jedne islamske terorističke grupe.

Sredstva informisanja u Srbiji prenose da se vehabistički pokret, čiji pripadnici sebe smatraju borcima za čisti islam, prvi put pojavio u oblasti Novog Pazara 1997. godine, dok su na Kosmetu vehabisti aktivni od početka devedesetih. Oni na Kosmetu kontrolišu nekih 30 kuranskih škola i svojim neometanim delovanjem posle NATO okupacije Kosmeta 1999. predstavljaju izazov i za političko vodjstvo kosovskih Albanaca.

„Vehabisti, koji sami za sebe ne koriste taj termin, sledbenici su učenja islamskog teologa iz 18. veka po imenu Mohamed Ibn Abdul-Vahab, koji je živeo u današnjoj Saudijskoj Arabiji od 1703 do 1792″, objašnjava dr SrdjaTrifkovic, autor „Senka Dzihada„, studije o istoriji islama nedavno objavljene u izdanju Srpske književne zadruge.

Rodjen 1703 u periodu rane stagnacije Otomanskog carstva, Vahab je smatrao da islam treba da bude duhovno pročišćen od otomanske dekadentnosti i vraćen izvornim dogmama. Od sufista je preuzeo model konspirativnog verskog reda ali je odbacio obrede inicijacije i muziku u bilo kojoj formi. Takodje je osudjivao ukrašavanje džamija i poroke poput pušenja duvana. Odbacio je poštovanje islamskih svetaca i mesta i predmeta koji su s njima povezani. Ideje obnove „pravih“ islamskih vrednosti izneo je u Knjizi jedinstva , koje je dalo naziv novom pokretu: al-Muwahhidun, ili unitarci.

Sredinom XVIII veka Vahab je – kao i Muhamed pre njega- našao politički moćnog pokrovitelja za svoju stvar. Godine 1774. sklopio je partnerstvo s Muhamedom Ibn-Saudom, vodjom moćnog bratstva u centralnoj Arabiji i preselio se u njegovu pustinjsku „prestonicu“, naseobinu ad-Dirjah (Ријад). Od tada se sudbina vehabista i porodice Ibn Sauda neraskidivo preplela. Pod naslednikom Ibn-Sauda Abdul-Azisom, vehabisti su pohrlili iz svoje pustinjske baze pomamom koja nije zabeležena u prethodnih hiljadu godina. U naletu koji je ličio na reprizu ranih uspeha Muhameda i prve četvorice kalifa, oni su privremeno zauzeli Meku i Medinu i upali u Mesopotamiju. Tek 1818. Turci su uništili prvu vehabističku državu.

Skoro ceo jedan vek kasnije, 1902. godine, hrabri i ratoborni princ iz porodice Ibn-Saud po imenu Abdul-Aziz vratio se u dedovinu sa 40 konjanika i preuzeo vlast u Riadu. Bio je to početak ponovnog osvajanja Arabije u ime islamskog puritanizma. U haotičnim godinama posle propasti Turskog carstva ihvani su se pokazali kao sposobna i fanatična borbena sila. Obezbedili su pobedu svom vodji Ibn Saudu, osnivaču saudijske kraljevske dinastije. 1926. proglasili su Abdul-Aziza za kralja Hedzaza. U toku decenije koja je usledila on je ujedinio ostatak Arabije i nametnuo vehabističko, tvrdo islamsko uredjenje.

Potomci Abdula Vahaba jos uvek vode saudijski verski establišment. Oni su se odupirali uvodjenju paganskih verskih novotarija kao sto su radio, automobili i televizija, popustivši tek kada je kralj obećao da ce se uvezena tehnologija koristiti za unapredjenje vere. Oni su obustavili uvoz alkohola, do tada prodavanog strancima (1952) i zabranili ženama da voze automobile (1957). Izveštaji Stejt departmenta o ljudskim pravima u Saudijskoj Arabiji nude precizan uvid u prilike koje očekuju ostatak čovečanstva ako vehabizam trijumfuje na globalnom planu.

Sloboda veroispovesti ne postoji. Islam je zvanična religija i svi gradjani moraju biti muslimani. Ni vlada ni društvo ne prihvataju koncept razdvajanja religije i države i njega nema. Po šerijatu preobraćanje muslimana u drugu veru se smatra otpadništvom koje je zločin kažnjiv smrću. Islamsko versko obrazovanje je obavezno u državnim školama na svim nivoima i za svu decu … Gradjani nemaju pravo da menjaju vlast. Islamski savet uskladjuje mere vladine politike sa šerijatom. Vlada smtra islamsko pravo jedinim vodičem za zaštitu ljudskih prava. Vlada pravno-sistemska diskriminacija zasnovana na polu i religiji.

Kralj Saudijaca je njihov imam. On i vehabistički verski establišment smatraju islamizaciju celog sveta neprikosnovenom i svetom dužnošću. Saudijski novac – petrodolari reciklirani kroz zapadne banke – platio je izgradnju preko 2000 džamija i islamskih centara u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi i na hiljade njih u drugim delovima sveta (uključujući i džamiju kralj Fahda u Sarajevu – najveću u Evropi – koja sada zloslutno dominira gradom). Pritom ni jedna jedina crkva ne postoji i ne može da se izgradi u Saudijskoj Arabiji, rasadniku duha terorizma i domovini većine napadača od 11. septembra.

Vehabisti koriste za sebe termin i termin „salafisti“, što znači „sledmebinci pravovrenih predaka,“ premda ima i salafista koji nisu vehabisti. Reč je o učenju islama koje želi povratak kuranu i sledovanju primera iz hadisa. Hadisi su apokrifne beleške o životu Muhamedovom; zajedno sa kuranom predstavljaju fundamentalne, izvorne tekstove islama. Vehabisti odbacuju niz tradicionalno prihvećenih elementa islamske prakse, kao što su molitve na grobovima, molitve pojedinim svetiteljima a ne samo Alahu, proslava pojedinih datuma kao što je Muhamedov rodjendan, nošenje brojanica ili uvodjenje bilo kakvih inovacija u verskoj praksi.

Vehabisti se mogu uporediti sa striktnim protestanskim sektama iz 16.-17. veka, poput puritanaca, kalvinista i anabaptista, koji su želeli da odbace sve elemente hrišćanske crkvene tradicije i da se vrate učenju koje su smatrali za izvorno i biblijsko. Vehabisti su pobornici striktnog, rigoroznog islama, koji bi bio zasnovan samo na kuranu i na izvornom Muhamedovim primeru, onako kako je on zabeležen u hadišima. Za vehabiste ti izvorni tekstovi pružaju potpuni, zaokruženi model poželjnih odnosa medju ljudima. Oni u tome nalaze kompletno učenje na kome treba da se zasniva ljudsko društvo, gotov model kako ono treba da bude ustrojeno u verskom, političkom , društvenom i pravnom smislu.

Da li Vas je iznenadila vest o terorističkim kampovima vehabista koje su pripadnici bezbednosti Republike Srbije otkrili na Pešterskoj visoravni, posebno na području planine Ninaje i sela Zabren, kod Novog Pazara?

Sama pojava islamskog terorizma me ne iznenadjuje, jer je terorizam neraskidivo vezan za islam od najranijih dana, od početka Muhamedove političke karijere kao vladara totalitarne državice u Medini. Moram da priznam da me iznenadjuje tako kategorično opredelenje istražnih organa Republike Srbije da je reč o „vehabistima“. Moramo imati u vidu da je vehabizam identifikovan u ovom trenutku pre svega sa vladajućom kućom al-Saud, gospodarima Saudijske Arabije. Vehabističko učenje širi se po svetu prvenstveno kroz široku mrežu džamija i islamskih centara koje finansira Saudijska Arabija. Najbolji primer na balkanskom području je džinovska džamija kralja Fahda u Sarajevu, jedna od najvećih islamskih bogomolja u Evropi i uopšte u vanislamskom svetu. Dakle, Saudijcima je jako stalo da nastave svoj tihi prodor, tako što će da obučavaju, finansiraju i na razne načine potpomažu prodor vehabizma u Srbiji, pre svega u Raškoj oblasti. Njima, medjutim, ne bi bilo u interesu da pribegavaju direktnom terorizmu u ovom trenutku. To bi samo podstaklo zvanične organe Republike Srbije na pojačanu budnost i pomnije praćenje njihovih aktivnosti. To bi takodje moglo da izazove rascepe unutar islamske zajednice. Sukobi unutar nje su inače već počeli. Vehabisti u Novom Pazaru i drugde počeli su da se arogantno ponašaju kao jedini pobornici istinskog islamskog učenja i da ometaju molitve u džamijama.

Treba biti oprezan sa olakim korišćenjem termina „vehabije“ ili „vehabisti“. Nema sumlje da je reč o nekoj islamskoj grupi koja je imala terorističke namere. Nema sumnje da je reč o ljudima koji, verovatno, u krajnjoj liniji imaju iste ciljeve kao i oni islamski aktivisti koji te ciljeve žele da ih ostvare potiho, demografskom premoći, na duge staze možda i uspešnijim metodama. U organizacionom smislu mi zapravo ne možemo reći da li je reč o „vehabistima“ koji su pod kontrolom neke organizacije koja ima svoje sedište u Meki, Medini, Džedi ili u Rijadu, ili je reč o nekoj autonomnoj grupi koja – podstaknuta vehabističkim učenjem – deluje nezavisno i na svoju ruku. Takodje treba istaći da Osama bin-Laden i al-Kaida premda žele da organizuju društvo u skladu sa rigoroznim tumacenjem kurana i hadisa koje bi se mogo nazvati vehabistickim, ni sami ne spadaju u glavnu maticu vehabizma. Oni smatraju da je saudijska vladajuca kuca – izdajnicka, time sto je prihvatila americke baze na svom tlu i sto su njeni pripadnici podlegli iskusenjima materijalnih uzitaka i bogatstva, da su nepopravljivo koumpirani i moraju biti svrgnuti.

Stoga ne mozemo govoriti o vehabizmu kao monolitnom bloku u smislu programa politickog deljovanja i prakticne akcije. Mozemo govoriti o vehabizmu kao vaznom i snaznom fenomenu u savremenom islamu, ali ne i kao o hierarhijski organizovanoj strukturi koja ima svoj jasan program delovanja, svoju strategiju, svoje komadne centre i njima podlozne podruznice.

Da li su kampovi za obuku vehabija posledica dugogodisnje politike koju su na Balkanu vodili neki verski, vojni i politicki lideri bosanskih muslimana, pa i Zapad?

Nema sumlje da je Zapad svojom politikom pogodovao razvitku islamskog terorizma na Balkanu, kao uostalom i drugde. Podilazenje islamskim interesima pocelo je sa sovjetskom intervencijom u Avganistanu decembra 1979, kada su Amerikanci – pod vodjstvom tadasnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bzezinskog i uz odobrenje tadasnjeg predsednika Kartera – poceli da finansiraju i obucavaju ekstremne islamske grupacije i da ih iz Pakistana ubacuju u Avganistan da bi pokrenuli i vodili gerilski rat protiv sovjestkih trupa i pro-sovjestkog rezima u Kabulu. To je bio prvi put da se tvrdokorni islamski, sunitski pokret oglasio kao znacajan faktor na svetskoj sceni. Nedugo pre toga smo vec imali šiitsku rovoluciju u Iranu pod vodjstvom ajatole Homeinija. I ta revolucija dobrim delom bila je plod pritisaka koji je administracija predsednika Kartera vrsila na iranskog saha da sto brze i radikalnije pristupi liberalizaciji i demokratizaciji svog drustva. To je bio rani, upozoravajuci primer kako u islamskom svetu „demokratizacija“ znaci islamizacija. Od tada smo videli citav niz slucajeva gde je zapadna politika pogodovala razvoju islamskog ekstremizma, svesno ili ne. Jedan od primera je i postsovjeski Kavkaz, gde je ambivaletna politika Zapada, uz stalno insistiranje na nepostovanju i krsenju ljudskih prava od strane ruskih vlasti u Ceceniji, de facto isla na ruku cecenskim dzhadistima.
Na balkanskom podrucju, kako u Bosni tako i na Kosovu, zapadna, a pre svega americka politika je kroz podrsku muslimanima pokusala da kupi izvesne poene u islamskom svetu za svoju konstantnu politiku podrske Izrealu, a u najnovije vreme i za iracki rat koji je krajnje nepopularan u svim islamskim zemljama osim Kuvajta. Kao sto smo videli iz petnaestogodisnje prakse, takva politika ugadjanja dzihadu nije urodila nikakvim plodom, nije donela nikakve dividende svojim pobornicima. Za cuditi se da Zapad, a pre svega Amerika, ostaje crsto na pozicijama davanja nezavisnoti Kosovu, jer ocigledno je da KiM predstavlja bitnu kariku u „zelenoj transverzali“ povezivanja islamskih elemenata u balkanskoj jednacini od jugoistoka ka severozapadu, pri cemu je jugoistocni stozer na Bosforu a krajnji severozapadni punkt (bar za sada) u Cazinskoj krajini.

Da li predvidjate jačanje islamskog estremizma i vehabista na teritoriji Srbije i šta treba činiti da bi im se stalo na put?

Islamski ekstremizam ce nesumljivo nastaviti da jaca. On je vec dugo u procesu jacanja kao posledica raspada Jugoslavije, stava spoljnih sila, ratova i sveopsteg osecaja islamske zajednice da je ona u usponu a da su njeni suparnici i protivnici, a pre svega Srbi, u opadanju. To sve ne znaci neminovno i nuzno jacanje vehabizma. Vodece licnosti u islamskoj zajednici u samoj Srbiji smatraju da bio bilo nepromisljeno dopustiti im da se odvec razmahnu, jer bi time ugrozili svoje sopstvene pozicije. Ne treba zaboraviti da su politikom prikrivene subverzije s jedne strane i pividne saradnje sa vlastima sa druge oni vec na putu da budu gospodari situacije na svom podrucju. Iseljavanje Srba iz Raske oblasti se nastavlja, njihov procenat u Novom Parazu neprekidno opada, u opstinama Tutin i Sjenica ih vise prakticno i nema. Sa stanovista dugorocnih intersa pobornika islamizma u Srbiji, nije uputno dopustiti usijanim glavama, vehabistickim, ili ma kojim drugim, da krenu putem direktnih teroristickih akcija, jer kako sada stvari stoje lideri islamske zajednice imaju razloga da veruju da ce svoje ciljeve daleko efikasnije ostvariti po principu « tiha reka breg roni ».

Na veb stranici www.trifkovic.mysite.com možete naći do sada objavljene tekstove kao i spisak knjiga i filmografije dr Srdje Trifkovića.