Вести

Češki filozof Karel Košik je usred bombarderske kampanje NATO protiv SR Jugoslavije napisao: „Istorija ne teži konačnom idealnom stanju ili vrhuncu. Ljudi se u svakoj etapi bore sa ovom ili onom opasnošću, važno je da li će pretnju na vreme prepoznati i hoće li imati hrabrosti i snage da izađu s njom na kraj.“

Ovim rečenicama Košik je pokrenuo dve ključne teme koje su danas postale aktuelnije nego u vreme samog bombardovanja. Prva je tema vezana za aluziju na Fukujamin „kraj istorije“, a druga tema vezana je za opasnost koja je šest godina posle bombardovanja postala realnija nego tada, kada su njeni uzroci bacani po Srbiji i Crnoj Gori.

Na Fridmanovo i Hantingtonovo priznanje, da nisu bili u pravu kada su insistirali na privatizaciji po svaku cenu, jer se pokazalo da je vladavina zakona elementarnija i važnija od privatizacije, nadovezao se 2004. Fukujama, govoreći da je napredak danas moguć samo uz jak državni aparat. Jačanje države rešenje je za sve savreme probleme pojedinih država i globalnog sveta – poručuje Fukujama, priznajući da istorija i dalje traje. Slabe države u zemljama u tranziciji dovele su do korupcije, siromaštva, organizovanog kriminala, terorizma i do katastrofalne zagađenosti životne sredine.

Druga Košikova tema o velikoj opasnosti koja nam preti od posledica uranijumskog i dioksinog rata koji je 1999. vođen protiv SR Jugoslavije, danas postaje problem vezan za opstanak i prosperitet srpskog i drugih naroda koji žive na teritoriji SCG.

Ko nas je bombardovao
Belgija, Kanada, Češka, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Španija, Turska, V. Britanija i SAD

Očigledne posledice
U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30 000 novih bolesnika.

Međutim, treba poći od prve istine koju je prezentirao Košik u vreme bombardovanja: „U ratu protiv Srba ne samo da se testiralo oružje na živim ciljevima i proveravala sposobnost komandnih štabova, već se takođe ispitivala, i to prevashodno, psiha ljudi.“ Zato se slobodno može reći da je ovo analiza o efektima bombardovanja koji i danas deluju na zdravlje i psihu žitelja SCG.

Te tragične 1999, za 78 dana bombardovanja stradalo je 2.000 civila i 1.002 vojnika. Izvršeno je 36.219 naleta vojnih aviona. NATO avioni leteli su na visinama između 10 do 15 kilometara gde se nalazi ozonski omotač. Rezultati njihovog dejstva jeste sigurno i oštećenje ozonskog omotača iznad Balkana. Međutim, treba reći da oštećenje ozonskog omotača ima sezonski karakter vezan za određene geografske širine i određeno doba godine. Tako da se mora konstatovati da oštećenje ozonskog omotača nije moglo opstati na našim geografskim širinama u dužem vremenskom periodu ali je sasvim sigurno doprinelo globalnom proširenju ozonske rupe.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 113 lokacija na području tadašnje SR Jugoslavije, većina na teritoriji Kosova i Metohije. Prema proračunima doktora Vladimira Ajdačića, na SR Jugoslaviju bačeno je 13.000 tona osiromašenog uranijuma. Amerikanci su priznali „sejanje“ „samo“ 11.000 tona ovog nus-proizvoda uranijuma 235 koji se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama.

Prema podacima NATO, od 5. do 11. septembra 1995. njihovi avioni su ispalili 5.800 projektila sa osiromašenim uranijumom u blizini Han Pijeska i Hadžića u Bosni i Hercegovini.

U posledice bombardovanja srpskih zemalja ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Opasni piralen iz trafo-stanica, živa, raznovrsni dioksini, sagoreli kerozin, haloni – sve su to posredne posledice bombardovanja koje nanose mnogo ozbiljniju štetu po čoveka i njegovu okolinu, nego što se do sada priznavalo.

Političari kriju istinu

Nato je kršio međunarodne zakone
Mora se znati da su NATO snage bombardujući SR Jugoslaviju prekršile sledeće međunarodne konvencije, rezolucije i protokole:
– Konvenciju o delovanju na životnu sredinu donetu 1977.
– Konvencija o zaštiti svetske prirodne baštine 1982.
– Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini 1972.
– Dodatni protokol broj 1 u Ženevskoj konvenciji. U oblasti zaštite žrtava međunarodnih ratnih konflikata 1949.
– Konvenciju o zabrani upotrebe određenih ubojnih sredstava.
– Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača
– Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozon (1987. sa izmenama 1997.)
– Rezoluciju Potkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997.

Do istine, one potpune, teško je doći bez pouzdanih podataka o dejstvima (kvantitet i kvalitet), tačnom broju preleta, vrsti sredstava korišćenih za zaštitu letilica ili borbenih sredstva. Na našoj strani o činjenicama vezanim za bombardovanje mogu govoriti samo pripadnici kvalifikovane javnosti u koje spadaju vojni stručnjaci, rukovodstva firmi po kojima je dejstvovala NATO alijansa, lokalne zajednice na čijem terenu se dejstvovalo, medicinski i ekološki stručnjaci, naučni radnici u poljoprivrednim, vodoprivrednim, nuklearnim, hemijskim, tehnološkim i drugim institutima, nevladine ekološke organizacije i pojedinci stručno osposobljeni za ekološke probleme.