logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    561 пута прочитано    Датум: 25.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Dr. Darko TanaskovićIntervju: Dr DARKO TANASKOVIĆ. Ambasador Darko Tanasković, istaknuti islamolog otvoreno govori o diplomatskim odnosima Srbije i Vatikana, ulozi države u međucrkvenim kontaktima i povezanosti albanskog nasilja na Kosovu i Metohiji sa islamskim fundamentalizmom.

Benedikt XVI ne dolazi u Srbiju. SAD se potkusuruju s islamom na Balkanu

– Papa ispoljava naročiti interes za unapređivanje odnosa s većinski pravoslavnim državama, jer je jedan od prioriteta njegovog pontifikata razvijanje i produbljivanje ekumenskog dijaloga

- Benedikt XVI mnogo ne veruje u produktivnost teološkog dijaloga s islamom, ali, zauzvrat, uvereno poziva na uspostavljanje intenzivnog kulturnog i životnog opštenja, uz uzajamno uvažavanje u različitostima, a bez nametljivosti

- Nema određenijih naznaka da bi do posete poglavara Svete stolice Srbiji i SPC moglo doći u najskorije vreme, iako bi ona svakako bila višestruko korisna i dobrodošla

Da je kosovski problem veliki i značaja za Evropu, ali i za Rimokatoličku crkvu, vidi se i po činjenici da je papa Benedikt XVI u novogodišnjem obraćanju diplomatama u Vatikanu govorio o Kosovu i Metohiji. Bio je to zvanični Beograd znak da Sveta Stolica želi da na svoj način doprinese rešavanju kosovske krize.

Zato smo na početku našeg razgovora zamolili dr Darka Tanaskovića, ambasadora Srbije u Vatikanu da nam kaže iz prve ruke kako se danas odvijaju odnosi zvaničnog Beograda i Rimske kurije, koja otvorena pitanja ih opterećuju i šta su prioriteti Srbije u tim odnosima?

- Struktura i obim međudržavnih bilateralnih odnosa između Srbije i Svete Stolice uslovljeni su, i realno omeđeni, različitom prirodom ovih dvaju subjekata međunarodnog prava, kao i time što Srbija nije država s većinskim katoličkim stanovništvom. Reč je o faktorima koji stvaraju okvir za odnose svake države sa Svetom Stolicom.

U datim okvirima, između Srbije i Svete Stolice ostvaruje se stabilna saradnja u svim oblastima od zajedničkog interesa, teče redovan diplomatski i politički dijalog, nema ozbiljnijih otvorenih, a pogotovo spornih pitanja i, štaviše, postoji visok stepen sličnosti ili podudarnosti gledanja na neka suštinska pitanja savremenog sveta. Kao i u odnosima s drugim državama, aktualni prioritet Srbije u komunikaciji s Vatikanom jeste objašnjavanje našeg stava u vezi s rešavanjem problema Kosova i Metohije i nastojanje da se za taj stav, a naročito neke njegove aspekte, bliske senzibilitetu Svete Stolice, obezbedi njeno razumevanje i podrška.

Protiv nametanja

Kakav je stav Vatikana prema kosovskoj krizi i prema rešavanju statusa Kosova i kako gleda na do kraja nedefinisan status Biskupije u Prizrenu?

- Iako nije neposredno uključena u rešavanje problema Kosova i Metohije, Sveta Stolica pažljivo prati političko-diplomatski proces koji je u toku i dobro je, iz prve ruke, upoznata sa stanjem u pokrajini. U nedavnom novogodišnjem obraćanju članovima diplomatskog kora akreditovanog pri Svetoj Stolici, Benedikt XVI se posebno osvrnuo i na kosovsko pitanje, založivši se za «uvažavanje legitimnih očekivanja i prava svih» žitelja KiM. Načelni je stav vatikanske diplomatije da do rešenja treba doći pregovorima, kompromisno, bez veštačkih rokova i nametanja. Vatikan je dosledno podržavao metodologiju sadržanu u napuštenoj formuli «standardi pre statusa», ali je i savršeno svestan šire političke realnosti. Održavanje Prizrenske biskupije u statusu apostolske administrature upravo je ilustracija racionalnog i korektnog upodobljavanja postojećoj realnosti, čiji je okvir Rezolucija SB UN broj 1244, a prema kojoj je KiM integralni deo Srbije, dok, s druge strane, status pokrajine nije konačno rešen.

Papa Benedikt XVI

Kako Vi kao islamolog vidite kosovski problem kroz vizuru odnosa islama i pravoslavlja?

- Iako je u slučaju Kosova i Metohije na delu prvenstveno sudar dvaju naroda oko jedne teritorije, u njemu je prisutna i dimenzija i prepoznatljiva konfiguracija međuverskog, islamsko-pravoslavnog sukobljavanja. U zavisnosti od opštih i regionalnih kretanja, verska komponenta sukoba mogla bi dugoročno postati izraženija, pa i dominantna, iako je to danas teško sa sigurnošću predviđati.

Za dijalog sa SPC

Vi lično poznajete Svetog oca, pa bismo voleli da nam opišete Vaše dosadašnje susrete sa papom?

- S papom Benediktom XVI imao sam nekoliko protokolarnih susreta, ali sam s kardinalom Jozefom Racingerom bio u prilici da nekoliko puta i duže razgovaram. Naročito sadržajna i za mene ljudski i saznajno dragocena bila je jedna audijencija kod tadašnjeg prefekta Kongregacije za doktrinu vere u jesen 2004. godine. O tom susretu ću, verujem, jednog dana nešto iscrpnije reći ili napisati. Kardinal Racinger je na mene ostavio snažan utisak blagog i smirenog, ali dubokog i odlučnog teologa, s jasnom i celovitom vizijom Katoličke crkve i hrišćanstva na početku trećeg milenijuma. U ličnom odnosu pleni, pre svega, skromnošću i pažnjom s kojom sluša sagovornika. Ni traga od «gvozdenog kardinala», kakvim je često površno predstavljan i što, suštinski, čvrstinom verske ubeđenosti, verovatno i jeste.

Kako i koliko novi papa doprinosi unapređenju odnosa Vatikana i Beograda?

- Još je rano za određenije procene i nisam, svakako baš ja pozvan da ih javno saopštavam. Već sad se, međutim, može s pouzdanjem konstatovati da papa Benedikt XVI ispoljava naročiti interes za unapređivanje odnosa s većinski pravoslavnim državama, jer je jedan od prioriteta njegovog pontifikata razvijanje i produbljivanje ekumenskog dijaloga. Lično je u nekoliko navrata, recimo, istakao značaj zasedanja Stalne mešovite komisije za teološki dijalog pravoslavnih i katolika, održanog, posle dužeg zastoja, jesenas u Beogradu. Dok je bio kardinal i lično mi je bar dvaput iskazao zadovoljstvo kvalitetom, na žalost vremenski ograničene, razmene teoloških pogleda s članovima delegacije Svetog arhijerejskog sinoda SPC, koja je 2003. godine posetila Vatikan. Želeo je se taj započeti kolegijalni dijalog nastavi…

Kako sa aspekta unapređenja saradnje među hrišćanima i njihovog odnosa prema islamu procenjujete papine nastupe u Nemačkoj i u Turskoj?

- Već sam rekao da je unapređivanje ekumenskog dijaloga posebno na srcu Benediktu XVI. U svim prilikama, pa i u Nemačkoj, a posebno u Istanbulu, odnosno sedištu Vaseljenske patrijaršije, Papa ukazuje na značaj otklanjanja nemalih prepreka koje stoje na putu obnavljanja jedinstva hrišćana, kao jedine perspektivno izgledne alternative u njihovom suočavanju sa sve većim izazovima sadašnjosti i budućnosti. Jedan od tih izazova, premda, verujem, ne i najsudbonosniji, svakako je i nužnost iznalaženja delotvornog epohalnog, civilizacijskog modela neizbežnog saživota s islamom, koji je i sam u previranju. Muslimanski protesti posle papinog predavanja u Regensburgu, a i pretežno izražavanje zadovoljstva posetom i nastupom Benedikta XVI u Turskoj, samo su pojavni i simbolički odblesci duboko protivrečne, uglavnom konfliktne, ali i slojevite, vekovne dinamike u hrišćansko-muslimanskim odnosima. Čini se da Benedikt XVI mnogo ne veruje u produktivnost teološkog dijaloga s islamom, ali, zauzvrat, uvereno poziva na uspostavljanje intenzivnog kulturnog i životnog opštenja, uz uzajamno uvažavanje u različitostima, a bez nametljivosti.

Posete Svetoj stolici

Koliko diplomatija i država uvažavaju stav Srpske pravoslavne crkve prema Vatikanu i da li i na koji način pomažu njihovo približavanje?

- Svakome ko ima smisla za realnost jasno je da međucrkvene relacije čine kičmu, istinsko jezgro i supstancu odnosa (svake, pa i naše) države s Vatikanom. Naravno, domeni delovanja države i njene diplomatije, s jedne, i SPC, kao i ostalih crkava i verskih zajednica s druge strane, strogo su formalno razdvojeni i stvarno autonomni. U Srbiji je, za razliku od nekih država u okruženju, rekao bih, ta osnovna pretpostavka funkcionisanja modernog sekularnog društva srećom ostvarena. Ta činjenica se i u Vatikanu ocenjuje kao značajno postignuće. Razumljivo je da u uspostavljanju poželjnog socijalnog partnerstva između države i crkve, što je viši stepen njihovog odnosa u uslovima istinski sekularnog (ni sekularističkog, ni klerikalističkog) ustrojstva društva povremeno još uvek ima lutanja i nesnalaženja, ali se nesumnjivo ide u dobrom smeru.

Kad ne bi imala sluha za mišljenje i stavove SPC, država bi svoje odnose sa Svetom Stolicom veštački odvojila od njihove duhovno-crkvene supstance i učinila ih praktično jalovim, dok bi neuvažavanjem državno-nacionalnih potreba i interesa SPC izneverila svoje tradicionalno, iskonsko poslanje narodne crkve. Zato je saradnja neophodna i ona ne izostaje, osobito u domenu garantovanja individualnih i kolektivnih verskih sloboda i prava, kao i stvaranja što povoljnije klime za ekumenski dijalog (koji ne treba brkati s ozloglašenim prozelitističkim ekumenizmom!).

Ko je sve od beogradskih zvaničnika imao susrete i razgovore sa papom?

- Od prve posete papi Jovanu Pavlu Drugom, koju je neposredno posle oktobarskih promena 2000. godine učinio tadašnji predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica, a koja je u Vatikanu bila primljena s naglašenim zadovoljstvom, kao gest posebne pažnje i uvažavanja, tokom poslednjih nekoliko godina gotovo da nije bilo nijednog od najviših jugoslovenskih/srpsko-crnogorskih i srpskih zvaničnika koji nije pohodio Svetu Stolicu i bio primljen kod poglavara Rimokatoličke crkve. To svakako o nečemu govori. Kao posebno uspešne pamtim audijenciju ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića kod pape Jovana Pavla Drugog 2004. godine, kad se ovaj vidno zainteresovao za publikaciju «Raspeto Kosovo», i susret predsednika Srbije Borisa Tadića s papom Benediktom XVI, samo nekoliko meseci po njegovom izboru na presto Sv. Petra, čime je s njim u pravom trenutku uspostavljen državnički dijalog.

Da li ima naznaka o mogućoj poseti poglavara Svete stolice Srbiji i SPC?

- Nema određenijih naznaka da bi do ove (medijski prenaglašeno eksponirane) posete poglavara Svete stolice Srbiji i SPC moglo doći u najskorije vreme, iako bi ona svakako bila višestruko korisna i dobrodošla, onda kad se za nju steknu svi potrebni uslovi, kako bi joj bio osiguran pun uspeh.

Manipulacija islamom

Kako je moguće da su SAD i Evropa dozvolile da se fundamentalizam razvije na Balkanu i ugrozi egzistenciju Srbije?

- Odgovor na ovo pitanje iziskivao bi duže i razvijenije razmatranje većeg broja činilaca i okolnosti. Recimo da je za SAD (i Evropu/EU koja ih je uglavnom nesamostalno pratila) čitava jugoslovenska kriza bila taktičko, a za Srbe i Srbiju egzistencijalno, životno pitanje. SAD su se «potkusurivale» s islamom na Balkanu, a i inače im je svojstveno uporno nerazumevanje islamskih realnosti, odnosno pokušaji da se njima mehanicistički, instrumentalno i otuđeno manipuliše. Rezultati su, uglavnom, poražavajući, a dugoročno veoma zabrinjavajući. Problematici na koju se odnosi ovo Vaše pitanje posvetio sam više pažnje u nekolikim poglavljima svoje knjige «Islam i mi», pa sam slobodan da na njih uputim eventualno zainteresovane čitaoce «Nedeljnog telegrafa».

Može li Srbija da računa na lakši ulazak u EU kao zemlja, koja, kako naš narod kaže, brani Evropu od Osmanlija?

- Ne može, a ne bi ni trebalo da nam to bude ulaznica ili propusnica. Krajišnici večno ostaju krajišnici i bivaju grubo skrajnuti čim istorija promeni tok ili se učini da je potreba za njihovim bedno plaćenim uslugama prestala. Srbi jesu Evropljani i biće Evropljani sve dok Evropa bude postojala. Koliko Evrope ima, a pogotovo koliko će je ostati u EU, drugo je pitanje. Njega postavlja i sve veći broj evropskih građana s nad-državnom prestonicom u Briselu. Valja se nadati da će EU biti otvorena, ali i ostati u najboljem smislu evropska porodica, zajednica (evropskih) vrednosti, kako vole da kažu neki njeni prvaci. Ako tako bude, Srbija će u nju (bolje) pre ili (sigurno) kasnije ući, kad još malo pospremi i dotera sopstvenu kuću, pre svega sebe, a ne EU radi.

Strah od islamske poplave

Deo Evrope se buni protiv ulaska Turske u EU. Zašto – da li zbog straha od islamizacije ili zbog džihada?

- Iako se protivljenje punopravnom učlanjenju Turske u EU najčešće veoma razložno i uverljivo obrazlaže stvarno postojećim razlozima političkog, pravnog , ekonomskog i demografskog karaktera, uveren sam da je, na nivou «dubinske strukture», aktivna psihološka kočnica zaziranja od verske i kulturne različitosti, od islamske poplave koja bi, zajedno s Turcima-Evropljanima, neodoljivo zapljusnula Stari kontinent.

Islamolog u Vatikanu

Ambasador Darko Tanasković (1948.) akademsko obrazovanje stekao je na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta BU, gde je doktorirao 1979. godine. Kao asistent i profesor predavao je arapski i turski jezik, Uvod u orijentalne studije, Persijsku književnost, Osnove islamske civilizacije. Predavao je i na Univerzitetu u Sarajevu, visokoj školi u Parizu, a od 1999. godine predavač je i na Univerzitetu za primenjene nauke “Megatrend” u Beogradu. Sarađuje sa Beogradskom otvorenom školom i Institutom za geopolitiku u Beogradu. Član je Udruženja književnika Srbije, srpskog PEN centra i nekoliko akademija. Autor je više od 500 radova i nekoliko knjiga.

Profesor Tanasković je od 1995. do 1999. bio je ambasador SRJ u Turskoj i Azerbejdžanu. Za ambasadora u Vatikanu i na Malti imenovan je decembra 2001. Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski, a koristi se i latinskim i klasičnim grčkim jezikom.

Razgovarao: MARKO LOPUŠINA

Istina





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo