logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    561 пута прочитано    Датум: 25.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Dr. Darko TanaskovićIntervju: Dr DARKO TANASKOVIĆ. Ambasador Darko Tanasković, istaknuti islamolog otvoreno govori o diplomatskim odnosima Srbije i Vatikana, ulozi države u međucrkvenim kontaktima i povezanosti albanskog nasilja na Kosovu i Metohiji sa islamskim fundamentalizmom.

Benedikt XVI ne dolazi u Srbiju. SAD se potkusuruju s islamom na Balkanu

– Papa ispoljava naročiti interes za unapređivanje odnosa s većinski pravoslavnim državama, jer je jedan od prioriteta njegovog pontifikata razvijanje i produbljivanje ekumenskog dijaloga

- Benedikt XVI mnogo ne veruje u produktivnost teološkog dijaloga s islamom, ali, zauzvrat, uvereno poziva na uspostavljanje intenzivnog kulturnog i životnog opštenja, uz uzajamno uvažavanje u različitostima, a bez nametljivosti

- Nema određenijih naznaka da bi do posete poglavara Svete stolice Srbiji i SPC moglo doći u najskorije vreme, iako bi ona svakako bila višestruko korisna i dobrodošla

Da je kosovski problem veliki i značaja za Evropu, ali i za Rimokatoličku crkvu, vidi se i po činjenici da je papa Benedikt XVI u novogodišnjem obraćanju diplomatama u Vatikanu govorio o Kosovu i Metohiji. Bio je to zvanični Beograd znak da Sveta Stolica želi da na svoj način doprinese rešavanju kosovske krize.

Zato smo na početku našeg razgovora zamolili dr Darka Tanaskovića, ambasadora Srbije u Vatikanu da nam kaže iz prve ruke kako se danas odvijaju odnosi zvaničnog Beograda i Rimske kurije, koja otvorena pitanja ih opterećuju i šta su prioriteti Srbije u tim odnosima?

- Struktura i obim međudržavnih bilateralnih odnosa između Srbije i Svete Stolice uslovljeni su, i realno omeđeni, različitom prirodom ovih dvaju subjekata međunarodnog prava, kao i time što Srbija nije država s većinskim katoličkim stanovništvom. Reč je o faktorima koji stvaraju okvir za odnose svake države sa Svetom Stolicom.

U datim okvirima, između Srbije i Svete Stolice ostvaruje se stabilna saradnja u svim oblastima od zajedničkog interesa, teče redovan diplomatski i politički dijalog, nema ozbiljnijih otvorenih, a pogotovo spornih pitanja i, štaviše, postoji visok stepen sličnosti ili podudarnosti gledanja na neka suštinska pitanja savremenog sveta. Kao i u odnosima s drugim državama, aktualni prioritet Srbije u komunikaciji s Vatikanom jeste objašnjavanje našeg stava u vezi s rešavanjem problema Kosova i Metohije i nastojanje da se za taj stav, a naročito neke njegove aspekte, bliske senzibilitetu Svete Stolice, obezbedi njeno razumevanje i podrška.

Protiv nametanja

Kakav je stav Vatikana prema kosovskoj krizi i prema rešavanju statusa Kosova i kako gleda na do kraja nedefinisan status Biskupije u Prizrenu?

- Iako nije neposredno uključena u rešavanje problema Kosova i Metohije, Sveta Stolica pažljivo prati političko-diplomatski proces koji je u toku i dobro je, iz prve ruke, upoznata sa stanjem u pokrajini. U nedavnom novogodišnjem obraćanju članovima diplomatskog kora akreditovanog pri Svetoj Stolici, Benedikt XVI se posebno osvrnuo i na kosovsko pitanje, založivši se za «uvažavanje legitimnih očekivanja i prava svih» žitelja KiM. Načelni je stav vatikanske diplomatije da do rešenja treba doći pregovorima, kompromisno, bez veštačkih rokova i nametanja. Vatikan je dosledno podržavao metodologiju sadržanu u napuštenoj formuli «standardi pre statusa», ali je i savršeno svestan šire političke realnosti. Održavanje Prizrenske biskupije u statusu apostolske administrature upravo je ilustracija racionalnog i korektnog upodobljavanja postojećoj realnosti, čiji je okvir Rezolucija SB UN broj 1244, a prema kojoj je KiM integralni deo Srbije, dok, s druge strane, status pokrajine nije konačno rešen.

Papa Benedikt XVI

Kako Vi kao islamolog vidite kosovski problem kroz vizuru odnosa islama i pravoslavlja?

- Iako je u slučaju Kosova i Metohije na delu prvenstveno sudar dvaju naroda oko jedne teritorije, u njemu je prisutna i dimenzija i prepoznatljiva konfiguracija međuverskog, islamsko-pravoslavnog sukobljavanja. U zavisnosti od opštih i regionalnih kretanja, verska komponenta sukoba mogla bi dugoročno postati izraženija, pa i dominantna, iako je to danas teško sa sigurnošću predviđati.

Za dijalog sa SPC

Vi lično poznajete Svetog oca, pa bismo voleli da nam opišete Vaše dosadašnje susrete sa papom?

- S papom Benediktom XVI imao sam nekoliko protokolarnih susreta, ali sam s kardinalom Jozefom Racingerom bio u prilici da nekoliko puta i duže razgovaram. Naročito sadržajna i za mene ljudski i saznajno dragocena bila je jedna audijencija kod tadašnjeg prefekta Kongregacije za doktrinu vere u jesen 2004. godine. O tom susretu ću, verujem, jednog dana nešto iscrpnije reći ili napisati. Kardinal Racinger je na mene ostavio snažan utisak blagog i smirenog, ali dubokog i odlučnog teologa, s jasnom i celovitom vizijom Katoličke crkve i hrišćanstva na početku trećeg milenijuma. U ličnom odnosu pleni, pre svega, skromnošću i pažnjom s kojom sluša sagovornika. Ni traga od «gvozdenog kardinala», kakvim je često površno predstavljan i što, suštinski, čvrstinom verske ubeđenosti, verovatno i jeste.

Kako i koliko novi papa doprinosi unapređenju odnosa Vatikana i Beograda?

- Još je rano za određenije procene i nisam, svakako baš ja pozvan da ih javno saopštavam. Već sad se, međutim, može s pouzdanjem konstatovati da papa Benedikt XVI ispoljava naročiti interes za unapređivanje odnosa s većinski pravoslavnim državama, jer je jedan od prioriteta njegovog pontifikata razvijanje i produbljivanje ekumenskog dijaloga. Lično je u nekoliko navrata, recimo, istakao značaj zasedanja Stalne mešovite komisije za teološki dijalog pravoslavnih i katolika, održanog, posle dužeg zastoja, jesenas u Beogradu. Dok je bio kardinal i lično mi je bar dvaput iskazao zadovoljstvo kvalitetom, na žalost vremenski ograničene, razmene teoloških pogleda s članovima delegacije Svetog arhijerejskog sinoda SPC, koja je 2003. godine posetila Vatikan. Želeo je se taj započeti kolegijalni dijalog nastavi…

Kako sa aspekta unapređenja saradnje među hrišćanima i njihovog odnosa prema islamu procenjujete papine nastupe u Nemačkoj i u Turskoj?

- Već sam rekao da je unapređivanje ekumenskog dijaloga posebno na srcu Benediktu XVI. U svim prilikama, pa i u Nemačkoj, a posebno u Istanbulu, odnosno sedištu Vaseljenske patrijaršije, Papa ukazuje na značaj otklanjanja nemalih prepreka koje stoje na putu obnavljanja jedinstva hrišćana, kao jedine perspektivno izgledne alternative u njihovom suočavanju sa sve većim izazovima sadašnjosti i budućnosti. Jedan od tih izazova, premda, verujem, ne i najsudbonosniji, svakako je i nužnost iznalaženja delotvornog epohalnog, civilizacijskog modela neizbežnog saživota s islamom, koji je i sam u previranju. Muslimanski protesti posle papinog predavanja u Regensburgu, a i pretežno izražavanje zadovoljstva posetom i nastupom Benedikta XVI u Turskoj, samo su pojavni i simbolički odblesci duboko protivrečne, uglavnom konfliktne, ali i slojevite, vekovne dinamike u hrišćansko-muslimanskim odnosima. Čini se da Benedikt XVI mnogo ne veruje u produktivnost teološkog dijaloga s islamom, ali, zauzvrat, uvereno poziva na uspostavljanje intenzivnog kulturnog i životnog opštenja, uz uzajamno uvažavanje u različitostima, a bez nametljivosti.

Posete Svetoj stolici

Koliko diplomatija i država uvažavaju stav Srpske pravoslavne crkve prema Vatikanu i da li i na koji način pomažu njihovo približavanje?

- Svakome ko ima smisla za realnost jasno je da međucrkvene relacije čine kičmu, istinsko jezgro i supstancu odnosa (svake, pa i naše) države s Vatikanom. Naravno, domeni delovanja države i njene diplomatije, s jedne, i SPC, kao i ostalih crkava i verskih zajednica s druge strane, strogo su formalno razdvojeni i stvarno autonomni. U Srbiji je, za razliku od nekih država u okruženju, rekao bih, ta osnovna pretpostavka funkcionisanja modernog sekularnog društva srećom ostvarena. Ta činjenica se i u Vatikanu ocenjuje kao značajno postignuće. Razumljivo je da u uspostavljanju poželjnog socijalnog partnerstva između države i crkve, što je viši stepen njihovog odnosa u uslovima istinski sekularnog (ni sekularističkog, ni klerikalističkog) ustrojstva društva povremeno još uvek ima lutanja i nesnalaženja, ali se nesumnjivo ide u dobrom smeru.

Kad ne bi imala sluha za mišljenje i stavove SPC, država bi svoje odnose sa Svetom Stolicom veštački odvojila od njihove duhovno-crkvene supstance i učinila ih praktično jalovim, dok bi neuvažavanjem državno-nacionalnih potreba i interesa SPC izneverila svoje tradicionalno, iskonsko poslanje narodne crkve. Zato je saradnja neophodna i ona ne izostaje, osobito u domenu garantovanja individualnih i kolektivnih verskih sloboda i prava, kao i stvaranja što povoljnije klime za ekumenski dijalog (koji ne treba brkati s ozloglašenim prozelitističkim ekumenizmom!).

Ko je sve od beogradskih zvaničnika imao susrete i razgovore sa papom?

- Od prve posete papi Jovanu Pavlu Drugom, koju je neposredno posle oktobarskih promena 2000. godine učinio tadašnji predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica, a koja je u Vatikanu bila primljena s naglašenim zadovoljstvom, kao gest posebne pažnje i uvažavanja, tokom poslednjih nekoliko godina gotovo da nije bilo nijednog od najviših jugoslovenskih/srpsko-crnogorskih i srpskih zvaničnika koji nije pohodio Svetu Stolicu i bio primljen kod poglavara Rimokatoličke crkve. To svakako o nečemu govori. Kao posebno uspešne pamtim audijenciju ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića kod pape Jovana Pavla Drugog 2004. godine, kad se ovaj vidno zainteresovao za publikaciju «Raspeto Kosovo», i susret predsednika Srbije Borisa Tadića s papom Benediktom XVI, samo nekoliko meseci po njegovom izboru na presto Sv. Petra, čime je s njim u pravom trenutku uspostavljen državnički dijalog.

Da li ima naznaka o mogućoj poseti poglavara Svete stolice Srbiji i SPC?

- Nema određenijih naznaka da bi do ove (medijski prenaglašeno eksponirane) posete poglavara Svete stolice Srbiji i SPC moglo doći u najskorije vreme, iako bi ona svakako bila višestruko korisna i dobrodošla, onda kad se za nju steknu svi potrebni uslovi, kako bi joj bio osiguran pun uspeh.

Manipulacija islamom

Kako je moguće da su SAD i Evropa dozvolile da se fundamentalizam razvije na Balkanu i ugrozi egzistenciju Srbije?

- Odgovor na ovo pitanje iziskivao bi duže i razvijenije razmatranje većeg broja činilaca i okolnosti. Recimo da je za SAD (i Evropu/EU koja ih je uglavnom nesamostalno pratila) čitava jugoslovenska kriza bila taktičko, a za Srbe i Srbiju egzistencijalno, životno pitanje. SAD su se «potkusurivale» s islamom na Balkanu, a i inače im je svojstveno uporno nerazumevanje islamskih realnosti, odnosno pokušaji da se njima mehanicistički, instrumentalno i otuđeno manipuliše. Rezultati su, uglavnom, poražavajući, a dugoročno veoma zabrinjavajući. Problematici na koju se odnosi ovo Vaše pitanje posvetio sam više pažnje u nekolikim poglavljima svoje knjige «Islam i mi», pa sam slobodan da na njih uputim eventualno zainteresovane čitaoce «Nedeljnog telegrafa».

Može li Srbija da računa na lakši ulazak u EU kao zemlja, koja, kako naš narod kaže, brani Evropu od Osmanlija?

- Ne može, a ne bi ni trebalo da nam to bude ulaznica ili propusnica. Krajišnici večno ostaju krajišnici i bivaju grubo skrajnuti čim istorija promeni tok ili se učini da je potreba za njihovim bedno plaćenim uslugama prestala. Srbi jesu Evropljani i biće Evropljani sve dok Evropa bude postojala. Koliko Evrope ima, a pogotovo koliko će je ostati u EU, drugo je pitanje. Njega postavlja i sve veći broj evropskih građana s nad-državnom prestonicom u Briselu. Valja se nadati da će EU biti otvorena, ali i ostati u najboljem smislu evropska porodica, zajednica (evropskih) vrednosti, kako vole da kažu neki njeni prvaci. Ako tako bude, Srbija će u nju (bolje) pre ili (sigurno) kasnije ući, kad još malo pospremi i dotera sopstvenu kuću, pre svega sebe, a ne EU radi.

Strah od islamske poplave

Deo Evrope se buni protiv ulaska Turske u EU. Zašto – da li zbog straha od islamizacije ili zbog džihada?

- Iako se protivljenje punopravnom učlanjenju Turske u EU najčešće veoma razložno i uverljivo obrazlaže stvarno postojećim razlozima političkog, pravnog , ekonomskog i demografskog karaktera, uveren sam da je, na nivou «dubinske strukture», aktivna psihološka kočnica zaziranja od verske i kulturne različitosti, od islamske poplave koja bi, zajedno s Turcima-Evropljanima, neodoljivo zapljusnula Stari kontinent.

Islamolog u Vatikanu

Ambasador Darko Tanasković (1948.) akademsko obrazovanje stekao je na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta BU, gde je doktorirao 1979. godine. Kao asistent i profesor predavao je arapski i turski jezik, Uvod u orijentalne studije, Persijsku književnost, Osnove islamske civilizacije. Predavao je i na Univerzitetu u Sarajevu, visokoj školi u Parizu, a od 1999. godine predavač je i na Univerzitetu za primenjene nauke “Megatrend” u Beogradu. Sarađuje sa Beogradskom otvorenom školom i Institutom za geopolitiku u Beogradu. Član je Udruženja književnika Srbije, srpskog PEN centra i nekoliko akademija. Autor je više od 500 radova i nekoliko knjiga.

Profesor Tanasković je od 1995. do 1999. bio je ambasador SRJ u Turskoj i Azerbejdžanu. Za ambasadora u Vatikanu i na Malti imenovan je decembra 2001. Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski, a koristi se i latinskim i klasičnim grčkim jezikom.

Razgovarao: MARKO LOPUŠINA

Istina





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo