Вести

Zakonodavac je novim Porodičnim zakonom maksimalno zaštitio eventualne žrtve nasilja u porodici. Problem je u tome što ga sudovi dosledno ne primenjuju.
Kakve stravične razmere nasilje u porodici poprima dokazuje slučaj bebe, mlađe od godinu dana. Njen deda, nezadovoljan nedostatkom prostora u kući, nakon što se ćerka, nakon razvoda sa mužem, vratila kod roditelja sa malom bebom, u momentu najžešće svađe, pokušao je da zarije u bebinu ruku – viljušku.
Imali smo, kažu u Odboru za ljudska prava, i slučaj ubadanja majke, takođe viljuškom, od strane sina alkoholičara. Bilo je i primera, kažu, primera da žene ovde dobijaju žestoke batine jer se mužu ili sinu ne sviđa ručak ili zato što su pomerile neku stvar sa mesta gde inače stoji.

Mnogi tvrde da je nasilje u porodici, bilo fizičko ili psihičko, u rangu zločina. Obično su pogođene žene (najčešće u ulozi supruge, majke, ćerke, snaje), potom roditelji, deca i, ređe, muškarci (u ulozi muža ili oca). Dragan PETKOVIĆ, socijalni radnik ovdašnjeg Centra za socijalni rad, kaže da njegovo iskustvo govori da Vranjanci, s obzirom na tradicionalni momenat po kome su uređeni porodični odnosi na ovom području, faktički i ne prepoznaju nasilje u porodici. To ima za posledicu odloženu, obično zakasnelu detekciju ovog tipa nasilja.

PRIKRIVANjE

– Šezdeset odsto žena koje dođu u naš Centar – kaže Petković – obično kažu: „Muž me ne bije, samo mi opali poneki šamar“. Kao da to nije nasilno ponašanje. Žrtve često smatraju da to tako treba, da recimo muž ima puno pravo da s vremena na vreme istuče ženu, da je to sastavni deo života. Neke pravdaju muža koji zlostavlja dete u stilu „krivo je, zaslužilo je batine“. S druge strane, žrtve su uplašene da spoljnom svetu kažu istinu, valjda zbog toga što nasilje smatraju nekom vrstom porodične sramote koju treba skrivati od ukućana, a posebno od okoline. Fizičko i psihičko nasilje najčešće vrše muževi nad suprugom, često i u kombinaciji sa nasiljem nad decom, kao što je to u slučaju alkoholičara, dok je kod ljubomore fokus na supruzi. Kod ekonomskog nasilja, imamo primere iz naše prakse da muž zatvori suprugu u kući, potpuno je izoluje u odnosu na spoljni svet, ne daje joj da ide na posao, uskraćuje novac, telefon. Takođe, imamo primer da majka ima četvoro dece, a ne obezbeđuje im finansijska sredstva za život, nije zainteresovana da ih školuje. To je nasilje “nečinjenjem” i mi smo u tom konkretnom slučaju reagovali tako što smo dva deteta smestili u ustanovu socijane zaštite. Dva su još kod majke jer su u predškolskom uzrastu, a mi smo protiv nje pokrenuli postupak za lišenje roditeljskog prava.

Petković dodaje da se kao zlostavljači u porodici najčešće pojavljuju alkoholičari i narkomani, patološki ljubomorni supružnici i ljudi sa kompleksima niže vrednosti.

Ima i nezadovoljnih uslovima i materijalnom situacijom u kojoj žive, pa krivicu za to svaljuju na ostale članove porodice, iskaljujući nezadovoljstvo nasiljem nad njima, kažu nam u vranjskom Odboru za ljudska prava – mreže CHRIS.

– Na naš SOS telefon – skreće nam pažnju volonterka Odbora Džula BEKTAŠEVIĆ – javilo se samo u toku prošle godine 160 žrtava nasilja u porodici, od kojih je 85 došlo ovde i zatražilo pravni savet. Opšti je utisak da se žrtve, čak i kad dođu, teško odlučuju da pričaju o tome. U celoj priči treba istaći da u gotovo svim slučajevima porodičnog nasilja, kada u porodici ima dece, najviše stradaju ona, čak i kada nisu direktne žrtve. Imamo slučajeve da muž zlostavlja ženu, govori pred decom da će je ubiti. Kada majka odluči da sve prijavi policiji, dete to ne dozvoljava iz straha šta će otac tek nakon toga uraditi. Deca koja žive u nasilnim porodicama obično usvajaju taj model ponašanja. Postaju nasilni prema najbližima, ali i prema okolini. Nažalost, u Vranju nema institucije organizuje grupni rad sa decom koja trpe nasilje u porodici, pa bi zato više pažnje mališanima koji žive u takvom okruženju trebali da posvete u školi – razredne starešine, psiholozi, pedagozi.

Suzana ANTIĆ – RISTIĆ, koordinatorka Odbora, kaže da je njima prijavljen slučaj nasilja u porodici gde deda i baba pokušavaju da zaštite unuke od zlostavljanja vlastite ćerke i njenog muža koji žive u haosu.

– To traje već godinu dana – ističe Antićeva. Roditelji očigledno ne prepoznaju problem jer nam komšije i dan-danas prijavljuju nasilje, međutim, nije se maklo dalje od početka.

Centar za socijalni rad tu može dosta da uradi, shodno svojim ovlašćenjima, da prebaci decu u sigurno okruženje. Nama nimalo nije lako. Jedan čovek protiv koga se vodi proces na sudu zbog nasilja nad suprugom, zbog njenog kontakta sa Odborom, tri puta je napadao našu pravnicu.

STRUKTURA

Maja JOVANOVIĆ, pravnica Odbora za ljudska prava, kaže da je zabluda da se kao nasilnici pojavljuju isključivo siromašni ljudi.

– Istina – kaže Jovanovićeva – oni čine otprilike polovinu te grupacije, ali ima dobro situiranih, čak vrlo bogatih, direktora, profesora, vojnika, policajaca, pa i ljudi iz Crkve. Imamo i slučajeve da nam muškarci dođu i kažu: “Čekajte, ja ne mogu više da je trpim.

Mislim da sam ja žrtva nasilja”. Da bi se ceo problem uspešnije rešavao neophodan je rad u grupama, da se ljudima omogući da pričaju o problemima, i posebno, osnaživanje žena. Sin je ovde npr. dovodio majku jer je muž stalno bije. Želeo je da je premesti u drugi stan, da je odvoji od supruga, ali ona nikako ne pristaje. Radije trpi, valjda što je ovde napuštanje muža skandal. Sve bi bilo bolje za nas da se zakon, koji je dobar, doslednije primenjuje od strane sudova. Procesi treba da se rešavaju po “naročito hitnom postupku”, kako stoji u zakonskom tekstu. Prvo ročište se zakazuje u roku od osam dana, žalbeni postupak u roku od 15 dana, s tim što žalba ne odlaže izvršenje.

U Srbiji se, prema istraživanjima, nikada ne sazna za 78 odsto slučajeva najčešćeg oblika nasilja, zlostavljanja žena od strane supruga. “Okidači” nasilja među bračnim partnerima su rođenje deteta, period trudnoće žene ili period odmah po zasnivanju porodice. Žrtva ima decu u blizu 90 odsto slučajeva, a u 72 procenta nasilnik je otac deteta, koje je skoro uvek svedok maltretiranja majke

Prosečan period od početka nasilja do njegovog prijavljivanja iznosi preko dvanaest godina, u Vranju neke su se žene osmelile tek nakon petnaest-dvadeset godina. Jasno je kakav trud treba uložiti da se, kroz edukaciju i grupni rad, podigne svest žrtava o tome koliko je važno da sa nekim razgovaraju o onome što im se dešava.

STATISTIKA

Centar za socijalni rad registrovao je 71 slučaj nasilja u porodici u toku 2006. godine.
Partnerskog nasilja (među supružnicima) bilo je u 46 slučajeva. Zanemarivanje i zlostavljanje dece od strane roditelja zabeleženo je u 16, a zlostavljanje roditelja od strane dece u 9 situacija. Centar je podneo tri prijave za lišavanje roditeljskog prava, dok su ostali slučajevi procesuirani kod nadležnog tužilaštva i Centra, ali još nisu rešeni.

Opštinskom tužilaštvu je u toku prošle godine krivične prijave zbog nasilja u porodici podnelo 67 osoba. U 13 slučajeva prijave su odbačene, optuženo je 17 lica i doneto 10 presuda (2 zatvorske kazne, 5 uslovnih osuda, u 5 slučajeva okrivljeni su oglašeni krivim, ali su oslobođeni kazne jer je došlo do poravnanja).

– Uglavnom je reč – ističe opštinski tužilac Zare Dinić – o slučajevima koje prijavljuju supruge i deca. Pet prijava podneto je zbog nasilja nad decom mlađom od 14 godina. Kod odbačaja prijava, uglavnom se radi o korišćenju prava podnosilaca prijave da ne svedoče, jer se u međuvremenu poprave odnosi supružnika. Imali smo tri obustave nakon optuženja, i tu se uglavnom koristi pravo da se ne svedoči jer odustanak od prijave u toku istrage može dovesti do toga da podnosilac prijave, ako odustaje ili se predomisli, odgovara za lažno prijavljivanje. Već smo imali takve slučajeve.

Dejan DIMIĆ, Vranjske novine (26. Februar 2007.)