Вести

Tačno godinu dana nakon smrti Slobodana Miloševića u zatvorskoj ćeliji u Sheveningenu, pod nikada do kraja razjašnjenim okolnostima, Srbija je sa pleća skinula jedno teško breme.

Sudije najuticajnijeg svetskog suda presudile su – Srbija nije odgovorna za genocid u Bosni i Hercegovini. Takva presuda delom se zasniva i na proceni sudija da Milošević nije znao za plan da se u Srebrenici unište hiljade bosanskih muslimana.

Mnoge pravne eksperte u svetu to je navelo na zaključak da ni Slobodan Milošević ne bi u Haškom tribunalu bio osuđen za genocid u Srebrenici. Optužba za genocid u BiH bila je najteža od brojnih optužbi Haškog tužilaštva protiv bivšeg predsednika Jugoslavije (zločin protiv čovečnosti, deportacije, ubistva, proterivanje, etničko čišćenje).

Presuda Međunarodnog suda pravde srušila je i bosansku tezu o agresiji Srbije u BiH, ali i narušila predstavu o bivšoj Jugoslaviji kao regionu čiji je mir uništio samo jedan zao čovek koji je, u ime velikosrpske ideje, bio spreman da protera, ubije, progna čitave narode i razori im države. Zapad je sa takvim Miloševićem poistovetio i Srbiju, o kojoj i dan danas u svetu preovlađuje ružna slika. Za takav imidž među najodgovornijima je upravo Milošević.

Tužilaštvo Haškog tribunala na čelu sa Karlom del Ponte bilo je uvereno da će do kraja postupka uspeti da dokaže tezu o Miloševićevoj ulozi u zločinima i genocidu u BiH. Ma koliko to morbidno zvučalo, njegova smrt pre završetka procesa najviše je rastužila upravo one koji su su ga najžešće optuživali. U Bosni su, uostalom, i danas, posle presuda suda u Hagu, ubeđeni da je njihova tužba pala upravo zbog Miloševićeve smrti, a ne zbog nevinosti Srbije.

Doduše, ni zastupnici Srbije pred Međunarodnim sudom pravde ne poriču da im je nepostojanje presude za genocid pred Haškim tribunalom umnogome olakšalo posao.

„Presuda Međunarodnog suda pravde pokazuje da ne stoji ocena da je Srbija neka vrsta parija na Balkanu koji je sistematski guran na marginu i kome se pripisuju sve krivice, ali ostaje ozbiljan problem da se sa tim delom nasleđa sami razračunamo kroz neku vrstu katarze i da se odredimo prema onim zločinima koji su činjeni u ime srpskog naroda”, kaže Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka.

Činjenica je ipak, slažu se mnogi analitičari, da Srbija i dalje svakim danom otkriva koliko je teško breme koje joj je nekadašnji predsednik ostavio. Ceh nam ispostavljaju vrlo često. Ponajviše kad se pobunimo zbog onoga što se dešava sa Kosovom i na Kosovu.

Specijalni izaslanik UN za pregovore o Kosovu Marti Ahtisari na jednom sastanku sa srpskim pregovaračkim timom rekao je doslovce da „svaki narod mora da snosi odgovornost za svoju prošlost” te da su „Srbi kao narod krivi”. To, kako je kasnije pojasnio, znači da se politika koju je vodio Slobodan Milošević mora uzeti u obzir pri odlučivanju o statusu Kosova. „Svaka nacija u svetu ima svoj teret za koji treba da plati”, rekao je Ahtisari.

I Frenk Vizner, američki izaslanik u pregovorima o statusu Kosmeta nevolje Srbije pravda Miloševićevim „zaslugama”. Milošević je, kaže, otpočinjao rat za ratom. Zbog okrutnosti njegovog režima situacija se otrgla kontroli i više se ne može nazad. Uzburkane strasti se ne mogu ohladiti za našeg života, a ni tokom naredne generacije. Milošević je izgubio Kosovo, poručuje Vizner.

Kad čujemo ovakve izjave neminovno se nameće pitanje nisu li olako prvaci petooktobarskih promena obećavali zaokret u politici Zapada prema Srbiji.

„Vođe DOS-a su 2000. godine dale neoprezna obećanja u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ali, tada je postojao jedan veliki entuzijazam i date su mnoge druge nerealne prognoze, posebno oko brzine ekonomskog oporavka”, kaže dr Slobodan Marković, istoričar i saradnik Instituta za evropske studije.

Pomen u Požarevcu

Rukovodstvo Socijalističke partije Srbije, predstavnici udruženja „Sloboda“ i oko hiljadu građana juče su u Požarevcu obeležili godišnjicu smrti bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. Vence na Miloševićev grob u dvorištu porodične kuće u Nemanjinoj ulici 41 položili su Ivica Dačić, Žarko Obradović, Branko Ružić, Milutin Mrkonjić, Borka Vučić i Uroš Šuvaković, a pomen je protekao bez verskih obreda. Skupu nije prisustvovao niko od članova Miloševićeve porodice.

– Godišnjica smrti Slobodana Miloševića poklopila se sa završnom rundom pregovora o budućnosti Kosova i Metohije u Beču. Danas vidimo da su principi za koje se Milošević borio, opstanak Srba na Kosovu i u Republici Srpskoj, živi bez obzira što njega više nema – kazao je Ivica Dačić okupljenim novinarima posle polaganja venca na Miloševićev grob.

Tišinu kojom su građani, koji su stigli u Požarevac sa nekoliko autobusa iz Niša, Smedereva i Jagodine, odavali poštu Miloševiću, prekidali su samo jecaji njegovih simpatizera, od kojih su neki nad grobom predavali i „raport“ bivšem predsedniku. Venac na Miloševićev grob položio je i Siniša Vučinić, kao i predstavnici Srpske radikalne stranke, Dragan Todorović i supruga haškog optuženika Vojislava Šešelja, Jadranka.

Sličnog je mišljenja i Stojiljković. On tvrdi da je bilo previše optimizma da će promena režima doneti bitnu relaksaciju u poziciji Srbije u pregovorima oko Kosova. „Kada je 1999. godine uveden protektorat nad Kosovom previše optimistično je bilo očekivati da se stvari mogu vratiti u pređašnje stanje. Činjenica je da je vođena autoritarna, autistična politika, da nije bilo spremnosti da se razgovara i ta prilika je nepovratno propuštena”, kaže Stojiljković.

Nasleđu iz Miloševićevog vremena se ipak, slažu se i njegovi protivnici, ne mogu pripisati svi problemi koji i dalje prate Srbiju. Činjenica je da Milošević nije izručio generala Ratka Mladića, ali je činjenica da to nisu učinile ni tri vlade posle njega i da zbog toga i te kako snose posledice. I dalje se govori o ozbiljnim problemima u službama bezbednosti, a sve se češće čuju i tvrdnje da se novac, baš kao u njegovo vreme, pere preko Kipra.

Slobodan Marković smatra da je za Srbiju glavni problem slika koju je Milošević stvorio o njoj u svetu.

– Ta slika se nije promenila protekom vremena. Najbolji primer je uredničko slovo u uglednom londonskom „Tajmsu” objavljeno 17. februara 2007, pod naslovom „U odbranu kosovskih Srba”, u kome se autor zalaže za prava kosovskih Srba, ali istovremeno tvrdi da su Miloševićeve snage ubile 100.000 Albanaca. Postoji nešto što ja nazivam Malkolm-Gatmanov diskurs. Ovaj naziv sam dao po dvojici autora koji su izuzetno uticali na negativan imidž Srba u anglo-američkom i svetskom javnom mnjenju tokom devedesetih godina, a to su oksfordski profesor Noel Malkolm i Amerikanac Roj Gatman. To je diskurs o isključivoj krivici Srba u takozvanim ratovima za nasleđe bivše Jugoslavije – objašnjava dr Marković.

On kaže da je ovaj diskurs prisutan i u Holivudu. Tipičan primer je film „Harisonovo cveće” u kome je svaki Srbin koji se pojavljuje istovetan sa srpskim paravojnim formacijama koje vrše strašne zločine. Dakle, poruka filma je da je svaki Srbin zločinac. Nije sporno da su u ratu Srbi počinili brojne zločine, ali sporno je uopštavanje da su svi Srbi divljaci, ubice i necivilizovani varvari. Za ovu sliku možemo da zahvalimo Miloševićevom režimu.

„Kod nas su građani na demonstracijama uzvikivali „Slobo Sadame”, u Harareu su prethodnih godina demonstranti vikali „Bobodan” spajajući ime predsednika Zimbabvea Roberta Mugabea sa imenom Slobodana Miloševića. On je postao globalna metafora za diktaturu. U mnogim tekstovima poređen je sa đavolom. Biće potrebne godine da se ovakav lični imidž našeg bivšeg diktatora strese sa građana koji žive u ovoj zemlji. U tom smislu, nije došlo do većih promena u poslednjih godinu dana”, mišljenja je dr Marković.

Jelena Cerovina za Politiku