Вести

Može li se Beograd suočiti sa pritiscima pa i novim međunarodnim sankcijama, ukolko ni jednim gestom ne pokaže da je shvatio suštinu presude Medunarodnog suda pravde u Hagu?

U presudi se od Srbije ne traži ništa konkretno, ali, slažu se naši sagovornici, Srbija mora pokazati da se kaje i ograđuje od užasa počinjenih u Bosni i Hercegovini, posebno od genocida u Srebrenici.

Iako presuda Suda pravde u Hagu Beograd ni na šta ne obavezuje, diplomata Dušan Lazić, upozorova da u ovom slučaju i ćutanje može biti pretnja:

„Nepoštivanje presude koje konstatuje međunarodna zajednica, pre svega Ujedinjene nacije jer je to Sud Ujedinjenih nacija, to može da izazove niz negativnih posledica po našu zemlju uključujući čak i neku vrstu sankcija.“

Koliko smo daleko od istinskog pomirenja naroda bivše SFRJ

Proces pomirenja Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine ne može biti lak i brz i potrebno je, pre svega, ratne zločince izvesti pred sud, bilo u Hag, Zagreb, Sarajevo ili Beograd, slažu se sagovornici „Blica“ i ističu da političari moraju da budu prethodnica. Ipak, u svim državama, zaključuju naši sagovornici, još dominiraju nacionalističke snage bez iskrene namere za pomirenje.

U republikama bivše SFRJ o pomirenju se retko govori. U Nemačkoj su, doduše, prošle 23 godine da bi se o tome progovorilo. A bilo da je reč o Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj, još se ne vidi jasna politička volja većine da se suočimo sa „našim“ zločinima.

Za pomirenje je potrebno, tvrde sagovornici „Blica“ iz sve tri države, suočavanje sa istinom, ali ne onom „lakom“, o onome što su nama činili, već onome što su u naše ime činili.

Zdravko Grebo, profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu, smatra da pomirenje nacija ili naroda implicira kolektivnu krivicu, a naglašava da se sam ni sa kim nije svađao, te da nema potrebu ni da se miri. Pri tom ne zaboravlja da su se na ovim prostorima desile užasne stvari, da postoje individualni zločinci i politički režimi koji se mogu smatrati odgovornim.

Politički okvir

– Političke elite na čelu država koje čine ovaj nesrećni region trebalo bi da krenu od istine. Na tome bi trebalo da grade dobrosusedske odnose. Ukoliko se tako stvori politički okvir, onda je će studenti sa studentima, teatri sa teatrima, fudbalski klubovi sa fudbalskim klubovima, privrednici sa privrednicima pronaći svoje interese i biti oslobođeni te agresivne retorike neprijateljstva – kaže Grebo za „Blic“.

Iako smatra da je svaka inicijativa ka pomirenju nacija, ma s koje strane došla – dobrodošla, treba je započeti, ubeđena je Vesna Pešić, funkcioner Građanskog saveza Srbije i narodni poslanik, deklaracijom o osudi genocida u Srebrenici, koju bi usvojila srpska skupština.

– Presuđeno je, na dva mesta, da je u Srebrenici srpska strana pobila više od 7.000 ljudi! Proces pomirenja zato mora da potekne iz Srbije. Zar bi majke iz Srebrenice trebalo nama da se izvinjavaju?! – pita se Vesna Pešić.

Ipak, Pešićeva sumnja da je ovo pravi momenat za pomirenje. Srbiju još vidi kao „nezrelu državu u kojoj su jako pozicionirane snage DSS, SPS i SRS, koje pokušavaju da pozivanjem na osudu svih zločina relativizuju žrtve“. Sve dok ne skupimo dovoljno moralne snage i dostojanstva da se izvinimo, bolje je, kaže ona, da pitanje osude zločina ne potežemo u Skupštini.

– Bolje da se ne brukamo. Bolje je pitanje pomirenja ostaviti individualcima, takozvanim izdajnicima, pojedinim strankama i nevladinom sektoru. Jer konsenzus po tom pitanju ne može se postići u Skupštini – kaže Pešićeva.

Uloga srbije

Vladeta Janković, potpredsednik DSS, smatra da je „bitno da se razluče regionalni, što će reći, zajednički interesi, od interesa svake pojedine države, pa da se onda sistematski i gde god se oni direktno ne sukobljavaju deluje na ostvarenju onih prvih“.

– Takvi zajednički interesi nipošto nisu samo privredni i ima ih više nego što su mnogi svesni. Tempo bi morao da bude pažljivo odmeren, zato što su pri odmeravanjima ove vrste insistiranja, uslovljavanja i eventualni pritisci potpuno kontraproduktivni – kaže Janković za „Blic“ i ističe da „veruje u značaj neposrednih i stalno otvorenih veza među samim liderima, jer kad tu ima tzv. dobre hemije, koriste se administrativne prečice, a i „opasnost od nesporazuma je neuporedivo manja“.

– Strateški položaj obavezuje Srbiju da bude, ako ne inicijator, a ono izrazito aktivan učesnik. Pod sadašnjim okolnostima, naročito, prva naša inicijativa morala bi da bude u pravcu donošenja deklaracije kojom bi se potvrđivala zajednička privrženost principu nemenjanja granica. To je, pored ostalog, apsolutni preduslov političke stabilnosti, pa samim tim i priliva investicija i privrednog napretka čitavog područja – kaže Janković.

Upitan da li sve zemlje u regionu imaju iskrene namere da proces pomirenja otpočne, Janković kaže da „nemamo razloga da u bilo čiju iskrenost apriorno sumnjamo, ali je činjenica da još postoje resantimani iz prošlosti i kod nekih država posebno otpor prema jugonostalgiji, odnosno strah od reintegracija“.

Priča bez efekta

Sve što sadašnji lideri sve tri strane mogu da učine, veruje Žarko Puhovski, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava, jeste da odu.

– Na njihovo mesto treba da dođu novi ljudi. Tadić i Mesić se ponašaju izrazito korektno, ali bez efekta. Političar ne može imati samo ocenu umetničke vrednosti, od političara se očekuje efekat. Ako to što predsednik Mesić govori u Hrvatskoj izaziva protivljenje i ako je to što govori Tadić ispravno a ne može da sastavi vladu, onda se otvara pitanje njihove efikasnosti – kaže Puhovski.

Milorad Pupovac, lider Samostalne demokratske srpske stranke iz Hrvatske, smatra da Srbija zajedno sa predstavnicima Srba iz regiona treba da se aktivira u procesu obnove poverenja.

– Srbija ne sme biti u defanzivi po tom pitanju – ističe Pupovac uz ocenu da su, osim preuzimanja odgovornosti za procesuiranje ratnih zločinaca i manifestacije volje za pomirenjem, potrebne i „konkretne mere za uklanjanje uzroka nepoverenja“.

Govor emocija

Naši sagovornici ukazuju na to da još imamo visok nivo tenzije koja je emocionalno oblikovana. A kada se o emocijama radi, onda činjenice imaju drugorazredno značenje. Neke ljude u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, napominju, još ne možete uveriti da su „naši činili zločin“. Za sada, prvo što političari treba da učine, slažu se svi, jeste da ratne zločince pošalju pred sud, bilo da se radi o Hagu, Zagrebu, Sarajevu ili Beogradu.

– Ovako, sve dok i Srbi i Hrvati imaju na svojim teritorijama stotine ljudi kojima bi trebalo suditi, a u BiH još i više, nemoguće je započeti proces pomirenja – kaže Puhovski.

On je ubeđen da za tako nešto svi imamo više snage no što sami verujemo. Realne korake ka pomirenju imaćemo tek kada predsednici radikalnih opcija sve tri strane, kaže Puhovski, budu spremni da progovore o počinjenim zločinima sa „naše strane“.

Tanja Nikolić-Đaković – Ivana Cvetković za Blic 

Najmanje na tri načina Srbija bi takvu mogućnost mogla da izbegne. Prvi bi bio hapšenje haškog optuženika Ratka Mladića. Portporal Haškog tribunala za ratne zločine Refik Hodžic uveren je da presuda Suda pravde upravo otvara prostor za jači pritisak na Beograd u tom pravcu:

„Samo naivni su mogli da misle da bi međunarodne obaveze Srbije mogle da nestanu zbog ovih ili onih razloga, uključujući i presudu Medunarodnog suda pravde. Srbija ima obavezu da u potpunosti saraduje sa Tribunalom. Najvažniji aspekt te obaveze je izručenje optuženih koji se nalaze na njenoj teritoriji, pre svega to se odnosi na Ratka Mladića.“

Negativan utisak koji u međunarodnoj javnosti ostavlja to što Mladić nije uhapšen niti onda kada je to bilo moguće – a Srbiji do kraja nikada nije poverovano da ne može da ga locira – mogao bi biti umanjen ako bi nova Skupština Srbije usvojila deklaraciju kojom bi osudila srebrenički masakr.“

Takav predlog u danu odluke Suda pravde izneo je predsednik Boris Tadić:

„To bi omogućilo otvaranje nove stranice u odnosima između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije.“

Tadićeva inicijativa već je probudila neslaganje kod partija Miloševićevog režima (Radikala i Socijalističke partije Srbije), ali i rezervu u stranci premijera Vojislava Koštunice. O pozitivnim efektima koje bi deklaracija mogla da ima govori savetnik srpskog predsednika Jovan Simić:

„Ja sam detaljnije pregledao presudu Suda pravde. Mi nemamo obavezu da donesemo deklaraciju, ali mislim da bi taj gest bio jako dobar i da bi koristio da pokrenemo stvari sa mrtve tačke, da produbimo saradnju u regionu i da ostavimo te probleme iza nas.“

Treći put kojim bi Srbija mogla da pokaže stid zbog onoga što su srpske snage činile, a što se takode spominje, je da primeni crnogorski metod. Kao što je Podgorica nadoknađivala štetu načinjenu u Dubrovniku, Srbija bi određenim sumama mogla da pomogne u ratu uništene delove Bosne i Hercegovine. Takva vrsta nadoknade bila bi simbolična ali bi možda govorila o istinskoj promeni raspoloženja. Predsednikov savetnik Jovan Simić je uveren da bi nadoknada štete na taj način bila nesvrsishodna.

„Imate ljude drugih nacionalnosti koji su isto tako preživeli strahote. Znači, govorim o Republici Srpskoj Kraijini, o raznim egzodusima sa prostora Bosne i Hercegovine, bez obzira da li je reč o bošnjačkoj, srpkoj ili hrvatskoj strani. Ja mislim da bi u tom cilju države mogle da reaguju.“, kaže Jovan Simić, koji istovremeno upozorava da se Beograd, ukoliko ništa ne učini, lako može suočiti sa međunarodnim pritiscima:

„Po presudi, sankcija nije predviđena ali to ne znači da neće biti primenjena ili da će nas neko moralno potpuno drugačije gledati, što takođe nije dobro niti za imidž zemlje niti njen kredibilitet.“

Sa kakvim bi se sankcijama mogli suočiti razmatra diplomata Duško Lazić:

„Međunarodna zajednica ima čitav spektar sankcija koje može da primeni u odnosu na pojedine zemlje. Jedno političko isključivanje zemlje iz međunarodnih odnosa na odredeni način ili isključivanje zemlje iz ekonomske saradnje i tako dalje. Na kraju krajeva, jedna snažna moralno politička osuda ne bi bila u interesu Srbije.“

Što pre Beograd pokaže da za njega presuda Suda pravde nije samo papir, utoliko će brže Srbiji biti poverovano i da Srebrnica nije samo incident, kako se često moglo čuti.

Miloš TEODOROVIĆ