logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: Преузето    736 пута прочитано    Датум: 1.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

tadic.jpgMože li se Beograd suočiti sa pritiscima pa i novim međunarodnim sankcijama, ukolko ni jednim gestom ne pokaže da je shvatio suštinu presude Medunarodnog suda pravde u Hagu?

U presudi se od Srbije ne traži ništa konkretno, ali, slažu se naši sagovornici, Srbija mora pokazati da se kaje i ograđuje od užasa počinjenih u Bosni i Hercegovini, posebno od genocida u Srebrenici.

Iako presuda Suda pravde u Hagu Beograd ni na šta ne obavezuje, diplomata Dušan Lazić, upozorova da u ovom slučaju i ćutanje može biti pretnja:

„Nepoštivanje presude koje konstatuje međunarodna zajednica, pre svega Ujedinjene nacije jer je to Sud Ujedinjenih nacija, to može da izazove niz negativnih posledica po našu zemlju uključujući čak i neku vrstu sankcija.“

Koliko smo daleko od istinskog pomirenja naroda bivše SFRJ

Proces pomirenja Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine ne može biti lak i brz i potrebno je, pre svega, ratne zločince izvesti pred sud, bilo u Hag, Zagreb, Sarajevo ili Beograd, slažu se sagovornici „Blica“ i ističu da političari moraju da budu prethodnica. Ipak, u svim državama, zaključuju naši sagovornici, još dominiraju nacionalističke snage bez iskrene namere za pomirenje.

U republikama bivše SFRJ o pomirenju se retko govori. U Nemačkoj su, doduše, prošle 23 godine da bi se o tome progovorilo. A bilo da je reč o Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj, još se ne vidi jasna politička volja većine da se suočimo sa „našim“ zločinima.

Za pomirenje je potrebno, tvrde sagovornici „Blica“ iz sve tri države, suočavanje sa istinom, ali ne onom „lakom“, o onome što su nama činili, već onome što su u naše ime činili.

Zdravko Grebo, profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu, smatra da pomirenje nacija ili naroda implicira kolektivnu krivicu, a naglašava da se sam ni sa kim nije svađao, te da nema potrebu ni da se miri. Pri tom ne zaboravlja da su se na ovim prostorima desile užasne stvari, da postoje individualni zločinci i politički režimi koji se mogu smatrati odgovornim.

Politički okvir

- Političke elite na čelu država koje čine ovaj nesrećni region trebalo bi da krenu od istine. Na tome bi trebalo da grade dobrosusedske odnose. Ukoliko se tako stvori politički okvir, onda je će studenti sa studentima, teatri sa teatrima, fudbalski klubovi sa fudbalskim klubovima, privrednici sa privrednicima pronaći svoje interese i biti oslobođeni te agresivne retorike neprijateljstva – kaže Grebo za „Blic“.

Iako smatra da je svaka inicijativa ka pomirenju nacija, ma s koje strane došla – dobrodošla, treba je započeti, ubeđena je Vesna Pešić, funkcioner Građanskog saveza Srbije i narodni poslanik, deklaracijom o osudi genocida u Srebrenici, koju bi usvojila srpska skupština.

- Presuđeno je, na dva mesta, da je u Srebrenici srpska strana pobila više od 7.000 ljudi! Proces pomirenja zato mora da potekne iz Srbije. Zar bi majke iz Srebrenice trebalo nama da se izvinjavaju?! – pita se Vesna Pešić.

Ipak, Pešićeva sumnja da je ovo pravi momenat za pomirenje. Srbiju još vidi kao „nezrelu državu u kojoj su jako pozicionirane snage DSS, SPS i SRS, koje pokušavaju da pozivanjem na osudu svih zločina relativizuju žrtve“. Sve dok ne skupimo dovoljno moralne snage i dostojanstva da se izvinimo, bolje je, kaže ona, da pitanje osude zločina ne potežemo u Skupštini.

- Bolje da se ne brukamo. Bolje je pitanje pomirenja ostaviti individualcima, takozvanim izdajnicima, pojedinim strankama i nevladinom sektoru. Jer konsenzus po tom pitanju ne može se postići u Skupštini – kaže Pešićeva.

Uloga srbije

Vladeta Janković, potpredsednik DSS, smatra da je „bitno da se razluče regionalni, što će reći, zajednički interesi, od interesa svake pojedine države, pa da se onda sistematski i gde god se oni direktno ne sukobljavaju deluje na ostvarenju onih prvih“.

- Takvi zajednički interesi nipošto nisu samo privredni i ima ih više nego što su mnogi svesni. Tempo bi morao da bude pažljivo odmeren, zato što su pri odmeravanjima ove vrste insistiranja, uslovljavanja i eventualni pritisci potpuno kontraproduktivni – kaže Janković za „Blic“ i ističe da „veruje u značaj neposrednih i stalno otvorenih veza među samim liderima, jer kad tu ima tzv. dobre hemije, koriste se administrativne prečice, a i „opasnost od nesporazuma je neuporedivo manja“.

- Strateški položaj obavezuje Srbiju da bude, ako ne inicijator, a ono izrazito aktivan učesnik. Pod sadašnjim okolnostima, naročito, prva naša inicijativa morala bi da bude u pravcu donošenja deklaracije kojom bi se potvrđivala zajednička privrženost principu nemenjanja granica. To je, pored ostalog, apsolutni preduslov političke stabilnosti, pa samim tim i priliva investicija i privrednog napretka čitavog područja – kaže Janković.

Upitan da li sve zemlje u regionu imaju iskrene namere da proces pomirenja otpočne, Janković kaže da „nemamo razloga da u bilo čiju iskrenost apriorno sumnjamo, ali je činjenica da još postoje resantimani iz prošlosti i kod nekih država posebno otpor prema jugonostalgiji, odnosno strah od reintegracija“.

Priča bez efekta

Sve što sadašnji lideri sve tri strane mogu da učine, veruje Žarko Puhovski, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava, jeste da odu.

- Na njihovo mesto treba da dođu novi ljudi. Tadić i Mesić se ponašaju izrazito korektno, ali bez efekta. Političar ne može imati samo ocenu umetničke vrednosti, od političara se očekuje efekat. Ako to što predsednik Mesić govori u Hrvatskoj izaziva protivljenje i ako je to što govori Tadić ispravno a ne može da sastavi vladu, onda se otvara pitanje njihove efikasnosti – kaže Puhovski.

Milorad Pupovac, lider Samostalne demokratske srpske stranke iz Hrvatske, smatra da Srbija zajedno sa predstavnicima Srba iz regiona treba da se aktivira u procesu obnove poverenja.

- Srbija ne sme biti u defanzivi po tom pitanju – ističe Pupovac uz ocenu da su, osim preuzimanja odgovornosti za procesuiranje ratnih zločinaca i manifestacije volje za pomirenjem, potrebne i „konkretne mere za uklanjanje uzroka nepoverenja“.

Govor emocija

Naši sagovornici ukazuju na to da još imamo visok nivo tenzije koja je emocionalno oblikovana. A kada se o emocijama radi, onda činjenice imaju drugorazredno značenje. Neke ljude u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, napominju, još ne možete uveriti da su „naši činili zločin“. Za sada, prvo što političari treba da učine, slažu se svi, jeste da ratne zločince pošalju pred sud, bilo da se radi o Hagu, Zagrebu, Sarajevu ili Beogradu.

- Ovako, sve dok i Srbi i Hrvati imaju na svojim teritorijama stotine ljudi kojima bi trebalo suditi, a u BiH još i više, nemoguće je započeti proces pomirenja – kaže Puhovski.

On je ubeđen da za tako nešto svi imamo više snage no što sami verujemo. Realne korake ka pomirenju imaćemo tek kada predsednici radikalnih opcija sve tri strane, kaže Puhovski, budu spremni da progovore o počinjenim zločinima sa „naše strane“.

Tanja Nikolić-Đaković – Ivana Cvetković za Blic 

Najmanje na tri načina Srbija bi takvu mogućnost mogla da izbegne. Prvi bi bio hapšenje haškog optuženika Ratka Mladića. Portporal Haškog tribunala za ratne zločine Refik Hodžic uveren je da presuda Suda pravde upravo otvara prostor za jači pritisak na Beograd u tom pravcu:

„Samo naivni su mogli da misle da bi međunarodne obaveze Srbije mogle da nestanu zbog ovih ili onih razloga, uključujući i presudu Medunarodnog suda pravde. Srbija ima obavezu da u potpunosti saraduje sa Tribunalom. Najvažniji aspekt te obaveze je izručenje optuženih koji se nalaze na njenoj teritoriji, pre svega to se odnosi na Ratka Mladića.“

Negativan utisak koji u međunarodnoj javnosti ostavlja to što Mladić nije uhapšen niti onda kada je to bilo moguće – a Srbiji do kraja nikada nije poverovano da ne može da ga locira – mogao bi biti umanjen ako bi nova Skupština Srbije usvojila deklaraciju kojom bi osudila srebrenički masakr.“

Takav predlog u danu odluke Suda pravde izneo je predsednik Boris Tadić:

„To bi omogućilo otvaranje nove stranice u odnosima između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije.“

Tadićeva inicijativa već je probudila neslaganje kod partija Miloševićevog režima (Radikala i Socijalističke partije Srbije), ali i rezervu u stranci premijera Vojislava Koštunice. O pozitivnim efektima koje bi deklaracija mogla da ima govori savetnik srpskog predsednika Jovan Simić:

„Ja sam detaljnije pregledao presudu Suda pravde. Mi nemamo obavezu da donesemo deklaraciju, ali mislim da bi taj gest bio jako dobar i da bi koristio da pokrenemo stvari sa mrtve tačke, da produbimo saradnju u regionu i da ostavimo te probleme iza nas.“

Treći put kojim bi Srbija mogla da pokaže stid zbog onoga što su srpske snage činile, a što se takode spominje, je da primeni crnogorski metod. Kao što je Podgorica nadoknađivala štetu načinjenu u Dubrovniku, Srbija bi određenim sumama mogla da pomogne u ratu uništene delove Bosne i Hercegovine. Takva vrsta nadoknade bila bi simbolična ali bi možda govorila o istinskoj promeni raspoloženja. Predsednikov savetnik Jovan Simić je uveren da bi nadoknada štete na taj način bila nesvrsishodna.

„Imate ljude drugih nacionalnosti koji su isto tako preživeli strahote. Znači, govorim o Republici Srpskoj Kraijini, o raznim egzodusima sa prostora Bosne i Hercegovine, bez obzira da li je reč o bošnjačkoj, srpkoj ili hrvatskoj strani. Ja mislim da bi u tom cilju države mogle da reaguju.“, kaže Jovan Simić, koji istovremeno upozorava da se Beograd, ukoliko ništa ne učini, lako može suočiti sa međunarodnim pritiscima:

„Po presudi, sankcija nije predviđena ali to ne znači da neće biti primenjena ili da će nas neko moralno potpuno drugačije gledati, što takođe nije dobro niti za imidž zemlje niti njen kredibilitet.“

Sa kakvim bi se sankcijama mogli suočiti razmatra diplomata Duško Lazić:

„Međunarodna zajednica ima čitav spektar sankcija koje može da primeni u odnosu na pojedine zemlje. Jedno političko isključivanje zemlje iz međunarodnih odnosa na odredeni način ili isključivanje zemlje iz ekonomske saradnje i tako dalje. Na kraju krajeva, jedna snažna moralno politička osuda ne bi bila u interesu Srbije.“

Što pre Beograd pokaže da za njega presuda Suda pravde nije samo papir, utoliko će brže Srbiji biti poverovano i da Srebrnica nije samo incident, kako se često moglo čuti.

Miloš TEODOROVIĆ




3 коментара у вези “Nepoštivanje presude može izazvati sankcije”
  1. Ovo sto sam ovde samo letimicno pregledao mi govori da u Beogradu osim naroda ima i dvonogih govedi. A o izadjnicima i slajmu komunistickom da i ne govorimo. Ko takve i pita da oni komentarisu bilo sta. Provo oni ili ne znaju, sto je najverovatnije da neznaju, jer su se skolovali u komunizmu gde se u vecini slucajeva diplome nisu sticale, nego kupovali, ili izopacuju smisao pravne nauke. Ta presuda iz Haga jasno govori samo jedno a ostalo je farsa. A to je da u Bosni i Hrvatskoj, odnosno na prostoru cele bivse Jugoslavije je bio samo jedan a to je gradjanski rat o kome nisu nadlezne niti da resavaju niti da raspravljaju medjunarodne institucije. Nesumnjivo da ovakvi i komentari iz proslosti svedoce samo jedno a to je da danas svetom vlada politicka sizofrenija. Ona se polako pocela povlaciti u poslednje vreme, zbog jacanja ljudske svesti i morala. Svet se posle minhenske konferencije naglo menja, i to u pozitivnom smislu, pa bi ove izdajnike iz Beogrda, mahom politicke sizofrenike prebalo upozoriti, da se moze dogoditi vrlo lako da jednog dana odgovaraju za svoju bolest. Jer politicka sizofrenija jeste ludilo ali politicko ludilo, koje je kaznjivo i sankcionisano zakonom. Ta sizofrenija iako je jedno ludilo, ona je istovremeno svesno stanje krsenja morala.

    O kavom poredjenju Nemacke, i njenog provociranja jednog katastrofalnog rata, i njegovog izazova, toga rata, i Gradjanskog rata na Balkanu, govore ovi politcki sizofrenici. Te se dve stvari ne mogu porediti. Nemacka je izazvala rat, prekrsila medjunarodne norme, napala zemlje van svojih granica, pocinila ratna zlocinstva ne sagledivih razmera. U Jugoslaviji je jedna kriminalna grupa Tudjman, Kucan, Izetbegovic, potpomognuta stranim interesima i influencom izazvala gradjanski rat, i napala na ustavni poredak, kaka takav jedne suverene zemlje, i iskoristila mogucnost da administrativne granice, zbog blagonaklonosti politickih zbivanja u bezakonju koje se nazvalo “Novi svetski poredak” pretvori u drzavne. Novi svetski poredak ta neonacisticka fraza, danas gubi smisao. Njena politicka sizofrenija nailazi na bedeme otpora, i talas koji lupa po stenama gubi snagu moci.

    Poredjenja radi ono sto je Nemacka sa svojim satelitima izazvala u drugom svetskom ratu prko 40 miliona zrtava, se ne moze ni porediti u odnosu na zbivanja u pokjnoj Jugoslaviji, u cijem gradjanskom ratu je stradalo oko 100,000 zrtava. U istinu i mahom kako to u svim ratovima biva neduznih. Ima i onih koji Srebrenicu u kojoj po njima, cas je bilo 2,000 mrtvih, cas 7,000 a kada neki “Bosnjak” kji poubija neke kauboje u Juti, verovatno je on tamo trazio Bula Klintona, zaboravljajuci pri tome da je Bull u Njujorku, evo zbog toga podigose broj zrtava u Srebrenici na 8,000. dakle kada Bosnjak promasi Bula pa opali po ljudima, onda se cifra uvecava na inkrementno po hiljadu navise.

    Pa tako ako jos neki Bosnjak opali koji hitac da usmrti jos nekoga u Americi, cifra ce dogurati do 10,000 u Srebernici. Eto takvi bi hteli da Srebrenicu porede sa Dahaom, Ausvicom i Buhenvaldom. To je prvenstveno nemoguce. Nemoguce je iz tog razloga sto su zrtve Srebrenice, pa cak i ovako lazne neouporedive. Neuporediva je Srebrenica iz to razloga sto su Ausvic i Dahau bili stvarnost a Srebrenica je laz. Neuporediva je Srebrenica zato sto se nad Srbima jos od pocetaka Drugog Svetskog rata sprovodio genocid koji je u vreme komunizma, pod vladavinom Jozefa Slosera prevazisao sve norme. U Bosni je do drugog svetskog rata bilo oko 73% Seba. Koliko ih je danas? Na Kosmetu je cak i iza tog rata bilo preko 90% Srba. Gde su danas? U crnoj Gori jedva da dva posto posle Drugog Svetskog Rata bilo naroda druge nacionalnosti, danas Srba jedva da ima oko 52%. Gde sudanas. U Hrvatskoj preko milion i po je prezivelo Drugi Svetski rat danas ih nema vise od 60 – 70 hiljada. Gde su ti Srbi danas tamo?

    O kavom to genocidu sto ga Srbi pocinise govore tupi i glupi Tadici, Jovanovici, Micici Pesici i drugi?

    Javorac B.

  2. Predsedniku Tadicu dogadjaju se neprekidno funkcionalna okliznuca koja imaju za posledicu nanosenje “kolateralne” stete srpskim nacionalnim interesima. Pocevsi od njegovih izjava oktobra prosle godine u evropskim prestonicama o “Kosovu koje je blize nezavisnosti”, “prakticno vec nezavisno”, “mi se borimo da Kosovo povratimo, ali nasi priori su ulazak u EU i u NATO” itd. Potom Tadiceve nedavne mlake izjave u Budimpesti o “svim diplomatskim sredstvima” u kontekstu sa Kosovom i Metohijom”, uz istovremeno pominjanje clanstva u EU i Natou, cime relativuje cak i nagovestene “diplomatske napore”. Najnovije okliznuce sa predumisljajem, Tadiceva imperativna poruka parlamentarcima izabranim na slobodnim izborima, kako oni “moraju” doneti deklaraciju u Skupstini kojom se u ime Republike Srbije posipaju pokajnickim pepelom zbog “genocida” u Srebrenici i time prejudiciraju za sva vremena sukrivicu Srbije za dogadjaje u Srebrenici 1995 godine, izlazeci cak iz okvira ionako vec pristrasne sudske presude u Hagu, iz koje Tadic jednu preporuku simbolicog karaktera prekvalifikuje u “conditio sine qua non”. Dakle, u jedan uslov bez kojeg se ne moze. Odnosno po Tadicu, “mora!”. Predsednici evropskih tradicionalnih demokratskih uredjenja biraju se mozda iz redova jedne od parlamentarnih stranaka, ali time poslanicku klupu zamenjuje predsednickom stolicom. To samo u Srbiji nije tako. Da je kojim slucajem SRS-Nikolic izabran za predsednika Srbije, Zapad bi ga vec odavno podsetio na simbolicnu funkciju predsednika jedne demokratske drzave u kojoj predsednici vlada obavljaju funkcije egzekutive.
    Citiranje “Savetnika Simica” ne vodi nicemu. Taj je mladi covek po okoncanju oss SAD placenih studija na americkom univetitetu od Vasingtona “premesten po sluzbenoj liniji” da njegov sef Tadic sluvajno ne skrene sa “linije”. A sto se tice dilomate gospodina Lazica, on je u svom instistiranju na rezoluciji beogradske Skupastine po ukusu Zapada, diplopata Lazic mudro je precutao cinjenicu da, ionako nerealne, sankcije protiv Srbije moze samo da donese Savjet Bezbjednosti UN. Ovog puta veto u rukama ne drzi jedna Jelcinova potkupljiva i na koljenima bacena Rusija. O nekakvim Sankijama, apsurdno je govoriti. Kao i onih izolovanog karaktera od strane Brisela ili Vasingtona. To bi bio pucanj u prazno, gospodine Lazicu, diplomatu AD.

  3. Nekvalifikovane i ideoloski obojene ocjene diplomate Dusana Lazica, nikako da mi idu iz glave. Dusanov “diplomatski imunitet” ne stiti ga od moje ostre kritike njegovih licnih vidjenja. Ona nesto vise od toga nisu. Dusanu Lazicu u prilog, predpostavljam da pozna makar osnovne norme medjunarodnog javnog prava. Ali na osnovu njegovih izlaganja ne moze tvrditi i sa jurisprudencijom medjunarodnih sudova. A jos manje u jednopolarnom svjetskomm poretku koji kumuje u donosenju sudskih presuda. Mozda svega jednu godinu ranije presuda o kojoj je rjec mogla je kudikamo nepovoljnije da ispadne od ove koja takodje u obrazlozenju sama sebi protivureci. Vec tim, sto se narocito u poslednjih pola godine sve cesce osporava apsolutna dominacija Zapada i SAD, dovoljno je bilo da medjunarodni sud pravde shvati kao signal da ni prozapadno sudstvo ne moze vise da cini kako mu volja. U ovoj utoliko spornoj presudi, sto kvalifikacije iz internih krivicnih zakonika o “znao ili morao odnosno bio duzan da zna” o pripremama krivicnog dela itd., prenosi i primenjuje u vangranicnim sukobima, predstavlja izvestacko nametanje kvalifikacija dela tamo gde prestaje jurisdikcija jedne drzave i njenih organa. Ali, u konkretnom slucaju, ne i egzekutivnih organa Ujedinjenih nacija cije su trupe bile stacionirane u Srebrenici i bile duzne da sprecavaju muslimanske naoruzane grupe da zasticenu zonu Srebrenicu zloupotrebljavaju godinama za njihove prepade na okolna srpska sela i masakriraju citave 3,5 godine civilno stanovnistvo. Ali i upade drugih trupa u Srebrenicu. Na mjesto toga, holandski komandant trupa UN nazdravlja u sred Srebrenice casom sampanjca u ruci sa generalom Mladicem. O tome postoji obimna dokumantacija. I na kraju, sem materijalne prednosti u presudi koja ide u prilog Srbiji, nekakvi navodni “moralni” aspekti ne hvataju. One nemaju izvrsnu snagu. Sem da Skupstina poslusa strogo prozapadno opredeljenog Tadica preodjevenog u predsjednika Srbije i donese jednu rezoluciju koja ce svakom ko se definise Srpkinjom i Srbinom i njihovim pokoljenima da visi iznad glave. A to ne sme da da se dogodi. Jer time se prejudicira sve ono, sto se cak ni u ovoj “kompromisnoj” presudi Srbiji ne imputira.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo