Вести

Polako se okrećemo prema jugu. Već imamo živinarske farme u Čakovcu i Banjaluci. Sledeće na redu je ulaganje u Srbiji. To kaže Roman Glazer, presednik uprave ptujske „Perutnine“.

Za oko pola godine rukovodstvo najveće živinarske industrije na prostorima jugoistočne Evrope moći će da konkretnije kaže gde će i koliko uložiti. Moguće je da će to biti od temelja nova fabrika i farme živine.

KONKURENCIJA

U Srbiji nam, kao i tamošnjim proizvođačima, problem predstavlja nelojalna konkurencija, pošto skoro 50 odsto pilećeg mesa ide preko sivog tržišta – kaže Glazer. – U Sloveniji taj procenat se kreće od tri do četiri odsto. To vaša država mora da reguliše.

I druga jaka poljoprivredno-prehrambena kompanija, „Panvita“ iz Murske sobote, planira prenošenje dela proizvodnje u Srbiju.

– Nije nam cilj samo da prodajemo u Srbiji već da tamo i proizvodimo – kaže Dejan Židan. – Njena prednost je jeftinija radna snaga, kukuruz, pšenica i druge sirovine, pa svakako imamo interesa da u što skorijoj budućnosti, sa nekom srpskim firmom, uđemo u zajednička ulaganja i proizvodnju.

Tako Slovenci, dok obrađuju svoje oskudne njive, jednim okom gledaju prema jugu i Srbiji. S obzirom da imaju malo poljoprivrednog zemljišta, pa time i sirovina za proizvodnju stočne hrane, koja je osnov za uzgoj stoke, svoju šansu vide tamo gde ima više zemlje za obradu. Sada se njihove fabrike stočne hrane uglavnom baziraju na uvozu žitarica iz okruženja, koje su sve skuplje.

U Sloveniji je, inače, sve poljoprivredno zemljište, koje je nekada bilo društveno ili državno, podržavljeno. Nije prodat ni jedan kvadratni metar, niti se o prodaji, bar u dogledno vreme, razmišlja. Ali, to je kap u moru njihovih potreba i ambicija, jer oranice su svega četiri procenta njene teritorije. Zemljište se daje u desetogodišnji zakup, po ceni koja trenutno iznosi oko 110 evra po hektaru. Prednost imaju oni koji su je ranije koristili. Tako su sačuvani i veliki poljoprivredni kombinati i veliki zemljištni kompleksi.

PROFIT

Cilj slovenačkih vlasti u vreme tranzicije bio je da se sačuvaju velika preduzeća koja treba da vuku razvoj – kaže Dejan Židan, član uprave Poljoprivrednog kombinata „Rakičan“ iz Murske Sobote, koji posluje u sastavu „Panvita grupe“. – Obrađujemo oko 3.400 hektara državne zemlje za koju plaćamo zakup, ali od države istovremeno dobijamo subvenciju od 185 evra po hektaru, da bismo proizvodili integrisanu hranu, sa manjom upotrebom pesticida i drugih hemikalija.
Uz subvencije iz fondova EU, koje iznose 312,3 evra po hektaru,b ez obzira koja se kultura seje, u „Rakičanu“ uspevaju da posluju sa profitom. Polovina subvencija, otprilike, obezbeđuje, poslovanje na „nuli“ a druga polovina predstavlja profit. Od svih kultura samo je šećerna repa donosila nešto profita, a od ove godine ni nju više neće sejati jer je u Sloveniji, po zahtevu EU, zatvorena jedina fabrika šećera.

Ptujska „Perutnina“, koja je i najveći proizvođač stočne hrane u Sloveniji, ore 4.100 hektara državne zemlje. Njeni akcionari su zemljoradnici, zaposleni i nekoliko privatnih kompanija. Za podržavljenu društvenu zemlju, kao i u drugim slučajevima, neće plaćati zakupninu dok se procenjena vrednost te zemlje, izračunata prilikom podržavljenja, ne isplati preko utvrđene zakupnine. Cena poljoprivrednog zemljišta je, inače, od ulaska Slovenije u EU povećana za 30 do 40 odsto. Sada hektar košta oko 30.000 evra, mada retko ko prodaje poljoprivredno zemljište.

NIJE LAKO

SLOVENIJA trenutno više dobija po osnovu raznih subvencija nego što je košta članstvo u EU. Tako je, međutim, samo na papiru. U praksi treba dosta truda da bi se „povukla“ neka subvencija ili povoljan kredit jer procedura je komplikovana a projekti zahtevni, pa deo novca ostaje neiskorišćen.

Uslov za subencije u poljoprivredi je minimum jedan hektar zemlje. Oko 15 odsto zemljišta mora svake godine da ostane neobrađeno da bi se prirodnim putem obnavljalo, a njegovi vlasnici ili zakupci žive od državnih subvencija.

M. ČABARKAPA za Novosti