logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.077 пута прочитано    Датум: 10.02.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Mr. Irena Ristić iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih naukaOdbijanje aktivizma i sklonost misaonom posmatranju sveta i života, uz negativan stav prema sticanju materijalnih dobara, a svrstavanje siromaštva među vrline, može se smatrati dvostruko nekorisnim za razvoj kapitalizma u Srbiji, ističe magistar Irena Ristić iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka.

„Ne bih rekla da pravoslavlje direktno poziva na siromaštvo, ali pravoslavni pojedinac, ukoliko želi da služi bogu, jednostavno manje pažnje posvećuje radu, sticanju dobara i vlasništva. Samim tim pravoslavni pojedinac manje pažnje posvećuje preuzimanju odgovornosti unutar zajednice, kako prema samoj zajednici, tako i prema onima koji nemaju i kojima bi država preko socijalnog sistema trebalo da pomogne. Jer država čiji građani rade samo minimalno nema priliv sredstava kojima bi finansirala ustanove koje pomažu onima kojima je to moguće. Umesto toga država mora da se oslanja na neredovne i proizvoljne dobrovoljne priloge bogataša što sprečava jednu sistematsku i ravnomernu raspodelu dobara”, kaže ona.

Primera radi, u protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi, to jest koji se najviše posvećuje bogu. Uslov je jedino da je stečeno bogatstvo plod njegovog časnog rada i da način njegovog življenja ostane skroman.

Trojstvo rada, zarade i skromnosti (štednje), kao i disciplina i organizacija na kojima to trojstvo počiva, smatra se osnovom protestantizma i principa modernog kapitalizma.

Kako kaže u pravoslavnom shvatanju odnos prema radu i bogatstvu se čini obrnutim. Slično protestantizmu i u pravoslavlju taj se odnos može objasniti na osnovu definicije služenja bogu. Pravoslavna filozofija, naime, smatra da služenje bogu treba da se sastoji od duhovnog posvećivanja bogu. Pri tome pojedinac treba da stiče samo onoliko koliko mu je potrebno za zadovoljenje osnovnih fizičkih potreba, a da ostatak energije ne troši na racionalno sticanje materijalnih dobara već na kontemplativno približavanje bogu, u nadi da će tako jednoga dana spasti svoju dušu.

Koje prepreke stoje na putu prihvatanja vrednosti kapitalizma, koje teško da se uklapaju u ono što pravoslavlje propoveda?

– Treba imati na umu da je i uticaj religije na društveni i ekonomski razvoj jedne moderne države ipak ograničen. Ali, može se reći da je protestantizam olakšao ili pospešio nastanak kapitalizma u Zapadnoj Evropi, kao što bi moglo da se kaže da pravoslavlje, kao dominantna vera u Srbiji, ima usporavajući uticaj na razvoj kapitalizma na ovim prostorima. Teškoće koje se ovde javljaju u vezi sa prihvatanjem takozvanih kapitalističkih vrednosti se, međutim, samo jednim delom mogu objasniti pravoslavnom filozofijom i njenim odnosom prema radu i sticanju bogatstva. Kapitalizam se ovde teško prihvata, pre svega, zbog toga što je to na ovom prostorima jedan gotovo potpuno stran sistem, jer dok je u Zapadnoj Evropi nastajao kapitalizam ovde je vladalo Otomansko carstvo koje je bilo centralizovano i ekonomski netržišno. Od sticanja nezavisnosti Srbije pa do stvaranja socijalističke Jugoslavije bili su samo kratki periodi kada su se državne elite donekle okretale kapitalističkim vrednostima u kojima se stvarao jedan građanski sloj koji je sticao bogatstvo i to bogatstvo delio sa zajednicom.

Šta sve još utiče na otpor promena i prihvatanju kapitalizma?

Vratiću se na period nakon 1945. godine kada se sticanje privatnog vlasništva i vlastitih materijalnih dobara državnom ideologijom proglasilo nebitnim, pa čak i nepoželjnim, iako je toga naravno ipak bilo. Tu se može opaziti izvesna sličnost pravoslavlja i komunizma u odnosu prema (privatnom) vlasništvu, što je verovatno Dostojevskog navelo na to da tvrdi da je „pravoslavlje naš ruski socijalizam”. Uticaji su, dakle, raznovrsni i naravno međusobno uslovljeni i zbog toga je i prevazilaženje teškoća u prihvatanju kapitalizma u Srbiji povezano sa prevazilaženjem višeslojnog i viševekovnog nasleđa koje je satkano kako od posledica Otomanskog carstva i zakasnele modernizacije, tako i od posledica komunizma. Konačno, ne treba zaboraviti posledice ratova i tranzicije tokom 90-ih godina prošlog veka koje takođe utiču na otpor prema promenama i prihvatanju kapitalizma.

Koliko se pravoslavlje sa svojim sistemom vrednosti, uklapa u vrednosni sistem kapitalizma?

– Teško je porediti jednu veru sa jednim ekonomskim sistemom, jer se oni sa različitim ciljem obraćaju pojedincu. Pored toga je neophodno kapitalizam bliže odrediti, jer uprkos rasprostranjenim tvrdnjama, on se ne može svesti na onu najpopularniju definiciju po kojoj je to sistem u kome jedni (vlasnici dobara i kapitala) eksploatišu, dok su drugi (radnici) eksploatisani. Naprotiv, kapitalizam je jedan složen sistem i on ima više pojavnih oblika, a gotovo da ne postoji nijedna država na svetu koja se rukovodi isključivo kapitalističkim načelima. Tako se, na primer, Nemačka svojim ustavom ne definiše kao kapitalistička država, već kao država u kojoj vlada socijalna tržišna privreda. Nemački sistem je veoma sličan tržišnim sistemima drugih zapadnoevropskih zemalja i donekle Kanade i Australije, dok se malo više razlikuje od kapitalizma koji se upražnjava u SAD. Ako bismo se, međutim, zadržali na ovom zapadnoevropskom obliku kapitalizma, prosto jer je taj prostor Srbiji geografski i kulturno bliži, i pokušali da odredimo njegov vrednosni sistem jednom odlikom mogli bismo reći sledeće: kapitalizam, bar idealno-tipski, počiva pre svega na privatnom vlasništvu pojedinaca, sa krajnjim ciljem da se obaveze unutar jedne zajednice u što većem obimu prenesu sa države na pojedinca. Država, dakle, nije zamišljena kao centralizovana ustanova koja uređuje što veći broj segmenata života jednog pojedinca, već se shvata kao institucija kojoj je primarni cilj da što većem broju ljudi omogući sticanje dobara, da samim tim poziva i merama potpomaže inicijativu kako bi pojedinci stigli do privatnog vlasništva i stekli ne samo prava, već i odgovornosti. Ovaj zapadnoevropski model kapitalističke države istovremeno predviđa i jedan socijalni sistem, koji treba da pruži materijalnu podršku svima, koji nisu u stanju da stiču dobara ili da steknu privatno vlasništvo.

Da li sistem vrednosti koji prisutan u pravoslavlju ima drugačiji cilj?

– U poređenju sa ovim jako svedenim shvatanjem kapitalističkog sistema vrednosti pravoslavni sistem vrednosti ima potpuno drugi primarni cilj. On se sastoji u tome da pojedinac nađe misaoni put do boga, dok je sticanje dobara i vlasništva samo nešto što ga od tog puta odvraća. Shodno tome se i država smatra, pre svega, institucijom koja treba da omogućuju služenje bogu.

U protestantizmu bogaćenje je bogu milo?

– Shodno novom shvatanju, služenje bogu počiva na tome da pojedinac svesno i odano obavlja svoj poziv koji mu je bog odredio, pri čemu on kontinuirano mora da čini dobra dela: da radi, da stiče bogatstvo i da ga deli sa zajednicom. Pri tome za eventualno nečinjenje ili nerad, što je ravno grehu, nije moguće dobiti oproštaj.

Takvo delovanje se može nazvati unutar svetovnim asketizmom: pojedinac živi monaški asketski (skromno) odan pozivu, ali ne beži od sveta već ostaje u njemu i svrhu svog postojanja vidi u sticanju materijalnih dobara kojima pomaže sirotinji, čineći time dobro delo. Shodno tome protestantizam propoveda aktivnost, a ne misaono posmatranje sveta. Protestantizam veri prilazi razumno i putem razuma želi da je shvati i praktikuje. Pojedinac pri tome ne treba pasivno i bez pogovora da prihvati sudbinu sveta neupitno joj se pokoravajući, već mora da ovlada svetom.

U pravoslavlju bogougodno je siromaštvo?

– Sticanje materijalnih dobara za pravoslavnog hrišćanina je sekundarno. To stvara izvestan odbojan stav prema ovozemaljskom svetu i problemima koji njime vladaju, pri tome odvraća pojedinca od svakog dugoročnog planiranja i organizovanja (život od danas do sutra) a metafizički legitimiše trpljenje, poniženje i žrtvovanje kao vrline. Tako se vrlinom smatra i odlazak u manastir, odbijanje ovozemaljskog sveta i odustajanje pojedinca da ga svojim delovanjem jača ili na bolje menja. Istovremeno se zapadni svet omalovažava zbog svog „aktivizma” i „obožavanja rada”.

Kakav značaj pravoslavlje pridaje radu?

– Kao što iz protestantizma sledi specifičan „ekonomski duh”, isti se može izvesti iz pravoslavlja. Kao rezultat primarnosti kontemplaciji radi spasenja duše u pravoslavlju se radu i sticanju bogatstva ne pridaje veliki značaj. Rad služi u prvom redu namirenju fizički potreba (hrana, odeća), a idealnim se smatra onaj rad koji se čini bez lične koristi i koji se radi bez naknade. Takvo shvatanje rada je bliže socijalističkom nego kapitalističkom poimanju ekonomije.

Da li Vam je poznato da se neki pravoslavac odrekao bogatstva zbog vere?

– Nije. Ako je neko potpuno posvećen pravoslavac, njemu sticanje bogatstva neće biti primarni cilj i on će živeti asketski posvećen bogu. To su uglavnom monasi, kojima crkva putem vlasništva, kojim raspolaže zahvaljujući državi, omogućuje život u kome oni ne moraju da se brinu o ovozemaljskim problemima (stan/kuća, hrana, odeća, školovanje dece…). Oni se, tako, u potpunosti mogu posvetiti bogu. Jedan običan građanin Srbije, međutim, tu privilegiju nema i on sebi i svojoj porodici treba sve sam da obezbedi, a to može samo ako radi. A danas se radeći u Srbiji ne postaje bogatim, prosto jer je Srbija siromašna zemlja u kojoj prosečan čovek koji radi zarađuje samo toliko da izmiri troškove stanovanja, življenja, školovanja dece i obezbeđivanja starosti, dok o akumuliranju bogatstva kod velike većine ne može biti govora. Ali čak i kada bi građani Srbije imali realne mogućnosti da teže bogatstvu, trebalo bi u načelu razmisliti koliko je za jedno moderno društvo, pa i za religiju koja u njoj preovlađuje, korisno da negira materijalnost sveta i da poziva na kontemplaciju umesto rada. Proglašavajući bogatstvo tako a priori nepotrebnim u nepoželjnim u jednom modernom društvu koje počiva na razvoju znači odricati se svoje budućnosti, a time i budućnosti svoje dece, svog društva i države. Pa konačno i budućnosti te vere. Umesto toga bi korisnije bilo praviti razliku između legalno i nelegalnog stečenog bogatstva, između dobrih i loših odnosa prema svojim zaposlenima, između toga da li se porezi plaćaju ili ne plaćaju ili između toga da li se stečeno bogatstvo na neki način vraća zajednici ili ne.

Nada kovačević

Politika




1 коментар у вези “Pravoslavlje i Kapitalizam”
  1. Izjave koje je ova narkomanka dala za “Politiku” i koje sto bih rekao nas narod ni pas s maslom ne bih mogao pojesti, su krajnje neprincipijelne i nekorektne. Rekoh narkomanka jer, sta bi za boga mogla biti osoba, ovako plitke pameti, i niske kulture.

    Pre svega hteo bih da istaknem da je ona kojim slucajem upucena u protestanizam znala bih ta ista Irena da su njene izjave diskriminatorske, i da ih povelje o ljudskim pravima ne tolerisu. Neprijatno je cak i raspravljati sa osobama poput Irene jer su duboko ubedjene da znaju, a u stavri ne znaju kolikuo znaju, a ne pitaju se da li znaju koliko neznaju.

    Protestanizam nije proistekao kao trend kapitalizma, nego kao jedan reformisticki pokret protiv Rimokatolickog aotokratizma, i apsolutizma. On nema nekih specificnih motivacija da se bazira na domgatici zasnovanoj po jednom ili drugom principu, prve ili druge filokvije. Jedni kao na primer Anglikanci nisu usvojili drugu filokviju i iz tog razloga ostaju bliski rimoktalicizmu samo kada je u pitanju simvol vere. Dok u drugim pogledima se u potpunosti razlikuju od rimokatolicizma. Kalvanisti, Baptiosti i Metodisti se uklapaju u ucenje simvola vere prema ortodoksnom hroscanstvu, te iz tog ugla moglo bi reci da su blizi dogmatski pravoslavlju, jedino sto ih od pravoslavlja razdvaja je juridikcijski odnos. Medjutim i neke druge cinjenice su jos ukljucene, kao sto su liturgijski obredi, odezde i tako redom.

    Sve hriscanske sekte se uveliko baziraju na apelaciji prema siromastvu, jer je to i najbrojniji sloj u svim drustvima. Hriscanstvo i jeste religija koja se pojavila da bi siromastvu pomogla, i izbavila ljudski rod iz robovanja. Hriscanstvo i kod protestanata i kod katolika, i istocnopravoslavnih i rimokatolika, uvek apeluje na siromasnog coveka i pokusava da ga izbavi iz socijalne nemoci. Nada ljubav i sloga, to su osnovni principi na kojima se zasniva hriscanaska ideologija. Nju ne zaobilazi ni jedna hriscanaska sekta. Tu se i ogleda neobrazovanost magistra Irene. Avaj ona pokusava da religiju uporedi sa ekonomskim sistemom. Sto je ne samo neobrazovano nego i krajnje nekulturno. Zatim magistar gubi iz vida da nigde kao u protestanizmu socijalne pomoci nisu tako izrazene, a opet nigde kao u protestanizmu, ne postoje tolika siromastva. Bronks, Harlem, Bruklin, Iatocni Vasington, Baltimore, Filadelfija, Cikago, Los Andjelos, Detroit, Klivland, i tako redom. Ove pomenute zone i oaze jedino nadmasuju Meksiko, Brazil, Cile, Argentina, i druge zemlje Latino Amerike. U istinu one su dominantno Rimokatolicke.

    Zatim magistar gubi iz vida jos i to da recimo u zemljama Severne Amerike, u poslednje vreme intelektualnu elitu, sacinjavaju Jevrjeska i Pravoslavna populacija.

    Laze magistar kada govori kako je toboze Srbija siromasna. Ona nije najbogatija i njarazvijenija zemlja sveta zahvaljujuci magistrima poput Ireni i njima slicnim koji su do juce duvali u balon komunizma, koji se raspukao, ali Srbija nije najsiromasnija zemlja sveta, niti je pak njeno stanovnistvi iz bliza zapalo u depresiju, kava se ocrtava u gradovima koje sam vec pomenuo. Najvecu ludost koju sam ikada cuo je da magistar poredi komunizam sa pravoslavljem. Njbliskija hriscanaska sekta komunizmu su rimokatolici. Jednoumna diktaura zasnovana na nepogresivosti. Kada bi magistar bilo sta znala o religiji znala bi da je od komunizma najvise stradalo pravoslavlje. Zasto? Zato sto je pravoslavlje u sustoj suprotnosti sa komunizmom.

    Kad magistar govori i izlaze kako joj toboze nije poznato da se i jedan bogat Pravoslavac odrekao svoga bogatstva zarad vere, onda neka ona malo dublje otvori oci. Prvi Sveti Sava se odrekao svojg bogastva i vlastodrzackih previlegija i ceo svoj zivot je posvetio Gospodu. Koliko su se ostali Nemanjici odricali bogastva i u zaduzbinarstvo ostavili citave raskosne manastire, i pomesne crkve. U novije vreme. Koliko je se Milos Obrenovic odrekao svojega bogatstva i obnovio i podigao ogrmni broj crkava i manastira? Zar se i Sava Savic bogati beogradski trgovac nije odrekao svog bogatstva, i obnovio ariljsku crkvu. Zar taj isti Sava Savic nije podigao skolu u rodnom selu Kruscici ciju su bistu iz skole izsutirali magistri poput Irene. Pa zar nedavno i Ubavka Mitic (Rebeka MacDonakd) ne odvoji dva miliona dolara zarad opravke crkve svetog Ahrangela Mihaila u Torontu, i tako redaom da ne nabrajamo.

    Ima jos mnogo neistina u ovom skrabopisu tzv. magistra Irene. Ali smatram da to sve nije ni vredno pomena.

    U sustini Irena ima pravo da prica, ali ne da se diskriminatoprski odnosi i da vredja. To je odlika neobrazovanih i primitivnih a ne magistara nauka.

    Janko Bojic

    Janko


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo