Вести

Ni u jednom dijagnostičkom priručniku niti registratoru bolesti ne postoji bolest pod nazivom religiozna paranoja, kao ni religiozna histerija. Ipak, u stvarnom životu ovi nazivi se upotrebljavaju dosta često, označavajući razna odstupanja u društvenom ponašanju nekih ljudi. Zato ćemo pokušati da pratimo osnovne etape pojava i razvoja takvih stanja, koja uistinu postoje u našim životima, oslanjajući se na učenje ‘o visokoj nervnoj aktivnosti’ velikog ruskog fiziologa I. P. Pavlova.

Kada čovek prvi put uđe u Crkvu, on se tada suočava sa nepoznatim i apsolutno nejasnim svetom. Tada se kod njega uočava pojava tzv. dirigovanog refleksa, ili refleksa – ‘o čemu je reč?’

Po učenju Pavlova, čovek kompletno analizira samoga sebe, aktivira se, kako bi adekvatno odgovorio na očigledno izmenjene okolnosti. Ta unutrašnja spremnost na promenu ponašanja je jako važna, jer potrebno je izmeniti mnogo toga: način života, ishrane, ponašanja, način rada, odmora… Interesantno je to što se uglavnom pojavljuje, neophodnost da se čovek menja u pravcu odricanja i ograničenja, a to je veoma teško. Tada počinje period neofitstva. Neofitstvo jeste savršeno normalan fiziološki proces za novopridošlog vernika.

Njegov cilj je da uskladi spoljašnje manifestacije života, da ih dovede do određenih standarda, koji će omogućiti pocetak zdravog unutrašnjeg života. Unutrašnji život će, u stvari, ubuduće i određivati pravac života tog čoveka u društvu sebi sličnih i u veri koju ispoveda.

Ipak, neofitstvo, kao proces ulaska u suštinu stvari, može da izmeni i patološke crte. O cemu je ovde reč? Uzrok je, po pravilu, u ‘dirigovanom refleksu’, koji radi izmene spoljašnje sredine očajno traži konkretan obrazac ponašanja i načina zivota u novim uslovima. Primer ideala za tog čoveka mora da bude čovek velike duhovnosti – duhovni starac, veoma aktivan.

Međutim, u našoj stvarnosti takvih duhovnika je veoma malo. Ako nema duhovnog starca, najbolja varijanta je sticanje saznanja na životnim primerima i poukama svetih Otaca Crkve.

Ali, daleko od toga da se mi uvek susrećemo sa takvim varijantama neofitstva. Da bi neko mogao da čita Svete Oce, neophodno je vreme, strpljenje i veliki napor da bi se održala unutrasnja koncentracija, a to je moguće samo kod čoveka sa veoma stabilnim i jakim nervnim sistemom. Slab nervni sistem kod velikog broja neofita ne izdrži takav napor.

Tada takav covek traži hitan primer, znak, simbol, jednostavno – jaču ličnost. Ipak, nađeni simboli, znaci i ljudi postaju objekti spoljašnjeg sveta, oni na neko vreme daju snagu za očuvanje spoljašnjeg ograničenja, ali ne predstavljaju podstrek za dobar početak unutrašnjeg života.

Eto, upravo taj nedostatak unutrašnjeg duhovnog razvoja, gde je jasno da je neophodno postojanje spoljašnjih ograničenja ‘iznutra’ i postaje uzrok religioznog licemerja, dvoličnosti, prividne religioznosti, formalizma, zabrane.

Šta se dalje dogadja? Dalji razvoj neofita odvija se u odnosu na to koji je baš on tip visoke nervne aktivnosti… I. P. Pavlov je eksperimentalno izdvojio četiri tipa visoke nervne aktivnosti, međutim, nas će zanimati samo dve poslednje varijante: jako neuravnotežen tip (odgovara Hipokratovom koleriku) i slabi neuravnoteženi tip (melanholik kod Hipokrata).

Kolerici su ljudi kod kojih intelektualna aktivnost dominira nad emocionalnom sferom (to je tip mislioca, zakopanog u papire, koji ne obraća pažnju na probušene čarape, nered u sobi, na kafu koja curi po šporetu).

Takav čovek je sklon da snažno i uporno brani neku ideju, uzdižući je do najvišeg stepena – sve do klanjanja toj ideji. Ovi tipovi su skloni precenjivanju sopstvene licnosti, nepopravljivo samouvereni, netrpeljivi za tuđe mišljenje. Kod njih je oštro izražena osetljivost u odnosu na činjenice koje im povređuju njihovu sujetu, sklonost ka preuveličavanju nekih ideja, koja dovodi do fanatizma. To dovodi do nepoverenja i podozrenja, život im prolazi u neprekidnoj borbi sa ljudima koji ih okružuju, koji su, kako se njima čini, prema njima veoma nepravedni.

U periodu neofitstva, takvi tipovi, umesto dela Svetih Otaca, čitajući mnoge ‘svemoguće’ komentare, koji su napisani ne od Duha Svetoga, već od ‘visokog uma’, preživljavaju neke unutrašnje potrese, koji im, kako im se čini, daju mogućnost da shvate ono što im se događa.

Po pravilu, posle čitanja, pojavljuje se manija gonjenja prema tipu tzv. parafreničnog sindroma, koja se ispoljava u traženju i viđenju uvek samo neprijatelja kao što su: Jevreji, masoni, kompjuterska mreža, satelitsko kodiranje, sekte, satanisti, ekumenisti, novinari i slično…

Da, toga stvarno ima u našim životima, ali ne u toj meri da bi se zaboravilo na normalan život i stalno mislilo o podmetanjima od strane umišljenih osoba, koji takve tipove navodno proganjaju. Manija gonjenja, kad već postoji, dalje navodi na misao – ‘pa ako tako uporno progone, znači to nije bez razloga…! Znači, u nama postoji, naročito u meni, nešto što im ne da mira!’

Tako se postepeno formira manija veličine. Kod klasične paranoje, sve može da počne ne od manije gonjenja, već odmah od manije veličine – kada čovek za sebe smatra da baš on može ili zna nešto tako moćno, da može da spasi svet, da baš on može čovečanstvu da stvori ogromne mogućnosti u lečenju bolesti, za dobijanje jeftinije energije, za prozvodnju hrane, za spasavanje od ‘nečiste sile’, da spasi Rusiju i ostalo…

Te ideje obuzimaju celog čoveka, potčinjavajuci ga sebi, potčinjavaju njegov rad i život. Složenost tih stanja odražava se u tome da čovek, čak i kod takvih osetljivih duševno-psihičkih oštećenja, ostaje apsolutno sačuvan intelektualno, sposoban za rad, pobožan ponekad do fanatizma, do te mere da se niko ne usuđuje da promeni njegovo misljenje. On, međutim, svoje sumnje širi na sve strane…

Ishod takvog stanja je – ili postepena degradacija ličnosti ili paranoidna forma šizofrenije. Duhovna pozadina toga je ocigledna: u nedostatku istinskog unutrašnjeg života, duševna priroda, koja ne trpi prazninu, ispunjava se duhom laži i vodi u propast.

Druga varijanta visoke nervne aktivnosti su melanholici. Ti ljudi su veoma slabi psihički, osetljivi, sumnjičavi. Veće intelektualne, psihičke i fizičke napore ne izdržavaju, zbog čega padaju u depresiju, jer ovi tipovi mnogim beznačajnim sitnicama daju preuveličan znacaj – do egzaltacije ili efektivne ekstaze. Kod njih dominira čulno-emocionalna sfera nad intelektualnom.

U periodu neofitstva, posle ‘znakova’, mladostaraca-parafrenika i paranoika, takve osobe padaju u stanje histerije. Histerija je veoma različita u svojim pojavama i njen intenzitet pojačava se cinjenicom da je takvim ljudima svojstvena izražena potreba za prekorevanjem i oponašanjem.

Sugerišući komšijama, oni prenose svoje strahove zbog ‘kodiranja’, traže ‘znakove’, ‘signale sa neba’, dajući preuvelican značaj subjektivnim osećanjima i običnim sitnicama. Oni broje koliko puta ih ‘obavije blagodat’ u ovom ili onom hramu za vreme službe kod ovog ili onog sveštenika, traze ‘blagodatne’ sveštenike, a nasavši ih, baš takve kakve traže ili pak izmišljene – oko sebe prošire bučnu kampanju kako ti sveštenici treba da budu kanonizovani za života, loveći svako kijanje kao ‘znak s neba’, čime uvode u sablazan čak i same sveštenike.

Melanholici, to su osobe koje čine najveći procenat raznih teških i hroničnih bolesti, koje se, po pravilu, odnose na slabu cirkulaciju mozga, unutrašnje organe i razmenu materija.

Snagom sugestije, za njih postaje najvažnije isceljenje pred čudotvornom ikonom, izvorima, lekovitim mestima i drugo… Upravo među tim ljudima i nalazimo sva moguća čudesa isceljenja, zato melanholici i sačinjavaju glavnu masu hroničnih hodočasnika.

Ovim nikako ne želim da umanjim moćc isceljenja pred ikonama, postojećih vrednosti i drugo… ali, želim da kazem da isceljenje samo po sebi nije cilj za čoveka, već da postoji pomoć, podrska, jačanje unutrašnjeg duhovnog truda, i ne daje se svima na isti način, već prema moći.

Za jake tipove, sangvinike i flegmatike, suviše bi bilo jednostavno negde doputovati, dotaći se nečega i, gotov posao – čir je nestao, rana je zarasla, kamenje je nestalo…; oni mogu i moraju da se potrude, ne da tragaju za ‘blagodatnim mestom’, već u sebi, tada će dobiti pomoć nezavisno od blagodati nekog mesta.

Međutim, od melanholika se puno ne traži, tek mala koncentracija, malo aktivnosti i – rezultat je postignut. Ipak, i naši histerični melanholici ponekad preteruju u revnosti – razum se ne usredsređuje na veru, bdenje i molitvu, već na bolest, koja prerasta u želju za ponovnim efektom isceljenja ili patnje, izazivajući saosecanje sredine, zatim u potrebu za oponašanjem sv. Serafima Sarovskog i sv. Amvrosija Optinskog.

Međutim, ne oponašaju ih u molitvi, već u njihovim bolestima i žele sebi, a često i svojim bližnjima, nove i teže bolesti, zaboravljajući da je duhovni podvig preko telesnih patnji, sudbina veoma malog broja ljudi, veoma jakih ljudi, sa izuzetno uravnoteženim nervnim sistemom, ali nikako melanholika. Ipak, svojim egzaltiranim pričama o koristi i neophodnosti postojanja bolesti, sve do aktivnog traganja za njom, provokacijama i ostalim sakaćenjem – oni javnost dovode u zabludu.

To se završava manifestovanjem histeričnih napada tipa privremenog slepila, gluvoće, privremene paralize, nervnih tikova ili tikova koji liče na epileptične napade sa groznicom i penom na ustima. Duhovna pozadina toga je ta, da i kod parafreno-paranoika, ali u ovom slučaju i opsednutosti – dobija druge, već očigledno klasične crte.

U svakodnevnom životu stalno se susrećem kako sa ovim, tako i sa drugim tipovima. Dijagnozu ne dajem odmah, a i ne bi imalo efekta: paranoik će te smatrati svojim ličnim neprijateljem, a neće se ispraviti, a histerik će početi da skače, da viče, razbija sudove, lupa šakama, lupa nogama, samo gledaš kad će da padne i poput duge izvije se u grču, a rezultat je isti.

Zato, koristim se prilikom da skrenem pažnju na neke aspekte:

Potrebno je da se manje čitaju beskonačni serijali svakakvih komentara Svetih Otaca, dok glavni oslonac informacija treba da budu autentična izvorna dela.

Čitajući Crkvene Oce, ne tražiti kod njih ukazivanje na znake o ‘poslednjim vremenima’, već pokušati pronaći odgovore na sledeća pitanja: Kako konkretno da izgrađujem svoj život? Kako da se molim? Koji su kriterijumi za ocenjivanje ispravnosti mog nacina života i moje molitve, da ne zapadnem u još veću prelest, pored ove u kojoj se sada nalazim?

Pokušati da shvatiš da se istina otkriva samo u traganju za unutrašnjom istinom, a ne preko spoljašnjih neprijatelja ili blagodatnih mesta i naći u sebi principe tog unutrašnjeg traganja.

Smatram da je neophodno da završim ovaj razgovor koji se odužio, kako već umoran čitalac ne bi posumnjao u početak paranoje kod autora.

Durigin D. N.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/