logo logo logo logo
Рубрика: Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    706 пута прочитано    Датум: 14.01.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

srpicekic.pngBroz na belom konju. SRBIJA i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo “buržoazije i narodnih neprijatelja”, kao nosioci “velikosrbskog hegemonizma” bili su posebno na meti revolucionarnih snaga. U jesen 1944. sa “rikom topova”, koji su se primicali s juga, u Beogradu među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja – strah i euforija.

Euforiju zbog oslobođenja od naci-fašizma mutili su strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih mesta u Srbiji o komunističkim čistkama i streljanjima svakoga za koga se sumnjalo da je bio u bilo kakvoj saradnji sa Nemcima.

Pričalo se da je u Užičkoj Požegi izbeglo skoro svo muško stanovništvo u okolne šume plašeći se odmazde. Broj mesta za odlazak iz zemlje je bio ograničen i rezervisan pretežno za najbitnije eksponente antikomunističkih pokreta, a poslednjim vozom krenuo je sam Ljotić (12. X 1944., a većina funkcionera pa i M. Nedić krenula još 6. X 1944) dok su sovjetske trupe doprle do periferije 8. oktobra.

U kafanama u Umci i Ripnju kraj Beograda mogle su se videti scene “masovnog šišanja i brijanja četnika”, nešto iz razočaranja zbog kraljevog proglasa od 12. septembra, a više iz razloga bezbednosti – kako bi ostali neprimećeni u pokušaju da se sakriju u grad ili se dokopaju Bosne gde se glavnina povlačila. Trijumfalni i harizmatični ulazak Josipa Broza Tita na belom konju 20. oktobra 1944. preko Pančevačkog mosta u tek oslobođeni grad, okruženog svojim najbližim saradnicima, istovremeno je uneo zebnju u srca mnogih Beograđana.

POTVRDU o postojanju revolucionarnog nasilja, po oslobođenju Srbije i Beograda, nalazimo čak i kod vodećih aktera revolucije. V. Dedijer navodi pismo Tita P. Dapčeviću od 16. X 1944: ”Pošalji mi hitno preko B. Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika.” U tom smislu interesantna je i polemika između M. Đilasa i V. Dedijera oko uloge u pomenutim događanjima. Đilas potvrđuje da je bilo vansudskih progona:

“Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo.” Međutim, odriče da su on i Ranković bili “tvrda ruka”, kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito pitajući se i o najsitnijim pitanjima “…a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi, nekad stroga, nekad blaga…”

Beograd kao najvažniji centar srpske reakcije, u očima vodećih komunista, trebalo je s posebnom pažnjom očistiti od “nenarodnih elemenata”. Uspostavljanje narodne vlasti pratio je divlji obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu.

“Divlja čišćenja” obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, po pravilu bez pisanih tragova, tako da je danas gotovo nemoguće doći do širih i preciznih saznanja, čak i u slučaju da su arhivi odgovarajućih službi i institucija sasvim dostupni. Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi još nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta, udaljenog svega stotinak kilometara.

Takođe se i među “šumskima” našao raznoliki svet koji nije poštovao partizansku disciplinu niti običaje ratovanja, vođen ličnim lukrativnim razlozima ili osvetom. Prilikom aprilskog sloma 1941. došlo je i do raspuštanja robijašnica pa su se mnogi kriminalci obreli u partizanskim redovima kao prvoborci (žandari i čuvari su radije odlazili u četnike). Ono što danas znamo o ovom nasilju uglavnom se naslućuje iz izjava, svedočenja i memoara žrtava i savremenika, a ređe aktera, a posebno onih glavnih.

U tom smislu jako je značajna ispovest majora Ozne Milana Trešnjića, kasnije generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, čija je probuđena savest progovorila pre izvesnog vremena. Njegovo svedočenje kao učesnika, omogućava nam da jasnije sagledamo atmosferu u kojoj je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora, ali i nevinih građana. Kako kaže, predložen je za oficira Ozne u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944, pred desant na Drvar, od jednog od visokih oficira bezbednosti – Dragoslava Pešića.

Piše: Srđan Cvetković, Delovi iz knjige “Izmedju srpa i čekića”

Izvor: Večernje novosti





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo