Вести

Broz na belom konju. SRBIJA i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo „buržoazije i narodnih neprijatelja“, kao nosioci „velikosrbskog hegemonizma“ bili su posebno na meti revolucionarnih snaga. U jesen 1944. sa „rikom topova“, koji su se primicali s juga, u Beogradu među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja – strah i euforija.

Euforiju zbog oslobođenja od naci-fašizma mutili su strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih mesta u Srbiji o komunističkim čistkama i streljanjima svakoga za koga se sumnjalo da je bio u bilo kakvoj saradnji sa Nemcima.

Pričalo se da je u Užičkoj Požegi izbeglo skoro svo muško stanovništvo u okolne šume plašeći se odmazde. Broj mesta za odlazak iz zemlje je bio ograničen i rezervisan pretežno za najbitnije eksponente antikomunističkih pokreta, a poslednjim vozom krenuo je sam Ljotić (12. X 1944., a većina funkcionera pa i M. Nedić krenula još 6. X 1944) dok su sovjetske trupe doprle do periferije 8. oktobra.

U kafanama u Umci i Ripnju kraj Beograda mogle su se videti scene „masovnog šišanja i brijanja četnika“, nešto iz razočaranja zbog kraljevog proglasa od 12. septembra, a više iz razloga bezbednosti – kako bi ostali neprimećeni u pokušaju da se sakriju u grad ili se dokopaju Bosne gde se glavnina povlačila. Trijumfalni i harizmatični ulazak Josipa Broza Tita na belom konju 20. oktobra 1944. preko Pančevačkog mosta u tek oslobođeni grad, okruženog svojim najbližim saradnicima, istovremeno je uneo zebnju u srca mnogih Beograđana.

POTVRDU o postojanju revolucionarnog nasilja, po oslobođenju Srbije i Beograda, nalazimo čak i kod vodećih aktera revolucije. V. Dedijer navodi pismo Tita P. Dapčeviću od 16. X 1944: ”Pošalji mi hitno preko B. Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika.” U tom smislu interesantna je i polemika između M. Đilasa i V. Dedijera oko uloge u pomenutim događanjima. Đilas potvrđuje da je bilo vansudskih progona:

„Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo.“ Međutim, odriče da su on i Ranković bili „tvrda ruka“, kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito pitajući se i o najsitnijim pitanjima „…a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi, nekad stroga, nekad blaga…“

Beograd kao najvažniji centar srpske reakcije, u očima vodećih komunista, trebalo je s posebnom pažnjom očistiti od „nenarodnih elemenata“. Uspostavljanje narodne vlasti pratio je divlji obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu.

„Divlja čišćenja“ obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, po pravilu bez pisanih tragova, tako da je danas gotovo nemoguće doći do širih i preciznih saznanja, čak i u slučaju da su arhivi odgovarajućih službi i institucija sasvim dostupni. Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi još nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta, udaljenog svega stotinak kilometara.

Takođe se i među „šumskima“ našao raznoliki svet koji nije poštovao partizansku disciplinu niti običaje ratovanja, vođen ličnim lukrativnim razlozima ili osvetom. Prilikom aprilskog sloma 1941. došlo je i do raspuštanja robijašnica pa su se mnogi kriminalci obreli u partizanskim redovima kao prvoborci (žandari i čuvari su radije odlazili u četnike). Ono što danas znamo o ovom nasilju uglavnom se naslućuje iz izjava, svedočenja i memoara žrtava i savremenika, a ređe aktera, a posebno onih glavnih.

U tom smislu jako je značajna ispovest majora Ozne Milana Trešnjića, kasnije generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, čija je probuđena savest progovorila pre izvesnog vremena. Njegovo svedočenje kao učesnika, omogućava nam da jasnije sagledamo atmosferu u kojoj je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora, ali i nevinih građana. Kako kaže, predložen je za oficira Ozne u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944, pred desant na Drvar, od jednog od visokih oficira bezbednosti – Dragoslava Pešića.

Piše: Srđan Cvetković, Delovi iz knjige „Izmedju srpa i čekića“

Izvor: Večernje novosti