Вести

Kada su nedavno lekari VMA koji se brinu o zdravlju poglavara SPC upitali kako se oseća, 92-godišnji Pavle je u dahu izustio: „To me pitajte tek kada ostarim!“ Patrijarh srpski Pavle, duhovni otac svih Srba u otadžbini i rasejanju, ne samo da je najuzorniji primer za dosledan život po Jevanđelju,

već je i nepresušni izvor doskočica i anegdota. Mnoštvo je zanimljivih detalja iz života 92-godišnjeg poglavara SPC-a zbog kojih ga ljudi doživljavaju kao svog i sebi bliskog, pa kad o patrijarhu pričaju, uvek sa simpatijama i bliskošću, često vele: „naš deda„. Nije nepoznato da mnogi pomno prate svaki njegov korak, beleže svaku izgovorenu reč i prepričavaju već antologijske pošalice vezane za svog duhovnog poglavara, ne mareći da li su one uvek tačne. Ali, i brinu za patrijarhovo zdravlje jer on „troši“ desetu deceniju života.

Susret boema i sveca

Zato je brižnike nedavno razveselila anegdota koja uveliko kruži Srpskom patrijaršijom. Ostareli patrijarh, koji je s proleća ove godine lečen od povrede kuka i opekotina i potpuno se oporavio, čuvši jesenas dvojicu svojih najbližih saradnika kako kijaju, duhovito je primetio: „Šta ću ja, kukumeni, kad mi vas dvojica pomrete“, iako obojica zajedno imaju manje godina od patrijarha.

O vedrom duhu njegove svetosti, čak i dok je proletos ležao u bolnici, svedoči razgovor sa lekarima VMA. Na pitanje kako se oseća, patrijarh je u dahu kazao: „To me pitajte kad ostarim, još sam ja mlad.“ Takođe na VMA, kad je neko pomenuo prezime Mačković, patrijarh je duhovito dobacio: „Gde je Mačković, tu je i Kujović.“ A kad se zatim sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun: „Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo.“

Čestitke s greškom

Patrijarha anegdote prate od samog ustoličenja na tron svetog Save. U Patrijaršiji se verovatno još čuvaju i neke neobične čestitke. Tada mu je iz više institucija stigao istovetni telegram, a u njemu je, kako se prepričava, pisalo: „Vašoj svetlosti čestitamo izbor za germana„. Autor očigledno nije znao da „german“ nije funkcija, već monaško ime Pavlovog prethodnika.

Koliko svog duhovnog oca narod voli govori i priča da jedan boem, provodeći vreme u kafani „Kod znaka pitanja“, kad god ugleda patrijarha da ide u Sabornu crkvu, pretrči ulicu i traži blagoslov. Jednom se osmeli pa preplićući jezikom reče: „Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu“, a patrijarh će:“ Jesmo, al’ kad popijemo, ništa ne valjamo.“

Svetitelj sa cigarom

Poznato je da poglavar srpske crkve, upozoravajući na štetnost duvana, ima običaj da kaže: „Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak.“ Vele i da je navodno dugo pružao otpor da se jedan davno upokojeni visokodostojnik uvede u imenoslov srpskih svetitelja zato što je u mladosti bio pušač: „Braćo arhijereji, sve njegove zasluge stoje, ali zamislite da neko sutra ikonopiše svetitelja s cigarom“, obrazlagao je, ali je na kraju popustio.

Majstoriše po Patrijaršiji

Takođe, u vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, kad ga je jedan karikaturista nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa „škorpionom“ o pojasu, patrijarh je kroz smeh pokazao crtež pred ostalim vladikama: „Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide.“
 

Luksuz i siromaštvo

Ne libi se patrijarh ni da očinski prekori svoju braću. Tako je, kako se priča, jednom od visokodostojnika rekao: „Imaš raskošnu palatu, luksuzan nameštaj, dva mobilna telefona, veliku limuzinu, svilene mantije, skupe cipele… Šta li bi tek imao da nisi položio monaški zavet siromaštva?!“

Stara je anegdota i iz manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri gde njegova svetost provod letnji odmor, a uoči povratka redovno „sravni račun“ s igumanom Georgijem

– Oče, dok sam bio ovde, jeo sam, pio i spavao, a sve to košta. Je l’ tako?
– Tako je, Vaša svetosti – odobrava iguman.
– Ali i ja se vama nađoh na pomoći. Je l’ tako?
– Jeste, mnogo ste nam pomagali.
– E, pa da onda sravnimo računicu: popravio sam ti prozore, oluk, slavinu, brave, uredio vinovu lozu, cipele pendžetirao i to vredi, a za hranu i stan sam potrošio…
– Vaša svetosti, kad se sve sabere i oduzme ispade da sam ja Vama dužan.
– Neka, nek’ ostane akontacija za iduće leto – predloži patrijarh.
Priča se i to da je gospodin Pavle doskora sam sebi popravljao cipele, krpio odeću, majstorisao po Patrijaršiji, uz podsećanje na izreku da „krpež kuću drži“. A na primedbu pojedinih vladika da se u Patrijaršiji „pije najgori sok na svetu“, patrijarh je mirno odgovorio: „Za delikatne ljude, delikatan i sok.“

Štedljiv domaćin

Poznata je i patrijarhova domaćinska navika da za zaboravnima ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice, da se „uzalud ne troši struja“. Tako je jednom, prema pričama u crkvenim krugovima, tobože uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove, a ovaj nije ni primetio da mu je patrijarh iza leđa. „Grešnik“ se sledio čuvši njegove reči: „A ti na to trošiš struju!“

Neće u limuzinu

Pavlova skromnost ogleda se i u tome da je do pre neku godinu, dok su ga noge još besprekorno služile, prednost davao gradskom prevozu i putovanju s narodom. Tako je idući u crkvu na Banovom Brdu usred leta bio uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi „prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju“ i da nije zgodno, patrijarh nije popustio: „Znate, svako vidi ono što želi„, rekao je.
Druga anegdota kaže da je u vreme zasednja Svetog arhijerejskog sabora, izlazeći iz Patrijaršije, upitao svog pratioca:
– Čija su to tolika luksuzna kola parkirana? – Naših vladika. Došli su njima na sabor – odgovorio je pratilac.
– O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?! – duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.
Pamti se takođe kako je davno, u patrijaršijskoj trpezariji posavetovao danas pokojnog vladiku Stefana, inače svog velikog prijatelja, koji je zahvatio iz činije s trpeze osam maslinki, a bio mu je poznat patrijarhov proračun da je čovečjem organizmu dovoljno šest dnevno: „Sutra uzmi dve manje.“

Vraćajući se pre nekoliko godina s Kosmeta vladika Atanasije Jevtić je saputnicima u autobusu ispričao da ga je patrijarh ukorio kako loše peva, a da mu je on odgovorio da „svaka ptica svojim glasom peva„. A Pavle će: „Da, ali u šumi, ne u crkvi.“ Ja se na to pohvalim da su mi u Grčkoj rekli da sam sedmi pevač na svetu, a njegova svetost upita: „A jesu li ti rekli s kog su kraja brojali?“

R.Lončar

Vesti