Вести

BEOGRAD – Psihijatrija i religija bile su strogo odvojene vekovima, ali su se danas znatno približile, rekao je profesor Vladeta Jerotić na tribini „Religija i psihijatrija“, održanoj u Domu omladine Beograda.

– Psihijatrija je bila odvojena od religije i sporo se razvijala. Verovalo se da duševni bolesnici pripadaju đavolu i da treba da se nalaze iza zatvorenih vrata. Tek u 19. veku se to promenilo i psihijatrija i religija su se danas približile toliko da nije slučajno što je Frojd rekao kako je religija pokušaj samolečenja čovečanstva. To približavanje se vidi jer je psihijatar postao svojevrsni ispovednik – objasnio je profesor Jerotić.

On je dodao da taj odnos treba još da se razvija zato što psihoterapeuti i teolozi mogu jedni od drugih mnogo da saznaju.
– Teolozi bi, tako, od psihoterapeuta mogli da nauče da je čovek mnogo složeniji nego što to hrišćanstvo pretpostavlja. A čovek je složeno biće. Ni kada se rodi on nije, kako se to često tvrdi, tabula raza ili prazna tabla. Već tada je složen jer u sebi ima kolektivno nesvesno, prenatalno nesvesno, familijarno nesvesno… Zbog nepoznavanja te složenosti mnogi su me ispovednici pitali zašto im neki vernici dolaze na ispovest i svaki put govore o istom grehu, onom od kojeg su već oslobođeni. Tu ta složenost dolazi do izražaja jer samo kajanje se sastoji iz tri dela – pokajanja, kajanja i raskajanja – rekao je profesor Jerotić.

Prema njegovim rečima, psihijatar može još više da nauči od teologa, a najbitnije od svega što može da nauči je to da čovek u sebi nosi potrebu za verom.

MARKS PREUZEO HRIŠĆANSKU IDEJU
– Hrišćanstvo je mističko telo Hristovo. Svima danas smeta Crkva, pa nije čudno su crkve u Evropi ili prazne ili poluprazne. To je posledica loših stvari koje su neki pripadnici Crkve radili. Ali ni Marks nije mislio da treba stvoriti ono što je stvoreno. On je sanjao dirljivu utopiju, hrišćanstvo okrenuto na glavu. Umesto mesije pojavljuje se proleterska klasa, a bratstvo i jednakost za kojima teži su hrišćanske ideje – rekao je profesor Vladeta Jerotić.

– Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju – rekao je profesor Jerotić.

On je objasnio kako je uvek smatrao da niko nije dovoljno religiozan, pogotovo ne hrišćanski religiozan, ali da se slaže sa Fromom koji tvrdi da je potreba za religijom ukorenjena u osnovnim potrebama ljudskog roda.

– Na koji način psihijatar pristupa religiji? Sećam se, na primer, kada je u doba komunizma jedan otac ateista poslao sina u bolnicu i tamo su ga zatvorili i pokušali da leče samo zato što je verovao u Boga. Šta je onda religija – mesto bolesti ili tajna? – zapitao se filozof Nenad Daković.

Zorica Kuburić, sociolog religije, ispričala je kako je još kao devojčica počela da se pita da li ljudi koji su odbačeni zbog vere mogu biti normalni i da to pokušava da otkrije celog života.
– Ono što sam otkrila jeste da je porodica veoma bitna. Na psihološko zdravlje ne utiče vrsta vere, već porodica i prihvatanje u porodici. Od religijskih vrednosti za psihičko zdravlje ljudi veoma je bitan put spasenja. Nebitno da li on dolazi kroz patnju, osudu ili nešto slično. Mnogo puta sam srela depresivne ljude ili one na granici samoubistva koji su u religiji našli spasenje. Bez obzira na to da li je to bio placebo efekat, njima je bilo bolje. To je pozitivno. Ipak, postoje i negativni uticaji religije. To je religijski strah koji ostavlja psihičke posledice – rekla je ona.

A.I

Glas Javnosti