Вести

Grigorije brine ko će gde i kakvu koncesiju dobiti, kako će vino prodati, ko će gde direktor biti, ko će stranke u regiji voditi, ko će se kim ženiti i za koga udavati, ko će koju firmu privatizovati…, ali ne brine o sveštenstvu eparhije Zahumsko-hercegovačke.

Šokantno deluje podatak da sveštenicima iz ove eparhije u poslednjih dvanaest godina (kako je potvrđeno Patriotu u Fondu PIO), od 1994. pa do 1999. godine (za vreme vladike Atanasija) i od 2000. do 2006. godine (za vreme vladike Grigorija) nije uplaćivano penziono i zdravstveno osiguranje. Jedino su ta sredstva uplaćena za 1999. godinu, onu istu u kojoj je Grigorije hirotonisan. Ni pre, a ni posle toga niti pfeniga, što znači da je eparhija dužna Republici Srpskoj milione maraka.

To znači da sveštenici ne mogu otići u penziju kada im za to bude vreme. To dalje znači da vladika Grigorije vodi brigu samo o sebi i svom položaju, a da ga se uopšte ne tiče sudbina paroha iz njegove eparhije. To je sramno i za takvo ponašanje nema nikakvog opravdanja.

Proteklih meseci izrečene su brojne kritike na račun reis-ul-uleme Mustafe efendije Cerića i kardinala Vinka Puljića zbog njihovog otvorenog i rigidnog političkog angažmana, koji je bio u tolikoj meri agresivan, neprincipijelan i arogantan da je u potpunosti izbrisao granicu između vere i politike, i, kao takav, odlučujuće uticao na izborne rezultate. Reis Cerić neskriveno je vodio predizbornu kampanju za Harisa Silajdžića , maksimalno koristeći u tu svrhu i infrastrukturu Islamske verske zajednice (“glasajte za one koji su završili medresu i znaju engleski”), i nemerljiv je njegov doprinos oktobarskoj pobedi osnivača Stranke za BiH. Cerić nije stao nakon 1. oktobra, već je nastavio sa pokušajima da pod svoj politički kišobran definitivno i bezuvetno stavi Stranku demokratske akcije, nakon što njenog lidera Sulejmana Tihića , kojeg smatra jedinim političkim takmacem i smetnjom u svom projektu “Efendija kao politički lider svih Bošnjaka”, devastira do mere da bude odstranjen iz partije.

Sukob između Cerića i Tihića kulminirao je do vrištećih razmera i naredni dani i nedelje pokazaće da li će SDA ostati partija “jedne verske skupine”, kao što to priželjkuje Cerić, ili će nastaviti svoj put ka “građanskoj stranci desnog centra”, kakvom je vidi Tihić. Za razliku od Cerića, koji je ubrao izborne pobedničke poene, politički angažman kardinala Puljića naneo je, kako se tvrdi u većini partija sa hrvatskim predznakom, nemerljivu štetu, jer je doprineo raspolućenosti hrvatskog biračkog tela, što je rezultovalo izborom Željka Komšića , kandidata Socijaldemokratske partije za člana Predsedništva BiH.

Puljić je tokom predizborne kampanje najtežim kvalifikacijama okarakterisao političko delovanje Hrvatske demokratske zajednice i njenog lidera Dragana Čovića i pri tom podržao HDZ 1990 Bože Ljubića , kojem su pristupili brojni tvrdolinijaši što su, zajedno sa Silajdžićem, uspeli da unište najveći reformski bh. projekat – aprilski paket ustavnih amandmana, koji nije dobio adekvatnu podršku u Skupštini BiH.

Puljić je već 1. oktobra shvatio kakvu je grešku počinio, ali natrag se nije moglo. Njegov ignorantski odnos spram Komšića samo je dokaz da je politika koju je vodio diletantska i štetna po Hrvate u celini, a nikako nije dokaz “nehrvatstva” novoizabranog člana Predsedništva BiH. Politički sukob HDZ-a i HDZ-a 1990 se nastavlja, a Puljić je i dalje na strani “zagrebačke ispostave u BiH”, kojoj je otvorenu podršku pružao i pruža i hrvatski premijer Ivo Sanader . Cerićevo i Puljićevo neskriveno političko delovanje uslovilo je sasvim pogrešnu sliku da se sveštenici Srpske pravoslave crkve ovaj put nisu mešali u “partijske poslove” i da su “ovčicama” na volju prepustili pravo izbora. Istina je da se nisu oglašavali preko mas medija, ali da su maksimalno politički delovali u ništa manjoj meri od reisa i kardinala, nema nikakve sumnje.

U politici je prethodnih meseci, ali i godina, najviše “ogrezao” vladika zahumsko-hercegovački Grigorije , koji se sve više nameće kao politički faktor iz Hercegovine bez kojeg se niti jedan jedini problem u ovoj regiji ne sme i ne može rešiti. Ovaj (pre)mladi episkop potpuno je izgubio kompas i u znatnoj meri zapustio crkvene poslove, pretpostavljajući im politička i trgovačka dela. Vladika je mlad i politici nevičan i ne uviđa da nije on taj koji političare koristi kao sredstvo za zadovoljenje svojih ciljeva, koji su krajnje diskutabilni, već da je upravo on sredstvo u njihovim rukama, koje nesmiljeno koriste kako bi prigrabili što veći deo kolača vlasti. Političarima ne treba zameriti takvo ponašanje, kad se već vladika “sam nudi”, ali bi neko iz vrha Srpske pravoslavne crkve Grigoriju, svakako, (dobronamerno) treba skrenuti pažnju da nije njegovo da sebe gradi kao “Despota Hercegovačkog” i u političkom i u ekonomskom smislu, nego da ga titula koju nosi obavezuje na sasvim druge zadatke. Krenimo redom.

Episkop zahumsko-hercegovački napravio je neviđeni skandal tokom posete Borisa Tadića , predsednika Srbije, i srpskog premijera Vojislava Koštunice Republici Srpskoj upriličenoj povodom potpisivanja (trećeg po redu) Sporazuma o specijalnim i paralelnim vezama, do kojeg je došlo u jeku izborne kampanje. Na ručku koji je usledio nakon ovog svečanog čina, vladika je pokazao čiju “mantiju” trenutno nosi, ne libeći se da direktno uvredi i predsednika Srbije, kako bi se dodvorio svom novom “političkom idolu”, koji, uzgred rečeno, može da mu reši brojne ekonomske probleme sa kojima se susreće kao predsednik “hercegovačke vlade”, u kojoj obavlja i sve “ministarske funkcije”, jer to niko bolje od njega ne zna. U “prigodnoj” zdravici tokom ručka u jednom banjalučkom restoranu, episkop je izgovorio sledeće: ”Dižem ovu čašu u čast Vojislava Koštunice, koji je najpametiiji od svih Srba, i u čast Borisa Tadića, koji je najlepši od svih Srba, i u čast Dragana Čavića , koji je uzeo mesto predsednika SDS-a kada to niko drugi nije hteo i u čast Milorada Dodika , koji je najveći, najpametniji, najmoćniji, naj, naj, naj… od svih Srba!” “Zdravica” je sablaznila sve prisutne, a posebno “počašćene”, jer je vladika sebi dozvolio da javno ponizi predsednike Srbije i Republike Srpske, potceni srpskog premijera, a ovdašnjem se ulizuje do mere koja je Dodiku bila neprijatna do odvratnosti.

Sam Tadić se veoma naljutio zbog ove uvredljive Grigorijeve poruke, kao i Čavić, dok je Koštunica zabezeknut primetio kako je “prosto neverovatno” i neprimereno Grigorijevo ponašanje. Spoznaja da zna kod koga je kesa, slabo je opravdanje za vladiku zahumsko-hercegovačkog da počini ovakav nečuveni gaf. Istovremeno, blamaža koju je priredio samo je paradigma njegovog delovanja i neskrivenog poltronisanja onima koji su na vlasti.

Jer, Grigorije nije oduvek nosio SNSD-ovu mantiju. Pre sedam godina episkop je sve one sa SNSD-dresom javno nazivao izdajnicima i isticao kako je na njemu SDS-ova mantija, ali kada su ovi “oslabili” i na vlast došao Mladen Ivanić , sa svojom Partijom demokratskog progresa, Grigorije je požurio da ih dočeka u najnovijoj halji “i evropskoj i srpskoj”. Nakon što je PDP od stranke evoluirao u “sektu”, episkop je naprasno zaboravio na svoje radikalne izjave i krotko pristupio novom modnom trendu. Nakon Dodikovog dolaska na vlast, vladika je odmah izdao naredbu podređenom mu sveštenstvu da među narodom agituje za SNSD, a da SDS karakterišu kao “izdajničku stranku”, što su oni i činili. Koliko je njegov takav rad doneo koristi SNSD-u, to najbolje mogu proceniti u toj stranci, ali je činjenica da vladika nije samo politički konvertit već i licemer, jer je njegova podrška neiskrena i zasnovana na nebuloznom htenju da svakoj vlasti on u Hercegovini bude jedini relevantan partner. To je, smatra, najefikasniji način da i dalje u tom delu RS ostane “svakom loncu poklopac”. Postao je do te mere alav da se meša u sve i pokušava obezbediti ambijent u kojem se bez njegove dozvole ništa ne može ni kupiti ni prodati, posebno ne privatizovati.

On bi da odlučuje i o tome kome će se dodeliti koja koncesija, a trudi se da bude i glavni kadrovik, pa insistira da u Hercegovini na rukovodnim mestima mogu biti samo one ličnosti koje imaju njegov sertifikat. I sva saznanja Patriota ukazuju da je u ovim svojim namerama u dobroj meri i uspeo, jer niko od naših brojnih sagovornika nije želeo da se javno očituje, plašeći se episkopove osvete. Suština je da Grigorije hoće da bude gospodar Hercegovine, za šta mu je potrebna politička podrška. Stoga on i mešetari, dodvoravajući se čas jednima, čas drugima, trećima, a, istovremeno, čini sve da u regionalne odbore najjačih partija RS postavi sebi lojalne ljude koji bi mu obezbedili vodeću političku poziciju u ovom delu zemlje. Ukoliko uspe u toj nameri, on će postati nezaobilazan politički faktor, bez kojeg se ubuduće neće moći svršiti nijedan ozbiljniji projekat u RS. Upravo zbog takvih namera, Grigorije je lično učestvovao u lobiranju unutar Srpske demokratske stranke, kako bi se lider te partije prisilio da odstupi.

Vladika je dao punu podršku prvom ešalonu SDS-a koji predvodi Božidar Alijagić Vučurević i lično “saslušao” sve one koji su se opirali ili se još uvek opiru povratku u prošlost ove partije. Sujetni vladika nije mogao da oprosti vođstvu SDS-a što se o svemu nisu savetovali sa njim, te je odlučio da im se osveti stajući na stranu onih koji su i SDS i RS uvek doživljavali kao šerpu iz koje se može dobro zagrabiti, a nikako kao kategorije koje bi trebalo demokratizovati i unaprediti. Zato je danas Čavić za Grigorija izdajnik, kao što je to nekad bio i Dodik. I koji će to ponovo biti, ako vladika zaključi da ga premijer dovoljno kvalitetno i kreativno ne prati na njegovom “Despot” projektu.

Ali, Dodik je ultrapragmatik i Grigorija koristi dnevnopolitički, ne nameravajući mu prepustiti ni mrvicu vlasti koju uživa, što ne sluti na dobro kada su u pitanju njihovi međusobni odnosi. Grigorije brine ko će gde i kakvu koncesiju dobiti, kako će vino prodati, ko će gde direktor biti, ko će stranke u regiji voditi, ko će se kim ženiti i za koga udavati, ko će koju firmu privatizovati…, ali ne brine o sveštenstvu eparhije Zahumsko-hercegovačke. Šokantno deluje podatak da sveštenicima iz ove eparhije u poslednjih dvanaest godina (kako je potvrđeno Patriotu u Fondu PIO), od 1994. pa do 1999. godine (za vreme vladike Atanasija) i od 2000. do 2006. godine (za vreme vladike Grigorija) nije uplaćivano penziono i zdravstveno osiguranje. Jedino su ta sredstva uplaćena za 1999. godinu, onu istu u kojoj je Grigorije hirotonisan. Ni pre, a ni posle toga niti pfeniga, što znači da je eparhija dužna Republici Srpskoj milione maraka. To znači da sveštenici ne mogu otići u penziju kada im za to bude vreme. To dalje znači da vladika Grigorije vodi brigu samo o sebi i svom položaju, a da ga se uopšte ne tiče sudbina paroha iz njegove eparhije. To je sramno i za takvo ponašanje nema nikakvog opravdanja.

Činjenica je da svaki starešina crkvene opštine izdvaja mesečno određeni deo sredstava (crkveni razrez) za eparhiju, iz kojih bi trebalo da im se, između ostalog, uplaćuju i dažbine za PIO. Činjenica je da tim sredstvima isključivo raspolaže episkop. Činjenica je da od 2000. do 1. decembra 2006. godine u Fond PIO vladika Grigorije nije uplatio ni pfeniga.

piše: Slobodan Vasković