Вести

Posle Drugog svetskog rata komunizam je vernike pretvarao u nevernike, krajem osamdesetih godina prošlog veka ateizam kao pokret poceo da nestaje, ali su crkvena i politička elita požurile sa gromoglasnom propagandom vere pradedovske. Analizirajući tok kretanja teološke misli od Drugog svetskog rata do današnjih dana u Srbiji, dolazimo do činjeničnog stanja koje odražava dva polariteta tog puta.

Odmah po završetku Drugog svetskog rata, monolitna partija na vlasti je nasilno presekla istorijske veze srpskog naroda, propagirajući i namećući takozvanu socijalističku svest i moral.

Pri tom ispoljavanju nasilja u nametanju svoje volje, nametanje sebe od strane etatisticke harizme prestavljalo je vrhunac nasilja.
U tom vremenskom razdoblju, večina Srba sa porodicama, da bi se održali i opstali, ne samo da su se odrekli svog pravoslavnog puta, vec umalo da se odreknu i pravoslavne vere, neki su bili primorani da se priklone ateistickoj populaciji, jer sve što je imalo teološku misao u sebi oglašavano je dogmom i bilo izlagano stubu srama i zakulisnim radnjama; optuživano da radi protiv države i naroda.
Taj period, koji je u Srbiji bio nasilno sproveden, danas nazivamo ateistickim, on je u suštini preseko tokove tradicije, istorijskog i kulturnog nasleda u Srba. Ima onih koji su skloni da tvrde da je to zapravo bio pokret, koji je imao za cilj totalno razbijanje bica srpskog naroda.
Sva je sreća da je taj takozvani ateisticki pokret krajem osamdesetih godina prošlog veka, kad je došlo do razbijanja monolitnosti Komunisticke partije, počeo nestajati. Bio je to period velikog nadanja da su Srbi kao narod napokon pronašli sebe. Danas možemo reći da su to bile samo puste želje. Jer, pokušaj bekstva od ateističke svesti poslednjih nekoliko godina nas je doveo u drugi polaritet tumačenja univerzuma. Danas, posle više godina možemo sa sigurnošcu reći da srpski narod nije odmako daleko u pronalaženju sebe. Tome je na prvom mesto doprinelo forsiranje teološke misli koja je bila postavljena kao bazni sastojak sveukupne nadgradnje, praćen propagandom o nužnosti očuvanja srpskog pojedinca, porodice, dece i omladine. Rec je dakle o naglom verskom zaludivanju citave nacije, a ne o postupnom uvodenju srpskog naroda u pravoslavnu veru. Dojucerašnji ateisti su postali „ostrašćeni borci“ za veru i pravoslavlje.
Danas je upućenima u ovu temu postalo jasno da teološki pristup spasavanja Srba iz kandži ateistickog pokreta nije uspeo, jer se uporedo moralo ići i sa snaženjem moralnog digniteta naroda, patriotske i nacionalne svesti. Mora se priznati da je deo srpskog naroda u ime vere hrabro više vekova trpeo. Postoje srpske familije koje nije uspeo da slomi islamski faktor, koje su taj mračni period izdržale, čak uspele da izdrže i komunistički period. Te srpske familije su bez imalo pompe dočekale slobodu veroispovesti, nastavile kontinuitet odlaska u crkvu, proslave Božića, Uskrsa i drugih pravoslavnih praznika, kao i krsne slave. Te familije su sačuvale pravoslavlje, njima teološki pristup vaspitanju dece nije bio potreban u toj meri koliko se taj process danas forsira.
Jasno je da je za očuvanje vere bitnija zdrava porodica od bilo kog drugog segmenta društva. Uvodjenje veronauke u škole su, što je normalno, svi Srbi pozdravili. Danas posle šest godina od kada je veronauka postala izborni predmet, srpsko školstvo se susrelo sa problemom predavača veronauke u školama na srpskom jeziku. Pojedini predavači veronauke su bivši ateisti, uz to većina njih su članovi stranaka na vlasti, što može vrlo lako da se proveri. I pored oskudnog znanja o veri dobili su posao predavača, isključivo zbog visokih prinadležnosti. A to bi, ipak, morao biti posao Srpske pravoslavne crkve.
Iz navedenog se vidi da se padom komunisticke ideje razvoju verskog pitanja u Srba pristupilo i još uvek pristupa nakaradno, bez posebnog programa. Jasno je dakle da su Srbi još u kandžama ateista. Jasno je, dakle, da politicka i verska elita nikako da usklade ritam oporavka srpskog naroda. Da je srpska politicka i verska elita pocetkom devedesetih shvatila kako treba uskladiti odnose u Srbiji, danas se ne bi navrat nanos zaludivali verskim i nacionalnim oporavkom. Na žalost Srba pitanje je kad ce se ti odnosi uskladiti.
Takvo ponašanje je išlo u prilog jacanju delovanja verskih sekti, koje danas, po proceni upravo teologa, haraju Srbijom. Trenutak je, dakle, da verska elita napokon krene u akciju spasavanja pravoslavnih duša, teološka misao sad ili nikad, što bi kao krajnji rezultat imalo odbranu i zaštitu od utapanja Srba u dubine kvaziteoloških ucenja.
Politicka i verska elita nikako da shvate da narod stvara državu, a oni su ti koji vode narod i upravljaju državom, nije narod u državi zbog njih nego oni zbog naroda. U Srbiji je izmedu verske i politicke elite postignut koncenzus. I politicka i verska elita su se odvojile od naroda, a potrebu za narodom izražavaju zavisno od trenutka. Nikako da shvate, da se politicki i verski oporavak jednog naroda ne može sprovesti bez teološkog, istoriskog, kulturološkog i naucnog stanovišta zajedno.
Što podrazumeva da zajednicki zadatak i verske i politicke elite u Srbiji mora da bude: povratak veri, zasnovan na racionalnim i realnim okvirima, na istorijskom, kulturološkom i naucnom stanovištu, a nikako samo na teološkim ili obrnuto.
Ono što je više od deceniju i po uocljivo u Srbiji, to je da su srpska politicka i verska elita okrenute sebi. Zajednicko za obe je: na prvom mestu bi da nad narodom ostvare moralnu, duhovnu i materijalnu potcinjenost. Glavni cilj srpskih elita je zaglupljivanje masa. Sve je usmereno ka tom cilju. Demokratija je samo za elitu, koja svoim sledbenicima daje mrvice. Ko želi u politicku elitu, to košta. Javna je tajna da mnoge stranke naplacuju poslanicka mesta. Dakle, biceš poslanik, to košta toliko hiljada evra. Zadatak takvog poslanika je da bude poslanik bez prava bilo kakve diskusije u parlamentu, dakle samo deo stranacke glasacke mašine. Sad je jasno zašto nam je u parlamentu više od 50 odsto poslanika politicki nepismeno I nezrelo, ali – ima novac. Nije teško zakljuciti da su šefovi stranaka neprikosnovene mesije. Novim Ustavom su to pravilo potvrdilo, demokratija u društvu da, ali u partijama ne. S drge strane Ustav im je obezbedijo da, kao šefovi partija, do smrti budu u parlamentu.
Jasno je da izmedu politicke i verske elite razlike nema. Do sada su samo vladike bile nedodirljive. Price o boljem životu su zaludivanje masa, kojima se trenutno bave politicke elite. Bolji život danas u Srbiji pripada eliti.
Srbiji nije dovoljno izmirenje partizana i cetnika. U Srbiji bi morali da se izmire gradani u celini. Jer, pogledamo li unazad, mnogi pokazatelji ukazuju da je za nepunih 15 godina deo srpske politicke elite postao bogatiji nego vecina evropske elite. Poznato je da se kapital stice generacijama a ne preko noci. Za sada se tom problematikom Srbija ne bavi. Jaz izmedu bogatih i siromašnih sve je veci. To je, dakle, demokratija za koju se srpski narod borio i pre i posle 5. oktobra.
Stanje ništa bolje nije ni u crkvi. Crkvu sirotinja ne interesuje. I ona kao da se okrenula kriminalcima. Veliki broj srpskih kriminalaca je podigao – crkve. Crkvene velikodostojnike nije interesovalo odakle taj novac i kako je stečen. Gde je tu moral crkve prema narodu.
Veoma odani crkvi su kriminalci koji su ojadili upravo narod. Opljačkali su preduzeća, isterali radnike na ulicu. Sad zbog griže savesti zidaju velelepne crkve i manastire. Uz to bogato daruju vladike i popove.
Pojedini crkveni velikodostojnici su, hteli to da priznamo ili ne, izabrali svoj stranački put, to ce se najbolje videti ovih dana kad krenu predizborni skupovi i kampanje. Većina političkih stranaka ce, pre početka kampanje, u ime Boga – u crkvu. Posle toga, u ime Boga i stranke, i verski velikodostojnici će u akciju prikupljanja glasova. Popovima je situacija olakšana, oni ce uz dobru apanažu sirotih Srba negde svetiti vodicu, negde seći kolač, ali na kraju neće propustiti da podele savet za koga treba glasati.
Ako je posle Drugog svetskog rata Srbijom vladalo jednoumlje, danas je na snazi versko i stranačko bezumlje. Deo političke, pa i verske elite je izgubio osećaj za stid. Njima, kažu, više ni pravoslavlje ne odgovara, oni bi papu i Vatikan.
Sigurno je da se izmedu ove dve elite uskoro može očekivati sukob. Politička elita u Srbiji razmišlja po onoj, kad možemo da menjamou vojsci, što ne bi i u crkvi. Obzirom na godine srpskog patrijarha, stranke, medu vladikama, već imaju svoje kandidate za novog patrijarha, neke vladike su čak htele da nekanonski uklone patrijarha Pavla, verovatno da je podrška koju su dobili iz Vatikana i od ovdašnjih politickih stranaka bitno uticala da požure.

Srećom, patrijarh Pavle je živ i zdrav, uz to i sposoban da obavlja verske dužnosti. Njega još interesuje narod. Bez obzira što je srpski narod zahvaćen stadijumom gde nema radosti, nema tuge, nema ničega.Takav stadijum kod čoveka, po učenju Bude, nazvan je „Nirvanom“.

Radnici bez akcija priželjkuju Komunizam

Svi se pitaju zašto birači apstiniraju, niko da kaže istinu. Srpsko višestranačje se pretvorilo u jednostranačje. Srpska politička elita (pozicija i opozicija) su se ujedinile oko zajedničkih interesa. To su prevashodno zaposlenja za članove njihovih porodica, zatim razni krediti koje samo oni mogu da dobiju, u privatizaciji su najbolje prošli političari. Kažu da ce prvi zadatak nove skupštine, posle izbora 21. januara 2007, biti privatizacija javnih preduzeća, uz to tvrdi se da ce akcije tih preduzeća pripasti većinom srpskoj intelektualnoj eliti. Niko u Skupštini Srbije bar do sada nije podigo glas šta je sa blizu milion radnika koji su ostali bez posla. Gde su njihove akcije? Gde je tu glas opozicije? Niko da se toj radnickoj sirotinji izvini zbog pljačkaške privatizacije i prelivanja para u džepove kriminalaca.
Valjda bi bilo normalno da od prodaje javnih preduzeća akcije dobiju radnici cija je preduzeća raznim prevarama politička elite oterala u stečaj i prodala bam badava. Za mnoga od tih preduzeća i danas se ne zna ko su im pravi vlasnici. Ne bude li budući srpski parlament ozbiljno pristupio ovoj problematici, Srbija bi se uskoro mogla susresti sa naglim razvojem komunističke ideje.

Derikože u Vlastodršci

Cene verskih obreda su porasle do besvesti. Naplaćivanje uvodenja Srba u pravoslavnu veru (krštenje) je dostiglo enormnu cenu. Kao da je rec o pitanju časti, a ne pitanju opstanka naroda. Za sirotinju niko ne haje. Vladike više nemaju vremena za sirotinju. Kad ga i odvoje, susret je više nego poražavajuci, vladike se ponašaju kao vlastodršci. U Srbiji se sirotinji „ne isplati“ umreti, cene pogrebnih usluga su užasne, moderno je kažu da popovi pevaju na veresiju uz 30 odsto povecanja na dan isplate.

Internet Svedok

Dragoljub Gajević