Гледам како на комунистичким страницама стално иде прича о некаквој националистичкој ревизији историје, о ширењу псеудоисторије, о повампиреном четништву и слично. Не, другови, није ту посриједи никаква ревизија историје, већ слобода, слобода проучавања црних страна народноослободилачког покрета, црних страна комунизма о чему се 50 година ћутало. 50 година се о Другом свјетском рату у Југославији писало на исти калуп: добри партизани и зли окупатори и њихове домаће слуге, јадни народ којег спашавају храбри партизани и слично. Колико само партизанских филмова има у којима су партизани супермени који убијају на стотине Нијемаца и злих четника? Колико је генерација одрастало уз слику великих Титових партизана и прљавих, покварених брадатих четника? Зар је то објективна слика ствари? Или је ту посриједи једноставна пропаганда којом се народу испире мозак? Макар данас смијемо јавно говорити о комунистичким злочинима, о томе да Дража Михаиловић није био само покварени издајник, да Тито није био велики војсковођа који је увијек био омиљен у народу. Можемо рећи да су и комунисти својим поступцима више пута изгубили подршку народа и да их је то коштало. Најистакнутији примјери су током пада Ужичке републике и током лијевих скретања у Црној Гори. Па и послије рата, имамо примјер Цазинске буне. Знате како се комунисти хвале братством и јединством. Цазинска буна је примјер братства и јединства, ту су се Срби, Хрвати и муслимани заједно побунили против колективизације. Нема ту никакве ревизије историје, него објављивања оних чињеница које нису биле политички подобне раније. Историја се често бави рушењем митова, е па и та традиционална комунистичка слика рата у Југославији је такође мит.
Нити су сви партизани били народни хероји, нити су сви четници били издајници. Историја би требала бити политички неутрална, а у комунизму она то сигурно није била.
ФП Историја Срба
Да би сте послали коментар морате бити улоговани