logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    563 пута прочитано    Датум: 30.06.2016    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

13435358_1052458384824813_6414305015807312210_nНемачка штампа која је са доста наклоности пратила Вучићеве лупинге и вираже, видећи у тим акробатским вратоломијама, једну провинцијску жељу да се њима истакне и докаже као онај који може да импонује великој Немачкој, којој се, не једном, заклињао у партнерску приврженост, чак и онда кад је Меркелова својом несхватљивом гостопримственом политиком отворила врата стотинама хиљада миграната из Африке и Азије, отварајући тиме уједно и једну готово нерешиву кризу, у целој Европи. која ће довести дотле да обазрива и скептична Енглеска изађе из ЕУ, бар за сада.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 28.06.2017

***

Ипак и тада, она је умела, с времена на време, да баци извесну сумњу у Вучићево разглашавање,. не само у региону бивше Југославије, већ и много шире, оцењујући то разбацивање као политичку мегаломанију, чак као „полууспешну конверзију из екстремног националисте у радикалног европејца“, па и да кaже да „нико не верује да је та конверзија успешна, коначна и потпуна“ (!)

Зато се ваљда, „од Вучића тражи да уступке чини још више и брже, него што се тражило од његових претходника.“

Напослетку „Запад нема коначне захтеве. Мора се радити оно што он каже“.

Само Вучић зна како је успевао да те уступке оствари, али и зашто их је остваривао, тј, да њима омогући своје остајање на власти, што је и успео, што му је , нема сумње, једини животни циљ.

Бавећи се једино тим циљем, који је прикривао разним досеткама, без много укуса, као на пример – „већи верник од мене у ову земљу и у ове људе у њој, не постоји“-.

Таквих изјава имао је сијасет, за које вероватно мисли да су биле подстрек тим „људимa“ да му дају и на последњим изборима, неограничено поверење, које је одјекнуло широм Европе и даље, уз многе честитке званичних личности, чак из САД и Русије..

Међутим, треба бити начисто да је Вучић човек без начела, за њега постоји само његова лична и неограничена власт, сви имају само да га слушају, свeједно што су сви око њега сведоци његове безидејности, политичке недоследности, презирања високе стручности, што није случајност, јер све оно што је било најниже и најгоре у СРС и што није успело да наплати своје Српство, прешло је у његов СНС одричући се, преко ноћи, свог наводног националистичког убеђења, чим је видело да се европско опредељење, уз Вучића, може боље и сигурније наплатити.

И тако, Вучић им је постао несумњиви вођа, једини и сигурни ослонац и нада за будућност.

Немајући потпуно поверење у те прелетаче, које је и лично упознао у времену свог генералног секретарства у СРС, Вучић иако је имао, помоћу њих, апсолутну већину у Скупштини, ипак је склапао коалиције са свакојаким потрошеним политичким типовима, попут Вука и Веље, мада не и са Дачићем, с којим је 4 године сарађивао, што је свакојако одјекнуло и Дачића бацило у невиђено очајање и понизно нуђење за наставак „сарадње“.

И сад је требало са тим шареним саставом формирти, како је најавио, нову борбену владу, што очигледно не иде лако и по његовој потреби.

Наравно, многи су се нудили и нуде, директно или преко посредника, али им је он свима поручивао преко толиких ТВ екрана „нека министарства траже од маме и тате, ја хоћу идеје. Нећу прихватити феудалне принципе, саслушаћу само оне који имају корисне идеје“.

И нек знају „Нећу посустати у борби за бољу, напреднију и економски просперитетнију и стабилнију Србију У којој ће се поштовати закони и у којој ће власт одговарати за своје поступке“.

Као прави самодржац, он и не дозвољава себи да примети противречност својих мисли, па тако неће „прихватити феудалне принципе“, тј. власт министара над својим ресорима, а овамо тражи „корисне идеје“, што једно друго искључује, али не и њега као свеминистра, оног који наређује а сви остали има да слушају, као што је и до сада било.

„Стубови новог владиног програма биће економија и бољи животни стандард, пуна политичка стабилност како у земљи тако и у региону, борба против корупције и криминала“. Србија има да буде „лидер региона, стабилна, пристојна, суверена држава“.

Објавио је и то шта је највећа грађанска храброст, тј. „Највећа грађанска храброст јесте подржати исправну политику која Србију доводи до највећег раста, а не политику глупирања и лупетања попут Радуловићеве бесмислене агитације“.

Зна ли се да је тај Радуловић био његов министар неколико месеци, ови и овакви „комплименти“ на рачун Радуловића, требало би, у публици, више да погађају самог Вучића, но Радуловића, али Вучић додаје „никога се не плашим и сваком кажем у лице шта мислим о њему“.

Наравно, ни Радуловић није мутав, па ће се у Скупштини много тога чути и открити, не само са њихове стране, јер ту су и Александар Мартиновић и Шешељ, који имају богат речник. И не само они.

Као што се види, Вучић је у непрестаном процесу формирања нове

владе, да би ових дана објавио „Владу ћу формирати кад будем могао“.

Најпре тај „удес“ је требало да се догоди до 16. јуна, „пре него што стигне кинески председник Си“, што је било такорећи нужно, ако се знало да ће се том приликом потписати 22 споразума „о економско техничкој сарадњи, грађевинарству, саобраћају, инфраструктури, науци, технологији, индустрији, образовању и култури“.

Међутим, стиче се утисак да о тој ретко значајној и такорећи судбинској посети, кад је реч о Вучићу, да јој није дао ону ону помпу, која је требало да се догоди.

Могуће, и зато што је председник Си долазио као гост председника Николића, што је протоколарно нормално, а што је стављало Вучића у други план, уз то и још као премијера у оставци.

Тек, нова влада није оформљена, па су министри у оставци, или како их називају – министри у техничкој влади, потписивали међудржавне споразуме, што баш није у реду. Јер ће споразуме имати да поштују и спроводе у живот неки нови људи, а не они који су их потписали, што би могао да буде и разлог да они остану на својим положајима, иако је Вучић најављивао нове људе, „са новом енергијом и новом крвљу“.

Ту приметну Вучићеву духовну одсутност, па чак и физичку, јер није примећен на свечаној вечери приређеној у част високог кинеског госта, на којој је Дачић успео да заспи и да се сваки час буди, током говора председника Сија… председник Николић је видно настојао да наткрили, у по нечем чак и претерујући.

Тек, с обзиром на обим споразумевања, треба рећи да је председник Нилолић потпуно у праву кад је изјавио „Србија ће да процвета после посете друга Сија. Србија има да буде место одакле Кина креће у Европу“.

Шта више, „Србија је спремна да буде најважнији и поуздани партнер Кине у региону централне и источне Европе“.

„Будућност Србије од данас, биће потпуно другачија“. .

„Кинески председник у великој мери је допринео политичкој и економској стабилности Србије, што се не би могло да оствари без иницијативе председника Сија“

И у закључку и на крају „да остваримо кинеско – српски сан“.

Све је то – тако и логично!

Мада, кад је логика у питању, што рекао некада др Владан, у Србији, она често не наступа.

Ипак, кад је реч о Вучићу и Кини, он је успео да истакне себе једном, додуше, неочекиваном мишљу: „Немачка јесте богата, али замислите Србију са Кином као партнером!“

Али и он би морао да се замисли, како ће на све те кинеске везе да реагује Европа, дакле Немачка, пред којом се толико пута и трајно подастирао, изјављујући да без њене подршке и присуства у Србији, нема нашег опстанка и напретка.

„Енглески потез“, јавно није збунио ни Вучића, ни Дачића, ни остале лидере тзв. Друге Србије. Они су одмах изјавили да је српски европски пут и даље на снази.

Али, ако се озбиљно мисли да са кинеским договором почиње нова ера у Србији, онда би било нужно, као што Влада има министра за евроатланске интеграције, да има и министра, чак потпредседника, који ће одговорати за спровођење већ потписаних споразума, који су једна конкретна датост, без икавих комбинација и евентуалија, којима обилују дугогодишњи преговори са Европом.

Међутим, као једна злокобна сенка над свим овим настојањима, стоји догађај између 24. и 25. априла, дакле прве ноћи после тријумфалних избора.

Дакле, Савамала.

Још никако да се разјасни тај случај, иако је он, као ни један до сада, узбуркао јавност и демантовао толико истицану стабилност, што се видело и по неколико досад одржаних протеста са десетинама хиљада упорних учесника.

Пошто је градоначелник Мали изјавио да градска власт нема никакве везе са тим догађајем, Вучић је после месец и по дана (8.јуна), рекао: „иза рушења у Савамали, стоји врх градске власти и зато ће сносити одговорност“. Што му није сметало да на пријему у руској амбасади, позове градоначеника, „хајде са мном, за инат онима, који би да те стрељају“, да би потом, без икакве одговорности а и сувислости објавио:„Савамалу је смислио комплетан идиот“, не помишљајући да га је већ обележио у врху београдске власти. Дакле, дојучерашњи хваљени геније, као „најбољи градоначелник Београда до сада“.

Било му је и то мало, па је наставио: „да сам знао за акцију у Савамали, рекао бих – Рушите у по бела дана, дајте и мени један багер“.

Ствар се ни на који начин не разјашњава, иако су се за њу заинтересовали заштитник Саша Јанковић и повереник за информације од јавног значаја, Родољуб Шабић, опомињући владу, да „држава мора да отклони сумњу да стоји иза рушења у Савамали“.

Јавио се и председник Николић „Савамала се не може да заташка“. на шта је Вучић појаснио ствар да тиме „неко“ тражи „нечију главу“. Шта више, „Многи би то да не буде Синишина, већ моја. То је коначни циљ тих политичких мешетара и превараната“.

Врхунац тог скандала обележио је министар унутрашњих дела, кад је на прослави Дана МУП-а и полиције, изјавио „МУП је ослонац Србије Полиција је њен понос!“. А Вучић га допунио: „Српска полиција је без премца, по снази, у региону Грађани немају разлога да брину за своју безбедност“.

То не само да је питање доброг укуса, већ и чист безобразлук, поготову кад се зна да се полиција, ту ноћ, није одазвала на бројне позиве очевидаца Савамале, и да још увек, после више од два месеца, тај „понос“ да се искаже. Додуше, Стефановић је објавио да ће „Истрага у Савамали бити професионална!“

Дакле, у недоглед.

Нема сумње, иде се за тим да се Савамала заташка.

Јавила се и Зорана, која пружа подршку Малом, „како се сав његов рад не би свео на рушење у Савамали“. Што је, наравно, не само подршка. Већ и јавно признање учињеног, које не трпи заташкавање у земљи реда, пристојности и закона.

Но, што рекао некад судија Никола Крстић, „идемо да видимо“.

Вучић је 3.јуна најавио да иде у Брисел, Њујорк и Белорусију, да би 10 дана касније, отказао посету Бриселу, као и политичке разговоре са америчким званичницима у Њујорку.

Просто невероватно, кад се зна да су Девенпорт и Скот, дан пре тога, у разговору са Вучићем, како је јављено, подвукли своју снажну подршку економским и политичким реформама у Србији.

Што у извесној мери оповргава јавно изражену сумњу, по којој није он отказао те разговоре, већ да су Брисел и Њујорк њему отказали. Поготову, Америка, јер ће касније (21.јуна) рећи да ће у Брисел ипак ићи, по формирању владе, а у САД – „не идем“, што свакако нешто казује.

А сад кад се зна да ће владу формирати „кад буде могао“, питање је кад ће ићи и у Брисел….

Пошто се на најбеднији начин обрукао нудећи се да уђе у Владу, (јер је, по њему, наставак сарадње са СНС, нужност Србије чиме се обезбеђује њена неопходна политичка стабилност, што би значило да је СПС гарант те стабилности, док се у њиховој централи дешавају женске туче!), Дачић се одједном џилитнуо опомињући Вучића да нема резона у одуговлачењу процеса формирања нове владе, с обзиром на његов пут у Белорусију, јер их 4. јула чека Самит земаља Западног Балкана са ЕУ у Паризу, где морамо наступати са законском владом.

Шта сад то значи, и хоће ли Вучић прихватити ово јавно упозорење Дачића, који је, уз то, с друге стране, за разлику од њега, оценио лицемерним непожељно присуство српског државног врха на Сребреничкој комеморацији, коју је непожељност Вучић оценио као њихово легитимно право, додајући да су они увек добродошли у Србију!!

Нема шта, Вучић се понаша према Србији и њеним интересима, као да је она његова прћија! Једном речи, све може да се чини што ће на Западу одјекнути као потез помирења и жељу добросуседских односа, што га чини лидером региона и пожељним партнером Европе.

И тако, још једном су Срби, благодарећи Вучићевој потреби, испали народ без елементарног националног достојанства.

И Зорана се огласила око нове владе, изјављујући да Србија треба „модерну и вредну владу“, али Вучић одлаже ствар, ваљда спрема изненађење.

Претходно, он се ненајављено састао са хрватском председницом Колиндом, (са оном госпођом која изјављује да обожава да слуша Томпсона, са децом, док се возе колима) потписујући са њом „Декларацију о помирењу, о унапређењу захладнелих односа и решавању отворених питања“, што је по Вучићу „први корак у отопљавању међусобних односа“, што би могло да га обележи као наивног човека, што он свакако није.

Бивши хрватски премијер Милановић, рекао је овим поводом. „Колинда

нема овлашћење да потписује декларације, али ако ће то допринети да односи буду бољи, ја то поздрављам“.

Поставља се питање: Зашто тај састанак није организован на премијерском нивоу, кад су оба премијера у оставци?.

Саветница нашег председника, Станислава Пак, на та и таква питања рекла је: „питајте Грабар и Вучића, зашто и Николић није био укључен у њихове разговоре. Николић за 4 године свог мандата, није званично био у Хрватској! Сусрет Грабар – Вучић је два месеца у тајности планиран. Ииницијатива за тај њихов састанак пала је у Мостару, априла месеца.“

Ипак, било је и оних који нису изненађени, као Пуповац и Дачић, који су, мал’ те не, дочекали председницу и премијера у оставци, у Даљу, у том давнашњем па и садашњем месту са српском већином.

После Даља они су дошли у Доњи Таванкут, чију већину чине Хрвати и Буњевци, где су у хрватском културно просветном друштву „М. Губец“, одржали састанак са представницима хрватске националне мањине у Србији. И затим наставили за Суботицу где су потписали речену Декларацију о унапређењу односа и решавању отворених питања.

Док је Дачић ћутао, Пуповац је изразио задовољство што ће „представници хрватске националне мањине у Србији имати прилику да разговарају са премијером, о свом положају“, мада би било логичније да је то задовољство могао да пласира, да он као представник Срба у Хрватској, разговара са њиховом председницом о, како је рекао пре неки дан, све горем положају Срба у Хрватској!

Међутим, Пуповац добро зна да у Србији, тј. Војводини, има две врсте Хрвата, једни су староседеоци, а други су досељени колонисти, у Срему, за време НДХ, и они се, као такви, не могу рачунати у националну мањину.

Хрватска, напротив, зна да таквих колониста на њеној територији нема, да су Срби тамо исто што и Хрвати, такорећи староседеоци, што је 1942. у Топуском, признато и потврђено на Заседању њиховог Антифашистичког вијећа, када је решено да се и у будући Устав Србима даје вечно право констутативног народа, ког су они деведесетих година прошлог века, уз помоћ америчке авијације, силом што прогнали, што побили, а о којој истини Вучић се није побринуо да уђе једна једина реч у поменуту Декларацију. Јер, он је мирољубац, пропагатор добросуседских односа, човек модерних, европских назора.

Хрвати су тај погром Срба, не само у Книнској Крајини, назвали ослободилачким Домовинским ратом, који се сваке године најсвечаније прослављава широм Хрватске, а оно мало Срба што се прошверцовало и успело да остане на тлу на ком су рођени и одрасли, за који су се борили, проживљава дане о којима често говоре њихови прави представници, на челу са Миодрагом Линтом.

Ти и такви дани не брину Вучића, за њега је главно да се он огласи у правцу по коме ће Срби и Хрвати бити „ кључ стабилног региона“.

У поменутој Декларацији која има шест тачака, (унапређење заштите мањина, о разграничењу на Дунаву, о несталим лицима, о борби против тероризма и избегличка криза, и о активном учешћу у заједничким развојним и прекограничним пројектима ЕУ), већина вуче на воду Хрвата.

Поготову кад је реч о граници на Дунаву, по којој они траже да пређу на нашу, леву, обалу, па су у том смеру, већ приграбили нашу тзв. Шаренграску аду на њему, које је ушанчење наша војска морала да спречи.

Али, она има атрактивнија посла, која дају Вучићу шансу да се истакне и разгласи, да смо „лидери региона и по броју наших војника у белосветским мировним акцијама УН“.

Нема шта, у Србији се осећа недостатак способности за вођење државних послова на државну корист.

Председница Колинда има идеју да предложи Вучићу „економски форум у Осијеку, који би повезао хрватску и српску привреду кроз малограничну и прекограничну сарадњу и улагање али и заједничко коришћење средстава ЕУ.“

Лепо. Али то повезивање већ је годинама остварено, поготову са хрватске стране. Нарочито у малопродајној мрежи, у којој њихов бизнисмен или тајкун, са својом „Идејом“ влада Србијом, док су покушаји српских предузетника у Хрватској наишли на званичну одбојност, тако да је Вучић морао јавно да моли, да „Хрвати буду бар упола гостољубиви, од оног колико је Србија према њиховим фирмама“. Али, Вучић је морао пре те молбе да се присети, да је његов министар за привреду Хрват (Сертић) баш као и Председник привредне коморе (Чадеж) који је пре тога био портпарол Немачке амбасаде!, и да , према томе, свен то иде нормално и по плану.

Тек, могао би да се сети Дучићеве дефиниције, да су Хрвати народ без осећаја стида, и да увек и у свему наступају с правом, које сами себи дају као јака национална заједница.

Али, зар Вучић, који је Дучића назвао декадентом и реакционаром, кад га је једна ТВ водитељка, грешком ословила са Дучић а не са Вучић, на што је он бесно реаговао, као последњи примитивац..

И тако, сад нам је остало да чекамо благодети потписане Декларације, која је, наравно и дабоме, брзо стигла, хрватским одбијањем отварања поглавља 23, па самим тиме и почињање преговора Србије са ЕУ.

Како се поглавље 23 у највећој мери односи на судску струку, која је у Србији у очајном стању, можда је то одлагање чак и корисно, јер неће присилити Србију, не само на решавање оне 24 сумњиве приватизације, већ и толиких нерешених судских процеса.

Треба се сетити колико дуго се већ чека судско решење око случаја убиства Ћурувије.

Или, колико се одуговлачило решење Шарићеве пресуде, или, пак, Луке Лазаревића кога већ други пут повлаче из посланства у Атини, да би му се судило о саучесништву у случају Мише Банане.

Мишковићу је коначно пресуђено, добио је 5 година затвора, што је саветовао сина, коме је досуђено 3 ½ затвора, како да утаји порез од 3 милиона евра!

За савете већа казна него за извршење прекршаја!

Али, Вучић другачије размишља.

„Осуда Мишковића, представља напредак у борби против корупције!“

По чему су савети – корупција? Ако јесу, онда су у корупцију умешани и они који су омогућили утају пореза, а то је – финансијска полиција.

Дакле, државни органи.

Кад су му изрекли пресуду, Мишковић је урликнуо: „Ја жив нећу у затвор! А теби, Вучићу све ћу… по списку!“

Како је све то ружно и недолично!

Ово није држава, већ прави циркус.

Да би био потпун, опет се постарао Вучић.

То јест, како би се влада приближила народу, са намером да сазна како тај народ живи, он је решио:

„Одвешћу владу у Ниш, на недељу дана, примаћу народ од пет сати изјутра, до шест увече“.

А онда је ствар проширио, примаће грађане и у Председништву владе, у Београду, почев од 8. јула и то, од 5.30 изјутра до 8.30 увече. Само морају претходно да се пријаве, на телефон 36 10 736.

Већ сутрадан из премијеровог кабинета је јављено медијима, да се речени телефон, такорећи, усијао од силних пријављивања.

Нема сумње, јединствен случај у свету.

Често се чује да је Вучић велики глумац.

Заблуда!

Ако и јесте, то даље од провинцијског дилетанта, не иде.

За разлику од њега, Дачић, мада и он има високе личне циљеве, ипак је макар и приземнији, практичан дух, онај који се уобличавао кроз 24 године, учешћем у политици, почев од Социјалистичке омладине, преко Савеза комуниста, до СПС-а, непрестано намирујући ту практичност, која се и непрестано укрупњавала.

Не својом кривицом, већ странке коју крајње ауторитарно води, нашао се у незавидној позицији да спасава лично себе, а не странку, као после 2000, коју је и спасао. Јер, како је сам изјавио, без њега би, већ одавно била на неком ђубришту.

С обзиром да се у животу ни са чим другим није бавио, сем политикантством, ако му се деси да га Вучић не узме у Владу, његова будућност ни мало неће бити ружичаста, поготову ако се држава коначно одлучи да стави на тапет питање огромног и разгранатог „власништва“ СПС-а, које је противзаконито приграбљено.

У Румунији је, рецимо, сва имовина некадашње румунске Комунистичке партије, после нестанка Чаушевског, национализована, јер је она доиста и постала од државне.

Зар има неке разлике, кад је реч о власништву онога што је припадало КПЈ, потом СКЈ (СКС) и коначно СПС, а уз њих као масовне организације НФЈ и ССРНЈ. Уз те сениорске леве фирме, постојале су као изворне и јуниорске СКОЈ, а после рата, као масовне организације УСАОЈ, НОЈ, ССОЈ. Све су те организације имале и своје републичке централе, а ове покрајинске, окружне и општинске и све су оне за своја седишта, од државе, добиле просторије, простране и репрезентативне у свим срединама.

И све то незамисливо огромно и разгранато, припало је СПС, укључујући и облакодер на Новом Београду, који је 1999. бомбардован, а неко га је обновио и купио, па се СПС са тим „незаконитим“ власником суди.

Међутим, све остало у власништву је СПС-а, као наследника СКС-а, који је све то пространство издао под кирију. Негде смо прочитали да годишње убира осам сто милиона динара кирије!

У случају да од стране државе, остане на улици, Дачић би, као практичан човек, могао да од СПС направи једно велико предузеће, са собом као генералним директором, и тако би могао да опстане. Наравно, ако држава све то богаство не национализује, тачније врати у своје оквире.

Вучић пошто је изјавио да ће нову владу формирати „кад буде могао“, , да би после неколико сати објавио да „нова влада не може бити пре 3.јула“, што говори колико се њему, уопште, може веровати, па тако и његовом уверавању да „Србија љубоморно чува своју независност и суверенитет“ и у исто време има чврсто опредељење ка ЕУ, што једно друго искључује, јер улазак у ЕУ предпоставља одрицање од независности и суверености, које се ствари предају Унији пре него што се у њу уђе, јер и једно и друго припада само њој, као целини. То је опште познато, па и самом Вучићу, али кад је реч о њему све пада у воду.

Наравно та „околност“ њега ни најмање не спречава да свакодневно обмањује своје гласаче, које чак подсећа да је од њих „добио поверење и мандат да управо радим како радим, тј., да говорим истину, да водим ону политику која Србију води напред. Јер људи у овој земљи више неће да трпе ни пароле, ни лажи, већ траже одговорност у складу са законом, а не складу са улицом.“

И тако залетајући се, он обећава: „следеће године имаћемо двоструко већи раст него Немачка, бићемо европски шампион по стопи раста.“

Па није онда чудо што је изразио уверење да ће „просечна плата за време нове владе, бити 500 евра“, уместо садашњих 350.

Министар финансија у оставци, Вујовић, верујући више свом бившем премијеру него ММФ, лети за његовим речима, па обећава „повећаћемо плате и пензије упркос ММФ!“

Но, проф. Петровић у име Фискалног савета, враћа лопту на земљу па тражи да се „плате е замрзну 2017, а пензије чак и 2018, како би се обезбедило оздрављење јавних финансија“.

Наравно, као и обично Вучић заборавља шта је рекао, па каже: „После разговора са ММФ, пред Србијом су тешки задаци“

„Знам да има много њих, од тајкуна до европских званичника, који чезну да имају моју главу на тацни, али ја неђу бити ничији оброк.

Многи неће да прихвате резултате (!) које је влада остварила а који доказују огромни (!) напредак Србије. Зато неки не желе снажну владу, већ владу која увек зависи од њихове воље, владу која мора да слуша.“

Тим и таквим неверним Томама, Вучић поручује „Довољно сам снажан да могу да носим терет вођења владе“, мада , је л те, није реч о терету и снази, већ о умешности и способности, какву нисмо приметили од 5.октобра, до дана данашњег.

Једноставно речено, ми немамо људе од стварног ауторитета, или их имамо али им је испод личног достојанства да се баве политиком. Са овим типовима.

Приче о томе да треба давати шансе младима да се покажу и искажу су неосноване, бар онолико колико су основане оне које тврде да нам је образовање, не само увођењем Болоње, постало проблематично.

Напослетку, треба се запитати, код таквог стања у образовању, шта ће нама 19. универзитета, од којих је само онај у Новом Пазару, иако нема тзв. акредитацију, од 2003, када је почео да ради, по одобрењу министра пок. Гаше Кнежевића, произвео 60 доктора наука!

Из те крајности, Вучић у Швајцарској улази у другу, молећи их да нам помогну да уведемо „дуално образовање“, што значи, у ствари, отварање занатских школа, које ће омогућити полазницима оно знање које ће их довести до радних места у предузећима страних инвеститора.

То је ваљда и разлог што је он одједном преместио фокус реформи на образовање и здравство, чиме ће „младе научити да раде више“, кроз увођење тог спасоносног дуалног образовања.

Из свега овога што је речено, и сада и толико пута раније, произлази да је председник Николић у праву са својом поруком:

„Државу не сме да води један човек“

Поготову, не човек типа Вучића, који сматра да је он довољан у свим областима јавног живота.

Зато је и најавио да ће пуних 5 сати на седници Народне Скупштине читати свој програм нове владе, написаним на 180 страна.

Ко ће то издржати?

И зашто, кад ће већ за неки дан потом, почети све изнова и другачије, баш као и у случају претходног експозеа на састанку претходне Скупштине, чије је читање, додуше, трајало само 3 сата.

 

Слободан Турлаков

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo