Вести

Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања Србије се 1990. г. прихватио Хрват из Босне Др. Војислав Шешељ – несуђени српски врховник и велики Србин неоусташког поглавника Др. Фрање Туђмана.[1]

В. Шешељ је чин четничког војводе добио од свог земљака-пречанина војводе Момчила Ђујића који је тек пред смрт ражаловао овог лажног четничког војводу који је до тада ипак успео да додели звања четничког војводе чак и садашњем председнику Републике Србије Томиславу Николићу (особи која иначе има чисто и само хрватско етничко име) на планини Романији у Босни. По коначном пресељењу у Србију В. Шешељ је био под директном заштитом државе са својом приватном службом личног обезбеђења (сачињеној од његових пречана) која је не једанпут млатила неистомишљенике и политичке противнике и по Београду и по унутрашњости Србије. Ускоро оснива тзв. Српску радикалну странку (СРС) – политичку партију пречанских окупатора Србије и наставља свом жестином да јавно лупета о некаквој Великој Србији и етничком чишћењу Хрвата и Муслимана/Бошњака – управо оно што је хрватско-усташка страна једва и дочекала јер га је зато и послала преко Дрине у Србију. Оснива своје паравојне формације које на терену врше етничко чишћење неСрба за време крвавог растурања Југославије 1990.-их што такође директно иде на хрватску национално-пропагандну воденицу. Његова странка има углавном изборну подршку прекодринских динараца који су у Србију дошли са фалангама Јосипа Броза и за које је Србија још увек „непријатељска земља“ како им је то и рекао самозвани „маршал“ (тј. аустроугарски каплар) пред освајање Србије у јесен 1944. г.[2] Оваквој сорти људи је једино и битно да одрже своје материјално-друштвене позиције у (окупираној) Србији а поготово власт па им стога национални интерес Србије не претставља ништа обзиром да су у њој странци којима она није отаџбина. Овакав сој људи је наравно веома лако поткупљив и љепљив на свакојака обећања која се односе на материјалну добит и овоземаљска уживања – управо онај кец из рукава на који игра Запад преко шарене лаже зване Европска Унија. Наравно, превасходна цена овакве неотаџбинске политике су Косово и Метохија који се формално „бране“ само на митинзима и ТВ дебатама док се у суштини ради о класичној издаји и забадању ножа у леђа држави Србији – босанско-пречански синдром Влатка Вуковића из 1389. г. са Газиместана.

Да се потсетимо да је Босанац Др. Војислав Шешељ заједно са Црногорцем Слободаном Милошевићем фактички директно учествовао у реализацији плана пресељења крајишких Срба у Србију августа 1995. г. – плана који су утаначили тадашњи председници Србије и Хрватске у Карађорђеву још пре избијања ратних дејстава на подручју бивше Југославије. Управо је Хрват В. Шешељ био тај који је крстарио и уздуж и попреко по Републици Српској Крајини (РСК) ургирајући тамошње Србе да не потпишу међународни план Контакт групе “З-4” који је те 1995. г. одобрила и Русија као једна од чланица те групе. Тако је Туђманов велики Србин сахранио РСК која би према овом плану била буквално држава у држави јер би имала свог председника, владу, народну скупштину, монету, двојно држављанство и посебне пасоше (путовнице). Захваљујући В. Шешељу руководство РСК одбија план на шта је уследила уз америчко одобрење хрватска казнена операција под шифром “Олуја” што ће довести до пресељења ијекаваца-Крајишника у екавску Србију али не и у ијекавску Републику Српску или такође ијекавску Црну Гору.

Међутим, кад су већ дошли у Србију Крајишници нису хтели да се насељавају на Косову и Метохији већ искључиво у Београду, Новом Саду и другим већим урбаним центрима у Србији али ван ван КосМета. Како су бранили и одбранили свој кућни праг у Крајини тако су дошли и у Србију да бране њену колевку Косово и Метохију од шиптарских бојовника. Класичан пример у овом случају је Санда Рашковић-Ивић, тзв. “избеглица” из Крајине, рођена у усташком Загребу са завршеним студијама на Загребачком свеучилишту, која је 2014. г. преотела руковођење Демократске странке Србије од рођеног Шумадинца Др. Војислава Коштунице. Наравно, Ф. Туђман је са крајњим задовољством трљао руке јер му се предратни план коначно и остварио: у Хрватској је број Срба сведен на 3−4% у односу на читавих 12% по попису из 1991. г. (иначе, Срба на просторима Броз-Туђманове Хрватске је 1939. г. било чак 24%). Тако је Ф. Туђман скоро у потпуности остварио сан свих хрватских шовиниста и националиста још од доба Анте Старчевића о етнички чистој Хрватској док су Брозови пречани-динарци у Србији знатно ојачали своје позиције.

Као коначни ударац државној суверености и територијалном интегритету Србије долази еуроатлантистичка интеграциона политика експозитуре СРС – Српске назадне странке (СНС), коју су под покровитељством америчке амбасаде у Београду основали најближи Шешељеви партијски пајташи и ратни саборци (подпредседник странке) Томислав Николић (предратни крагујевачки гробар) и (генсек странке) Александар Вучић. Да се само укратко потсетимо да је властито име Томислав чисто и само хрватско и да је Александар Вучић пореклом из околине босанског Бугојна које је иначе чувено по хрватској усташији како из доба поглавника Павелића тако и врховника Туђмана. Ова еурорадикалска странка има за свој главни циљ, што и не крију у свом партијском програму, угуравање Србије у Европску Унију и наравно подразумевано и у НАТО пакт што ће у практичном смислу значити коначно срозавање Србије у границе “Бизмарковог пашалука” ако не и у границе отоманског “Смедеревског санџака”. Наравно, судбина КосМета је у том случају запечаћена у коверти Велике Албаније.

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu