Вести

Пре неки дан у Берлину имао сам састанак са групом политички активних Срба. Они ће не само да гласају на изборима, – или у нашој берлинској амбасади, или у нашим конзулаима у Франкфурту, Диселдорфу или Минхену, – већ ће настојати да охрабре своје земљаке, да и они крену њиховим примером и тако да директно учествују у креирању политике своје земље.

Писмо из Берлина, Никола М.Живковић 10.04.2016

***

Замолили су ме да им укратко изложим тренутну политички ситацију у Србији. Верују ми, јер сам са њима проживео преко тридесет година Берлину, односно, јер сам „њихов“. Реч је о људима који су у великој мери не само успешни у својим пословима, већ су политички ангажовани. Када је српском народу било најтеже многи од присутних слали су хуманутарну помоћ Српској Крајини, Републици Српској и Србији. А када су Американци, заједно са својим сателитима, бомбардовали Србију, данима су стајали у центрима немачких градова и носили плакате против бомбардовања Београда и осталих места и вароши по Србији. Једном речју, познајемо се из тих тешких и мучних времена. А сем тога, последњих пет година живим у Србији, па сам у њиховим очима у великој мери меродован да им из прве руке дам слику Србије. Ево што сам им казао:

Србија је од октобра 2000. године окупирана земља. Окупатор се зове Сједињене Државе и њени сателити, чланице НАТО-пакта. Државним ударом у октобру 2000 године на власт су стигли људи, који су по мери Запада. Једина разлика је у томе да су 27 март 1941. организовали Енглези, а овај октобарски, из године 2000. – Американци. Према томе, све српске владе од октобра 2000. године до данас су квислиншке. То није спорно. Проблем је у томе, што и квислиншка влада може нешто да уради за земљу и народ, како уосталом показује пример великог српског патриоте, генерала Милана Недића.

Једино је у доба Војсилава Коштинице покушано, да се и у  тешким условима окупације покуша да спаси, што се спасити може. Окупатор је немилосрдан и захтева од Срба безусловну и потпуно капитуалцију. То се види не по њиховим изјавама, већ по делима.

Пример. Недавно смо обележили петнаест година од терористичког напада на аутобус „Ниш експреса“, у месту Ливадице код Подујева, у којем је погинуло 12, а повређено 43 Срба, који су тог јутра кренули на Задушнице у Грачаницу. Упркос гаранцијама НАТО-пакта, однсоно, званичника УНМИК-а, терористички напад у Ливадицама, до дан-данас није расветљен. Злочин је стављен «ад акта» и то, како нас Запад уверава, услед „недостатка доказа“. Фљорим Ејупи, главноосумњичени, после хапшења успео да „побегне“ из затвора у америчкој војној бази „Бондстил“ код Урошевца. У каснијем процесу из 2009. године Ејуп је са саучесницима тог злочина ослобођен оптужбе.

Овај пример није неко изненађење за Србе. Готово у свим случајевима, где су Срби били жртве, а убице Словенци, Хрвати, босански муслимани, или Шиптари, Запад и њихове правне инститције поступале су на идентичан начин. Укратко, за злочине над Србима није нико одговарао: ни за 250 000 протераних Срба из Хрватске, ни за хрватске злочине над Србима у Задру, Госпићу, Сиску, Осијеку или Пакрацу; ни за убијање српских цивила у Сарајеву, Мостару или Зеници; Срби у Хагу осуђени су на преко хиљаду година затвора, а сви остали на сто. А број убијених Срба на подручју бивше Југославије износи једну трећину свих жртава. То је податак, до кога је дошла једна невладина организација из Норвешке.

Једном речју у очима Запада постоје жртве првог и другог реда. То се види и по писању њихових најугледнијих уџбеника. Ни у једној британској, немачкој, француској или америчкој енциклопедији нема ни речи о злочинима над Србима у Другом светском рату, односно, нигде се не спомиње Јасеновац, Јадовно, Глина, Пребиловци, Анте Павелић, Алојзије Степинац, Јосип Броз. А последњи на овој листи, Тито, извршио је геноцид над српским народом и то у „ослобођеној земљи“, када су престала ратна дејства. Дакле, од октобра 1944. до конца децембра 1946. он је одговоран за убиство од око 150 000 Срба. Његова полиција убијала је Србе у свим српским земљама, од Лике и Кордуна, па до Босне, Херцеговине, Црне Горе и Србије. Особа коју је први ову мрачну и мучну тему покренуо са мртве тачке, ако сам добро информисан, зове се Милослав Самарџић. Он је у листу „Погледи“, заједно са својим сарадницима, пре више од двадесет и пет година, ишао од села до села и бележио титоистичке злочине из тог времена. Те жртве нису споменуте не само од стране историчара на Западу, већ нико у Србији на бројним стратиштима до сада није подигао ни најскромније обележје, које ће да нас подсећају, да су страдали невини људи и то само зато што су били – Срби. Ако имам неку замерку на рачун Војислава Коштунице, онда је управо ова: да је пропустио да започне процес обележавања гробова Срба, које су побили „титовци“. Колико сам упознат, говори се само о Сајмишту и припремању спомен-обележја за јеврејске жртве. Да ли су српске жртве мање вредне од јеврејских? Зар Јевреји немају монументални музеј холокауста у Јерусалиму, а споменике који говоре о злочинима на Јеврејима постоје готово у свим већим градовима Европе и Америке? Један такав споменик подигут је и у самом центру Берлина. А Срби ни у Србији не могу да имају свој српски „Јад Вашем“! Сматрам да то није логично ни нормално.

Косово

Наша трагедија је у томе, да државу Косову, признају  не само влада Црне Горе, некада позната као српска Спарта, већ и сама влада Србије, пошто је донела неколико одлука, које иду ка том коначном циљу да и службени Београд призна Косово као суверену државу. Скупштина Србије недавно је ратификовала Споразум о сарадњи са НАТО-ом који између осталог предвиђа слободу кретања и дипломатски имунитет свим припадницима НАТО-а у Србији, али и размену поверљивих информација и опреме са Војском Србије.

Српска привреда не постоји. Она је по свим мерилима банкротирала. Државни буџет се тако крпи, да влада узима зајам по неповољним каматама и тако се само продужује агонија земље. У Србији влада потпуно расуло, страни инвеститори не долазе! Непрестана прича борби владе за отварање радних места постоји само на РТС-у.

Србија је једина држава у Европи која нема државну идеологију, нема нациоанлну идеју. Русија је, рецимо, има. О томе је недавно говорио и Путин: „Русија има националну идеју. То је – патриотизам.“ („В России не может быть никакой другой объединяющей идеи, кроме патриотизма. Это и есть национальная идея»). Било је примена у прошлости, а има их и данас: човек је спреман да се жртвује, па чак и да положи живот за своју отаџбину. Но, није забележен случај да ће неко да се жртвује због Брисела и идеје Европске уније, или поглвља 23!

ЕУ

Вучић нема програм, сем фразе «Европска унија нема алтернативу». Ова српска влада спрема промену устава. И тако ће не само Космет бити изгубљен, већ ће се отоворити питање Војводине и Рашке (Санџака). Императив је за Србију очување њеног територијалног интегритета који се, ни на који начин, не може очувати текућим евроатлантским интеграцијама. Или, како је то блиставо казао аутор „Духа самопорицања“: „Ако се обавестите о томе чиjи су трговински ланци коjи су премрежили нашу териториjу, не промиче вам да jе на делу кретање – како би казао Крлежа – на трачницама jугославенства. Ово инфантилно обнављање jугословенства у нашоj – а не хрватскоj – jавноj свести подразумева разгранавање снажних, за сада хрватских културнополитичких интереса: као наjделотворниjег оруђа западне редакциjе наше историjске судбине. Јер, сврха постепеног обликовања jавне свести налази се у кристализовању културног тла. Каквог? Оног коjе улазак у Европску униjу омогућава као непроблематично – што значи лишено сваке цене – стављање српског народа у положаj поданика преjасне и преузвишене династиjе Хабзбурга. То jе чист триjумф духа самопорицања.»

Вероватно са мишљу да је народу довољно испран мозак путем ТВ-ријалити програма у којима су на делу управо оне вредности које колонијалисти промовишу. Превладавајуће расположење у народу по мени јесте малодушност, дефетизам. Проблем је за власт, како у таквој ситуацији натерати народ да ипак гласа на предстојећим изборима и то да гласа „правилно“.

После овог мог излагања настала је интересантна и жива дискусија. Сви присутни Срби постигли су својој каријери одређене разултате, а неки од њих и веома много и зато им и није потребно да се доказују на политичким изборима. Са друге стране, не мали број српских политичара у овим изборима не виде себе да решавају важне државне и народне послове, већ пре свега да се баве својим приватним, породочним питањима. Словом, улазак у политичку странку обезбеђује им егзистенцију. Јер многи од њих немају никакве квалификације, сем ако узузмемо купљене дипломе са приватних универзитета које, уосталом, далеко мање вреде од матуре једне београдске математичке или филолошке гимназије.

Пошто је ова дискусија била оно највредније на овом нашем саветовању, споменућу их онако, како су доолазиле на дневник ред:

Штампа

Слобода писане речи данас у Србији не постоји. Сви медији су у Вучичевим рукама. Дакле, српска штампа је мртва. Није било ништа боље ни у доба Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Бориса Тадића. Док је био Слободан Милошевић на власти било је, – у томе су се сложили већина присутних, – далеко веће присуство слободних медија и плурализма мишљења него данас. Међутим, контрола штампе достигла је такве гротесне размере у време Тадића и Александра Вучића, да би им могао да позавиди и севернокорејски председник Ким Джонг Ун. Вучић се овде показао «најкреативнији»: створио је у буквалном смислу речи «медије – пљуваонице»: «Информер» и „TV-Pink“. У њима шири се неограничени, бестидни простаклук, где плаћена полицијска пискарала, сада у улози новинара, некажњено могу да, провереним удбовско-титоистичким методама, компромитују човека и то до те мере, да му не преостаје друго ако не већ да изврши самоубиство, онда бар да побегне из земље.

Преглед политичких странака

Србија је једина европска земља, која у свом парламенту нема националне, патриотске партије. Зашто је то тако? Зато што је то, прво, воља окупатора и, друго, због слабости људи који воде националне странке.

Пођемо од првог, лакшег случаја. Нико у Србији ко се озбиљно бави политичким пословима не сумња, ко су стварни господари Србије. То су Сједињене Државе, односно амерички амбасадор у Београду, коме «помаже» британски. Француска и немачка амбасада имају знатно мањи утицај од англосаксонаца.

Све заступљене политичке партије у српском парламенту су исте. Или, поједностављено речено, њима је далеко важније да испуне захтеве Вашингтона и Брисела, него да бране интересе земље и народа. И у ставу да нам је једини зацртани пут чланство у ЕУ, без обзира на последице, па и на губитак територије, комплетне инфраструктуре, индустрије, пољопривреде, свега, само да ми некако уђемо у ЕУ и НАТО и све ће нам цветати као у бајци. Као у Бугарској и Румунији! Знају сви они да од тога нема ништа, али исто тако знају да без подршке са Запада у Србији није могуће победити на изборима. Вучић ужива подршку Запада јер се досад показао послушнијим од свих. Па ипак Вучић није сигуран. Ево зашто. Његови политички противници могли би лако да убеде странце да ће бити послушнији од њега, баш као што је и он у последњем моменту на оним изборима убедио њих да ће бити послушнији од Бориса Тадића.

Чињеница јесте да је огромна већина Срба против уласка у НАТО. Неки кажу да чак 85% јесу против, док су против чланство у Европских унији 60% и то упркос кампањи данашњих медија у Србији, где се чује само глас Вучића и његових истомишљеника

Русија

Истина, садашња влада непрестано истиче да желимо добре односе са Русијом, «али наше определење јесте Брисел». Такав став, разуме се, јесте немогућ и неозбиљан. Не може човек да седи на две столице, или, како српски народ каже, није могуће имати «и јаре и паре». Конкретно. Ако су Сједињене Државе и Европа увеле санкције Русији, онда то само по себи подразумева, да и ми морамо да уведемо санкије тој земљи, «јер већ сутра» желимо постанемо чланови ЕУ.  Дакле, морамо да објавимо економски рат земљи која нам је током историје једина пружала истинску помоћ, па чак и онда, када је то било на њену штету, као што је то био случај са Првим светским ратом. Колико ће влада Србије моћи још да уверава Русију, како и даље жели добре односе са том земљом? Све се то догађа готово истовремено када Србија обележава седамнаест  година од када је на њу извршена агресија од стране Вашингтон и Брисела. Зато се у потпуности слажем са оним Србима који тврде да «није морално да некоме, ко је рушио Србију, убијао наш народ, користио оружје са осиромашеним уранијумом, сада му дајемо повлашћени статус». Уместо тога, у српској штампи, која је 98% под конролом Запада, нашу јавност плаше са опасношћу од «русификације Србије»

Ово није никаква нова појава у Србији, већ има свој континуитет још из титоистичког времена, како нам је управо блиставо показао аутор књиге „Дух самопорицања“: „Карактеристичан је исказ Марка Никезића – из осамдесетих година XX века – по којем „нам највећа опасност за независност долази из Совјетског Савеза“. Прошло је веома мало времена од ове процене, која је била деценијски аксиом југословенске спољне политике, до тренутка када се распао Совјетски Савез. Одједном се – у најстрашнијим садржајима многих живота – показало да је највећа опасност не само за независност него и за сáмо постојање Југославије везана за деловање западног (америчког) света.»

Дакле, да нам је Москва главни непријатељ, а да су нам Вашингтон и Брисел главни савезници, ово мишљење није први промовисао ни Ђинђић или Вучић, већ, ево, пре више од четири деценије српски комуниста Никезић. А њега се држе не само политичари, већ и највиша српска научна институција – САНУ, односно, неки њени чланови. Ваља добро погледати изјаву председника Српске академије проф. Владимира Костића. Јер је и она обојена тим фаталним титоистичким, антисрпским духом, који тврди, – упркос свих историјских чињеница, – да су нам Руси непријатељи, а Запад савезници. Ово још једном потврђује колико је Гете био у праву, када је за Бајрона казао да је генијални песник, но када он говори о архитектрури, он је дилетант. Да те Гетеове речи прведем на српски: о Костићу као лекару не могу да ништа кажем, јер нисам лекар, но о Костићу, који даје овакве изјаве, могу само да кажем да је дилетант, те да би му много боље било да ћути о стварима, о којима очевидно тако мало зна.

Није нам руски народ помогао само онда, када није могао да помогне ни себи, када није постојала Русија. А то је било у времену између 1917. године и 2000. Бољшевици, а нарочито у првој, лењинистичкој фази, прогласили су руски народ као главног свог непријатеља. Уништили су руску елиту, – професоре, трговце, десетине хиљада свештеника СПЦ, руске писце, – сем оних, који су успели да побегну из Русије и тако се спасе од страховладе црвененог терора.

Шта је са ванпарламентарним странкама?

Како се могло да догоди да ниједна српска национална странка не уђе у парламент? Већ смо приметили да је главни узрок тога стања у слабостима вођа националних сранака. Уместо да на последњим изборима створе национални блок, они су, што због личних нетрпељивост, што због сујете, решили да свако иде самостално на изборе. Крајњи разултат је познат: нико од њих није прешао цензус од пет процената. Главни кривци за то стање су Шешељ и Коштуница. Данас су ДСС и Двери научили наук прошлости и удружили су се и тиме добили пуну подршку присутних представника српске емиграције.

Неколико присутних на нашем скупу показала је велике симпатије и према «Заветницима», а нарочито према њеном главном преставнику – Милици Ђурђевић. Но, није им јасно, како та «најватренија српска политичка странка», – како је «Заветнике» карактерисао један ученик наше дискусије, – може да делује тако неполитички и самодеструктивно? Зашто «Заветници нису ушли у коалицију са ДСС-Двери? Овако, сами, добиће између један, а максимално два одсто гласова. Дакле, неће проћи цензус. А то значи да ће своје гласове поклонити Вучићу. Па да ли је «Заветницима» ближи Александар Вучић или Бошко Обрадовића?

О «Трећој Србији» нисмо много дискутовали, јер се већина сложила да је она очевидно створена да српским националим странкама одузме, рецимо један проценат, те да тако своје гласове поклони владајућој СНС. Сем тога, сам назив такве странке говори да људи који су им дали то име, не умеју политички да мисле. Шта значи «Трећа Србија»? Мени се чини да је то најобичнија глупост. У свим државама света постоји партија на власти и опозиција. Рецимо, у Русији је на власти Путин и његова «Једина Русија». Велики руски писац и оснивач политичке странке верује, да она није довољно национална и државотворна, те је зато својој партији дао име «Другая Россия». Он  у свим радио емисијама због својих политичких убеђења добија преко педесет одст подршке. Једном речју, он са прилично великом веродостојношћу верује да представља ту другу, бољу, већинску Русију. По мени било би логично да неко, ко претендује да се најазд чује и аутентични глас народа, да се назове «Друга Србија». Шта им то значи «трећа»? Па онда су могли да кажу и «четврта»!

Одакле појам «друга Србија»? Њега су дали наши непријатељи, Американци, који су уз помоћ «пете колоне» извршили државни удар. Дакле, име «Друга Србија» (или «Боља Србија») дали су наши непријатељи и то пре свега «невладином сектор» . И сада, уместо да националне, патриотске снаге јасно и гласно кажу, како је дошло до те забуне, многи од њих прихватају име који су дали наши непријатељи и тврде, да ће се борити против «другосрбијанаца», односно да су они «трећесрбијанци». Или, што наш народ каже: «Ј… луд збуњеног!»

НВО

Као што су некада при титоистичком Центалном комитету постојало оделење за бирање кадрова на највише партијске и државне положаје, то су данас «невладине оганизације». Ево њихових имена: Соња Лихт, Наташа Кандић, Филип Давид, Латинка Перовић, Вида Огњановић, Соња Бисерко, Јелена Милић… Њихова листа износи око педесетак имена. Ово су, изгледа, особе, које кроје данашњу кадровску политику и, чини се,  достављају спискове америчкој и британској амбасади у Београду. Ту стоји, ко може да заузме најише државе и политичке положаје у Србији, а ко није подобан. Од њихове кадровске листе страхују сви, од Вучича и Дачића, па до кандидата за амбасадорска места и директора важних државних установа.

А што нас спречава да појаве назовемо правим именом? Зашто не кажемо за «невладине организације», плаћене од Сороша и сличних америчких институција, оно што оне заиста и јесу по својој дефинцији: плаћени, страни агенти који имају задатак да шире интересе Сједињених Дражава и Запада, а истовремено да раде на штету српског народа? Путин је у том смислуи донео закон о «невладином сектору». Једног дана, ако Србија којим случајем опстане, ове слуге свјетског, неоколонијалног империјализма, биће третирани оно што они заист и јесу – као издајници државе и српског народа.

Последњи скандал око «случаја Јасмине Вујић» чини се, да је само још више учврстио позицију Двери. Јер сада је ствар постала далеко прозирнија. Тачно се видело, ко је ко на политичкој позорници. Тако је одмах пожурио да се изјасни у оправаност опружби против проф. Вујић особа, која је према изворима «Викиликса», агент америчке обавештајне службе у Србији. А на истом послу су и неке «патриотске» странке».

Леонид Решетњиков је цео случај, по мени, одлично расветлио, па ми не остаје друго, већ да га цитирам: «Сад активно користе „руски фактор“… Још већи безобразлук предизборних технологија, јесте да су увучени неки руски медији, а тачније „Аргументи и факти“ и интернет-портал „Федерално новинско агенство“ (РИАФАН). Мала псеудо-патриотска странка из Војводине (њено име нећемо спомињати, да им не дајемо додатну рекламу) за оцрњење других странака патриотске оријентације разрадила је следећу схему: у руским медијима су објавили мишљење којекаквих „политиколога“, који износе непроверене, а чак више од тога, отворено лажне информације о – Радикалној странци Србије (СРС), „Дверима“ и «ДСС»; затим тај интервју штампају на српском језику и предају као официјални став и мишљење руског руководства. У тој ситуацији, дужни смо да позовемо све руске медије да не објављују податке о изборној трци у Србији, који пристижу из непроверених извора и непознатих, самопроглашених „политиколога“. У Русији има велики број компетентних и ауторитативних стручњака за Балкан. Непознати науци „ руски политиколози из Београда“ нису самосталне фигуре, већ су инструмент црног маркетинга. Као друго, желимо да упутимо сличан апел српским медијима и друштву – не узимајте за готово инсинуације (измишљотине) разних хоштаплера, чак објављене у руским медијима. Они ни на који начин нису у складу са ставом руских медија, а посебно ни са ставом руског руководства.»

Светло

Никада није све баш тако црно, па ни садашње политичко стање у Србији. Владајућа странка, – а исто тако ниједна „бриселско-вашингтонска“ парламентарна партија, –  није успела да у овим изборима добије подршку истакнутих српских интелектуалаца. А овде мислим на људе који по дефиницији припадају том елитном друштву: да су својим досадашњим ангажаном показали, да се у својим ставовима увек били доследни и морални, не гледајући на личну корист, односно, да износе своје ставове и тада, када знају да они нису популарни ни код власти, а ни медија. Сви они политички и војни коментатори, који су своје услуге ставили на распологање Вучићу, – да се изразим фудбалским речником, – ипак играју тек у трећој републичкој лиги. Дакле, није баш све тако безнадежно. Једина странка, колико ми је познато, која је привукла неколико крупних личности, за које могу да тврдим да припадају истинској српској елити јесу – „Двери“.

На крају овог саветовања одржано је и гласање. Од петнаест присутних, девет је гласало за ДСС-Двери, тројица за Шешељеве Радикале, а тројица су се уздржали, при чему је један био ближи да свој глас да Заветницима, а преостала двојица – Шешељу.

Никола М.Живковић