logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    613 пута прочитано    Датум: 23.01.2016    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

12188920_1669616179948706_7146704824058552630_nЗнано је већ, ову пријатељску опомену нам је упутио руски амбасадор, Александар Конузин, онај исти који је једном, на неком скупу, гласно упитао; „Има ли овде Срба?“, пошто нико није реаговао, на изречене осуде Срба од стране проевропских учесника.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 21.01.2016

***

Морамо да приметимо да садашњи амбасадор Александар Чепурин такву опомену никад до сада није упутио нашем народу, али је зато често понављао да Русија разуме нашу тежњу ка ЕУ, да ли по сопственој иницијативи, или по амбасадорској нужди, да преноси оно што му његова Влада поручује да каже?

Ових дана био је у Београду руски вицепремијер Рогозин, и он нам је сличну опомену упутио, говорећи нам да би Србији, због евроинтеграција, могао да се деси „Келн 2“.

Знано је, такође, како је министарка Зорана реаговала на ово упозорење, упућујући га да би му било боље да „води рачуна о својој држави, а ми ћемо о нашој“.

Бивајући свакодневни сведоци како се и колико води рачуна о нашој држави, могли бисмо се запитати: није ли руски државник тако реаговао, пошто је увидео да се у нашој земљи не води рачуна о њој, и да је главно оно што „дође“ из Брисела и Вашингтона, или како рече Мојсиловићка. „из америчке амбасаде“… не можемо, а да се не захвалимо Рогозину на упозорењу.

Кад знамо да лепа министарка није први пут исказала такав свој став према Русији, почев од крађе документа из досијеа које је председник Николић носио у Сочи, да потпише Уговор са Русима о изградњи „Јужног тока“, или за њену изјаву да ће „Србија до 2020 бити део ЕУ, а не део савеза бивших совјетских република“, или, пак, да је била против да српска војска учествује на паради у Москви, (управо као и Вашингтон!,), питајући јавно председника Николића, који о томе одлучио, да ли је испоштовао том одлуком – нужну процедуру!… то се мора закључити да министарка има сасим одређен и трајно противни став према Русији. Уосталом, као и према српској Србији, којој је потпредседница Владе!

„Двери“ је чак отворено називају „америчким агентом“, пошто је у изјави за „Данас“ рекла, да ће „врло брзо морати да се обрати пажња на националитички блок Двери – ДСС, и то због наше деце“(!), па не можемо, а да се не сложимо са председниковом саветницом Пак, која каже: како се гђа министарка бави „свим и свачим, а сама нема ни један резултат“.

Нема сумње да лепа Зорана није сама, нити усамљена, али она није крива што Влада у Србији нема јасно изражен национални став у свом деловању, онолико колико га бар имају Хрватска и Словенија,, већ су сви њени чланови, иако припадају коалиционим партнерима, у по нечем, често и одлучујућем, усамљени стрелци, што ником не шкоди и што нико о јединству владе не мисли . Чак ни председник државе!

Говорећи о свом евентуалном другом мандату, он се, узгред, дотакао и Владе, тврдећи „да она почива на једном човеку, а требало би и министри да обављају свој део послова“ , да би сада, кад је извесно да ће бити избора, тврдио да „Вучићева влада одлично обавља свој посао, што ће се видети и по одличним резултатима избора“.

То врлудање или бар лелујање, веома је карактеристично не само за Николића, већ и за Вучића, који је неколико пута, последњих дана, поновљао да не „мирише на изборе“, а сад одједном триумфално објављује: „Моја одлука је – идемо на изборе!“, што је изазвало праву експлозију аплауза присутног напредњачког чланства, чак у трајању од 3 минута!, као ни једна досадашња његова најава, што може да се тумачи као и да је Вучићу наметнута та одлука од стране разуларене масе, која је ту најаву радосно прихватила као обећање нових привилегија одн. наставак постојећих.

Но, све то није само доказ спремности за доношење дијаметрално супротних одлука, већ, пре свега, одраз несигурности у управљању државом, које се не може састојати само из настојања ка Унији, која нас, очигледно – неће, и који измишља свакојаке препреке и замке, како не би донела очекивано решење.

Ствар је јасна, није то од јуче, све што је српско то Западу смета, јер му смета све што је руско, што и кад је било и кад није било везивано за српско. Одиста, и без руског, као за време краља Милана или Милошевића, српско је било њихова алармантна непотреба.

Али, на жалост, у свакој генерацији јави се неко ко тврди да то није истина , и да треба да се прилагодимо.

Једном је Јован Ристић рекао, „како има неки црв у нама који изједа наше унутрашње биће“, а Светислав Симић наш посланик у Софији, 12. дец. 1906. пише Пашићу: „Ми према Бугарима морамо бити утолико лојалнији и мирнији, уколико су они према нама осионији и перфиднији. Тиме ћемо стећи признање и поштовање“. (!)

Тим речима као да је прописана традиција нашег понашања и општења са целим светом.

Али од 5. октобра све је наново и још чвршће цементирано. Дошли смо дотле, да бивши „просрпски“ председник, чија нас је влада вишеструко разровала, изјављује како је „Боље било кад сам ја владао, деградирали су демократски стандард“(!) А Вучић, и не слутећи, му одговара:„Србија је данас нормална и пристојна земља и задовољан је што и они, који га критикују, данас живе у бољој Србији, у којој смеју да кажу оно што пре три године, нису смели ни да помисле“. Бар то, ако немају шта да једу и обуку.

Јадан он, не сме да помисли зар се у једној пристојој земљи, могу радити такве ствари као у овој, којом он влада. То јест, кад су Угљанину скренули пажњу да оно што он тражи за Санџак, није ништа друго већ цепање Србије, он је одговорио – „па зато сам и основао странку“(!) Или, Соња Бисерко, која је без икаквог женирања и снебивања изјавила: „Навијала сам да Србија изгуби у грађанском рату. (!)“

Кад је постао премијер, прву државу коју је посетио била је БиХ, истичући јавно ту чињеницу, мада је било природно да прво посети Републику Српску. Али, ето, он није. Једном приликом кад се већ смиловао да оде у Бања Луку, успео је да каже ову невероватну и деградирајућу ствар: „Жао ми је што Република Српска више воли Србију, но Србија њу!“ Један расни државник никад тако нешто не би рекао, чак и кад би била истина.

Лепо саветује Др Миодраг Зец „Требало би да се сарадња две српске државе издигне изнад текуће политике“

На жалост, то је готово немогуће, јер увек постоје разни обзири које треба поштовати, онако како је још Светислав Симић дефинисао. На пример, Вучић је обећао Додику, готово сигурно, да ће цела Влада присуствовати обележавању Дана Републике Српске, 9. јануара. Али, пошто се БиХ успротивила, једва је и он сам стигао у Бања Луку. (Да је бар један министар, својим колима, кришом дошао и осветлао свој српски образ!)

Тада је обећао да ће Влада Србије заједно са РС обележити и 75 година од оснивања логора Јасеновац.

„Јасеновац је логор у ком је највећи број припадника нашег народа, кроз историју, страдао. То наш народ мора знати и разумети (?), да, увек гледајући у будућност, зна шта нам се догодило у прошлости, као и да то отргнемо од заборава, ћутања, историјских фалсификата и неистина.“ Међутим, прошле године у Јасеновцу, је рекао: „Јасеновац је понор који морамо да премостимо, искреним праштањем. Потез који захтева свест.“

Није рекао, а и тешко је наслутити, шта је он лично премостио, кад је у питању не само Јасеновац. Сребреница, Улица Васа Мискин и пијаца Меркале у Сарајеву, Рачак на Косову…

Није стога чудо што проф. Зец закључује: „Не видим да се ствари одвијају како он говори. Вучић живи од похвала странаца“

(Ипак) „Немогуће је променити власт која има подршку САД и ЕУ…

А што се ЕУ тиче, ми ћемо стићи на њену сахрану.

Настала као као немачки пројекат за њену велику експанзију“, она сада доживљава многе алармантне тешкоће. „Немачки је суфицит, колики је дефицит осталих. Немачка је владар Европе. Србија је ни на земљи, ни на небу.

Болоња? Убацивање „амброзије“ у систем образовања, равна је самоубиству нације. Стотине хиљада лажних диплома, које жуде да са њима продру у судство, здравство, у цркву, то је стравично. Нама је нужна људска инфузија.

Република Српска треба да штити себе, да не чека заштиту од овакве Србије.

Елита је издала овај народ“…

Тако проф.Зец, један од оних умова који је могао и требало да буде стуб ове земље..

Несрећа је у томе што овој власти нису потребни никакви унутрашњи, домаћи стубови, јер почива на онима са Запада, и питање је нису ли и ови превремени избори расписани на њихов миг. Вероватно. Пошто је опште уверење Запада да Вучићева власт још нема алтернативу, и да ту предност треба за времена искористити.

Управо зато су расписани и страначки избори, како би Вучић стекао дачићевску моћ унутар странке, коју је Дачић упражњавао неколико месеци, дозвољавајући себи да влада СПС-ом као јединствени и апсолутни владар, без икаквог помоћног партијског органа. Додуше, он као такав влада и сада, кад је склепао некакав Управни и Извршни одбор. Уосталом, њега и не интересује било шта друго, сем његова европска промоција, која му је изгледа неочекивано измакла председништвом ОЕБС-а.

Бојећи се за свој положај он и јесте удесио састанак са Вучић, како би наводно договорили сарадњу и у будућности, у „интересу грађана“. Могло би се чак помислити да је расписивање избора, у ствари, последица тог њиховог „коалиционог састанка и договора“. Но, питање је.

Избори унутар СНС, заказани за 13. фебраур, којима је Вучић најавио и чишћење странке од непожељних елемента, могу се свакојако завршити. Ако Вучић не предузме оно што је у своје време учинио Никола Христић: „Свако има да гласа по својој савести. Онако како му је наређено“, може да му се деси да речено „чишћење“ неће бити могуће, поготову што ако се они, који осете да су на списку, организују, и гласају по својој потреби. То јест, може да се деси оно што је, пре извесног времена, Миша Ђурковић прорицао, да ће се права опозиција родити унутар странке на власти.

Али, све су то само претпоставке, јер недавно смењивање директора полиције, и одмах потом његово производство за Вучићевог саветника, указује на право стање ствари. Наиме, сви они који много знају, па тако рецимо и Гашић, неће бити одбачени, као што ни Вељовић није отишао у пензију, јер сви они својим знањем толиких коруптивних и компромитујућих ствари, могу корисно да послуже Вучићу у његовој апсолутистичкој владавини.

Једном речи, Вучић још није стекао алтернативу. Још увек му је дозвољено да ради и прича свашта.

Ето, пре неки дан, он и Зорана су у Н. Саду на ранжирној железничкој станици одржали – свечану промоцију пројекта (!) модернизације и изградње брзе пруге Београд – Будимпешта.

Ко би се надао да се пројекат може свечано промовисати; али , не само да може већ и да се обнародује „Србија ће бити бити земља која ће се поносити својом железничком и саобраћајном инфраструктуром!“ Али, није се само на том поносу задржао, већ је прогласио „(српском) срамотом, што се од 1884. ништа није урадило у овој области“.

Ствари, међутим, стоје сасвим другачије.

На Берлинском конгресу 1878. Србија је прихватила обавезу да за три године изгради пругу Београд – до границе са Турском и Бугарском. Због пада Генералне уније, која је добила изградњу пруге, каснили смо, па је пруга Београд – Ниш пуштена у саобраћај 3/15.септ.1884. Четири године касније, 1888, отворени су њени краци, један до турске границе (Ристовац) а други до бугарске границе (Цариброд)

Али то није све.

Изградили смо читаву мрежу пруга уског колосека: Забрежје – Ваљево 1908, Аранђеловац – Лајковац 1908, Сталаћ – Врњци – Краљево 1910, Краљево – Чачак 1911, Параћин – Зајечар 1911, Чачак – Ужице 1912, Зајечар – Прахово 1914!

И чија би сад требало да буде – срамота, Вучићу?

Али, ту је Зорана, она не да свог премијера, па каже да је ова пруга до Пеште пројектована „захваљујући њему. Она је последица његове визије, уместо да су је остала министарства осмислила“

Пренебрегавајући да је тиме критиковала и саму себе, као министарке саобраћаја, али важније од тога је њено откриће да Мађарска још није потписала са Кином оквирни уговор, који смо ми потписали још новембра месеца, што може свакојако да се заврши.

Орбан који своју влст доживљава као изразито националну, види корист за Мађарску ако се обнови пруга Ристовац – Суботица, одн. Бар- Београд, јер тако тим пругама добија њихов увоз и извоз убрзање, што је једино у њиховом интересу. Вучић то не схвата, он каже да ће брзом пругом Београд-Пешта, наши грађани добити могућност да брже путују! Све за грађане, јер, они – гласају!

Али, тако је већ са толиким Вучићевим обећањима, која се иживе у једном дану!

Десило му се, међутим, да је једно обећање ипак испунио. Оно по ком ће за Нову годину похапсити – мафију. „Пашће велике зверке, тајкуни и бивши министри“.

Која власт тако нешто унапред објављује? И зби се хапшење. Чак 79 –торо.

Од најављених министара зна се само за једног, пољопривреде… Велике зверке се не помињу. А могле су многе, на челу са тандемом Тадић-Динкић, који је бивши српски амбасадор у Израелу, Миле Исаков, јавно оптужио да су опљачкали државу за 20 милиона евра, приликом, никад не набављеног, фамозног израелског „осматрача“ (сателита). Уз то, Динкић је укинуо своју странку, али није вратио преко 100 милиона динара њеног дуга. Пајтића су оптуживали да је Војводину срубио својим пљачкашким апетитима, да не помињемо Ђелића, Шутановца, Богићевића, Петровића… и ко зна кога и колико још, јер 5. октобар је све њих створио и омогућио… и сви су они постали велике зверке, тајкуни, енормни богаташи… али ко сме њих да упетљава у ова хапшења, кад сви они знају како је све текло, и ко је све омастио брке!

Међу ухапшенима нашла се и бивша директорка „Дунав осигурања“, Миланка Јездимировић, која је после 3 ½ поднела оставку , јер није издржала притисак који је на њу вршен из СПС-а да запосли њихове кадрове , или, пак, да омогући некој фирми, блиској СПС-у посао на тендеру, као на пр. Жељку Жуњићу, директору и власнику „Биохемије“, иначе блиском Дачићу…

Уопште, Дачић је један несагледив тип, неухватљива мутљавина, лукав колико препреден, који је од СПС-а направио лукративно предузеће, у ком сви раде под његовом руком, што се и њима исплати…

Уоппште, тај „син југа Србије“, како га је крстила председница ИО СПС–а, има само један циљ, да се он, са свим својим неомеђеним потребама, набаци на врх лествице, на коју је поставио петокраку, чак и на сам Божић!

Нема шта, прави пословни виртуоз, који испред себе види као узор и путоказ само Тита, кога је прогласио за „најјачи српски бренд, иако није Србин“, не помишљајући да је управо зато што није био Србин, тако лако и много убијао Србе.

Али, он верује да многи Срби још увек виде у Титу свог вођу, зато пред сваке изборе дозива Тита, чак и у Ужицу, у ком се Тито најпре исказао као убица Срба, и тако са Титом под руку дође до својих 10% гласова, па ће тако и сада. Па, дакле, и у Влду.

И као што је опоменуо све оне који још увек другују са Милошевићем сликом, да им није место у СПС-у, тако сад све оне који су били Титоисти опомиње да им је дужност да гласају за њега, јер је он настављач Титове партије, иако је лишио сваке идеологије.

Једном речи, Дачић је човек видра. Човек каријере.

Додуше, срећан је и што није живео у време књаза Милоша, који није трпео ниске и дебеле људе.

Ко год је стао на његов пут, имао је да се уклони, за сва времена. Најбољи пример за то и такво уклањање је Милорад Вучелић, који се вратио из Хага са Милошевићевим мандатом да Дачића избаци из партије, а свршило се тако што је Дачић избацио њега!

Афера Дачић – Радуловић (Банана) – Бранко Лазаревић – Шарић, никад неће бити разрешена, ма колико била тешка милионима. Судски процеси се непрестано одлажу, све док цео предмет не буде застарео, што је рађено и са процесом Цанету, само што је његов ментор Вучић.

Овај владајући свет, који је уједно и издајнички, и који је од Србије направио једну невиђену земљу, чак и са гледишта Гинисових невероватности, успео је да надвлада свако самоосећање код нашег народа, што све подноси. А ко зна, можда чак и све разуме, замлађујући се свим оним што му они пружају и чиме га „хране“. Прихватио је чак и то што му министар просвете, мада није Србин, који се, иначе, стара о васпитању и образовању његове деце, саветује да је „боље да се деца уче толеранцији, него Богу.“

Пада нам на памет да је и Бог почео да упражњава – толеранцију, чим све ово што се дешава, не само у Србији, већ по читавом свету.

Идући за Богом, Вучић, понекад, уме да искаже и неке човечје потребе. Ето, пре неки дан је признао: „Понекад ми недостаје Утисак недеље!“

Па, нека му га приреде.

Зорана, Гашић, Небојша, Вулин, Мали…

А могао би и проф. др Александар Мартиновић. У име црногорских Војвођана…

 

Слободан Турлаков

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo