Вести

У данашњој “Политици” Јелена Чалија покреће занимљиву тему: “Треба ли литургију преносити на телевизији”. У тексту је цитирала и моју изјаву о том питању коју сам јој једном приликом дао.

Ђакон Ненад Илић – Фејсбук, 05.01.2016

***

“Непромишљен уступак електронским медијима опасно је угрозио дубину прихватања Тајне. Потпуно је скаредно да се и дан данас допушта директан пренос целе Свете Литургије и после Литургије оглашених, која може да има мисионарски значај. Тајна се директним преносом обесвећује и „хлади“. И директан пренос позоришне представе као живог сусрета глумаца и публике је мало смислен и досадан, а шта рећи о директном преносу невидљивог, Тајне – интензивног сусрета Бога и захвалних људи. За то смо криви пре свега ми у мантијама. После дугог периода изолације нисмо умели да одолимо искушењу већег присуства у јавности, по било коју цену.”

Искази осталих који су цитирани у тексту помирљивији су према пракси ТВ преноса Литургије.

Да сам наменски питан баш за овакву расправу, вероватно бих био и оштрији. Медијско и црквено искуство ми говоре да је пракса преноса Литургије на телевизији учунила веома лошу услугу Цркви.

С обзиром да се у првом делу чита јеванђеље, после чега би требало одмах да се проповеда што није пракса у свим црквама, већ проповед углавном долази касније, тај део Литургије намењен је свима. И крштенима и некрштенима. То је део мисије и поучавања. Литургија Речи. Литургија оглашених (оних који се тек спремају за крштење или за активирање у Цркви). И до ове тачке има смисла и преносити Литургију, ширити реч Божију, мисионарити.

Кад ђакон или свештеник каже „оглашени изађите“ онда се и очекује да они који нису крштени, не припадају Цркви и изађу. Почиње Литургија верних.

Зашто би онда остале укључене камере? Да могу поспани обожаваоци суботње вечери са кафом или буреком у рукама да коментаришу „шта то досадно раде попови“ и зашто нема више акције?

Снимање Литургије и коришћење обликованих снимака у мисији је нешто сасвим друго од хладно отворених врата цркве за време Литургије. Ту се врши уметничка селекција, додатно обликовање и не ствара се илузија учествовања. И сам сам снимао низ Литургија за такве потребе, па и тада је мени и сниматељима који су знали шта раде увек било нелагодно што се мувамо и намећемо усред најважније активности Цркве – за живот света.

Чак и они који су ипак мало свеснији светиње боље да не гледају охлађену екраном Литургију да не би стицали илузију како су, ето, учествовали у црквеном животу. Без и најмањег труда, напора да се устане из кревета и оде до најближе цркве. Да ли ће гледајући нешто што дефинитивно не одговара убрзаном ритму ТВ медија, па се обично пресеца неким кућним активностима, у чему заправо и не учествују, заиста пожелети да оду на неку следећу Литургију?

Пошто су ТВ преноси Литургије за Божић и Васкрс постали нека врста грађанског обичаја као и новогодишњи концерт у Бечу, многи ће имати искушење да једним оком баце поглед на нешто што није предвиђено за оне који не учествују.

Зато предлажем да ако хоћете да сачувате Тајну, макар у себи, за Божић не гледате Литургију после јеванђеља и проповеди. Постоје и тајанствени, невидљиви путеви којим утичемо једни на друге. Којим можете да помогнете и јерархији, нама у мантијама, да кад договарамо преносе коначно кажемо – може, дивно, али пре Литургије верних молимо вас да искључите камере.

Они који нису могли да виде „емисију“ до краја можда ће пожелети у прву недељу да виде уживо до краја. Ако не, онда ионако није требало да гледају. Тајна је тајна и треба је чувати.

извор:  https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10208694646511909