Вести

“Не дозволите да ваша лепа душа утоне у ђубриште које се на њој нагомилало!” Ову пророчку опомену Српском Националном Духу дао је Арчибалд Рајс (Archibald Reiss), странац који је Србе толико дубоко схватио да их је због тога толико заволео да је заједно са њима преживео страхоте Алабанске голготе… Данас се нажалост пророштво oстварује: задах “ђубришта” нас утруљује.

пише Часлав. М. Дмјановић, септембар 2014

***

Издаја Поштења Српског Националног Духа

Зло је одувек међу нама, али Зло чине најамници, који су људска бића… или би бар тако требало да буде, иако… све је актуелнији, а данас чак и све акутнији смрадни задах талога помијаре… који захтева одговор:

Da se manu tuđih opsena u vlastitim glavama”, da se vrate izvornom Svetoslavlju, učenjima vladike Nikolaja, oca Justina.

Да ли непокајани издајници уопште заслужују самилост?

Данашње скрнављење Истине од стране безавичајних бескичмењака могуће је само онда када људском битисању Зло наметне шљам као једини прописан антиморални надомјестак; само када Зло закатанчи Истину у прописана квази тумачења својих најмљених полтрона: “Послије сваке поплаве остаје муљ који заудара на далеко, а послије сваких ратова остају лактароши и ратни профитери који заузимају место родољуба изгинулих у рату”, који су “много опаснији и погубнији јер остају пуно дуже од смрада који се шири после сваке поплаве.”(1)

Иако је фокус овог написа зашто се тврдоглаво Истина “Стрељања Историје”, лажно клевета за некакво “мрцварење Србије”, па чак и “брисање будућности” – управо: зашто српском мисли доминира “ђубриште” – питање је ипак: Шта памтимо – шта не памтимо? И због чега шизма, и то у доброј мери, не само шизма због затуцаности – него чак… и расистичка шизма у нашем памћењу? И зашто се таква шизма камуфлира као некаква “политичка зрелост”? И, како каже један од коментатора, зашто “све што је часно и поштено постаје мета исмејавања и омаловажавања”? Да ли зато што се “Запад иживљава нашим патњама”;(2) или зато што је већ у време Конкордата Патријарх Вранава нагласио да су “наши властодршци прво изгубили памет, па поштење“; или зато што се сакрива невероватно много “илегалних програма контроле људске свести”?(3) Да ли је Зло озакоњењено зарад контроле људске свести зато да би срозало Православље у “православни кич” који је “проистеко” из наметнутог “националног кича који се… плански спроводи… зато да би се основне духовне вредности српског народа довеле у питање”?(4) Да ли је одговор Издаја Српског Поштења и Издаје племенитости Српског Родољубља, или је одговор питање како се у нашој информатици, што нажалост значи и у нашем расуђивању, па сходно томе и у сушанству нашег постојања – како то да се зацарила лаж? И како то да се лаж Зла зацарила и на глобалном, па наравно и нашем престољу, као искључива, прописана, и једина званично дозвољена “политичка зрелост” – и то наравно зато што је наводно… “анационална”?

Зашто се данас лаже на Дан убиства Србије?

Читам оглас написан латиницом, и то на једном од такозваних равногорских сајтова, и питам се – what’s the cover up – шта то полтрони лове у мутљагу мутног?

“TRIBINA: DRAŽA MIHAILOVIĆ GENERAL JVuO – PRVI GERILAC ILI IZDAJNIK!? ČETVRTAK 17. JUL 2014. BEOGRAD / “U Ime Naroda! – Represija u Srbiji 1944.1953”
“Sa velikim zadovoljstvom Vas pozivamo da u ČETVRTAK 17. jul 2014. 18 časova dodjete na tribinu: “DRAŽA MIHAILOVIĆ GENERAL JVuO – PRVI GERILAC ILI IZDAJNIK”!?
“Učestvuju: dr Kosta Nikolić, istoričar; dr Bojan Dimitrijević, istoričar; Novica Stevanović, pukovnik i pozanvalac vojne strategije JVuO; Pero Simić publicista, autor knjige o generalu Draži Mihailoviću”
“Istorijski Muzej Srbije, Trg Nikole Pašića 11, Belgrade, Serbia”

Из потписа произилази да је “Трибина” на коју су – и то са “великим задовољством”, грађани окупиране Србије “позвани да присуствују” – да је у организацији “изложбе U ime naroda – represija u Srbiji 44-53”?

Зашто наводене назови историјске квалификације Драже Михаиловића – “генерал” (ЈВуО) – “први герилац” – и крунско питање “герилац или издајник” – не одражавају Истину? Па пошто Дража није био само “први герилац” – него једини борац за Слободу Народа и једини ратник против Нацизма на тлу бивше Југославије – и то током читавог трајања рата на тлу бивше Југославије – па зато питам: Зашто наведени наводи не одражавају историјску истину стварне улоге Равне Горе у рату Србије против Нацизма? И – пошто злочин над народом није у име народа шта заиста значи – “у име народа”? Шта у односу на Истину заиста значи датумско ограничење “репресије” на период од 44 до 53 – кад злочин траје од 1914 и не прекида се до дана данашњег? Па чак и термин “репресија” – уопште није тачан! Па се зато питам: Шта су у склопу ових најављених лажи објаснила два “историчра”, један “пуковник познавалац војне стратегије”, и један “публициста и аутор”, и у каквом то “Историјском музеју”, које то “Србије”, и које то “Историје” – сe одржава “Трибина”? Да ли можда ово последње питање рашчлањује назив београдског трга на којем се одржава “Трибина”: да ли је Никола Пашић уопште поседовао икакву “политичку” – а поготово икакву националну “зрелост” – ступањем у некакву “заједничку државу” – без одређених граница Србије? Сходно логици – зар “репресија” не траје већ од тада? Па зато, због настављања потопа историјских бесмислица и лажи, питам: зар “политичка зрелост” није најновији cover up? Зар то такозвано “Уједињење у Југославију” није истоветно клицању хрватског народа нацистичким трупама 1941, и клицању Хрватског сабора “аустријској војсци”, када је “др Корошец, у Мајској декларацији Југословенског посланичког клуба, 1917, пред Бечком скупштином захтевао уједињење СХС у Аустрији”: “На темељу народног начела и хрватског државног права…” и то наравно: “под жезлом Хабзубршколоренске династије”?(5) Зато питам зар оваква најава поменуте изложбе није најновије замазивање очију – најновији cover up:

Зато да би се замумуљило Убиство Србије?

Јер… пошто убиство Србије није било никаква нити “политичка” нити ма каква “репресија” – него разбојничко убиство – зато питам: да ли је “У име народа” замазивање очију зато да би се настављене лажи данас поново користиле за бламажу Србије – не само за бламажу Србије у Првом светском рату већ поготово и за бламажу Србије у рату против Нацизма – за бламажу доприноса Србије и Равне Горе Победи у Другом светском рату – да ли се за бламажу поново користити исте лажи којима је “правдано” и Убиство Србије? Изгледа да јесте јер нема другог разлога због којег би се Убиство Србије од назови комуниста – уопште повезивало са доцнијим убиством српских комуниста на Голом отоку!

У односу на Убиство Србије, недавно нам је на пример чак приопћено да су првенствено убијани “сарадници са окупатором” и да је наводно “нормално у сваком друштвеном уређењу” – а сада… сада нас примерице убеђују да је “стрељања” – не убиства него “стрељања” – и то ”након ослобођења земље од немачке окупације” – спровела некаква “нова комунистичка власт” приликом свог – некаквог “успостављања” – и то “током три недеље револуционарне правде”! А као ауторитет ових профаности – наводи се “члан Државне комисије за утврђивање чињеница о стрељању Михиловића” да је “нова комунистичка власт поред симпатизера четничког покрета, стрељала и припаднике тадашње друштвене елите”… каже се: “Стрељани су професори, учитељи, свештеници и имућније газде а не само симпатизери четничког покрета”, па нам се чак вашарски обећава и некакав квази-доказ: “спискови постоје” – и биће “комплетно објављени”!(6)

Како то да се на Дан Убиства отаџбина претворила у помијару која крчка лажи? Како то да се интелигенција убуђала у “ђубриште” законa џунгле марксистичког дарвинизма? Како то да баш због те убуђавелости квази-интелигенција “титулира” Убиство Србије и Равне Горе као “репресију у име народа”? Зашто квази-интелигенција уопште поставља питање “герилац или издајник”? Зашто тим лажним питањем умишљено прикрива Убиства Србије? Зашто “глорификује” убице Србије као некакву “нову власт” – зашто кад починиоци убиства уопште нису били никаква власт него фашистичко насиље? Зашто квази-интелигенција Убиство Србије прикрива некаквом “репресијом”? Репресије су могуће само у законским државама и цивилизованим друштвеним уређењима – не у разбојништву! Зашто измишљотину “репресије” прикрива некаквом наводно “тронедељном” наводно “револуционарном” наводно “правдом” – ако не зато да би наметнула лажну титулизацију “у име народа”? Зашто квази-интелигенција уопште сервира ове лажне квалификације за Убиство Србије? Зашто уопште истиче да се овај злочин догодио након некаквог “ослобођења земље од немачке окупације” кад су баш немачка окупација и баш Брозова сарадња са немачким окупатором резултирали разбојничко убиство Србије и Равне Горе – а не никакво “ослобођење”? Зашто… када се уопште не ради нити о икаквом “утврђивању чињеница”, нити о икаквом “стрељању”; нити о икаквом “успостављању” икакве “власти”; нити о икаквој “репресији”…

…зашто када се ради о разбојничком убиству?

Зашто квази-интелигенција на Дан Убиства Нације прећуткује и злочин, и жртву, и разбојнике… зашто прећуткује и почињење злочина и починиоце злочина?

Ватиканизација Србије Брозовом криминализацијом!

Злочинством масовног убиства Нације почињен је злочин опште криминализације! Криминализована је не само цела држава – или бар брозовистичка вештачка творевина Зла проглашена некаквом квази-државом – криминализована je свака пора живота: криминализовани су морал, култура, духовност, право на живот, право на сопственост, право на судство, право на право, право на изражавање, право на мисао, право на зараду, право на живот! Једном речју – јавно и на очиглед целог света – примитивизам разбојништва обавио је злочин тоталног уништења:

Криминализовано је цело друштво! Криминализован је цео живот! Криминализовано је право на постојање! Добро није само ликвидирано – напротив: Зло је покушало да криминализује чак и Добро! Таква ликвидација Добра – таква свеопшта криминализација устоличењем Зла – то јесте управо холокауст! Таква холокаустна криминилазацаија јесте злочинство каквог нема у историји – изузев нацистичког холокауста Јевреја! Али, за разлику од нацистичког холокауста – Холокауст брозовистичког примитивизма над Србима је и дан-данас запечаћен као некаква вечита историјска тајна! Зашто? Тајна је зато што је холокауст почињен над Србима и Србијом – зато да би се холокауст над Србима могао данас наставити “коначним решењем” потпуног истребљења!

Али… ко то чини данас на Дан Убиства? Чине то опримитивљени тумачи наводно некаквог нашег памћења – а уствари чини то дефрмисано памћење “муља који послије сваких ратова заудара на далеко” – чини то накарадна и лажна “самоцензура” лажних академика, најмљених квази-интелектуалних лактароша, ратних профитера… који свој “погубни смрад” најамника Зла намећу преобучени у “лажне родољубе”! А тако је откад је свијета и вијека: Зло је само групица патетичних психопата!” (Evil is just a pair of pathetic psychopats!”) Зло су само најамници-полтрони који садистички “мрцваре” не само “Србију” – већ и “будућност”!

Зато садизму њихових испразних умова смета “сведочење Истине”! Зато им смета Истина “Стрељања историје” – јер би им оманула оклапинa чешања на криминализацију! Зато је лажна “самоцензура” најтрагичија чињеница данашњег такозваног српског сећања јер наставља злобно деформисање и прикривање чињеница! Међутим, виђењем прошлости из данашње перспективе – што значи из перспективе Сведочења Истине “Стрељања историје” – што значи из перспективе непобитних закључака – извршиоци злочинства Брозовог ратног и поратног холокауста су његово такозвано “језгро”; његови најамници преваспитани од његовог “језгра”; његови сарадници окупатора; његови усташки нардебодавци; његови фашисти свих фела и националности са тла бивше Југославије! Зато што је та Брозова шачица злочинаца криминизовала све друштвене и моралне норме – зато данас расистичка мржња јавно наставља брозовистички антисрпски холокауст антисрпским – управо фашистичким, управо разбојничким растурањем Југославије; бомбардовањем Србије; окупацијом Србије; отимањем Косова; узурпацијом Српске Православне Цркве… зато јер западна управо расистичка мржња Православља јесте потврда двомиленијумске узурпације Хришћанства од стране Ватикана и Римоатолицизма, чија је окосница: прикривањe стварне историјске Истине прикривањем стварних историјских превара Дража–Броз; Издаја Србије; Издаја победе Другог светског рата; Издаја послератне будућности; Убиство Срба у Другом светском рату; Усташко убиство Срба; Титово усташко убиство Србије и Равне Горе; антисрпско растурање бивше Југославије; антиправославна превара такозваним Хладним ратом… и све то и још много истоветних зала као наставак бољшевичке антиправославне преваре Русије… што је све засновано искључиво на пропагандној информатичкој диктатури Зла: полтронисањем брозовистичкој криминализацији Добра!

Истина је да су Морал Европе били они прави Срби – побијена Правда и побијени Срби – побијени у име лажног антифашизма проповеданог од Броза! Зато данас примитивизам неорасизма наследника његових новодошавших најамника – послушно насрће да што пре постане Европа – а уствари… срља у Зло ватиканског расистичког Eligere magistratum – које, иако нас лажу као да то значи – “Изабери господара” – али како апсолутизми Римског, Ватикановог, и Аустроугарског Царства доказују – не ради ни о каквом Eligere – ни о каквом “избору” – већ о најбруталнијем: Покори се господару!

То су добро знали већ антички хришћански Срби – све до далеког будућег Растка Немањића – и од њега све до далеке будуће Равне Горе и Равногорске Србије… то је знала свака српска жртва и сваки српски сељак током сваког тренутка робовања под Турцима, под аустроугарским апсолутизмом, под ватиканско-усташком камом… и то и данас врло добро зна сваки Србин…

…зна да је под камџом окупације полтрона и издајица!

Иако је широм знано да Ватикан не само да није Хришћанство – већ да није ни црква као таква – ипак је значајно навести закључак у напису од октобра 1951. “Чиста Истина” (“Plain Truth”) у којем у поглављу “Огромна непрепозната Диктатура” (“The Great Unrecognized Dictatorship”), врло познати Herbert W. Armstrong, ауторитативно одговара на питање “Колико нас схвата запрепашћујуће чињенице?”: “Најстарија политичка диктатура на Земљи је Ватикан! Римокатоличка црква је далеко више него религија. Она је политичка глобална снага. Колико људи зна да је стварни циљ католичке политичке моћи апсолутно истоветан циљевима комунизма и фашизма – да доминира, контролише и влада светом! Уопштено се не схвата да је Римски систем много више него црква – то је ДРЖАВА – квалификована у Енциклопедији Британика као “Еклесиастичко светско цаство”! (Ecclesiastical World Empire) “То је политичка диктатура! То је глобална моћ чији утицај превазилази утицај свих појединих нација на Земљи!”(7) Зато већ два миленијума Ватикан забрањује одговор на питање – “Шта је истина?” (“What is Truth?”) – које је поставио још Понтије Пилат (Pontius Pilate, John 18:38)!

Одговор забрањује “Светско Царство”!!!

Чињеница да Ватикан забрањује Истину већ два миленијума – доказ је да се злочин Зла не мења: Једино “што је Злу потребно јесте безлична маса слепих послушника!”

Зато се недавно “Печат” хвала Богу сагласио са најтрезвенијом предпоставком на којој већ задуго инсистира аутор овог списа, наиме, да “можда проблем данашњице није борба демократије против неког новог фашизма, већ управо борба против фашизма у демократији”, те стога треба “да се озбиљно замислимо и запитамо ко су онда данас фашисти – а ко антифашисти.”(8)

И доиста, данашња контролисана информатика у Отаџбини је пренатрпана – не слављем српског права на одбрану слободе – већ аљкавим интерпретацијама разлога рата и још аљкавијим покушајима да са Срба и Србије скине лажне оптужбе да је Србија узрочник Првог светског рата… цитирајући на пример “Професора Војислава Павловића са Института за балканске студије” да је наводно “поремећај равнотеже између великих сила после распада Османлијског царства условио Велики рат, а да су околности учиниле да мала и неразвијена Србија одједном постане највећи непријатељ моћне Аустро-угарске империје.”(9) Очигледна је дволичност оваквог заведеног тумачења: “да се деморалисано становништво збуни, да се људи доведу у стање апатије – без могућности самосталног доношења избора”;(10) да се по сваку цену унизи “Небеска Србија; да се унизи оно што је вековима “поносним Србима значило и уливало снагу и наду” а што је и Ватикану, Удби, и Западу “служило за спрдњу”, на основу које “су нам испирали мозак како они праве бољу, богатију и срећнију Србију” јер смо ми наводно некакав Брозов “унутрашњи непријатељ” – наводно зато што “смо заостали, лоши, гадни”! А “гадни” смо зато што у светској историји нема “народа који у својим народним песмама каже оно што мајка Јевросима каже сину краљевићу Марку”:

“Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу”!(11)

Једина стварна “гадост” Срба јесте Слобода: нити Срби, нити Православље, нити Божије Добро, нису никад постојали као покорна покрајина – као Eligere magistratum – никад били покорни ни Риму, ни Ватикану, ни Латинима, нити Аустроугарској! То значи да као и за Зло, и за Ватикан – да је “гадост” управо постојање Слободе као такве! Зато Слободу постојања и Броз, и наравно Усташтво, и наравно накарада “самоцензуре” данашњих проданих полтрона сматра “унутрашњим непријатељем”! Зато данас злобно манипулишу светим жртвама, дивљаштво Убиства Србије препакују у вашарски марципан са окусом сахер торте уз призвук блех корачнице “У име народа”, препакују антисрпску мржњу у исту сплачину некаквог бивања Србије “највећим непријатељем моћне Аустро-угарске империје” – и то данас када је у “Стрељању историје” документован Ватикнов утицај на Черчила у односу на мамутску превару са Брозом! Такво препакивање представља скарадно мрцварење Истине! Међутим, на супрот тој инфериорној злоби затуцаности ватиканском антиправославном пропагадистиком покорних јој српских најамника – има хвала Богу и Срба који поштено мисле својом главом и схватају да је аустроугарски ратни план против Србије био израђен још 1907. године – већ уочи – значи – већ пре анексије Босне и Херцеговине! Знати то и рећи то – то значи да има живих Срба свесних ватиканске мржње, свесних злог мржења Срба због Поштења Српског Православља и Родољубља. Такав је на пример академик Србољуб Живановић, који поводом “симболичног сађења” наводног “Дрвета мира” у дворишту београдске римокатоличке надбискупије – и није уопште случајност да Србољуб римокатоличка “црква” ставља цркву под наводнице – да подробно анализира улогу Римокатоличке “цркве” “у потстицању, промовисању, и утицају на католичку Аустроугарску царевину да започне рат ради уништења православне Краљевине Србије, српског народа и Српске Преавославне Цркве”; и поштено и ауторитативно Србољуб замерa што “у данима када се обележава 100 година од почетка Првог светског рата нико не говори о чињеници да је главни узрочник избијања рата било уствари настојање Римокатоличке “цркве” – да сатре Православље”. И наводи доказе: “Папа Бенедикт XV је сматрао да је рат који води католичка Аустроугарска против православних Срба “праведан рат који води најкатоличкија земља на свету”; “амбасадор Аустроугарске у Италији Otto van Rishter пише: “Папа у потпуности подржава оштру политику Аустроугарске против православних Срба”; зато “бискупска конференција одржана 2. октобра 1914, установљава посебну “молитву у време рата” која је у хиљадама примерака разаслана свим аустроугарским војницима и свом католичком свештенству”, док “Надбиск

уп Антоан Бонавентура Јеглич проглашава Први светски рат за „праведан рат који сам Бог води да би казнио противнике римокатоличке империје и “цркве”. “Захваљујући тој политици Ватикана и Римокатоличке “цркве” милиони невиних људи су страдали у току Првог светког рата”, a “захваљујући политици вођеној у Краљевини Југославији после Првог светског рата, у тежњи да се не повреде осећања римокатолика Хрвата” о “злочинима римокатолика Хрвата против православних Срба се није говорило ни писало”, па су “због такве политике… многе чињенице остале непознате широј јавности.”(12)

Е сад, иако је данашње вашарско-грофовијско покондирење полтронске послушности лажној аустроугарској и доцнијој брозовистичкој историји тотално срушено Сведочењем Истине “Стрељања историје” – ипак и на супрот Истини и Ватикановој мржњи, која је доминирала ликвидацијом Срба и српске државе у Првом и Другом светском рату, господин Мирослав Свирчевић “на изузетно провокативно питање “Монсињор Степинац: Злочинац или светац?” нуди одговор и то у наводно “изврсној књизи нашег угледног историчара академика Драгољуба Р. Живојиновића, под називом “Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958”, наводећи као кључни доказ из поменуте књиге, да је Степинчев “Судске процес вођен пред Већем Врховног суда НР Хрватске”, да је “оптужницу заступао Јаков Блажевић док је улогу Степинчевог браниоца имао адвокат Здравко Политео”, и да је изузетно “занимљиво да је управо Политео бранио Јосипа Броза на тзв. “Бомбашком процесу”! Међутим, иако није уопште тачно да је Броз био икакав идеолог, па према томе чак нити заиста комуниста – већ “хрватски националиста” и Ватиканов агент, ипак писац закључује да се из поменуте наводно “изврсне” “књиге академика Живојиновића јасно може видети да су судбине папе Пија XII и надбискупа Алојзија Степница биле” у некаквој наводно “нераскидивој вези” – зато јер су се наводно “обојица осећали као победници на почетку ратних збивања 1941, као што су се осећали и као губитници на крају рата 1945” јер се “њихова историјска и животна мисија завршила некако у исто време – победом комунистичке идеологије на Балкану и на прагу Хладног рата у биполарном свету”! И мада и академик Живојиновић зкључује у својој “изврсној књизи”, како је цитирано, да иако су “и један и други оставили иза себе животно дело у окриљу Католичке цркве, па и на широј политичкој сцени, које је у – најмању руку проблематично”, ипак остаје “чињеница да су обојица били суштински наклоњени усташком покрету и да су на тај начин, макар прећутно, одобравали масовно зверско истребљење Срба, Јевреја и Цигана”!

Тешко је озбиљно схватити цитиране произвољности, а уздржати се од презира Живојиновићевих патетичних и злонамерних нетачности: “животно дело папе Пија XII и надбискупа Степница” – јесте уствари њихов злочин – и то злочин ни у каквом “окриљу Католичке цркве” – већ злочин наложен од злочиначке установе која уопште није црква! Терминима “биполарност”, и некаква “шира политичка сцена”, Живојиновић, замазује очи директно мрцварећи Истину аустроугарског антисрпског злочина својим произвољним закључцима да су обојица били само “суштински наклоњени усташком покрету” – јер иако он то сматра наводно “проблематичним” – чињеница је да ни папа Пија XII, нити Степинац – нису били нити само “суштински наклоњени”, нити су “макар прећутно, одобравали масовно зверско истребљење Срба”! Напротив, као и Ватикан – били су налогодавци – па према томе и починиоци злочина! Уопштено, баш из оваквих злонамерних несхватања, произилазе и многи погрешни закључци: нити у односу на Броза, а нити на папу Пија XII и надбискупа Степинца, рат се – није завршио као за “губитнике”! Прво зато јер је Черчил Брозу омогућио да на највеће не само задовољство Ватикана – већ по задатку Ватикана – обави Убиство Србије и Равне Горе – што је као и у Првом био искључиви циљ Ватикана и у Другом светском рату! И друго – зато што ни поменути папа нити поменути надбискуп нису “прећутно, одобравали масовно зверско истребљење Срба”, па и “Јевреја и Цигана” – већ су, бар у односу на Србе – тај злочин они сами поставили Брозу као циљ и задатак – и свесрдно му омогућили да злочин почини уз пуну сарадњу са Усташама и римокатоличким клером! Зато је и Живојиновићев цитат да је Черчил “у том тренутку био за очување стања quo ante (предратне Југославије)” – управо фрапантна, па чак и злонамерна измишљотина јер је Черчил већ од пре почетка ратних дејстава на тлу Југославије био потпуно одан Ватикановом ставу уништења Срба и Србије по сваку цену, и стварања прохрватске, управо усташке државе од западне Југославије – јер је жалећи “распад Аустроугарске” у Првом светском рату – Черчил са Ватикаом мегаломански покушавао да пројектом са Брозом уствари рестаурира Хабзбуршку монархију! Осим тога, иако у том смислу јесте постојао врло активан Ватиканов притисак на Рузвелта, никако се не може тврдити “да је председник САД био против обнове Југославије” – против обнове нормалне Југославије – како се тврди по наведеном цитату академика Живојиновића, поготово зато што су “растаурацију Хабсбурга” (restoring the Habsburgs) – наводно “рестаурацију Светог Римског Царства” – “Нaцисти” током Другог светског рата – “желели чак и више од Савезника!” (The Nazis wanted new Holy Roman Empire more than we did!)

Такво завођење за Голеч планину је данас заиста несхватљиво јер је у забрањеном рукопису америчког обавештајног пуковника Макдауела објављеном у историјској документацији М. Раденковића, насловљеној “Стрељање историје”, дата беспрекорно анализирана и непобитно доказана улога Черчила и Ватикана – не Рузвелта него Черчила – пресудна за постављање Броза на власт – управо постављање Броза за ликвидатора Србије – и то не Броза ни као каквог комунисте – већ као хрватског проусташког националисте! Зато је све то још чудније када се узме у обзир да је Макдауелов рукопис био понуђен Живојиновићу још пре објављивања и да је Живојиновић понуду – одбио! Зато је оно што заиста јесте врло проблематично тврдоглаво одбијање академских кругова да прихвате Истину “Стрељања историје” и да Сведочанство Истине каљају бућкуриш-фразицама некаквог “мрцварења Србије” и “брисања будућности” – иако Мкадауелова анализа Черчилове пресудне улоге у намештању Броза на власт – досеже свој пуни значај пресудним питањем:

Како се тај зли сој покондирених уопште одржава?

Прва је помисао: одржава га Зло оданошћу Злу. То наводи на помисао да Брозова важност, или чак играње на његову важност, можда нису била Брозова убиства – него његово обезбеђење фукционисању такозваних “пацовских канала” – и то не само у Јужну Америку – већ и у контролу будућности цивилизације!

Можда…

Зато, међутим, не чуди да и сам Свирчевић на крају долази до логичнијег закључка, што указује да је и он сам схватао аномалије Живојиновићевих произвољности или злонамерности: “На концу, беатификацијом набискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташког геноцида над српским народом те улога Ватикана и Католичке цркве у њему” што “поставља питање хоће ли већина Срба смоћи снаге да све то разуме и има ли српска држава адекватан одговор на овакав судбоносни изазов”.(13) Али…

…баш то и јесте замка издаје: данашња немоћ такозване “српске држава” није уопште усредсређена на “адекватан одговор” нити на икакав “судбоносни изазов” – нити “већина Срба” није способна “смоћи снаге да све то разуме” јер је држава као таква управо окупирана територија осуђена на ликвидацију а Србима је забрањено да то “разумеју” јер су осуђени покорно… да, да се покорно покоре истребљењу!

Чињеница је, међутим, да до те немоћи и до те неспосбности доводи контрола затупљивања иструљењем којом поглавникује “преваспитани” интелект квази-академских и високоцрквени узурпатора, најамника Контроле информатике Запада! Зато на пример, “Потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, Вили Вимер, 2. маја 2000, у писму канцелару Герхарду Шредеру, упозорава да је “Рат против СРЈ вођен” зато “да би се – исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата”!

Одговор на питање која је то “Ајзенхауерова одлука” била “погрешна” – јесте како је “грешка” “исправљена”:

“Загреб и Вашингтон су извршили Павелићев тестамент”(14): Срби и Србија осуђени на Endlösung – на Истребљење!

Док Православље јесте Вера – Ватикан јесте господарење такозваним “народним масама”! Звучи брозовски, зар не? Међутим, “господарење масама” као такво – јесте отруљење Вере! Такво отруљење Вере је смрт Цркве! Зато је Зло изабрало отруљење Цркве: прво – као најефикасније средство за отруљење духовне снаге Српског Националног Духа; и друго – као најефикаснију камуфлажу да себе лажно прикаже као веру, као цркву, и као некакво искључиво Добро! Зато је осим лажних наслова којима је ова анализа започета: “Први герилац или издајник” – за часног Дражу и за часну Србију; и “Злочинац или светац” за нечасног бискупа Степинца и Усташе – можда најкрактеристичнији за писанија отаџбинскe академићне полтронистике недавно објављен “Куриров” виц “Ћебе на тенк”:

У рубрици “Оне су нас задужиле”, под насловом “Пред њима је непријатељ дрхтао: ових 11 жена су проглашене народим херојима”, “Курир” наводи случај и Милке Боснић: “У току борбе у Дрвару, Немци су на тенк (наводно на партизански тенк) бацили ћебе, тако да возачу заклоне видик. Сви чланови посаде су били рањени, а у том критичном тренутку поред тенка су Немци спроводили групу заробљених Дрварчана. Међу њима је била и шеснаестогодишња Милка Боснић, која је искочила из колоне, притрчала тенку и збацила ћебе. Рањеном возачу поново се отворио видик и наставио је борбу, а разбеснели Немци су” – па наравно – “убили Боснићку бајонетима.”(15) Ето, иако је такозвани “партизаски тенк” највероватније био или усташки или фолксдојчерски тенк, а пошто су Немци “поред тенка спроводили заробљене” – према томе нису имали никакав разлог да бацају ћебад на тенкове… то доказује да нити негдашњи а нити данашњи Брозови дошљаци-отимачи – немају шта да забораве зато јер немају чега да се сећају – изузев лажи помијаре којима их је брозовштина не “преваспитала”, него васпитала, па им је то не само једино “образовање” него и једина оклапина и за тибу и за вијуге! Зато полтронисањем оклапини они настављају криминализацију покушавајући срозавање Православља у наметнути “православни кич који је на жалост проистеко” из наметнутог срозавања Српског Националног духа у “национални кич” који је директно смишљен и умишљен да би се “основне духовне вредности српског народа” – не само “довеле у питање”(16) – већ исмејале и понизиле да би ови полтрони тако остали “на снази” наметајући ченгеле брозовистичкко-усташке злочиначке опседнутости мржњом Срба и Србије – коју они расистички смтрају “гадошћу” – облапорни апетит данашњих полтрона, опстаје сходно Хитлеровој формулацији од 11 јула, 1941, о будућности покореног света од стране Трећег Рајха: “након дужег владања национал социјализма” – покоренима ће “постати немогуће да уопште чак и замисле неку другачију форму живота”! Хитлерова дефиниција је идентична расизму Ватикановог покрштавања и расизму аустроугарског апсолутизма над покорним нацијама, што је Ватикан у Првом светском рату спремао Србима и Србији, а што је остварио тек завршетком Другог светског рата! Зато полтронством и оклапином и дан-данас доминира оно чега се потомци Мржње јединог сећају: њихово лоботомисано најамничко памћење заражено је чак и инфериорнишћу расистичке шизме:

Зато у данашњј окупираној Србији, у прослављању стогодишњице српске победе у Првом светском рату, доминира “патриотизам” – не родољубље него “патриотизам” – и то сведено на скарадну једностраност: на пример, управо је запрепашћујуће да се јавно тврди да се “данас поносимо својим прецима, молећи се и надајући се да се они немају зашто стидети својих потомака” зато јер смо ми “данас” наводно “јединствени у свом поносу” – зато што “заборављајући шта нас је раздвајало до јуче, и не бојећи се шта ће нас све раздвајати од сутра” – због тога смо “данас Србија”, и због тога “када прође данашњи дан… нећемо се питати шта нам је то данас било” – зато јер се данас “из наших душа уздиже молитва за спокој и мир њихових душа, и за спас и живот њиховог народа” јер су они, “пре него што су поразили непријатеља – поразили зло у себи, победили суревњивост, страх, омразе и себичност” – па је због тога “њихова победа тако светла, и зато и данас обасјава наше постојање.”(17) Хвала Богу, “понос на претке” јесте достојан “молитве” – али, али, али… “надање” данашњих да се претци “немају зашто стидети својих потомака” – већ само по себи, као чин који би морао бити дубоко духован, дубоко искрен, дубоко одговоран, и наравно дубоко националан – пресалдумљен је у демагогију лажи, попут ачења “ћебета на тенк”, данас толико популарним међу “пуковничким” академицима: непојамно je да су данашње генерације толико арогантне да дрско изједначавају своју испразност са предачком светачком Одговорношћу Вредноти Божијој; непојамно је зато што није ни православно нити хришћански бити нескроман, не стидети се, бусати се у прса… таква арогантност већ сама по себи анулира Веру – бар што се тиче Православља – и очитује примитивизам мајмунолошког закона џунгле наметнутог злочином кримиализације! Непојамна је арогантност да нас се претци “не стиде” наводно зато што смо ми данас “јединствени” у “нашем поносу њима”!?! Који је то “понос” данас “јединствен”? Да ли “понос” што је Србија окупирана? То што су Срби осуђени? То што су узурпатори свете Цркве “спремни” да Свету Цркву предају јереси? То што су Косово Небеске Србије, Дечани, Грачаница… изарчени без да је икоме од “поносника” чак пало на памет да су то гробови баш тих истих предака? Да ли сe зато сени предака “поносе” данашњима – или се сени најдражих предака “поносе” данашњом издајом зато што данашњом Србијом влада некаква српска генерација која је толико несрпска да није достојна чак ни српске пришипетље, која арогантно даје себи за право да “заборавља шта нас је раздвајало до јуче”, чија издајничка ароганција иде чак толико далеко да се “не боји шта ће нас све раздвајати од сутра” – па зато и због тога што се не “боји” – наводно је зато “данас Србија”? Или зато што “када прође данашњи дан…” нада се да се “нећемо питати шта нам је то данас било”? А шта то “данас” бива за шта се издајничка клика “неће питати”? Да ли оклапина због које данас Србија више уопште није Србија? Или се претци поносе данашњима зато што су ти данашњи издајнички полтрони који су Поштење Српског Родољубља приправни да пресалдуме у кич?

Када нас убеђују да се из њихових “душа уздиже молитва” – они који чак немају нити поњатија шта је то “душа”, нити су “наши” ни срцем ни душом ни вером – онда се од таквих – морају спасти Српски Народ и Српска Држава! Од њихових лажи и њихове издаје мора се спасти постојање Нације! Јер… претци, “пре него што су поразили непријатеља” – нису “поразили зло у себи” победивши само “суревњивост, страх, омразе и себичност”! Не! Напротив: “Њихова победа” је “тако светла” зато што је Српски Национални Дух “поразио зло у себи” Поштењем свог Родољубља, поразио је зло Поштењем своје љубави за Слободом, Поштењем своје Вере… и баш зато лаж и кич данашњих издајничких полтрона уопште не “обасјава” ни претке нити Божије Поштење предака! Зато се, на пример, у јавном позиву “Албума сећања на наше претке из Првог светског рата”, каже: “Наша је историјска одговорност и задатак промовисање културног наслеђа српског народа, као незаменљивог сегмента културне баштине европских народа.” То значи да ни “одговорност”, ни “задатак” – нису национални – него су наводно “историјски”, зар не! А шта су “историјска одговорност” и “историјски задатак”? На супрот Истини, Правди, Поштеној Одговорности Поштеном Задатку… једном речју, на супрот Одговорности Српског Националног Духа према Слободи и Правди – и на супрот постојању Српског Народа и Српске Државе – “Историјска одговорност” и “историјски задатак” данашња генерација формулисан је као – “промовисање” – као “промовисање “српског културног наслеђа” – које је наводно “незаменљиви сегмент културне баштине европских народа”! И тако испада да је ултимативни морални разлог постојања… шта? Бити део “европске баштине”!

Међутим… које то “европске баштине”?

Пошто “никада није научно доказано да су некада постојале некакве велике сеобе Срба” – нити “да су се Срби доселили на Балкан у шестом веку” – то значи бити део – не оне стварне “европске баштине” у којој “Срби представљају аутохтоно становништво Европе” још од пре Христовог доба!(18) А то је баш оно што је Ватикан забранио да се зна – то је баш оно због чега постброзовски квази-академски квази-интелект још увек данас издајнички оповргава Истину! Инфериорни полтрони испразних душа то детаљно калупе: зато јер је “српска историја и култура равноправни члан европске и светске историје и културе” – па је наводно због тога – “српски народ један од најтужнијих сведока страховитог страдања учесника у Првом светском рату”! Причам ти причу: “српска историја и култура” – нису “равноправни члан” нити “европске” нити “светске историје и културе” – уосталом као ни Православље – и то још од доба Шарлемана и Латина, па via злочинстава Броза, Павелића, и јереси папизма… све до данашњег јавног еndlösung-a – све до данашњег јавног “коначног истребљења” Срба и јавне ликвидације Православља…

…баш због расизма – баш зато што – нису једнаки!

Оваква лажно српска и лажно српска наводно академска реторична демагогија, приучена је уствари из аустроугарске историјске и куртулорошке читанке “Eligere magistratum” – по којој Слобода, Поштење, Правда, Истина – јесу “гадост” – док је покорност аустроугрском ватиканском апсолутизму наводно једино што наводно – није “шизматично” – те као такво – једино не подлеже инквизицији… управо холокаусту неједнаких!

Зато данашњи интелектуални полтрони повезују сећање на жртве са лажју да је злочин Убиства Србије почињен “У име народа”!

Идентично полтронство издајничкој реторици Зла се на пример кобно одражава и у подсећању “премијера Вучића на значај Церске битке”: “Србија и сви ми настали смо тада, бранећи себе и своју слободу, бранећи своју земљу… Наш сан је и ваш сан, сан да од земље за коју је вредело умрети направимо земљу за коју вреди живети.”(19) Међутим, “Србија и сви ми” – нисмо “настали тада”! Српске жртве јесу пале “бранећи себе и своју слободу, бранећи своју земљу…” – али та Србија, и та Слобода – није настала тада! Српски Национални Дух, и Српско Православље, и Српска Поштена Одговорност према Слободи, Моралности, и Правди – настали су много, много раније од ропства под Османлијама. И баш зато што су настали и трајали од много раније, и баш зато што су трајали поштено, и баш зато што су се развили у поштену, несебичну, и племениту Моралност, због тога и јесу прерасли из националне у европску и светску Моралност! То Поштење, то Човекољубље – дали су Србима Моралну снагу да се жртвују за Слободу ослобођењем од турсџког зулума, од аустроугарског апсолутизма, од ватиканског преваспитавања у покорне! Зато опогањење дубоке духовности Српског Националног Духа – опогањење речима “настали смо тада” – претвара Вучићеве речи у срам испразне реторике лажи, и захтева кључне одговоре:

Које је то право којим Вучићева покондирена реторика лаже српске жртве: који је то Вучићев “наш сан” који је и “ваш сан”? То није сан жртава! Сан српских жртава Првог светског рата био је сан о Поштењу и Правди, и изнад свега, сан о Слободи… без које нема поштене одговорности Божијој Благодати! Међутим, тај сан, та Истина Божије Благодати, та Одговорност Поштењу – била је издана понижењем Добра стављајући Србе и Србију у кажњенички тор и постављајући поражене непријатеље – за насилнике истребитеља Срба! Али… иако кажњени истребљењем, Срби и Србија су преживели Одговорност својем Националном Духу и зато су Равна Гора и Равногорска Србија у Другом светском рату стали на браник Добра у рат против Нацизма! Према томе, шта значи наклапање такозваног “премијера” такозване данашње “Србије” направити “сан од земље за коју је вредело умрети – у земљу за коју вреди живети”?

Зашто не каже Србију?
Зашто каже “земљу”?
Зашто не каже која “земља”?

Да ли зато што се снисходљиви Вучић de facto “солидарисао” са односом према Србији “као према окупираној, потчињеној колонији.”(20) Међутим… и нажалост… такозвана Србија јесте de facto окупирана; такозвана Србија de facto нема статус чак нити колоније! “Снисходљиви послушне слуге” нису само “декларисани” већ су de facto најамници окупаторских власти; јесу de facto сарадници окупатора; јесу de facto издајници и Србије и Српског Народа, претварајући се да су од народа изабрани руководиоци – док су уствари постављени окупациони управљачи – управо најмљени капои народу осуђеном на тотално истребљење! Дакле, која је онда то та Вучићева “земља за коју је вредело умрети”? Пошто је Србија била за Броза “гадост” – да ли то значи да Вучићево “вредно умрети” значи умирати за некакву Брозову наводно не-“гадну Србију”? Зато он на пример “на интервјуу Си Ен Ес-у каже: “Знамо да је Србин, Гаврило Принцип, изазвао Први светски рат”!?! Па пошто то наводно “знамо” – зато “Србија више неће узроковати ратове и… нећемо више стварати проблеме у Европи”! Међутим, пошто Србија уопште није “стварала проблеме у Европи” – Вучићев одговор, зар не, значи да зато што је Броз убио “гадост” звану Србија – за ту “гадост” није уопште било вредно жртвовати се, нити умирати!

Смеј се Бајацо! 

Смрад Зла сазрео из талога помијаре, и ширење заразе инфериорности покондиреног новог нараштаја, управо чешароша криминализације, најогавније проистиче из непојамне плиткоумности одговора наводног “српског грађанина Радоша Бајића, аутора тв серије Равна Гора”, упућеног “америчком грађанину Мајклу Раденковићу – осмогодишњем куриру Драже Михаиловића”, у којем Бајић дословце поручује не само лично Раденковићу, већ арогантно поручује и Српском Националном Духу, који он очигледно, сходно његовој поменутој серији, сматра за “гадост”: “Вама, који сте се безбедно инсталирали – хиљадама километара далеко, који сте продали душу ђаволу, Вама који из лажног “америчког сна” нама Србима солите памет како треба да живимо, како треба да изгледа Србија” – и онда објашњава коју то Србија има у виду:

Oну Србију “у којој је све наше што имамо”!

Ону Србију “у којој ништа није Ваше… сем издаје!”

Стварна дефиниција Бајићеве пашквилизације јесте “мрцваритељ” постојања Срба: за њега и такве је лоботомизација криминализације завршена; за њих отето више није отето! Према томе за њихова фиксидеја јесте: издајице су они од којих је отето! Зато Бајић у улози гласноговорника издајничких најамника, сарадника окупатора, чешароша ликвидатора Србије, у име проданог квази-интелекта, и свих полтрона истребитеља Срба – присвајањем Отаџбине ватиканско-аустроугарским апсолутизмом “све је наше” – “ништа ваше”, покушава да себе представи не као фиксидеју – што заиста јесте – него као некаквог крунског сведока: покрштава Брозово разбојништво некаквом сопственом измишљотином некакве “издаје избеглиштва”, управо:

Буквално прекрштава Слободу у издају:

Гадост брозовистичког злочина даје му искључиво право на завичај – јер он право на завичај управо de facto заснива на измишљотини – управо на настанку своје личне генерације на злочину убиства и отимачине… заснива право на завичај на убиству наводне “гадости” обављенoг наводно у “Име народа” – и зато његово генерацијски лажно пренеражење, или пренемагање, иде чак толико далеко да он право на завичај – оспорава не само жртавама – већ и Равногорском избеглиштву!

Доказ за ово не произилази само из пречестог повезивања жртава Првог светског рата са Убиством Србије и Равне Горе под шарлатанском крилатицом “У име народа”, већ и доминирањем лажи бившег комунисте у његовим тв лажном брозовистичком приказу Равне Горе и Равногорске Србије – као “гадости”! Приписивањем његове измишљотинске “издаје” генерацијама отераним у избеглиштво – Бајић de facto открива не само себе – и не само генерације полтрона и чешароша – као издајнике Истине – већ доказује и контролу помијаре над информатиком: зато поменутог назвах “гласноговорником” неонараштаја отимача и убица… оне огромне гомиле назови познатих, најпознатијих, декларисаних, тајних, громогласних, орденованих, притајених… академика, политичара, чешароша, узурпатора Цркве, капоа, ловаца у мутном, јавних и бивших, чувених и обогаћених незарађеним, квази-патриота…

…који су “зарадили” кинђурење срамећи се “гадости”!

Срамећи се Поштења Националног Родољубља и његове Светачке Одговорости Истини и Правди!

Када се узме у обзир да је Србија под окупацијом, што се апсолутистички прећуткује исто као и осуђеност на истребљење од стране мржње – онда бајићев пример није само типичан одговор на питање контроле информатике, и не само ко и због чега дегенерише здрав разум – већ и зашто се велика већина, и то поготово новијих нараштаја – фанатички држи лажи и фанатачки одбија истину – из чега произилази врло баналан одговор:

Бране своје позиције зато да не изгубе оклапину!

Они чије каријере потичу од оних који су разбојнички измрцварили Србију – настављају да мрцваре Србију јер им је то једина шанса да им опстане оклапина! Зато фанатички натурају лаж да је оно што је од поштених отето… наводно кконфисковано од “гадости”!

Зато је за полтроне убиство Србије-“гадости” много више него катихизис! Поготово новијим генерацијама, јер… да та “гадост” није ликвидирана, да није разбојнички дата у шаке старијим генерацијама издајника – данашњи издајници не би били оно што јесу! И зато што знају да је њихово наводно право настало мрцварењем “гадости” – зато, да би наставили да мрцваре – зато одбијају Истину!!! Зато помијара и нису Срби – него некакав ерзац-надомјестак информационих штребера искрчкан у некакву ерзац-интелигенцију која народ “прозива” као некакву “популацију” – и натерује га контролом информатике да се “стиди” пред светом што више није онаква поносна “популација” каква је био за вријеме чувене “владавине машинбравара”, и да се стиди зато што им некаква пробуђена наводно “национална заосталост” ремети некакав “понос” заразним талогом помијаре – због чега је управо и обављен злочин криминализације ликвидацијом интелигенције, морала, и здравог расуђивања”! Боже опрости али морам да кажем, данашњи полтрони чине ми се баш к’о курве: Какви, бре, ја курва? Откуд ти то уопште паде на памет… зато да би се помијара – ругобна гротеска моралне деградације (Grotesque of moral degradation) – шепурила некаквом Србијом “у којој је све што имамо наше”, управо закржалом плиткоумношћу “у којој ништа није ваше… сем издаје” – што је de facto безпоговоран доказ да је данас “раселина” много дубља, зато јер је генерацијски јаз постао много покваренији, зато јер су полтрони забасали стопама мрзитеља: Химлер је Усташе прогласио “слободним од словенске крви”, а инфериорност данашњих полтрона животари наказношћу да су их Броз или Павелић или папа прогласили слободним од српске крви… те да су као такви – ослобођени од “гадости” – постали некакви искључиви наследници права на отето – неспособним да схвате да је све то заправо по плану Reichskonkordatа: покондирена интелигенција је управо – мада лажан и издајнички – једини легитимитет злочиначког примитивизма криминализације!

Пошто Лаж од прадавнина опстаје контролом информатике, док у глобалном смислу контролу обавља Ватикан рекламерском пропагадистиком да је једина црква – у окупираној Србији ту контролу “легитимизују” најмљени интелектуалци, већином академици, узурпирани свештеници, и одликовани хероји-намештеници: Најамници су бедем легитимитета лажи – бедем лажног легитимитета лоботомисаног памћења – бедем легитимитета помијаре!

Зато јавно рушења Веровања у Бога, уз све наведене примере антисрпске мржње, захтева многе одговоре: Зашто је грандиозна реклама прославе Стогодишњице Првог светског рата исувише често лансирана паралелно са Брозовим Убиством Равне Горе и Равногорске Србије, и то под њеним лажним насловом “У име народа”? Да ли зато што жртве Убиства Србије не захтевају посебно поштовање – да ли се зато убиство Србије пренаглашено приказује као да је обављено “У име народа”? Да ли се зато убиство српских генерација родољуба у Босни и на Зеленгори уопште не спомиње? Сва ова, а и премнога друга неодговорена питања постављају суштинско питање:

Зашто су српске жртве расистички подељене на жртве које заслужују да се на њима рекламира лажни патриотизам и на жртве које не заслужују да се на њима искаже Поштено Родољубље Српског Националног Духа?

Срж демагогије нашег данашњег културолошког и националног пада, предвођеног покондирењем интелигенције у полтронство, присиљава данас српски народ на пад из Брозове “народне масе” у ватиканску покорну “популацију!”

Србе, Србију, и Православље је Ватиканово Зло мржње осудило на смрт!

Србима, Србији, и Православљу – Зло је забранило чак и – Спас!

И баш зато што је “Стрељање историје” Сведочење Истине – баш зато га полтрони лажно клеветају као “мрцварење Србије”. И зато… завршимо порукама двојице часних српских православних владика: Православном поруком светог владике Николаја Велимировића којом оптужује полтроне конкордата:

“Јер и ја сам никао и поникао на овој груди земље”!

И владике Артемија, Православном оптужбом полтрона Зла:

“Све ваља истрпети осим онога што је на уштрб истине.”

Зато се “Истина мора сведочити.”Амин

Часлав М. Дамјановић

wwwRavnogorskivenac.com

_____________________

(1) Србин Светосавац, коментар на “И са овима је све горе и горе”, Новинар.де, 08/27/14, 03:05)

(2) Милош Д. Миленковић, Коментар на “Историјски пројекат Сребреница: Захтев за обележање 11. Јула – узбуна у гњидарнику”, Новинар.де, 07/13/14, 14:41)

(3) “Олга Четврткова: “У Украјини се већ гради Четврти Рајх”, Борба за веру, 07/04/14)

(4) “Звона (тачније: ‘глокеншпил’) на храму Светог Саве и покатоличавање српског народа”, Синиша Димитријевић, Борба за веру, 09/10/2010)

(5) “Нису имали папке него канџе”, Др Марко С. Марковић, Борба за веру, 08/26/14)

(6) “Mesto streljanja Mihailovića stiže iz Londona”, Beta, Mondo, 07/15/10, 09:21-12:45, “Човек суди а Господ пресуђује”, Новинар.де, 07/20/10)

(7) “The Dark Side of the Pope’s Visit to Jerusalem”, Gerald Flurry, From the August 2014 Philadelphia Trumpet Print Edition, Превод, Аутор) – (“Here is something Herbert W. Armstrong wrote in an October 1951 Plain Truth article titled, “The Pope Plans to Move the Vatican.” I hope you’ll read it closely because it is profound. Under the subhead “The Great Unrecognized Dictatorship,” the article said, “How many have realized these staggering facts: The oldest political dictatorship on Earth is the Vatican! The Roman Catholic Church is far more than a religion. It is also politically a world power. … And how many people know that the real objective of the Catholic political power is precisely the same as the goals of communism and fascism—to gain dominance, control and rule over the whole world! … Of course it is generally known that most nations send ambassadors to the Vatican, and papal ambassadors are established in most world capitals. But it has not been generally grasped that this Roman system is much more than a church—it is a STATE, called in the Encyclopedia Britannica an Ecclesiastical World Empire—it is a political dictatorship—it is a world power whose influence in many respects outweighs that of any nation on Earth” (emphasis mine throughout.)

(8) “Drang nach Osten западних сатаниста”, Борба за веру, 08/30/14)

(9) “Srbija nikada nije bila otpadnička država”, „Vesti Online“ 05/30/14)

(10) “Нови светски поредак – ко су и шта их интересује?”, Небојша Рељић, Борба за веру, 05/31/14)

(11) “Небеска Србија или буђење праве србије”, Стевица Деђански, Видовдан, 05/20/14)

(12) Академик Србољуб Живановић: “Посађено “Дрво мира” у дворишту београдске римокатоличке надбискупије”, Борба за веру, 07/23/14, Танјуг)

(13) “Монсињор Степинац: Злочинац или светац?”, Мирослав Свирчевић, Reiss Institute, 02/12/14, Нови Стандард, 06/22/11) (14) “САД су непријатељ Србије”, Борис Алексић, Борба за веру, 08/07/14)

(14) “САД су непријатељ Србије”, Борис Алексић, Борба за веру, 08/07/14)

(15) “Пред њима је непријатељ дрхтао: ових 11 жена су проглашене народним херојима”, “Курир”, 08/01/14, 16:39)

(16) “Звона (тачније: ‘глокеншпил’) на храму Светог Саве и покатоличавање српског народа”, Синиша Димитријевић, Борба за веру, 09/10/2010)

(17) “Ауторски текст Престолонаследника Александра II o стогодишњици Церске битке”, www.royalfamily.org, 09/19/14)

(18) Проф. др Србољуб Живановић: “Уништавање православног српског културног наслеђа”, Реферат на скупу “Корени наше будућности”, одржаном 4-5. Септeмбра у Београду, Борба за веру, 05/089/14)

(19) “Обележена 100. годишњица Церске битке”, 08/19/14)

(20) “Вучићева конференција за штампу”, Н. Н. Живковић, Берлин/Београд, Новинар.де, 08/22/14)